Nije mit: Traumatično detinjstvo proizvodi nasilnike

Trauma

Klinički psiholozi i psihijatri odavno znaju da životna istorija odraslog nasilnika bezmalo neizostavno sadrži poglavlje o traumatičnom detinjstvu. Zahvaljujući savremenim tehnikama neurooslikavanja, u prvom redu funkcionalnoj magnetnoj rezonanci (fMRI), istraživači su dobili mogućnost da bukvalno zavire u mozak nasilnika. Otkrili su da se mozak abnormalno agresivnog čoveka razlikuje od mozga „normalnih“ ljudi na dva bitna načina: (i) hiperaktivna amigdala – struktura limbičkog sistema zadužena za generisanje emocionalnih reakcija i „zapisivanje“ emocionalne komponente sećanja; (ii) hipoaktivni orbitofrontalni korteks – deo prefrontalnog korteksa, između ostalog zadužen za to da naše odluke i ponašanje prilagodi socijalnom kontekstu.

Sa aspekta mozga, prilično je jasno zašto je nasilnik nasilan. Njegova hiperaktivna amigdala čini ga preosetljivim na izazov i stres, generišući predimenzioniranu reakciju. Istovremeno, njegov hipoaktivni orbitofrontalni korteks nije u stanju da integriše input koji prima od amigdale sa informacijama o širem kontekstu, što bi u tipičnim okolnostima rezultiralo inhibicijom agresivnih impulsa. Plastično rečeno, nasilni pojedinac ne čuje unutrašnji glas: „Izbroj do deset, umiri se, to je samo dete.“

Dok je iz ugla mozga stvar možda sasvim jasna, barem na osnovu svega što znamo o funkcijama amigdale i prefrontalnog korteksa, veza između traumatičnog detinjstva i neuralnih abnormalnosti karakterističnih za mozak odraslog nasilnika zahteva posebno objašnjenje: Da li traumatični događaji u detinjstvu mogu da dovedu do trajnih, fizičkih promena na mozgu?

Enigma je komplikovanija utoliko što je nemoguće dizajnirati eksperiment koji bi pružio nedvosmislen odgovor na postavljeno pitanje.  Nezamisliva je, naime, studija za čije potrebe se deca namerno izlažu, na primer, fizičkom ili mentalnom zlostavljanju, kako bi se, godinama kasnije, neurooslikavanjem proverilo da li mozak sada odraslih subjekata pokazuje karakteristike nasilnog mozga.

Psihološka trauma menja mozak

Efekat traume na mozakOno što ne možete s ljudima, možete s laboratorijskim glodarima (na žalost, drugačije nije moguće). Karmen Sandi (Carmen Sandi), profesor bihejvioralne genetike na Politehničkoj akademiji u Lozani, predvodi multidisciplinarni tim istraživača koji se problemom uzroka nasilničkog ponašanja bavi već godinama. Nedavno su, u časopisu Translational Psychiatry, objavili rezultate eksperimenata, izvedenih s pacovima, koji pokazuju da traume u detinjstvu dovode do trajnih promena na mozgu i proizvode agresivno ponašanje.

Sandi i njen tim izložili su kohortu muških pacova, starih između 28 i 42 dana, što je period koji kod ljudi odgovara prepubertetskom uzrastu, stresorima dve vrste: (i) naglo izmeštanje iz normalnog okruženja na koje su navikli; (ii) deodorisanje prostora u kojem borave mirisom lisice, njihovog prirodnog predatora.

Nakon što su odrasli, eksperimentalni pacovi ponašali su se daleko agresivnije u svakodnevnoj interakciji, međusobnoj i sa drugim pacovima oba pola, u poređenju s kontrolnom grupom pacova iste starosti, koji nisu bili uključeni u proceduru izlaganja stresu.

Sandi i njen tim prevashodno je interesovalo da li se na mozgu eksperimentalnih pacova mogu uočiti promene/razlike u odnosu na mozak kontrolnih subjekata. Našli su ih: (i) uvećana, hiperaktivna amigdala; (ii) hipoaktivnost neurona orbitofrontalnog korteksa. U najkraćem, promene na mozgu pacova koji su u detinjstvu izlagani traumama, u potpunosti se poklapaju s promenama karakterističnim za odrasle ljude, sklone agresivnom i nasilničkom ponašanju, čije je detinjstvo bilo traumatično.

Psihološka trauma „menja“ DNK

Ne menja bukvalno. Struktura genetskog koda ostaje netaknuta. Psihološki traumatična iskustva na ranom uzrastu ostavljaju, međutim, epigenetske tragove – anotacije na genetskom kodu koje utiču na način i stepen ekspresije pojednih gena.

Nakon što su utvrdili da promene na mozgu traumatizovanih pacova odgovaraju promenama na mozgu odraslih nasilnika sa istorijom zlostavljanja u detinjstvu, Sandi i saradnici skenirali su DNK pacova iz svog uzorka, nastojeći da otkriju da li se na njihovom genomu mogu uočiti epigenetske promene koje se kod ljudi dovode u vezu s agresivnim i nasilničkim ponašanjem.

Studije ljudskog genoma pokazuju da pojedine varijante MAO-A, gena odgovornog za proizovodnju enzima monoamin oksidaza, koji razgrađuje monoaminske neurotransmitere (dopamin, serotonin, epinefrin i norepinefrin), čoveka čine podložnim agresivnom ponašanju. Međutim, genetska predispozicija ka nasilnom, agresivnom reagovanju, manifestuje se jedino kod ljudi čije je detinjstvo obeleženo traumama.

Sandi i grupa genetičara i psihologa s kojima radi detektovali su hiperekspresiju MAO-A u prefrontalnom korteksu pacova traumatizovanih u ranoj životnoj dobi, ali ne i kod kontrolnih laboratorijskih životinja, nosilaca odgovarajuće (iste) varijante ovog gena. Drugim rečima, psihološke traume, doživljene u detinjstvu, ostavljaju epigenetski trag na MAO-A genu, dovodeći do njegove preispoljenosti. Ona pak rezultira hiperproizvodnjom enzima monoamin oksidaza, što ubrzava razgradnju monoaminskih neurotransmitera, ishodujući njihovim hroničnim nedostatkom u mozgu jedinke.

Manjak neurotransmitera na sinapsama u prefrontalnom korteksu za posledicu ima umanjenu aktivnost neurona ovog dela mozga. Otud manji stepen kontrole nad negativnim impulsima – inputom primljenim iz amigdale. Drugim rečima, otud agresivno ponašanje.

Da bi utvrdili vezu između hiperekspresije MAO-A, odnosno pojačane proizvodnje monoamin oksidaze i sklonosti nasilništvu, Sandi i saradnici administrirali su agresivnim pacovima antidepresive – jedinjenja koja blokiraju sintezu monoamin oksidaze, odlažući uklanjanje monoaminskih neurotransmitera sa sinapsi. Potvrdili su hipotezu: Kod agresivnih pacova tretiranih antidepresivima, došlo je do opadanja nasilničkog ponašanja.

Porodično nasilje i agresivnost

Opisana studija s pacovima samo je najnoviji u nizu eksperimenata koje su naučnici iz Lozane prethodnih godina posvetili rasvetljavanju bihejvioralne agresivnosti. Najnoviji nalazi potvrđuju neke od zaključaka do kojih su došli prethodnim istraživanjima – pre svega sugestiju da se epigenetske promene, izazvane psihološkim traumama, po svemu sudeći prenose u narednu generaciju, odnosno s roditelja na dete.

Karmen Sandi i njen tim počeli su pre nekoliko godina potragu za korenima agresivnog ponašanja u kontekstu porodičnog nasilja. Zanimalo ih je objašnjenje za empirijski potkrepljeno zapažanje da deca koja su odrastala u nasilnom porodičnom okruženju kasnije i sama teže da budu nasilni partneri i/ili očevi. Tradicionalno, smatralo se da je ponavljanje bihejvioralne matrice proizvod socijanog učenja – imitacije uzora. Sandi i saradnici postavili su sledeće pitanje: Da li će muški potomci nasilnih očeva biti agresivni kada odrastu, čak i u slučaju da ne odrastaju u agresivnom okruženju?

Iz razumljivih razloga – nemogućnost da se u eksperimentalne svrhe dete izdvoji iz porodičnog okruženja – ponovo pacovi.

Grupa muških pacova prepubertetske dobi izložena je istim stresogenim faktorima kao i u prethodno opisanom eksperimentu. Nakon što su polno sazreli, omogućena im je interakcija sa ženkama. Očekivano, pokazali su daleko agresivnije ponašanje prema njima, nego što je to bio slučaj s netraumatizovanim mužjacima iste dobi. No, najzanimljivije tek sledi.

Neposredno pred donošenje mladih, ženke koje su oplodili traumatizovani, agresivni mužjaci, izolovane su od partnera, bioloških očeva njihovih potomaka. Dakle, potomci agresivnih očeva odrastali su u neagresivnom okruženju. Uprkos tome, muški potomci nasilnih pacova, nakon što su polno sazreli, ponašali su se prema ženkama jednako agresivno kao i njihovi očevi.

Interpretacija rezultata zahteva oprez. U svetlu poslednjih eksperimenata lozanske grupe, moguće je tumačenje koje kaže da su agresivni očevi preneli na sinove epigenetske promene sopstvenog genoma, izazvane ličnim traumama u detinjstvu. S druge strane, život s nasilnikom ne ostavlja posledice samo na decu, već i na partnerke. Istraživači su, naime, utvrdili da su ženke koje su se parile s nasilnicima i same ispoljavale bihejvioralna, horomonalna i neurološka odstupanja od „normalnog“. Iste karakteristike ispoljavale su i ženke koje su u reprodukciju stupale s drugom generacijom nasilnih pacova – muških potomaka eksperimentalno traumatizovanih pacova. Postoji, dakle, mogućnost, da je agresivnost potomaka nasilnika, makar delimično, rezultat intrauterinog okruženja, odnosno stresova kojima su, boraveći kraj nasilnika, ženke bile izložene tokom trudnoće.

Prenatalni stres i mentalno zdravlje

Fetalno programiranje mentalnih poremećaja – ideja da se psihološke smetnje u odraslom dobu, prevashodno poremećaji raspoloženja i anksiozni poremećaji, mogu javiti kao posledica prenatalne izloženosti stresu – više nije tako nov koncept. Podložnost depresiji, bipolarnom poremećaju, fobijama i paničnom poremećaju znatno je veća ukoliko je majka tokom trudnoće bila izložena bilo kontinuiranom stresu, bilo povremenim epizodama ekstremnog stresa. Novost je da naučnici počinju da razumeju mehanizam preko kojeg intrauterino okruženje deluje na fetus i, specifično, podiže rizik od razvijanja mentalnog poremećaja kasnije u životu.

Megan Holms (Megan Holmes), profesorka neuroendokrinologije na Univerzitetu u Edinburgu, predstavila je nedavno nalaze do kojih je došla sa svojim timom, koji naučnike približavaju odgovoru na pitanje kako prenatalni stres utiče na mentalne probleme u odraslom dobu.

Izloženost trudnice stresu povećava nivo glukokortikoida – hormona stresa, uključujući kortizol. Holms i saradnici identifikovali su enzim 11ß-HSD2 (11beta-hidroksisteroid dehidrogenaza tip 2) koji razlaže kortizol pre nego što ispolji degradirajuće efekte po tkivo fetusa u razvoju. Enzim je prisutan u placenti i mozgu fetusa, gde štiti neuralno tkivo od uticaja hormona stresa.

Da bi utvrdili da li prenatalna izloženost stresu zaista utiče na kasnije mentalno zdravlje, britanski istraživači proizveli su miševe sa deaktiviranim genom koji koduje enzim 11ß-HSD2. Ovako genetski modifikovane ženke izložene su za vreme trudnoće stresu, što je i njihov plod izložilo povišenom nivou kortizola. Nakon što su rođeni i odrasli, u poređenju s potomcima tipičnih ženki, češće su ispoljavali ponašanje karakteristično za poremećaje raspoloženja.

Advertisements

5 comments

  1. Dragan

    Kao i uvek, uglavnom, odličan tekst.

    Sviđa mi se

  2. Milana

    Draga Sonja, uživanje je čitati tvoje tekstove, i zbog tvog odabira tema kao i tvoje veštine pisanja. 🙂
    Htela bih da te pitam za mišljenje: da li se može na osnovu svega ovoga, izvesti zaključak da će, kako vreme (vekovi i generacije) prolazi, biti sve više nasilnika na ovoj planeti? Tako mi se učinilo – da je to moguća implikacija, ukoliko se razmatra baš ovaj faktor (traumatično detinjstvo) koji doprinosi ispoljavanju agresivnosti, a s obzirom na to da se te epigenetske promene prenose u narednu generaciju…

    Sviđa mi se

    • Milana, prvo – hvala. 🙂

      Meni se čini da takav scenario može da se predupredi. Jako je, međutim, važno da se isoruče opipljivi dokazi – ova istraživanja sva vape za doradom, replikacijom itd. – jer, čini mi se, postoji ogromna doza sumnje da „nasilje proizvodi nasilje“. Ta teza, naime, zaisti liči na nešto što bi moglo biti puki postulat političke korektnosti i onda ljud, s pravom ili ne, ljuti na političku koretknost, odbacuju i ovo kao nekakvo femkanje i pokušaj da se muškarcima oduzme muškost, na primer. Dakle, jednom kada se pomirimo s tim da okruženje koje stvaramo deci u ogromnoj meri utiče na to kakva će ona biti, neke korekcije su moguće.

      Sama činjenica da je neko nasledio epigenetske markere koji ga čine podložnim agresivnom ponašanju, ne znači da će se i ponašati agresivno. I osoba koja se inače ne ponaša agresivno, na fudbalskoj utakmici može uestvovati u agresivnom ispadu, jer se našla u okruženju gde se agresivnost toleriše, pa čak i smatra poželjnom. Svi mi, ako bismo se dovoljno pozabavili time, verovatno bismo i kod sebe detektovali neke sklonosti koje baš i ne ispoljavamo, iz prostog razloga što znamo da ne bi naišle na odbravanje okoline. Ne kažem da je okolina blagonaklona prema porodičnom nasilju i agresivnom ponašanju, ali smo daleko od toga da to prepoznajemo i prihvatamo kao problem.

      Postoji jedan ohrabrujući momenat. Globalno gledano, mi jesmo kao čovečanstvo postali osetljiviji na nasilje i skloniji smo da ga osudimo. Iako se čini da nije tako, nasilje jeste u padu, generalno. Kad se posmatra čitav svet, uprkos ratovima, manje je nasilnih smrti, uključujući pogibije u ratu. Gde nasilje ostaje na relativno visokom nivou? U porodici, ali i to ne svuda. U društvima koja na to gledaju kao na lični, porodični problem, ono ili stoji tamo gde je nekada bilo, ili pak blago raste. U društvima koja porodično nasilje doživljavaju kao društveni problem i pretnju opštem blagostanju, stopa nasilja opada.

      Sviđa mi se

      • Milana

        Hvala ti na obuhvatnom komentaru. 🙂
        Ja sam prevashodno mislila na hipotetsku (možda nekad i realnu?) situaciju kada neko društvo u celini nema jednosmeran uticaj na nasilje, već kontradiktoran ili održava status quo. Dakle, ukoliko se ne reaguje sistematski, stvari idu svojim (genetskim i genogramskim) tokom, deluje mi kao da nasilnici imaju dobre šanse i da prenose svoje gene i da traumatizuju svoje potomstvo, što me podeća na nekakav začaran krug ali sa eksponencijalnim rastom…. Slažem se u potpunosti sa tobom da takav scenario može da se predupredi, ali ne znači da ih do sad nije bilo sve više i više kroz istoriju, zar ne?

        Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: