Religioznost i empatija: Pomozi samo bližnjem svom

Religioznost i saosećajnost

Treba da održite prezentaciju. Sticajem okolnosti, na zakazano mesto stižete samo par minuta pre vremena određenog za njen početak. Tamo vas, međutim, dočekuje obaveštenje da je lokacija promenjena. Od nove vas deli prostran park. Žureći do zgrade u kojoj se nalazi sala za prezentaciju, nailazite na čoveka, koji u položaju fetusa leži kraj staze, previjajući se od bolova. Šta ćete uraditi? Hoćete li se zaustaviti da pomognete, rizikujući da vam predavanje bude otkazano, ili ćete nastaviti svojim putem, dajući primat sopstvenim obavezama?

Hipotetički scenario nije tek misaoni eksperiment. Istražujući spremnost ljudi da sebe stave u drugi plan kako bi pomogli potpuno nepoznatoj osobi, dvojica psihologa sa Univerziteta Prinston, Džon Darli (John M. Darley) i Danijel Betson (C. Daniel Batson), doveli su u opisanu situaciju 40 studenata teologije.

Darli i Betson ušli su u eksperiment s premisom da će bezmalo svi subjekti, s obzirom da je reč o studentima teologije i budućim propovednicima, konflikt rešiti u korist pomaganja neznancu. Da bi ispitali da li na sklonost pomaganju utiče stepen religioznosti, svi ispitanici odgovarali su na upitnik koji meri nivo internalizacije (pounutarnjenja) religioznih stavova i uverenja. Ispostavilo se da ne utiče, ali to nije ono zbog čega je Darli-Betson studija postala jedna od najpoznatijih u istoriji socijalne psihologije. Kultnom statusu rada Od Jerusalima do Jerihona, objavljenom 1973. u časopisu Journal of Personality and Social Psychology, u kojem su dvojica psihologa publikovali rezultate opisanog situacionog eksperimenta, doprinele su druge dve eksperimentalne varijable.

Prvo, nisu svi učesnici u eksperimentu imali isti zadatak. Polovini subjekata tema prezentacije bila je parabola o dobrom Samarićaninu, dok je drugoj polovini data neutralna tema (neutralna u pogledu pomažućeg ponašanja). Logika iza ovakve manipulacije je sledeća: Studenti koji su po prirodi zadatka naterani da intenzivno razmišljaju o nerecipročnom pomaganju biće skloniji da takvo ponašanje i manifestuju.

Drugo, kada dođu do prvobitno zakazanog mesta prezentacije i dobiju obaveštenje o izmeni, ispitanici su dodatno razvrstani u tri eksperimentalne grupe: trećini je rečeno da što pre moraju stići na novu lokaciju; drugoj trećini – da nastoje da požure na putu do sale za predavanja; preostaloj trećini – da ih na novoj lokaciji čeka sve pripremljeno i da nema razloga za žurbu i paniku.

Ironično, parabola o dobrom Samarićaninu nije motivisala studente da je, kada im se za to ukazala prilika, pretvore u stvarnost. Isto tako, veoma religiozni studenti teologije nisu bili ništa skloniji pomaganju u odnosu na svoje manje religiozne kolege. Štaviše, visoko religiozni studenti, ukoliko pripadaju grupi onih kojima je rečeno da moraju što pre da stignu na predavanje, bili su u stanju da pregaze sklupčanog neznanca, jureći da ispričaju priču o dobrom Samarićaninu.

Generalno, u opisanom eksperimentu, količina vremena na raspolaganju pokazala se kao glavni faktor koji utiče na to hoće li neko zastati i pružiti pomoć neznancu. Bez obzira na stepen religioznosti i eventualnu trenutnu zaokupljenost pomaganjem i davanjem, tek deset odsto studenata iz grupe „stići što pre“ bili su spremni da se posvete neznancu.

Rezultati koje su publikovali Darli i Betson otvorili su interesantno pitanje: Ako intenzitet religijskih ubeđenja ne utiče na empatično ponašanje, da li to znači i da religioznost kao takva nije relevantna u pogledu prosocijalnog ponašanja? Drugim rečima, da li među religioznim ljudima i ateistima, kada se posmatraju kao distinktivne društvene grupe, postoji razlika u manifestaciji društvenosti?

Vera u boga i prosocijalnost

Mada o stereotipovima obično govorimo kao o negativnim stavovima prema pripadnicima određenih društvenih grupa, oni mogu biti i pozitivni. Ljude koji veruju u boga generalno prati [pozitivan] stereotip da su, uslovno rečeno, bolji ljudi. Bilo zato što je to njihovo inherentno svojstvo ili iz straha od božje kazne, smatra se da su vernici skloniji da pomognu u nevolji, altruističniji, da osećaju dužnost da drugome olakšaju patnju ukoliko to mogu. Doskora, nauka je išla na ruku ovom stereotipu.

Neobično za sociološki rad, knjiga American Grace, koju su dvojica američkih sociologa, Robert Patnam (Robert D. Putnam) i Dejvid Kembel (David E. Campbell), objavili pre tri godine, preko noći je postala bestseler. U njoj, iznoseći rezultate svog istraživanja, autori ne štede reči hvale za verujući deo Amerike.

Tokom dvogodišnjeg perioda, Patnam i Kembel su u dva navrata anketirali reprezentativan uzorak od 3.000 Amerikanaca, nastojeći da rekonstruišu njihove demografske profile, religioznost, angažovanost na društvenom planu, uključenost u humanitarne projekte… U najkraćem, rezultat je sledeći: U poređenju sa svojim ateistički nastrojenim sunarodnicima, verujući Amerikanci su altruističniji, izdvajaju više novca u dobrotovorne svrhe, češće finansijski pomažu članove svojih familija, spremniji su da se posvete osobi koja prolazi kroz psihološki težak period…

Dve godine kasnije, slični rezultati publikovani su u studiji Kako Amerika daje. Ukratko, građani država s većim učešćem vernika u ukupnoj populaciji izdvajaju veći deo svojih primanja u humanitarne svrhe (sedam odsto), u odnosu na stanovnike ateističkijih država (tri procenta).

Mada po pitanju religioznosti drugačija od Amerike, Australija, prema izveštaju (pdf) koji je tamošnja vlada objavila 2005, pokazuje sličnu matricu: Religiozni Australijanci češće volontiraju na socijalnim i komunalnim projektima i spremni su da ovoj vrsti aktivnosti posvete više vremena nego ateisti.

Religioznost i darežljivost

Mit o milosrđu vernika je samo mit

Teza je, dakle, da se veća spremnost religioznih ljudi da pomognu onima u nevolji vidi po izdvajanjima u humanitarne svrhe. Niz socioloških studija pokazuje da vernici u tom pogledu zaista izdašniji nego ateisti. Ali, može li se to uzeti kao dokaz prosocijalnosti?

Studija koja na prethodno pitanje odgovara potvrdno morala bi da sadrži barem sledeća tri elementa: (i) kod zamašnog broja ispitanika izmereni su stepen religioznosti i vrednost donacija koje su u određenom vremenskom periodu uputili, na primer, dobrotvornim organizacijama; (ii) korelacija između dva izmerena parametra pokazuje da, u proseku, religiozniji ljudi više izdvajaju u humanitarne svrhe; (iii) religioznost je razlog/uzrok veće izdašnosti.

Krenemo li od prvog elementa, uvidećemo da je dominantna tehnika prikupljanja podataka u sociološkim studijama na ovu temu – upitnik. Jedna od njegovih glavnih slabosti je pristrasnost u korist društveno poželjnog, odnosno težnja ispitanika da daju odgovore kakve naslućuju da anketari očekuju, tj. odgovore za koje smatraju da su poželjni u njihovom okruženju. Ovo pogotovo važi za pitanja i odgovore koji se odnose na ponašanja koja su regulisana strogim unutargrupnim normama, a religioznost, merena odgovorom na pitanje o tome koliko često ispitanik odlazi na misu, spada upravo u takva ponašanja.

Standardno, sociološke ankete kažu da 40 odsto Amerikanaca jednom nedeljno ide na bogosluženje. Primena rigoroznijih merenja i statističkih procedura pokazuje, međutim, da je broj disciplinovanih vernika upola manji. Isto tako, tvrdnje vernika o svom angažmanu na pomaganju ljudima u nevolji mogu biti obojene željom da sebi samima održe ili ojačaju sliku o sopstvenoj nesebičnosti.

Studije koje se okreću nešto pouzdanijim metodama prikupljanja podataka otkrivaju, međutim, ozbiljniju slabost – konceptualne prirode.

Kada se analizira, struktura humanitarnih davanja religioznih ljudi pokazuje da ogromna većina njihovih donacija odlazi lokalnoj crkvi. Lokalna crkva, pak, tako prikupljena sredstva distribuira svojim vernicima. Dakle, u pitanju je veoma uzan krug ljudi, a svrha donacije je, praktično, promocija religijskih opredeljenja donatora. Sem toga, neretko, crkva prikupljena sredstva koristi u nimalo humanitarne svrhe. Na primer, kada je Haiti pre nekoliko godina pogodio razorni zemljotres, jedna od evangelističkih kongregacija prikupljala je sredstva kako bi Haićanima poslala solarne biblije koje govore.

Sa istraživanjima ovog tipa postoje i dublji konceptualni problemi, o kojima dvojica psihologa, Ara Norenzajan (Ara Norenzayan) i Azim Šarif (Azim F. Shariff), detaljno pišu u svojoj metaanalizi radova na temu odnosa religioznosti i prosocijalnosti, Poreklo i Evolucija religijske prosocijalnosti, objavljenoj u časopisu Science 2008. godine. U najkraćem, ne samo da religioznost ne vodi prosocijalnosti, nego religijsko organizovanje pre može biti faktor u službi evolutivno „starijeg“ mehanizma – psihološkog mehanizma koji nas čini osetljivima na ličnu prosocijalnu reputaciju. Plastičnije rečeno, dopada nam se da sami o sebi mislimo kao o prosocijalnim pojedincima i hteli bismo da nas tako vide i drugi. Elem, nekima od nas religija služi kao sredstvo za postizanje ovog cilja.

Na kraju, činjenica da su crkveni prihodi oslobođeni poreza, a u većini razvijenih zemalja poreske olakšice ili oslobađanje primenjuje se i na donacije crkvenim zajednicama i njihovim humanitarnim organizacijama, postavlja se pitanje da li se ova vrsta humanitarnih davanja može karakterisati kao motivisana altruističnim pobudama.

Mereno novcem, ateisti koji ne doniraju crkvama ne dobijaju ni poreske olakšice. Plaćajući veće poreze, više novca stavljaju na raspolaganje državi, koja potom socijalno zbrinjava ili nastoji da zbrine ugroženo stanovništvo. Sve u svemu, ako se kao parametar ne uzmu samo iznosi donirani dobrotvornim organizacijama, već i aktivnosti poput dobrovljnog davalaštva krviateisti ne zaostaju u altruizmu u odnosu na vernike. Ako se pak još i odmaknemo od socioloških anketa i pređemo na teren eksperimentalnih studija, stvar preteže u korist ateista.

Vera u boga i saosećajnost

Dve godine nakon Darlija i Betsona, troje psihologa sa Univerziteta u Vašingtonu izveli su višeetapni eksperiment, u kojem su pokušali da utvrde vezu između religioznosti, sklonosti ka prevari i altruizmu.

Studentima prve godine psihologije priređen je lažni ispit, na kojem su usled navodnih organizacionih propusta mogli neometano da varaju. Nešto kasnije tokom semestra, eksperimentatori su istu grupu studenata zamolili da popune seriju upitnika, koji su sadržali niz pitanja o religiji i ličnim verskim uverenjima. Na bazi odgovora, istraživači su subjekte razvrstali u četiri kategorije: „ateisti“, „nereligiozni“, „religiozni“, „Isusovi ljudi“. U trećoj i konačnoj etapi eksperimenta, studenti su dobili ponudu da volontiraju, radeći sa decom ometenom u mentalnom razvoju.

Rezultati su pokazali da religioznost ne utiče ni na sklonost ka varanju ni na altruizam [u konkretnom slučaju, meren spremnošću na volonterski angažman]. Kao jedina statistički značajna varijabla pokazao se pol učesnika u eksperimentu, i to samo u slučaju volonterskog angažmana, za koje su studentkinje pokazale veću spremnost od kolega muškog pola.

Godinu dana kasnije, Lorens Anis (Lawrence V. Annis), profesor psihologije na Univerzitetu u Misisipiju, izveo je sličan, jednako zanimljiv eksperiment, čiji su rezultati pokazali da religioznost ne utiče na spremnost da se pomogne neznancu.

Subjekti u Anisovoj studiji, ponovo studenti psihologije, odgovarali su na upitnike koji mere „stepen privrženosti hrišćanskim vrednostima“, „mesto religijskih uverenja u ličnom sistemu vrednosti“ i „učestalost odlaska u crkvu i samostalnog upražnjavanja molitve“. Dalje tokom studentske godine, naizgled nepovezano s upitnicima, svako od subjekata u studiji „slučajno“ je video ženu s merdevinama kako ulazi u prostoriju i zatvara vrata za sobom. Odmah potom, čuje se snažan tresak, što kod „očevica“ stvara utisak da se nepoznatoj ženi dogodila nezgoda. Pretpostavljate, nijedna od mera religioznosti nije pokazala korelaciju sa spremnošću učesnika u eksperimentu da provere šta se dogodilo i eventualno pruže ili pozovu pomoć.

Religioznost, nedostatak empatije i isključivost

Citirane studije upućuju na zaključak da religioznost nije faktor čije varijacije utiču na prosocijalno ponašanje. Iako rađene pre četrdesetak godina, stereotip o moralnijim, empatičnijim i altruističnijim vernicima u odnosu na ateiste prilično neuzdrmano opstaje. Novije studije sugerišu, međutim, da prosocijalno ponašanje religioznih ljudi često izgleda kao motivisano osećajem dužnosti da se pruži pomoć ugroženima, mada to nije, pa čak i da religioznost vodi u prosocijanost ograničenu isključivo na pripadnike sopstvene grupe, odnosno verske zajednice.

Tri studije, urađene na reprezentativnom uzorku odraslih Amerikanaca, čije su rezultate Lora Saslou (Laura R. Saslow) i tim psihologa sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku i Berkliju objavili prošle godine u časopisu Social Psychological and Personality Science, pokazuju da saosećajnost funkcioniše kao motiv za dobročinstvo, ali samo kod nereligioznih ljudi.

Saslou i saradnici nisu se u svojoj studiji bavili sklonošću ka prosocijalnom ponašanju; zanimala ih je motivacija koja ljude pokreće na altruizam, solidarnost, pomaganje neznancu. Hipotezirali su da bi saosećajnost, definisana kao poriv da se pomogne nekome u nevolji, mogla biti u pozadini ovakvih ponašanja. Eksperimentalna manipulacija saosećajnošću (recimo, prikazivanje videa o životu ekstremno siromašne dece) pokazala je, međutim, da ona kao direktni motiv deluje jedino u slučaju nereligioznih i/ili ateista.

Rezultati tri eksperimentalne studije koje su izveli ne znače da religiozni ljudi nisu prosocijalni. Znače, međutim, da ih na pomaganje ljudima u nevolji ne motiviše saosećajnost. Zaključci koje autori izvode na bazi eksperimenata, svode se na sledeće:

    • Prosocijalno ponašanje ateista motivisano je empatijom – emocionalnom vezom s ljudima i saosećanjem s njihovim teškoćama.
    • Prosocijalno ponašanje religioznih ljudi pre se može objasniti težnjom da se izgradi i/ili očuva reputacija, kolektivnim identitetom i usvajanjem religijskih dogmi.

Nalazi psihologa iz Berklija i San Franciska uklapaju se u rezultate koje su nedugo pre toga dobili istraživači sa Univerziteta u Notingemu, u eksperimentu baziranom na igri diktatora; u njoj, igrač koji vuče prvi potez dobija od eksperimentatora određenu sumu novca, a potom po sopstvenom nahođenju određuje koliki će deo proslediti anonimnom saigraču a koliko zadržati za sebe.

Rezultat je u najkraćem sledeći: Vernici su velikodušniji od ateista samo prema pripadnicima sopstvene veroispovesti.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: