Genetika mentalnih poremećaja: Šta povezuje ADHD, autizam, šizofreniju, bipolarni poremećaj i depresiju?

Mentalni poremećaji: Kako prodreti u suštinu?

Posmatrano spolja, tiho autistično dete teško da ima sličnosti s vršnjakom kojeg ne drži mesto i pati od deficita pažnje s hiperaktivnošću. Odrasla manična osoba, pogođena bipolarnim poremećajem, nimalo ne podseća na šizofreničara opsednutog idejom da ga neko progoni. Iz ugla genetike, međutim, pet najčešćih mentalnih poremećaja – autizam, deficit pažnje s hiperaktivnošću (ADHD), depresija, bipolarni poremećaj i šizofrenija – predstavljaju varijacije na istu temu. To je zaključak najveće ikada sprovedene studije genetske pozadine psihičkih poremećaja, čiji su rezultati upravo objavljeni u časopisu Lancet.

Internacionalni tim istraživača analizirao je DNK uzorke 33.000 Evropljana koji pate od nekog od pet najrasprostranjenijih mentalnih poremećaja. Paralelno, skeniran je celokupni genom 28.000 Evropljana koji se po relevantnim karakteristikama (pol, starost, obrazovanje, geografsko poreklo…) od subjekata obuhvaćenih prvom genetičkom analizom razlikuju jedino po tome što nemaju dijagnozu psihičkog poremećaja. Poređenjem, istraživači su identifikovali četiri lokusa na ljudskom genomu, povezanih s uvećanim rizikom od oboljevanja od mentalnih bolesti.

Vrh genetskog brega

Otkriće da se četiri genetske aberacije – dve hromozomske (na hromozomima 3p21 i 10q24) i dve genske (na genima CACNA1C i CACNB2) – sreću kod ljudi koji pate od mentalnih poremećaja, ali ne i kod pojedinaca bez psihijatrijskih dijagnoza, ne znači da su detektovani geni za određeni mentalni poremećaj. Posedovanje identifikovanih mutacija uvećava (genetski) rizik, ali ne i verovatnoću za oboljevanje od psihijatrijskih bolesti, za šta je potrebno da se stekne čitav niz nepovoljnih okolnosti, uključujući razvojne i sredinske faktore rizika.

Interakcija bioloških i sredinskih činilaca u proizvodnji psihopatologije nije nepoznat fenomen, a razvoj epigenetike ukazuje da je ona dublja i složenija nego što se pretpostavljalo.

Osim gena, pokazuju epigenetička istraživanja, od roditelja ponekad nasleđujemo i tragove koje su na njihovim genomima ostavile životne okolnosti. Ove fusnote na genima, epigenetski markeri, za koje se isprva verovalo da se ne mogu preneti s roditelja na decu, u nekim slučajevima uspevaju da se probiju u narednu generaciju. Mada ne menjaju genetski kod potomaka, mogu da utiču (nijansiraju) na ekspresiju njihovih gena.

Studije s laboratorijskim miševima pokazuju, na primer, da mužjaci koji ostave potomstvo pre i nakon izlaganja hroničnom stresu (u laboratorijskim uslovima, stres se kod miševa indukuje stavljanjem u izolaciju), u ovom drugom slučaju prenose na potomstvo i sklonost ka anksioznom ponašanju. Oni će na isti stimulus reagovati anksioznije – istu situaciju doživeće stresnijom – u odnosu na svoju braću i sestre po ocu, koji su začeti pre nego je miš-roditelj izložen traumatičnom događaju (izolaciji).

U nedavno publikovanoj studiji (pdf), istraživači nemačkog Instituta „Maks Plank“ pokazali su na primeru ljudi kako posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) može da nastane kao posledica kompleksne „igre“ koja se odvija na liniji geni-epigeni.

Traume u detinjstvu, navodi se u studiji, već za života proizvode trajne promene na DNK zlostavljanog deteta, čineći ga podložnijem depresiji i anksioznim poremećajima. Ali, to nije sve. Da bi traumatično detinjstvo ostavilo epigenetske tragove i ugrozilo nečije mentalno zdravlje, neophodno je da prethodno postoji genetska predispozicija.

U istraživanju nemačkih stručnjaka učestvovalo je 2.000 subjekata, Afroamerikanaca koji su u detinjstvu ili odraslom dobu sistematski zlostavljani i traumatizovani. Jedna trećina njih je u vreme izvođenja studije ispunjavala kriterijume za postavljanje dijagnoze PTSP. Genetički screening pokazao je da ih od ostatka uzorka razlikuje to što poseduju specifičnu varijantu gena FKBP5, odgovornog za regulaciju fiziološkog sistema koji generiše stresni odgovor. Kod nosilaca ovog gena, zlostavljanje u detinjstvu oštećuje DNK baš na njegovom lokusu, dovodeći do disfunkcija u regulaciji hormona stresa (kortizol). Drugim rečima, ukoliko postoje genetske predispozicije, zlostavljanje u detinjstvu ili adolescenciji može da dovede do mentalnog poremećaja.

Čak i bez epigenetskih i sredinskih faktora, genetika mentalnih poremećaja je sama po sebi dovoljno kompleksna. Na primer, deo priče su i de novo genske mutacije – abnormalnosti na pojedinim delovima genoma koje se ne nasleđuju od roditelja, već nastaju usled grešaka prilikom kopiranja genetskog materijala (replikacija DNK). Poznate kao retke strukturalne varijacije DNK ili retke varijacije u broju kopija delova DNK (CNVs), one se sastoje u abnormalnom broju kopija pojedinih segmenata DNK niza; višak ili manjak broja kopija sekvenci DNK dovodi se u vezu s mentalnim poremećajima.

Sami autori najnovije studije o genetskoj pozadini mentalnih poremećaja očekuju da će buduće analize DNK materijala koji su koristili za svoju studiju pokazati da genetsku bazu psihopatologija čini na stotine sitnih varijacija u ljudskom genomu, koje ni pojedinačno ni u zbiru ne mogu da se smatraju glavnim, još manje jedinim uzročnikom psihičkih disfunkcija. Ipak, rezultati do kojih su došli, već na prvi pogled bacaju novo svetlo na paradokse koji odavno muče istraživače u oblasti genetike mentalnih poremećaja.

Kompleksnost mentalnih poremećaja

Isti geni – različiti poremećaji

Iako je tačno da autistično dete po bihejvioralnim pokazateljima ne liči na dete koje pati od ADHD, tačno je i da odrasli autista znatno podseća na odraslog šizofreničara. I jedan i drugi zagledani su u sebe i samo njima znan svet.

Stručnjaci za mentalno zdravlje pretpostavljaju da se porast broja dece s dijagnozom autizma, konstantan u poslednje dve decenije, barem jednim delom može objasniti time što su takvoj deci, u prošlosti, psihijatri postavljali dijagnozu dečije šizofrenije. Isto tako, deo odraslih kojima je nekada postavljana dijagnoza šizofrenije, verovatno su zapravo bili autisti. U krajnjoj liniji, najuočljiviji simptomi autizma, sve do 1980, nisu bili prepoznati kao poseban poremećaj, već su se smatrali podgrupom simptoma šizofrenije.

Daleko od toga da je opisana dijagnostička konfuzija stvar prošlosti. Klasifikacija i dijagnostički kriterijumi psihičkih poremećaja, Dijagnostičko-statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM-IV) i Međunarodna klasifikacija bolesti (ICD-13), najvećim delom počivaju na spoljnim, bihejvioralnim manifestacijama i simptomima. Problem je u tome što pojedinac može patiti od više mentalnih poremećaja istovremeno, kao i u tome što među različitim mentalnim poremećajima postoje sličnosti, pa i preklapanja u simptomatskoj slici.

Pitanje zagonetne povezanosti različitih mentalnih poremećaja nije mimoišlo ni genetičke studije psihičkih disfunkcija. Baveći se genetskom i naslednom stranom šizofrenije, Džonatan Sebat (Jonathan Sebat), neurogenetičar sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu, sumira nedavno svoje istraživačke napore na sledeći način: jedan poremećaj – različite mutacije, ista mutacija – različiti poremećaji. Upravo takav nalaz dobijen je u nizu studija koje su pokušale da odgonentnu genetsku/naslednu stranu nekih od najprevalentnijih mentalnih poremećaja.

Koliko prošle godine, internacionalna grupa istraživača koju je predvodio Patrik Salivan (Patrick F. Sullivan), profesor psihijatrijske genomike na Univerzitetu Severne Karoline, pronašla je da od autizma češće oboljevaju deca među čijim roditeljima postoji slučaj šizofrenije ili bipolarnog poremećaja. Osim na liniji roditelji – deca, ista korelacija važi i među braćom i sestrama, decom istih bioloških roditelja.

Veza između autizma, šizofrenije, poremećaja raspoloženja (depresija i bipolarni poremećaj) i poremećaja ličnosti utvrđena je i u studiji (pdf) koju su, 2008, objavili švedski istraživači. Slučajevi hospitalizacije zbog mentalnog poremećaja dva puta su češći među roditeljima autistične dece, nego među roditeljima kontrolne grupe, pokazalo je istraživanje urađeno na uzorku od 1.300 dece s dijagnozom autizma. Osim šizofrenije, koja se jednako sreće i kod majki i kod očeva autistične dece, kao znatni faktori rizika izdvojili su se i depresija i poremećaji ličnosti kod majke.

Novi ugao starog problema

Isprepletenost različitih mentalnih poremećaja isplivala je i u studiji s početka teksta. Dve od četiri aberacije, mutacije na genima CACNA1C i CACNB2, s različitom učestalošću se pojavljuju kod svih pet pomenutih mentalnih poremećaja. I jedan i drugi gen, poznato je od ranije, uključeni su u regulaciju balansa kalcijuma u ćelijama, tj. neuronima. Potavlja se pitanje: Zašto disbalans kalcijuma u nekim slučajevima ima veze s bipolarnim poremećajem, a u nekim drugim instancama sa šizofrenijom ili autizmom?

Odgovor na to pitanje neće uslediti brzo, ali je važno da se ono pojavilo kao rezultat studije celokupnih genoma bezmalo 60.000 ljudi, poreklom iz 19 zemalja. Naime, sva prethodno navođena istraživanja rađena su na manjim uzorcima lokalnog karaktera i nisu podrazumevala skrining genoma subjekata. Naizgled konfuzni zaključci mogli su biti pripisani, i jesu bili pripisivani, pomenutim nedostacima.

Dijagnostičke implikacije nalaza ovako obimne studije neće moći da se zaobiđu. Vremenom, postaviće se pitanje: Da li sve veći broj poremećaja, izlistanih u dvema međunarodno priznatim klasifikacijama (DSM i ICD), zaista jesu distinktivni poremećaji? S druge strane, kako se bude uvećavao broj identifikovanih genetskih mutacija povezanih s mentalnim poremećajima, biće jasno da su neke od abnormalnosti na ljudskom genomu karakteristične za, na primer, autizam, a neke druge češće u slučaju depresije ili bipolarnog poremećaja.

Ovo poslednje otvara prostor da se u budućnosti isti ili slični bihejvioralni simptomi razvrstaju na bazi razlika u njihovoj biološkoj genezi, kao i da se u dijagnostičku proceduru, barem u graničnim slučajevima, uključi i genetička analiza. Važnije za istraživače nego za kliničare, genetičke studije mentalnih poremećaja ukazuju na potrebu redefinisanja koncepta mentalnog poremećaja uopšte, a potom i sistema klasifikacije njegovih konkretnih instanci. Sadašnja klasifikacija, naime, podrazumeva da neko ima ili autizam ili ADHD. Genetička istraživanja upućuju na mogućnost da simptomi i jednog i drugog poremećaja, u nekim slučajevima, mogu biti pokazatelji trećeg problema, koji nije ni autizam ni ADHD.

Advertisements

5 comments

  1. To znači (čisto hipotetčki) da bi ljudi ciljano mogli da menjaju svoj genom, na primer, u fazi pripreme za roditeljstvo. garancije nema ali verovatnoća se povećava 🙂 . Laički gledano, malo me zbunjuje da je i ADHD u toj grupi, obzirom an to koliko nas svi ubedjuju da je ADHD dobrim delom stvar nezrelosti nervnog sistema i da se njegovim sazrevanjem stanje poboljšava.

    Sviđa mi se

    • U pravu si u vezi s genetičkim inženjeringom. Otvara se takva mogućnost, ali se nadam da se ljudi neće zaletati, imajući u vidu da, sveukupno, barem u slučaju ove grupe poremećaja ne dobacuju ni do deset odsto ukupnog rizika.
      Kad je o ADHD reč, tačno, kod dobrog broja dece simptomi postaju manje izraženi ili nestaju u pubertetu ili po izlasku iz njega. To ne isključuje genetski faktor, pošto razvojem, pa i dovršavanjem razvoja nervnog sistema upravljaju geni.
      Ova studija je rađena na ogromnom uzroku i tek će da uslede rezultati novih analiza. Biće interesantno pratiti. 🙂

      Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Šizofrenija: Od “frižider-majke” do siromaštva | Mind Readings

  3. Povratni ping: Гуске у Риму, инклузија у школству | Био-блог

  4. Odje fali Asparger pozzz

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: