Libertarijanizam: Zabluda o ljudskoj prirodi

Sta libertarijanci ne znaju o ljudskoj prirodi

„Svaka politička filozofija počinje od teorije o ljudskoj prirodi,“ piše harvardski biolog Ričard Luontin (Richard Lewontin), u svom čuvenom eseju „Biologija kao ideologija„. Tako je, na primer, Tomas Hobs (Thomas  Hobbes), engleski filozof iz 17. veka, verovao da je „čovek rođen da radi, trpi i da se bori, jer ko tako ne čini, taj mora propasti.“ Često citirana proklamacija „Čovek je čoveku vuk“ proizilazi iz njegovog shvatanja „prirodnog stanja čovečanstva“ kao poretka u kojem svaki čovek ratuje protiv svakog drugog čoveka.

Ovakav rezon naveo je Hobsa na zaključak da jedino snažna država, sa moćnim vladarom na čelu, može da zauzda „zlo“ inherentno čovekovoj prirodi i osigura opstanak i stabilnost zajednice.

Tri veka nakon Hobsa, britansko-američki antroplog Kolin Ternbal (Colin Turnbull) donosi sasvim drugačiju sliku „primitivnog“ načina života, o kojem Hobs govori kao o „prirodnom stanju čoveka.“ „Šumski ljudi„, Ternbalov terenski izveštaj o organizaciji svakodnevnog života pigmejskog naroda Mbuti, teško da može u većoj meri da protivreči slici ljudske zajednice bez apsolutnog vladara, kakvu Hobs iznosi u svojoj raspravi „Levijatan„.

Visoki 120 do 135 santimetara, nastanjeni po obodima kongoanske prašume, Mbuti žive životom dostojnim kolektivističke utopije. Da bi se prehranili, od lijana pletu i po nekoliko stotina metara dugačke mreže, kojima hvataju plen. Nakon što ih razapnu, žene i deca započinju ritual koji se sastoji od kakofonije uzvika, tapšanja rukama i udaranja nogama o zemlju, s ciljem da se životinje uplaše i nateraju na beg u pravcu razapetih mreža. Sav ulov pripada svima, nezavisno od toga u čijoj se mreži našao, uključujući pripadnike zajednice koji su za vreme lova odsutni i obavljaju neke druge poslove od značaja za kolektiv.

Ternbalova etnografska studija nije kliše, „narativ o plemenitom ‘primitivcu“ kojim su Hobsovi savremenici odgovorili na „Levijatan“, slikajući čoveka u prirodnom stanju kao biće vrline.

Uprkos tome što sav ulov pripada svim članovima zajednice  i deli se na jednke delove, Sifu (Cephu), junak iz Ternbalove sage o „ljudima iz šume“, odlučuje pred jedan od kolektivnih lovačkih poduhvata da mimo znanja saplemenika svoju mrežu pomeri bliže očekivanom plenu. Uhvaćen, od pripadnika plemena biva osuđen na proterivanje, što u uslovima kongoanske prašume ne znači ništa drugo do smrtnu kaznu. Nakon izvinjenja, objašnjenja da bi svoj ulov ionako delio s drugima i molbi da mu bude oprošteno, zajednica odlučuje da Sifu može da ostane u kolektivu, ali se mora odreći udela u deobi plena iz poslednjeg lova.

Ukratko, kolektiv kažnjava i ima mehanizme da natera pojedinca na poštovanje pravila koja doprinose njenom opstanku.

Sebičnost kao moralni imperativ

Oktobra 1957, dok je Ternbal prikupljao etnografski materijal za svoju studiju, u sasvim drugačijoj džungli, u Njujorku, Ajn Rend (Ayn Rand), američka spisateljica i filozofkinja ruskog porekla, publikovala je roman „Ravnodušni Atlas„, sagu o borbi između principa individualizma i kolektivizma, ispričanu u terminima dobra i zla. Od momenta objavljivanja do danas, kao i njen prethodni roman, „Veličanstveni izvor„, reprintovan je i prodat u višemilionskom tiražu. Među zagovornicima laissez-faire kapitalizma – ideje o slobodnom tržištu neopterećenom državnom regulacijom – i male države/ograničene vlade, svedene na ulogu zaštitnika prava na privatnu svojinu, Atlas ima status fundamentalnog filozofskog štiva: Pol Rajan (Paul Ryan), republikanski kandidat za potpredsednika SAD na izborima 2012. i predsednik Odbora za budžet donjeg doma Kongresa, citira Atlas kao filozofski temelj svog vrednosnog sistema; Alan Grinspen (Allan Greenspan), dugogodišnji predsednik Federalnih rezervi SAD, ikona savremenog libertarijanskog pokreta i jedan od ključnih krivaca za svetsku ekonomsku krizu (2008), ne skriva uticaj Ajn Rend na sopstveni intelektualni razvoj; Klarens Tomas (Clarence Thomas), sudija Vrhovnog suda SAD, sugeriše Ajn Rend kao obavezno štivo svojim pomoćnicima.

Politička filozofija Ajn Rend počiva na dve premise:

1. Sebičnost je najuzvišenija moralna vrednost/vrlina.
2. Kapitalizam je jedini moralni društveni sistem, način da čovek živi u skladu sa svojom prirodom .

Kolektivizam je premisa primitivnog divljaka. Nesposoban da razume individualna prava, primitivni divljak veruje da je pleme uzvišeni, omnipotentni vladar, koji poseduje živote svojih pripadnika i može ih žrtvovati kako mu volja. Objektivno sagledavanje ljudske prirode – kroz identifikaciju onih njegovih karakteristika koje ga čine različitim u odnosu na sva ostala živa bića – nužno je kako bi se društvo oslobodilo bolesti altruizma i ekonomske redistribucije.

Citiranu tezu, iznetu u zbirci eseja „Kapitalizam: Nepoznati ideal“ (Grinspen je jedan od koautora), Rend dosledno razrađuje u obimnijem tekstu, „Vrlina sebičnosti„:

Moralne vrednosti su genetski determinisane načinom na koji organizam živi i funkcioniše. Individualni organizam primarno brine za sopstveni život. Njegovim ponašanjem upravlja urođena težnja za opstankom, a ne ka destrukciji. Otud je sebičnost vrhunska moralna vrednost, a altruizam direktna suprotnost čovekovoj biološkoj realnosti. Ako hoćemo da izgradimo dobro društvo, ljudska priroda i kapitalizam ne smeju biti ograničeni lažnom ideologijom altruizma i preraspodele.

Altruizam je nespojiv sa slobodom, kapitalizmom i individualnim pravima. Slobodnu potragu za ličnom srećom nemoguće je kombinovati s moralnim statusom žrtvene životinje. Konflikt između ljudske prirode i iracionalne moralnosti altruizma cepa društvo i uništava ga. Jedini način da se to izbegne je kapitalizam, koji je kao forma organizacije usklađen s ljudskom prirodom i čovekovom urođenom težnjom ka slobodi.

Ternbalov Sifu konflikt na relaciji individua-kolektiv razrešava odustajanjem od sebičnog interesa i njegovim podređivanjem opštem dobru. Džon Galt, libertarijanac, junak romana Ravnodušni Atlas, sagoreo bi u samopreziru ukoliko bi učinio tako nešto. Ovo su reči koje mu Rend stavlja u usta:

Po zakonu ljudske prirode, čovek – svaki čovek – cilj je samom sebi. Postoji da bi živeo i težnja ka sreći je njegov prirodni moralni cilj. Kunem se svojim životom i svojom ljubavi prema njemu da nikada neću živeti zarad drugog, niti tražiti da neko drugi živi za moje dobro.

Za razliku od Sifua, Galt smatra da ima na raspolaganju sredstva da se suprotstavi društvu, ustrojenom na lažnom moralu altruizma. Odbija da učestvuje. Ukoliko i druge ubedi da postupe kao on, „zaustaviće motor sveta.“

Ravnodušni Atlas je distopija – slika Amerike, mikrosveta čiji je motor zaustavljen. Kolaps je nastupio odbijanjem da se učestvuje – štrajkom. Međutim, reč je o posve specifičnom štrajku. U njega nisu stupili nezadovoljni radnici, već kapitalisti, industrijalci. Ne mogavši da podnesu ograničenja koja im nameće država, oporezujući ih u cilju preraspodele – tog lažnog moralnog načela – jednog dana su naprosto zatvorili kancelarije i postrojenja. „Paraziti“ su ostali prepušteni sami sebi i goloj, surovoj istini: žive zahvaljujući inovaciji, inicijativi, težnji ka ličnom uspehu i sreći superiornih kapitalista.

Altruizam kao odlika inferiornih

Roman Ravnodušni Atlas književna kritika ocenila je kao osrednje štivo. Rend nikada nije marila za to. Uostalom, radnja, karakteri i narativ su u službi izlaganja ideje – političke filozofije libertarijanizma. U tom smislu, daleko je interesantnije baviti se načinom na koji je Rend oblikovala libertarijanski narativ, tačnije, kako je razvila ideje, danas uticajnije nego ikada.

Kao „čistokrvna“ libertarijanka Rend se grozila monarhije i komunizma. Njena interpretacija ljudske prirode, međutim, počiva na istim premisama na kojima Hobs gradi zaključak o nužnosti apsolutnog vladara, a Staljin i Lenjin zagovaraju komunizam. U eseju „Povratak primitivca“ piše:

Rat – permanentni rat – je zaštitni znak tribalne egzistencije. Plemena preživljavaju na ivici gladi – prepuštena na milost i nemilost prirodnim katastrofama – manje uspešno u odnosu na krda životinja. Zato je altruizam tako raširen među urođeničkim društvima; preistorijskim grupama bila je potrebna zaštita plemena. Iz istih razloga, altruizam je rasprostranjen među siromašnima u modernim društvima.

Još elokventnija je u svom prvom tekstu koji nije fikcija, u knjizi „Za novog intelektualca: Filozofija Ajn Rend„:

Socijalni instinkti su odlika inferiornog čoveka. Oni su njihovo oružje i zaštita. Superiornom čoveku altruizam nije potreban i on ga nema. Vrlo je moguće da kao vrsta još uvek evoluiramo i da će naučnici otkriti da su ljudi, nesposobni da svoju racionalnu sebičnost koriste u punom opsegu, karika koja nedostaje u prostoru između životinja i ljudi.

Ako je čovek po prirodi sebičan, otkud tolika rasprostranjenost kooperativnosti i altruizma? Kao i Hobs, Rend ovaj problem rešava tezom da čovek na svet dolazi kao tabula rasa. Kao i Lenjin i Staljin, veruje da upravo zbog toga što se rađa kao tabula rasa, čovek, u odgovarajućoj socijalnoj organizaciji (Rend kandiduje kapitalizam kao modus bez alternative) može da napreduje od inferiornog ka superiornom.

Pretpostavimo da smo kao vrsta prosocijalna bića (a i to je pitanje). Da li to znači da moramo ostati takvi? Ako smo na svet došli kao društvene životinje, nije li sav civilizacijski napredak usmeren ka tome da od nas načini individue? Zar to nije jedini mogući progres? Ako su ljudi na vrhu životinjske lestvice, nije li čovek sledeći nivo?

Sliku tog evolutivno završenog čoveka Rend daje kroz lik svog fiktivnog junaka Denija Renahana. On nema socijalne instinkte, nema „osećaj pripadnosti krdu“:

Pošto nema organ pomoću kojeg bi to razumeo, on ne razume nužnost, značenje i važnost drugih ljudi. Drugi ljudi ne postoje za njega i on ne razume zašto bi postojali. On zna sebe – i to je dovoljno. Drugi ljudi nemaju prava, obaveza i interesa povodom njega, niti utiču na njega. I, to nije stvar izbora – to je urođeno, apsolutno, ne može se izmeniti; on nema organ da bude drugačiji. U tom smislu, on ima pravu, urođenu psihologiju Superčoveka.

Zastrašujuće? Verovatno, ali je to manje bitno od pitanja koliko je Ajn Rend u pravu. Ultimativni cilj njene libertarijanske političke filozofije je odbrana sistema koji bismo danas nazvali liberalni kapitalizam ili deregulisano, slobodno tržište. Ta odbrana je jaka u meri u kojoj je ispravno njeno shvatanje ljudske prirode. Dakle, da li je po svojoj fundamentalnoj prirodi čovek zaista racionalni egoista?

Libertarijanizam kao nerazumevanje ljudske prirode

Kada Hobs govori o „prirodnom stanju čovečanstva“, a Ajn Rend o čoveku čiji je jedini interes da preživi, na umu imaju našeg pretka u doba pleistocena – periodu koji je započeo pre 2.6 miliona godina i trajao do pre otprilike 11.7 hiljada godina. Ako je Rend u pravu, ako je čovek zaista „rođeni egoista“, dokazi za to mogli bi postojati jedino u načinu i organizaciji života lovačko-sakupljačkih plemena, u premodernoj epohi, dok njegova priroda još uvek nije promenjena ideološkim nasiljem.

Na početku pleistocena, prvi pripadnici roda Homo počeli su uspravno da hodaju afričkom savanom. Za nešto više od dva miliona godina, labave skupine bipedalista prerasle su u integrisane zajednice, s jasnom distinkcijom između različitih porodica i klanova. Kako se ova transformacija dogodila?

Razume se, direktnih svedočanstava o tome nema. Kada zaključuju o ovom transformativnom procesu i načinu života lovaca-sakupljača, naučnici se primarno oslanjaju na dva tipa izvora: (i) arheološke nalaze; (ii) terenske studije zajednica koje i do danas nastavljaju da žive u „primitivnoj“ socijalnoj organizaciji. Pružaju li oni potporu premisama na kojima Rend izgrađuje političku filozofiju libertarijanizma?

Kristofer Boem (Christopher Boehm), profesor antropologije i bioloških nauka na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu, već 40 godina izučava odnos na relaciji individualno-kolektivno. U svojoj najnovijoj knjizi, „Poreklo morala: Evolucija Vrline, Altruizma i Stida„, Boem sumira rezultate (ne samo svojih) terenskih studija zajednica humanih i ne-humanih primata, u nastojanju da odgovori na pitanje: Zašto su ljudi altruistični?

Boem definiše altruizam kao ponašanje usmereno ka dobrobiti članova zajednice s kojima akter nije u krvnom srodstvu. Njegova metaanaliza antropoloških izveštaja o 150 različitih „primitivnih“ društava – od žitelja ostrva Andaman u Indijskom okeanu do Inuita na severu Aljaske – pokazuje da njihovi pripadnici kooperativnost i deljenje (redistribuciju) smatraju najpoželjnijim osobinama/moralnim vrlinama. No, zašto bi ih neko ispoljio?

Teorija socijalne selekcije kaže da za to postoje dva načina: (i) kažnjavanje nepoželjnog ponašanja; (ii) aktivno promovisanje vrline. Boemov rad sugeriše da oba principa deluju paralelno, preko brojnih, međusobno povezanih mehanizama: izgradnja i očuvanje lične reputacije, ogovaranje, ostrakizam (socijalno izopštavanje)…

U većini od 150 posmatranih zajednica, sprega između nastojanja pojedinca da sebi izgradi i očuva dobru reputaciju u zajednici i ogovaranja, mehanizma putem kojeg zajednica evaluira reputaciju pojedinačnog člana, pojavljuje se kao moćan regulator tenzije na liniji individualno-kolektivno, ali i determinanta ličnog uspeha u pogledu preživljavanja i prokreacije. Naime, kako su altruizam i sklonost ka deljenju dve najpoželjnije socijalno relevantne osobine, pojedinac koji se ponaša altruistično izbegava negativno ogovaranje i stiče dobru reputaciju. Ona pak u značajnoj meri određuje koliko će pojedinac biti poželjan i privlačan pripadnicima suprotnog pola, direktno utičući na njegove izglede da obezbedi partnera za prokreaciju. Slikovito rečeno, Ternbalov „šumski čovek“ Sifu, budući uhvaćen u pokušaju da prevari svoje saplemenike, nema velikih izgleda da privuče „šumsku ženu“.

Antropološke analize pokazuju da zajednice lovaca-sakupljača nisu nimalo idilične. Pojedinaca koji bi da steknu ličnu korist na uštrb kolektiva ima uvek i svuda. Ali, ni mehanizmi kažnjavanja ne zaustavljaju se na ogovaranju i lošoj reputaciji. U zavisnosti od tipa zajednice, osim fizičkog kažnjavanja, naši preci su po svemu sudeći primenjivali i meru potpunog socijalnog isključenja, pa i proterivanja. U ancestralnim uslovima, ovo drugo nije moglo biti ništa drugo do smrtna kazna.

Nasuprot idejama i tvrdnjama Ajn Rend, pozitivni i negativni pritisci socijalne selekcije kažnjavaju sebičnost, promovišu altruizam, rezultirajući biološki relevantnim posledicama: altruistični pojedinac ima veće izglede da ostavi potomke; naprosto, više vredi na slobodnom tržištu partnera.

Da li je Ajn Rend bila psihopata?

Dnevnici Ajn Rend„, unos od 15 maja 1934:

Može delovati čudno, može izgledati kao negacija supremacije mog razuma – to što polazim od skupa ideja, a potom krećem u istraživanje kako bi ih potvrdila. Ne idem obrnutim putem: ne dovodi me istraga do ideja. Ali, moje ideje su, u znatnoj meri, rezultat podsvesnog instinkta, koji je oblik nesvesnog razuma. Suštinski, svi instinkti su razum; drugim rečima, razum čine osvešćeni instinkti.

Šta, dakle, Rend kaže o svom metodu? Kakvim rezonom je stigla do bazičnih propozicija svoje libertarijanske filozofije? Zagledana u sebe, Rend zaključuje da su njeni osećaji prirodni instinkti i da moraju važiti za celu vrstu. Ponovo dnevnik:

Jednog dana ću otkriti jesam li neobičan primerak vrste, da li su samo u mom slučaju instinkti i razum jedno, pri čemu razum upravlja instinktima. Jesam li neobična ili samo normalna i zdrava? Pokušavam li da sopstvene posebnosti nametnem kao filozofski sistem? Jesam li neobično inteligentna ili samo neobično iskrena? Mislim da sam ovo poslednje. Doduše, možda je iskrenost oblik superiorne inteligencije.

Pažljivo čitanje karaktera iz fikcije Ajn Rend i njenih dnevničkih beleški baca sasvim novo svetlo na njenu političku filozofiju. Čini se da sebičnost postulira kao fundamentalnu odliku čoveka samo zato što njoj svet izgleda kao takav. Kroz lik Džona Galta (Ravnodušni Atlas) poručuje sledeće:

Od najranijeg detinjstva, čovek krije mračnu tajnu da ne oseća nikakvu želju da bude moralan, nikakvu želju za samoodricanjem; da mrzi to kakav mora biti, ne usuđujući se da to kaže ni samom sebi. Čovek se ne usuđuje da prizna da nema nikakve „moralne instinkte“, za koje drugi tvrde da ih poseduju.

Između filozofije, dnevničkih razmišljanja i fiktivnih junaka Ajn Rend postoji dovoljno sličnosti da bi se moglo reći da sopstvenu sliku sveta projektuje na likove iz svojih romana. Ako je Rend bila ono što govore njeni likovi, da li je bila psihopata?

Retroaktivno dijagnostifikovanje i primena aktuelnih mernih instrumenata na „ljude prošlosti“ nosi svoje zamke. U slučaju Rend, međutim, filozofija direktno proističe iz apsolutnog odsustva empatije i ekstremno visokog mišljenja o sebi. Danas, to su ključni dijagnostički kriterijumi antisocijalnog poremećaja ličnosti i psihopatije. I bez toga, njena teorija ljudske prirode (teorija vrline sebičnosti) i „filozofija objektivizma“ i politička filozofija libertarijanizma koje iz nje proizilaze objektivne su u meri u kojoj se to može reći za generalizacije izvedenu na uzorku veličine 1.

Povezani članci:
Evolucija kooperativnosti: Zašto čovek čoveku nije vuk?

20 comments

  1. Evo gdje ja mislim da grijesis. Uzimajuci u obzir da je Lib. prije svega individualisticka ideja tesko je govoriti uopsteno o njoj, ali ako vec to pokusavas dobro je znati o cemu se prica.

    Ayn Rand jeste uticajna ali je apsolutno pogresno poistovjetiti ju sa L., ona ima svoju granu filozofije koju je sama nazvala Objektivizam i tu ju je najbolje svrstati sa svim njenim manama i dobrim stvarima.
    Zarad ispravnosti i „fernosti“ potrazi libertarijansku kritiku Randove koja je opsirna.
    (Potpuno sporedna stvar – Cini mi se da nisi nasla sta Rand smatra za altruizmom, „Boem definiše altruizam kao ponašanje usmereno ka dobrobiti članova zajednice s kojima akter nije u krvnom srodstvu.“ -definitivno ne).

    Pol Rajan – nema veze sa libertarijanizmom on je republikanski konzervativac.

    Alan Grinspen je bio u krugu Randove prije 45godina, a onda je vodio americku centralnu banku. Ekonomski dio L. se protivi postojanju centralne banke i zagovara ne monopol, vec slobodu trzista i na polju valuta. Dakle ne znam po kojoj osnovi je Alan Grinspen „kona savremenog libertarijanskog“.
    Svaki libertarijanac i „austrijanac“ ga je kritikovao 5-6god. prije izbijanja ekonomske krize bas navodeci da ce njegovi postupci imati ogromen posledice, npr.: http://www.youtube.com/watch?v=tZaHNeNgrcI

    Nikada nisam cuo (sto ne znaci da ne postoji) da bilo ko od istaknutih libertarijanaca zagovara ideju fiksne ljudske prirode, o cemu smo vec jednom pricali na Komuni.

    Sviđa mi se

    • Neću da ponavljam ovde odgovor koji sam ti ostavila na Fejsu. Probaću da se „opravdam“, odnosno reći ću ti zašto Ayn Rand.
      Prvo, nisam mogla da se bavim austrijancima, koji su fokusirani na ekonomiju i za šta zaista nisam kompetentna. Drugo, ako će libertarijanizam igde postati mainstream i početi da se širi kao praksa, to će biti SAD. Tamo će biti implementiran i popularizovan kroz Rand, jer je pitka i na prvo čitanje to što govori zvuči logično. Lako je dostupna na netu, pa sam sela i čitala kao manijak. Kao književnica, totalno je promašena, ali to može moj laički utisak. Kao filozofkinja, pala bi na gimnazijskom testu iz logike. Na žalost, žena troši stotine i stotine stranica da bi objasnila svoju dijagnozu. Ona je u toj meri subjektivna i neznalica, da sam zapanjena da iko može da je shvati ozbiljno, a uticajna i posthumno oblikuje američko jvno mnjenje više nego Buš, Pejlin i Raš Limbou. I da, libertarijanizam će u američki mainstream ući preko konzervativnih republikanaca. Neće ga „uvesti“ socijano liberalni individualci.
      Po citatima iz teksta se vidi da je moja meta bio libertarijanizam koji polazi od Ayn Rand. Ne bih se ni usudila da se bavim teorijskim osnovama koje dolaze iz austrijskog kruga. Ne znam dovoljno.

      Sviđa mi se

  2. Admir Čavalić

    Mišljenja sam da si u naslovu trebala staviti „objektivizam“ umjesto „libertarijanstvo“ jer kritikovati (ili jednostavno pisati) o libertarijanstvu bez austrijanaca jednostavno nema smisla. Rand je totalno zanemariva na polju ideja libertarijanstva.

    Sviđa mi se

  3. Todor Papić

    Složio bih se sa Admirom kada je reč o terminu u naslovu.
    Svakako tekst se bavi temom koju libertarijanizam zaista i ne definiše jasno. Za mnoge libertarijance, sam koncept ljudske prirode je veoma upitan – u smislu da li je ona ikada jedinstvena i da li se medotološki i empirijski uopšte može uvideti, te samim tim, da li ljudska priroda može biti osnova ili premisa jedne političke filozofije.
    Kada je reč o Rand, ona je stvarno gajila dozu prezira prema „libertarijancima“, i žustro se trudila da njenu filozofiju odvoji od libertarijanizma koji je kroz uticajne figure, mahom iz sfere ekonomije, postajao i politički ekspresivan. Ne znam koji link da ostavim, ali sporenja između Rendove i Rotbarda su i filozofski zanimljiva.

    Takođe bitno je i shvatiti kontekts u kojem Rand piše, kao i svojevrstan izazov koji je engleski jezik predstavljao za nju. Njeno baratanje terminima sebičnosti, altruizma, egoizma itd. bio je pokušaj da se terminima usadi druga konotacija – svako može da primeti da je to svakako veoma obiman zadatak – i mislim da je to s jedne strane promašaj. Unet je višeslojni nivo konfuzije u diskurs kada je reč o pomenutim terminima. O premisama njene filozofije vredi se baviti samo površno.
    I složio bi se sa autorkom da će se nešto desiti preko konzervativnih republikanaca, ali to neće biti libertarijanizam. Fiskalni konzervativizam u vladi SAD – možda – ali to je već ekonomija i autorka, kako kaže, tu nije stručna.

    Sviđa mi se

  4. Todore, hvala na komentaru i, što se mene tiče, slobodno ostavi (nadam se da ne smeta „ti“) linkove za koje smatraš da bi bili informativni.
    Moram da priznam da me pomalo zbunjuje ideja da je moguće izgraditi političku filozofiju, pa i ekonomsku teoriju, bez premise o ljudskoj prirodi. Libertarijanizam i liberalni kapitalizam svakako polaze od premise da je čovek perfektno racionalno biće; da razume i precizno meri sopstveni položaj, ispravno definiše tačku u kojoj želi da se nađe i onda ostvaruje taj cilj. Teško da išta može biti pogrešnije od toga. Većinu vremena čovek uopšte nije racionalan na način na koji ekonomska teorija to podrazumeva. Ako je ideja da se sistem postavi tako da ne znam kakvim mehanizmima prisili čoveka da postane racionalan, onda je to već nešto drugo. Ali, to isto je pokušano s državnim komunizmom, samo u nekom drugom pravcu.
    Ja sam po profesiji psihološkinja. Ono što bih u sopstvenoj oblasti identifikovala kao primarnu zamerku su generalizacije o čoveku i njeogovoj psihologiji izvedene na bazi rezultata dobijenim u čistim, sterilnim eksperimentlanim uslovima. Ta zamerka još više stoji u ekonomiji, čiji modeli često zaboravljaju da ekonomski akteri nisu mašine koje pokreću algoritmi. Čovek je prilično traljav decision maker, još traljaviji problem solver i svaka teorija koja to zanemaruje u praksi može samo da izazove katastrofu.

    Sviđa mi se

  5. Todor Papić

    Sjajno! Pogodila si srž.
    Ekonomska nauka klimava je kao takva, i kada pričamo o „ljudima kao mašinama“ mogu samo da se setim jednog veoma skupog društvenog eksperimenta koji se danas zove „kejnzijanizam“. Austrijska ekonomska škola kritikuje pristup proračuna u ekonomiji, > please advise the following: http://mises.org/Books/humanaction.pdf <
    Ta škola ne bazira svoje tvrdnje na modelima, već se bavi kritikom ekonometrije i sličnog, kao i pokušaja da se ekonomija sagledava kao jednačina. Šire, libertarijanizam uopšteno, ne polazi od tvrdnje da je čovek perfektno racionalno biće, već možda da se čovek kao akter na tržištu ponaša racionalno (u skladu sa informacijama, željama, preferencijama itd. koje poseduje). Krajnja tvrdnja bi pre mogla da definiše tržište kao savršeno racionalni mehanizam, jer je ono zbir svih želja i preferencija, te da su cene kao osnovne informacije o vrednostima na tržištu odraz realnih podsticaja – naravno samo onda kada se država ne bavi korigovanjem tržišnih tokova.
    Libertarijanizam obuhvata mogućnost iracionalnog ponašanja koje takođe ima svoje mesto na tržištu, gde su greške i propale investicije, kako kažu "commonplace" i služe opet kao izvor informacija za druge aktere. Prava kritika racionalnosti odnosi se zapravo na shvatanje "objektivne" racionalnosti, kao i inkorporiranja određenog "racionalnog" kodeksa u državne mere koje potom koriguju "iracionalne" odluke. Osnovno je shvatiti da je savršeno racionalno nemoguće, jer svaki pojedinac večno pati od problema nedostatka informacija ili nemogućnosti celokupnog saznanja, dok država nastoji da svoje mere sprovodi tako kao da naizgled poseduje sve informacije.

    Najzad, važno je da shvatiš da je libertarijanizam kao filozofija prilično difuzan i da nema jednog jedinog verodostojnog predstavnika. S druge strane libertarijanizam u politici skoro da može biti samo kolektivno ime za napore da se domen slobode tržišta uveća i domen državne kontrole umanji, nikako ujedinjeni front kapitalista sa ujednačenom idejom – to bi svakako bilo paradoksalno za one koji sebe nazivaju individualistima.

    Sviđa mi se

  6. Sanja Ćopić

    Sonja, mislim da je za svaku pohvalu to što pokušavaš da se baviš raznim političkim teorijama i da ih posmatraš iz ugla psihologije, pa i sociologije i antropologije. Svaka čast. Sa druge strane, mislim da to treba da radiš još pažljivije i detaljnije, no neću ponavljati stvari koje su rečene u prethodnim komentarima, a sa kojima se slažem (vezano za objektivizam, postavljanje Ayn Rand kao ikone libertarijanaca i terminoloških problema u njenom delu). Jedino bih prokomentarisala tvoje zapažanje da su socijalno poželjne osobine altruizam i sklonost ka deljenju- zar ne misliš da se baš tako razložene one svode na sebičnost? Jer šta je drugo izbegavanje ogovaranja i kreiranje reputacije za ultimativno traženje partnera za prokreaciju nego prirodna, sebična želja da produžimo život i poboljšamo ga? Mislim da svaka socijalna aktivnost, i ona najnesebičnija i altruistična, kada se podvuče, donosi korist nama, na onaj način na koji mi to u tom trenutku posmatramo, i možemo da verujemo, ili vidimo (računam tu i materijalnu korist, emotivnu ispunjenost ili religiozno poštovanje zakona, u nadi za zagrobnim životom, iskupljenjem duše…) Ja sama volim da delim i dajem, i volim da mislim da je to zbog „morala“ koji posedujem. Ali uvek, bez greške zaključujem da je taj toliko relativni moral zapravo urođena težnja za boljitkom u svakom od nas, na razne načine.

    Sviđa mi se

    • Sanja, hvala na komentaru.

      Lično, ja bih izbegavala upotrebu pojma „altruizam“. Mislim da je i u filozofskim raspravama, a o empirijskim radovima da ne govorim, daleko bolje osloniti se na koncept „lični interes“. Kad je o altruizmu reč, i teoretičari i istraživači nejasnoću razrešavaju time što razlikuju nereciprocčni od recipročnog. Iskreno, nisam sigurna da Rand uopšte govori o altruizmu i sebičnosti, iako koristi te termine. Imam utisak da misli na bilo koji oblik prosocijalnog ponašanja – dakle, bilo koje ponašanje koje benefit donosi nekom drugom, pojedincu ili grupi, a ne akteru na čiji račun ide „trošak“. Kad se tako posmatra, ona misli i raspravlja na nivou gimnazijalke. Iz tog ugla, meni je potpuno jasno da je se mnogi libertarijanci spremno odriču. Jasno je iz teksta na koji aspekt libertarijanizma sam se ja fokusirala i jasno je da u vidu imam pre svega Ameriku. Tamo, ne samo da je Rand sinonim za libertarijanizam, nego se lako može desiti da joj društvo pravi jednako neartikulisana Sarah Palin. Zašto sam sebi dopustila da to izjednačim sa savremenim libertarijanizmom? Zato što ideje libertarijanizma koje će zaživeti, neće doći iz bečkih instituta, nego posredstvom američkih konzervativaca. Da li je to nepravedno prema libertarijanizmu kao teroijskoj zamisli? Verovatno, ali to je sudbina svake ideje koja postaje sve poularnija i dobija na masovnosti pristalica.

      Sviđa mi se

  7. Samo da ostavim link na jedan veoma „dobar“ tekst.

    http://blog.b92.net/text/21962/Ubiti-Robina-Huda/

    Sviđa mi se

  8. Ovo „dobar“ stavljam pod navodnike ne u službi cinizma, već zbog toga što će neki pojedinci da ga ne smatraju takvim.

    Sviđa mi se

  9. „Libertarijanizam“ je isto sto i liberalizam!
    Tvorac ideje o ljudskim pravima, tj individulanim pravima je John Lock. Prava u koja bi drzava trebala sto manje da se petlja, da ih sto manje uzurpira. No kad je stavrana ta ideja, Lock nije misli na prava manjina, ili neka druga prava no prava na svojinu. Novonastala burzuazija u 18-19 u Engleskoj je htjela da izbjegne svako moguce davanje drzavi, tj porezi. Pobornici ovog pravac, tvrde da je : POREZ=PRINUDNI RAD= ROB. te da bi onaj koji raspolaze odredjenim dobrima trebao svojevoljno ako hoce da se odrekne jednog dijela. No ako nece drzava mu nebi smjela uzimati da bi davala onima koji „nemaju“, tj socijalnim kategorijama. Drzava treba da „uzima“ samo nepohodno, tj vosjka, sudovi, policija. Evo samo jednog djelica kako to moderni zagovaraci ove ideje vide a medju njima je no 1 Robert Nozick.

    „In Anarchy, State and Utopia (1974), Robert Nozick a philosophier
    cal defense of libertarian principles and a challenge to familiar ideas of
    distributive justice. He begins with the claim that individuals have
    rights “so strong and far-reaching” that “they raise the question of what,
    if anything, the state may do.” He concludes that “only a minimal state,
    limited to enforcing contracts and protecting people against force,
    theft, and fraud, is justi ed. Any more extensive state violates persons’
    rights not to be forced to do certain things, and is unjusti ed.”7
    Prominent among the things that no one should be forced to do is
    help other people.Taxing the rich to help the poor coerces the rich. It
    violates their right to do what they want with the things they own.
    According to Nozick, there is nothing wrong with economic in-
    equality as such. Simply knowing that the Forbes 400 have billions
    while others are penniless doesn’t enable you to conclude anything
    about the justice or injustice of the arrangement. Nozick rejects the
    idea that a just dis tri bu tion consists of a certain pattern—such as equal
    income, or equal utility, or equal provision of basic needs. What mat-
    ters is how the dis tri bu tion came about.
    Nozick rejects patterned theories of justice in favor of those that
    honor the choices people make in free markets. He argues that dis-
    tributive justice depends on two requirements—justice in initial hold-
    ings and justice in transfer.8
    The rst asks if the resources you used to make your money were
    legitimately yours in the rst place. (If you made a fortune selling sto-
    len goods, you would not be entitled to the proceeds.) The second asks
    if you made your money either through free exchanges in the market-
    place or from gifts voluntarily bestowed upon you by others. If the
    answer to both questions is yes, you are entitled to what you have, and
    the state may not take it without your consent. Provided no one starts
    out with ill-gotten gains, any dis tri bu tion that results from a free mar-
    ket is just, however equal or unequal it turns out to be.
    Nozick concedes that it is not easy to determine whether the initial
    holdings that gave rise to today’s economic positions were themselves
    just or ill-gotten. How can we know to what extent today’s dis tri bu-
    tion of income and wealth re ects illegitimate seizures of land or other
    assets through force, theft, or fraud generations ago? If it can be shown
    that those who have landed on top are the bene ciaries of past injus-
    tices—such as the enslavement of African Americans or the expropria-
    tion of Native Americans—then, according to Nozick, a case can be
    made for remedying the injustice through taxation, reparations, or
    other means. But it is important to notice that these mea sures are for
    the sake of redressing past wrongs, not for the sake of bringing about
    greater equality for its own sake.
    Nozick illustrates the folly (as he sees it) of redis tri bu tion with a
    hypothetical example about the basketball great Wilt Chamberlain,
    whose salary in the early 1970s reached the then lofty sum of $200,000
    per season. Since Michael Jordan is the iconic basketball star of recent
    times, we can update Nozick’s example with Jordan, who in his last
    year with the Chicago Bulls was paid $31 million—more per game
    than Chamberlain made in a season.“
    PS
    Stvrano dobro pises; postavis link od eseja itd, ali malo se previse mjesaju „babe i zabe“
    Krene se od Hobsa i zavrsi se u „Fojnici“. Hobs i je pravnik, pod broj jedan, pa politicki filozof koji je jedan od tvoraca Engleske Imperijlane poltike tj doktrine. Ulitaristi su ono sto je proizvelo Libertarijanizam kao pravac u politickoj filozofiji. Mill po najvise sa svojom idejom „maximiziranja srece u odnosu na nesrecu“.

    Sviđa mi se

  10. Zdravo Sonja,

    Odmah ću se ograditi i deklarisati kao apsolutni laik, bez ikakvih stručnih znanja iz bilo koje nauke koju dotiče tvoj tekst. Tekst me je zaintrigirao jer je u Srbiji ovih dana veoma aktuelna tema altruizma i sebičnosti kroz medijsku pompu oko humanitarnih akcija (pretpostavljam da si u toku). Bilo je potrebno narod poterati medijskim bičem da bi se sakupila pomoć. A onda su na tu temu nastala silna prepucavanja oko lažnog morala.
    Narod je u proseku prosečan, neosvešćen i lenj. Pa je za narod potrebno sistematski napraviti modele ponašanja i modele življenja uopšte. Takav sam utisak stekla tokom svog života.
    Ako jedan takav prosečan čovek, pripadnik američke nacije, pročita «Ravnodušnog Atlasa» ako je, koliko shvatam bestseler u pitanju, on se neće zamisliti nad naučnom metodom autorke, njenim pretečama, izvorima koje je koristila, neće preći na njene dnevnike kako bi proverio njena tvrđenja. Njemu je merodavan broj «lajkova». Taj će prosečan čovek biti srećan što ima napismeno dokaz o svojoj civilizovanosti. Radovaće se svom izboru između individualca i primitivca. Izboru? Da li je to zaista njegov izbor ili je neko drugi birao za njega, a onda mu poturio pod nos, pa njegovoj unutrašnjosti, koja se negde suštinski i dvoumila, sada «logički» nacrtao da je i pored svih sumnji ustvari na dobrom evolutivnom putu i da samo tako nastavi zarad čovečanstva i super-čoveka budućnosti.
    Naravno da politika, ekonomija, nauka ne funkcionišu zasebno, već se i te kako prožimaju.
    I da se ovakva literatura zloupotrebljava u formiranju određenog načina ponašanja, načina življenja, kako bi se stvorila i edukovala publika za predstavu koja je na programu.

    U svakom slučaju hvala na recenziji. Upravo ću potražiti «Ravnodušnog Atlasa»

    Pozdrav,
    Nataša Cvetković

    Sviđa mi se

  11. JovaNS

    Liberalni kapitalizam ne funkcionise i nijedan covek nije ostrvo. To je dokazano jos 1920-1940 sa Prvom velikom ekonomskom krizom, koja je predstavljala problem a ‘kenzijanstvo’ je bilo odgovor na taj problem. Ljudi se ne ponasaju racionalno, dugorocno gledano. Pustiti gomilu kapitalista da rade sta hoce znaci pustiti ih da donose odluke koje im kratkorocno koriste ali dugorocno donose stetu. Svako zna da se ekonomija jedne zemlje (cak i cele planete!) „sastoji“ od ponude i traznje. Ostavljeni sopstvenom odlucivanju, kapitalisti imaju prirodnu teznju da smanje troskove rada (nadnice iliti plate) sto na kratak rok dovodi do povecanja profita (dobiti). S obzirom da je trziste radne snage prirodno nesavrseno (uvek ima vise radnika nego kapitalista, uvek ce se pronaci neko ko ce raditi za odredjenu platu, ma koliko ta plata bila niska) to dovodi do smanjenja prosecnih i ukupnih nadnica u bransi. Problem nastaje na dugi rok. Te plate koje su za kapitalistu trosak, zapravo cine traznju za proizvodima (da ne pricamo o tome sta ce da se dogodi kada jednom radnik ostari i izgubi radnu sposobnost). Ne moramo da gledamo daleko u proslost da vidimo efekte svega toga. A efekti su bili: 1) losi uslovi rada i izuzetno niske nadnice
    2) rad dece u fabrikama i rudnicima od 5 godine
    3) smrt od gladi i finansijsko propadanje starih, bolesnih i nemocnih
    4) kriza hiperprodukcije – proizvodila se gomila robe koju radnici nisu mogli da kupe. To imamo i danas, radnik koji u Kini sastavlja Ipod bi morao da stedi 5 godina da bi mogao da ga kupi.

    Dolazi do krize i propasti kapitalista i jos nizih nadnica. Tada je drzava uskocila sa javnim radovima i povecala kupovnu moc i zaposlenost. Nastao je kenzijanski pravac u ekonomiji.

    Prirodno stanje u ekonomiji je ciklicno: prosperitet-kriza- prosperitet- kriza itd. Kad je kriza, ljudi umiru zbog pada blagostanja. Drzava to ne moze da dopusti pa pegla te cikluse, tako da uvek imamo manje fluktuacije, ni super-bericet ni najdublje dno-dna krizu. To je uloga drzave.

    Moj licni problem sa Ajn Rand je sto njen nacin razmisljanja moze da se svede na „Ja sam svoj covek, jedini tvorac svoje srece i blagostanja. Ne dugujem nikom nista.“, sto zapravo nema podlogu u stvarnosti. Da, dugujes. Dugujes pre svega svojim roditeljima i dugujes drustvu koje je omogucilo da imas vodu, struju i skloniste. I ekonomsku stabilnost. Cak i ako si se rodio i odrastao u sred pustinje, ako si ikada razmenio bilo sta za novac i novac za bilo sta, dugujes drustvu za stabilnost valute i trajnu vrednost tog novca.

    Sviđa mi se

  12. Povratni ping: Окице варалице | Био-блог

  13. Povratni ping: Libertarijanizam: Zabluda o ljudskoj prirodi | BELEŽNICA

  14. Versus kapitalizma: …socijalizam, komunizam,kolektivizam, libertalijanizam, progresivizam, ista ideologija chim se kompromituje pod jednim nazivom, preuzima opet novo „pronapredno“ ime, Atraktivna strana iste ideologije je samo plagijat hrishcanstva. Donekle u pravu, Rimski Papa je skoro rekao da je komunizam ukrao zastavu hrishcanstva. Jedna strana medalje. Prochitajte „Utopije Samoubitstvo“ (ili nadjite na Amazonu „Utopia’s Suicide by John Paul). Ivan Urlik

    Sviđa mi se

  15. Zaista bi bilo korisno kada bi ljudi izbegavali da pisu o stvarima koje ne poznaju ili znaju veoma povrsno. Savo je vec naveo neke potpune promasaje u tekstu, a ima ih puno…

    Ko je samo otvorio knjigu „Vrlina Sebicnosti“ na prvoj strani moze da procita objasnjenje samog autora na sta misli pod „sebicnost“ i da je tu rec upotrebila da bi naslov bio provokativan, a da pod njom podrazumeva nesto sasvim drugo od uobicajenog. Isto tako njena rec „altruizam“ ima posebno znacenje koje se moze razumeti ako se cita pazljivo i nepristrasno. I moglo bi se jos puno toga reci.

    Na kraju, Ajn Ren, kao ni Pol Rajan, a ponajmanje Grinspan, nisu tipicni predstavnici libertarijanizma. Jedan od najistaknutijih libertarijanaca u SAD danas je bivsi kongresmen i predsednicki kandidat Ron Pol. Radi se o coveku izuzetnog karaktera, postenja i vrhunskog morala (sto mu priznaju i najveci protivnici) koji se proslavio dugogodisnjim suprostavljanjem nasilju svih vrsta, pre svega ratovima koje SAD vodi po svetu. Evo njegovog govora u Kongresu povodom NATO napada na SRJ pa prosudite sami: https://www.youtube.com/watch?v=B-Ha1B37v00

    Oceniti takvog coveka kao „psihopatu“ ili „sledbenika psihopate“ je zaista neprimereno. Neznanje nije opravdanje, jer se autor ovde postavio kao da poznaje temu u detalje.

    Libertarijanizam se zasniva na ideji individualne slobode. Da je svaka licnost suverena i da je nasilje u ljudskim odnosima uvek nelegitimno, tj. da bi svi drustveni odnosi trebalo da budu miroljubivi i dobrovoljni. To su vrednosti sa kojima zaista svako moze da se identifikuje, bez obzira na veru, naciju, rasu ili bilo sta drugo. Strogo govoreci i nije „ideologija“. Ideologija je obicno sistem ideja koje pristalice zele da nametnu drustvu putem drzavne sile. Libertarijanci ne zele nista da drugima namecu, zele upravo suprotno – da niko nikome nista ne namece. Na bilo koji nacin.

    Zao mi je ako je kritika ostra, ali kao dugogodisnji libertarijanac koji zivi u zemlji kolevci te ideje ovaj tekst sam doziveo veoma licno.

    Sve najbolje,
    Jovan

    Sviđa mi se

    • Lepo Jovane. Licno misljenje: Liberalci – slobodnjaci i derivacije ideologije teze apsolutnoj slobodi, A sto mi svi znamo da ne postoji. Dzabe demonstracije. Gde god se u osvajanju moci ljudski prst umesa, frakcija plebsa dozivi pakao dok ideologija prolazi fazu kompromitiranja. Rezultanta: zigosati se ideologijom je greska. Dokaz: „Utopije Samoubitstvo“ iliti „Utopia’s Suicide“ / John Paul. Na internetu: Utopia’s Suicide by John Paul, Amazon…

      Sviđa mi se

  16. mrakonja

    Autor bloga da li namerno ili slucajno uzasno puno koristi „quotemining“.

    Prvo ayan rand je majka objektivisticke filozofije, koja kao takva jeste povezana sa libertarijanizmom ali nije eksplicitno libertarijanizam. Odakle da pocnem?

    pa ajde jedno po jedno,
    „dugogodišnji predsednik Federalnih rezervi SAD, ikona savremenog libertarijanskog pokreta “

    Ja sam libertarijanac u zivotu nisam cuo da je greenspan ikona libertarijanskog pokreta? Ne znam odakle si to izvukla? Prosto receno netacno. Liberatrijanski pokret danas, i uvek je bio protiv federalnih rezervi, potpuno je besmisleno da iznosis tvrdnju da je predsednik FED neka ikona libertarijanskog pokreta?

    Da li je to namerno ili slicajna greska?

    „1. Sebičnost je najuzvišenija moralna vrednost/vrlina.“
    Sebicnost je jako sirok pojam i ti ga kroz ceo blog koristis drugacije nego sto ga je randovka definisala.
    Ovde je randovkina definicija sebicnosti: http://aynrandlexicon.com/lexicon/selfishness.html

    „Yet the exact meaning and dictionary definition of the word “selfishness” is: concern with one’s own interests.“

    Drugim recima covek treba da bude usmeren na svoje interese. STo nikako ne iskljucuje saradnju sa drugim ljudima, zapravo kompletan evolutivni alturizam je baziran na „sebicnim“ interesima prezivljavanja tvojih gena i razmene dobara.

    „Ako je čovek po prirodi sebičan, otkud tolika rasprostranjenost kooperativnosti i altruizma? “

    Bas zato sto koristis svoje definicije a ne randovnike kada raspravljas o njenim stavovima i mozes da postavis ovakvo pitanje. Sebicnost ne iskljucuje kooperaciju. Ja zelim sto, ti drva. Mi oboje imamo sebicne motive, sa druge strane, ti si previse slaba da nacepas drva, ja sam previse nevest da napravim sto. Najlogicnija stvar koju moze da uradimo jeste da saradjujemo. Iako oboje imamo sebicne motive iza saradnje javila se kooperacija i saradnja.

    Reciprocni alturizam.

    „Zašto su ljudi altruistični?“

    Upravo zbog sebicnih interesa onako kako ih randovka dozivljava. Ljudi poseduju taj takozvani „reciprocni“ alturizam. Ja cu tebi da ucinim nesto ti ces meni, mi ce da izvrsimo pozitivnu razmenu vrednosti.

    Saradnja se uvek vise isplati nego sukob. Ako hoces da ispunis sebicne interese uvek ces da biras pre saradnju nego sukob.

    Iskreno, blog ti je preobinman ovde, i otisla si sa teme. Iz kritike libertarijanizma, na kritku ayan rand, koja je izjavila i da nije libertarijanac. Odnos libertarijanizma i objektivizma je komplikovan i mislim da je tvoje predstavljanje libertarijanizma ovde kao nesto sto je poteklo od Ayan Rand zaista intelektualno neiskreno:
    https://en.wikipedia.org/wiki/Libertarianism_and_Objectivism

    Sviđa mi se

  17. Libertarijanizam je kolekcija politickih filozofija koje se bave promocijom individualizma. Objektivizam je jedna od tih filozofija.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: