DSM-5: Kratka istorija klasifikacije „ludila“

Kako definisati normalnost?Znate li šta je drapetomanija?

Desetak godina pre Građanskog rata i vek pre prve formalne klasifikacije mentalnih poremećaja, američki lekar Samjuel Kartrajt (Samuel A. Cartwright) identifikovao je i opisao drapetomaniju kao „bolest crnaca-robova“ – mentalni poremećaj koji ih goni na neposlušnost prema svojim belim vlasnicima i bekstvo sa njihovih imanja.

Mada je rasizam opstao, drapetomanija kao dijagnoza „poginula“ je u Građanskom ratu. Sam naslov rada u kojem je Kartrajt obnarodovao svoje „otkriće“, „Bolesti i specifičnosti crne rase“, objavljen u tada prestižnom časopisu New Orleans Medical and Surgical Journal, odavno je nezamisliv.

Primeri pseudonauke u oblasti mentalnog zdravlja nisu retki i nisu isključivo stvar daleke prošlosti. Tridesetih godina prošlog veka, nakon što su u modu ušli testovi inteligencije, ljudi su na osnovu niskog koeficijenta inteligencije kvalifikovani kao moroni, imbecili, idioti… Američka asocijacija psihijatara (APA), čija je preteča već postojala u Kartrajtovo vreme, tek je 1974. shvatila da homoseksualnost nije mentalni poremećaj.

Mada primeri prevođenja mentalnog poremećaja u „normalno“ stanje postoje kroz čitavu istoriju nauke o mentalnom zdravlju, savremenu psihijatriju ipak dominantno odlikuje suprotan trend: povećanje broja mentalnih poremećaja. Dvadesetak dana pred izlazak petog izdanja Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5), kritike na račun izdavača, APA-e, doduše, ne samo zbog povećanja broja dijagnoza, kreću se od podsećanja da DSM nije biblija, već vodič, do poziva na aktivan bojkot DSM-5.

DSM i proliferacija mentalnih poremećaja

Najpre, zašto toliki fokus na Dijagnostičko-statistički priručnik, izdanje Američke asocijacije psihijatara, imajući u vidu da pralelno postoji klasifikacija mentalnih poremećaja Svetske zdravstvene organizacije(SZO)?

Mada važi u celom svetu, uključujući SAD, Međunarodna klasifikacija bolesti (ICD) koju izdaje SZO ne odnosi se specifično na mentalne poremećaje. U delu u kojem se tiče mentalnog zdravlja, ICD se redovno usaglašava sa svojim američkim pandanom, DSM. Iako između dve publikacije postoje razlike u imenovanju pojedinih mentalnih poremećaja, kodovi kojima su označeni (sastoje se od velikog slova „F“ i pridruženih brojeva) su identični, čime je izbegnuta mogućnost da nosilac dijagnoze, usled promene državljanstva ili zemlje boravka, unutar novog zdravstvenog sistema bude drugačije identifikovan i lečen. Između dva usaglašavanja, s vremena na vreme, između ICD i DSM pojavljuju se i bitnije razlike u izlistanim simptomima za pojedine poremećaje, pa i dijagnostičkim kriterijumima; generalno, te razlike se vremenom „peglaju“, a trend je takav da se ICD prilagođava DSM-u, a ne obrnuto. Drugim rečima, novine koje će u klasifikaciji i dijagnostici mentalnih poremećaja doneti predstojeći DSM-5 vremenom će se reflektovati i na ICD. Stoga, pažnja s kojom svet dočekuje novo izdanje DSM-a nije bezrazložna.

Nastojanje da se mentalni poremećaji definišu, kategorizuju i dijagnostički profilišu jeste originalno američki poduhvat. Prvi pokušaj tog tipa vezuje se za popis američkog stanovništva iz 1840. godine, kada se u popisnim listama prvi put pojavljuje kategorija „idiotija/neuračunljivost“. Četrdeset godina kasnije, popisne liste sadržale su sedam mentalnih poremećaja: manija, monomanija, dipsomanija, melanholija, epilepsija, pareza, demencija.

Početkom veka, američke vlasti odustale su od ideje da mentalne poremećaje i njihovu zastupljenost obuhvate popisnom statistikom. 1917, Američka medicinsko-psihološka asocijacija, preteča današnje APA-e, izdala je Statistički priručnik za upotrebu u ustanovama za neuračunljive, preteču DSM-a. Priručnik je brojao 22 mentalna poremećaja, a do 1942. godine, prošao je kroz deset revizija.

Paralelno, postojao je i sličan praktikum Nacionalne komisije za mentalnu higijenu i niz manje ambicioznih klasifikacija. Svaka je počivala na idiosinkratičnom dijagnostičkom sistemu, tako da je i nezavisno od države, među stručnjacima, počela da sazreva potreba za uvođenjem reda i jedinstvenom klasifikacijom mentalnih poremećaja.

DSM-I. Prvi Dijagnostičko-statistički priručnik ugledao je svetlo dana 1952. godine, u vreme kada sintagma „mentalni poremećaj“ nije ni postojala u smislu u kojem je danas koristimo i razumemo. Priručnik je na njih referisao terminom „reakcija“, sledeći psihobiološku doktrinu Adolfa Majera (Adolf Meyer), tadašnjeg predsednika APA-e i jednog od najuticajnijih psihijatara prve polovine 20. veka, koji je mentalne bolesti defnisao kao „reakcije ličnosti na psihološke, biološke i socijalne faktore.“

Proliferacija mentalnih poremećaja

Majer, kao i većina američkih psihijatara i psihologa tog vremena, već je uveliko bio pod uticajem Frojda i njegovih naslednika. DSM-I, između ostalog i kroz termin „reakcija“, u potpunosti reflektuje dominantno psihodinamičko shvatanje čovekove psihe. Evo kako je, na primer, definisana kategorija „šizofrene reakcije“:

Predstavlja grupu psihotičnih poremećaja koje odlikuje dubinski rascep s realnošću i mešavina afektivnih, bihejvioralnih i intelektualnih abnormalnosti različitog stepena. Poremećaji se prepoznaju po tendenciji povlačenja iz realnosti, emocionalnoj disharmoniji, nepredvidivim prekidima toka misli, regresivnom ponašanju i, u nekim slučajevima, tendenciji pogoršanja.

Komplikovana i na momente bizarna taksonomija, problem koji DSM ni kasnije nije mogao da prevaziđe, u prvom izdanju Priručnika naprosto bode oči.

Na bazi kauzalnosti, sve reakcije su najpre podeljene u dve grupe: (i) one koje su uzrokovane ili povezane s oštećenjem moždanog tkiva i funkcija; (ii) poremećaje psihogenog karaktera koji nemaju jasan fizički uzrok i ne prate ih strukturne promene na mozgu. Potom, poremećaji iz prve grupe razvrstani su u tri podkategorije: akutni poremećaji mozga, hronični poremećaji mozga i mentalne deficijencije. U drugoj grupi, kao podkategorije navedeni su: psihotični poremećaji (afektivne i šizofrene reakcije), psihofiziološki poremećaji (njih bismo danas nazvali psihosomatskim poremećajima), psihoneurotični poremećaji (anksioznost, fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj i depresivna reakcija), poremećaji ličnosti (šizoidna ličnost, antisocijalna reakcija i zavisnost) i situacioni poremećaji ličnosti (reakcija prilagođavanja i poremećaj ponašanja).

DSM-II. Objavljen je čitavih 16 godina nakon prvog, ali značajnih promena, osim u smislu povećanja broja poremećaja, nije bilo.

Elem, DSM-II brojao je 182 mentalna poremećaja, koji su sada tako i nazvani. Napuštanje termina „reakcija“ imalo je za cilj da napravi otklon od kauzalnosti na koju je ambiciozno pretendovalo prvo izdanje DSM-a, ali i od psihoanalize, koja je počela da dobija svoje ozbiljne kritičare. Ipak, u priručniku je ostala „neuroza“, kao i kategorija „psihofiziološki poremećaji“.

Drugo izdanje DSM revidirano je 1974; ta revizija ostaće upamćena po skidanju homoseksualnosti s liste mentalnih poremećaja.

DSM-III. Publikovano 1980, treće izdanje Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje označilo je potpuni raskid s psihodinamičkim shvatanjem mentalnosti i zaokret u pravcu empirijski utemeljenih dijagnoza. Štampan na bezmalo 500 stranica, DSM-III je brojao 265 psihičkih poremećaja, među kojima su debitovale neke od danas najprevalentnijih mentalnih disfunkcija, kao što su depresija i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Prvi put, bezmalo istovremeno pojavili su se DSM i ICD, terminološki potpuno usaglašeni.

Autori DSM-III, predvođeni ocem moderne psihijatrije Robertom Spicerom (Robert Spitzer), imali su nimalo lak zadatak. Suočeni s tada najmanje decenijskom kritikom psihijatrije i njene dijagnostičke prakse, našli su se pod pritiskom da proizvedu jasniji i utemeljeniji dijagnostički praktikum, pri čemu je njihovom disciplinom, decenijama unazad, suvereno vladalo Frojdovo (Sigmund Freud) učenje, u ovoj ili onoj verziji.

Na marginama glavnog toka, okupljena oko Univerziteta u Sent Luisu, radila je grupa psihijatara koja je zagovarala povratak psihijatrije biomedicinskim korenima, preciznije, učenju nemačkog psihijatra Emila Krepelina (Emil Kraepellin), koji je mentalne poremećaje video kao biofiziološki i genetski uslovljena odstupanja od „normalnog“. Nekoliko autora iz tog kruga, predvođeni Džonom Fejnerom (John Feihner), objavili su, 1972, svoj predlog kriterijuma za postavljanje psihijatrijskih dijagnoza, zasnovan na pregledu kliničkih i epidemioloških studija i očišćen od neproverenih, hipotetičkih, zdravorazumskih uvida. Fejnerovi kriterijumi pretočeni su u Istraživačko-dijagnostičke kriterijume na kojima je izgrađen DSM-III.

DSM-III jeste izgledao bitno drugačije u odnosu na prethodna izdanja. Doduše veoma veliki broj poremećaja, razvrstan je u pet opštih kategorija (osa), pri čemu su za svaki pojedinačni poremećaj navedeni simptomi i dijagnostički kriterijumi. U skladu s nastojanjem da se izbegnu spekulacije, iz Priručnika su isključena razmatranja o etiologiji poremećaja, uvedena deskriptivna objašnjenja i liste simptoma – prevashodno na bazi kliničkih i epidemioloških studija.

Sedam godina nakon objavljivanja, DSM-III je prošao kroz reviziju. Broj poremećaja i struktura Priručnika ostali su neizmenjeni; opisi poremećaja dopunjeni su novim kliničkim nalazima.

DSM-IV. U upotrebi od 1994. četvrti DSM važi još dvadesetak dana.

Od prethodnog, trećeg, ne razlikuje se značajno, osim što je broj poremećaja narastao na 357. Interesantno, do uvećanja je došlo uprkos činjenici da je panel za njegovu izradu dobio kritike za konzervativnost, odnosno komplikovanu proceduru uključivanja novih poremećaja na listu. Tačnije, autori DSM-IV podigli su zahteve u pogledu broja studija, njihovog dizajna i ekološke validnosti (osnovanost generalizacije); ipak, znatan broj poremećaja koji su prilikom sklapanja prethodne verzije Praktikuma odbijeni za uvršćivanje na listu usled nedostatka empirijske potpore, našao se među koricama četvrte edicije.

Još uvek važeći Statističko-dijagnostički priručnik mentalnih poremećaja pojavio se usred „dekade mozga“ – ubrzanog razvoja neuronauke i redefinisanja mentalnih poremećaja u poremećaje mozga. Uprkos tome, i nakon revizije koju je DSM-IV prošao (DSM-IV-TR), dijagnoze su ostale opisne, kriterijumi za njihovo postavljanje definisani u terminima vidljivih simptoma ili simptoma koje može identifikovati jedino sam pacijent. Istovremeno, to je doba uzleta farmakologije, kada je tržište psihofarmatika postalo raznovrsnije i agresivnije nego ikada, tako da je kritici dijagnostike u psihijatriji sada priključena i ona za medikalizaciju psihičkih smetnji. Još ozbiljnije, ta primedba upućuje se autorima DSM-5.

DSM-5: Kap u prepunoj čaši

Novi poremećaji u DSM-5Svestan višedecenijskih kritika, panel zadužen za izradu najnovijeg Dijagnostičko-statističkog priručnika unapred se obavezao da neće uvećavati broj izlistanih mentalnih poremećaja. Osim ako se nešto nije promenilo u prethodnih nekoliko meseci, otkad je tekst povučen sa internet prezentacije APA-e i započela njegova tehnička redakcija, to obećanje su ispunili. Međutim, kritike kojima su kreatori DSM-a zasuti u poslednjih nekoliko godina – intenzivno u poslednjih godinu dana – pokazuju da sam broj poremećaja nije suština. Naime, DSM-5 će sadržati do sada nepoznate mentalne poremećaje, dok nekih „poznatnih“ više neće biti na listi. Isto tako, izmenjeni su dijagnostički kriterijumi za neke poremećaje. I jedno i drugo, zavisno od slučaja, nosi sa sobom i dobre i loše implikacije:

Među poremećaje ishrane uvodi se prejedanje. U srpskom još nema adekvatnog prevoda za „binge eating“, ali radi se o povremenim napadima gladi koje osoba gasi uzimanjem ogromne količine hrane u jednom obroku. Ukoliko se to desi 12 ili više puta, osoba stiče uslove da joj se dijagnostifikuje poremećaj ishrane.

Ova odluka ima svoje kritičare, pre svega u smislu stigme koju nosi psihijatrijska dijagnoza. S druge strane, poremećaji ishrane, kao što su anoreksija i bulimija, odavno su uvrštene u mentalne poremećaje, ne bez razloga. „Prejedanje“ se, inače, već 16 godina nalazilo u aneksu DSM-a, među poremećajima za čije je stavljanje na listu APA zahtevala dodatna naučna istraživanja i empirijske dokaze.

Formalizacija procene rizika od samoubistva. Ovo je jedna od novina u DSM-u koja za sada ne nailazi na otpor struke. Povećan rizik od samoubistva vezuje se za niz mentalnih poremećaja (posebno za bipolarni poremećaj i depresiju), pri čemu stručnjaci za mentalno zdravlje nisu do sada raspolagali uniformnim instrumentom za procenu rizika, što je ključ preventivnog tretmana pacijenta.

Spajanje „zloupotrebe supstanci“ i „zavisnosti“. Ovo je dobra mera, u prilog kojoj idu i klinički nalazi i rezultati naučnih istraživanja. Držanje ovih kategorija odvojenim u praksi je značilo da se stručna pomoć može dobiti tek kada se razvije zavisnost, pri čemu rekreativno uzimanje droga ili učestala konzumacija alkohola mogu ozbiljno da naruše psihofizičko zdravlje čoveka i otežaju njegov položaj, čak i kada klasična zavisnost nije nastupila.

Uklanjanje Aspergerovog sindroma sa liste poremećaja. Ovaj potez konstruktora DSM-5 naišao je na opšte odobravanje. Aspergerov sindrom bio je definisan kao blaži oblik autizma, koji ne prate kognitivna deficijencija i slabe jezičke/komunikacijske sposobnosti. Novi DSM poznaje jedinstveni poremećaj – autistični poremećaj. Dijagnostički kriterijumi postavljeni su tako da se identifikuje na skali kojom se meri stepen ispoljenosti simptoma. U praksi, to znači da ljudi koji imaju dijagnozu Aspergerov sindrom, a ne osećaju ličnu patnju i ne nailaze na teškoće u svakodnevnom funkcionisanju usled slabijih društvenih veština, što jeste karakteristika Aspergera, više ne moraju da nose etiketu osobe s mentalnim poremećajem.

Uvođenje hiperseksualnog poremećaja. Potez je naišao na ambivalentne reakcije struke. S jedne strane, ovakvo rešenje – smeštanje hiperseksualnosti u poremećaje seksualnog ponašanja – daleko je bolje od prvobitne ideje da se uvede „zavisnost od seksa„. S druge, dobar broj stručnjaka i kliničara nije uveren da je APA ponudila dovoljno jasne dijagnostičke kriterijume za hiperseksualni poremećaj. No, imajući u vidu da milioni ljudi već traže i dobijaju pomoć za ono što sami prepoznaju kao poremećaj seksualnosti, na lukrativnom tržištu psiho- i seks-terapija, ova mera je donekle iznuđena i motivisana željom da se tretman ovakvih ljudi ujednači, a psihosocijalna podrška pokrije zdravstvenim osiguranjem.

Panel koji je radio na sastavljanju DSM-5 doneo je i niz upitnih do katastrofalnih odluka, usled čega tako snažan odijum.

Proširivanje dijagnostičkih kriterijuma za depresiju. Praktično, radi se o tome da je iz Priručnika izbačena klauzula o isključenju ožalošćenosti, uvedena ranije kako bi sprečila mogućnost da nekom bude postavljena dijagnoza depresije zbog tuge i disforije koje se javljaju kao reakcija na smrt bliske osobe.

Zadržavanje kategorije „bihejvioralna zavisnost“. Loša vest je da uopšte postoji ovako formulisana kategorija, pošto sugeriše mogućnost medikalizacije čitavog niza ponašanja – od čitanja knjiga ili časopisa i gledanja televizije, preko video igrica, do preterane potrebe za druženjem. Dobra vest je da kategorija i dalje sadrži samo jedan poremećaj – kockanje.

Uvođenje novih i redefinisanje postojećih seksualnih poremećaja. Bez dileme, u ovoj kategoriji došlo je do promena koje su inicirane spolja, prevashodno iz pravnog sistema, i nemaju veze s mentalnim zdravljem. Pedofilija više nije definisana kao seksualna privlačnost (i seksualni odnos) prema deci prepubertetskog uzrasta, već uključuje i tinejdžere. Istovremeno, uveden je i novi poremećaj: parafilija prinude. Kandidati za ovu dijagnozu su silovatelji-povratnici, osobe koje navodno seksualnu gratifikaciju mogu da dožive jedino ukoliko se osoba s kojom imaju seksualni odnos tome opire. Novi poremećaj, prvobitno predložen pod imenom „biastofilija„, predstavlja mač sa dve oštrice. S jedne strane, sudovi bi mogli biti blaži prema višestrukim silovateljima, smatrajući ih žrtvama poremećaja. S druge, upravo zbog pojačane osetljivosti na pedofiliju, veliki broj zapadnih zemalja doneo je propise koji omogućavaju zadržavanje seksualnih predatora pod nadzorom i nakon što izdrže zatvorsku kaznu, a na bazi procene zatvorskih ili kliničkih psihologa da i dalje predstavljaju opasnost, odnosno da postoji rizik da će ponoviti krivično delo.

Brisanje polovine poremećaja ličnosti. S obzirom da se ovim smanjuje broj mentalnih poremećaja na zvaničnoj listi, mera bi mogla biti pozdravljena. Problem je, međutim, u tome što nestanak polovine poremećaja ličnosti iz DSM-a nije poduprt adekvatnim teorijskim okvirom ili empirijskim nalazima, barem kada je reč o nekim ukinutim poremećajima ličnosti.

Problem psihijatrijske dijagnoze

MelanholijaRazumljivo, imajući u vidu da, prema poslednjem konačnom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, iz oktobra 2011, svaki četvrti stanovnik planete barem jednom tokom svog života stekne uslove da ponese dijagnozu nekog mentalnog poremećaja, „slučaj“ DSM nije predmet isključivo stručne rasprave. Na stranicama popularne štampe, kritika Dijagnostičko-statističkog priručnika fokusira se na broj mentalnih poremećaja – odnosno njegov rast kroz vreme. Druga meta kritike je medikalizacija, koja ima dva aspekta: (i) svrstavanje određenih oblika ponašanja, mišljenja i osećanja u mentalne poremećaje i (ii) njihovo tretiranje medikamentima, a ne standardnim oblicima psihoterapije.

Da najpre razvejemo maglu i teoriju zavere koja se kuje oko povećanja broja mentalnih poremećaja, do kojeg navodno dolazi zato što se normalni oblici ponašanja prevode u abnormalne.

Najpre, jedan od osnovnih kriterijuma za postavljanje dijagnoze mentalnog poremećaja je osećaj lične patnje, osujećenosti i dubinskog nezadovoljstva sopstvenim ishodima, pri čemu su oni posledica određene matrice ponašanja, mišljenja, osećanja. Još prostije, mentalnog poremećaja nema ukoliko se osoba sama ne obrati za pomoć, osećajući da joj je svakodnevno funkcionisanje otežano zbog načina na koji se ponaša, oseća ili misli.

U vezi s prethodnim, sastavni deo kritike sistema mentalnog zdravlja postala je primedba o prinudi – nametanju dijagnoze pojedincu. Ako se izuzmu teški oblici psihotičnih poremećaja (na primer, šizofrenija, koja ponekad pojedinca čini opasnim po okolinu i sebe), antisocijalni poremećaj ličnosti (često skopčan s okrutnim povređivanjem ljudi u užoj ili široj okolini), te neki oblici poremećaja seksualnosti, koji rezultiraju činjenjem teških krivičnih dela (pedofilija, na primer), ulazak u sistem zaštite mentalnog zdravlja je potpuno dobrovoljan.

Ono što popularnoj laičkoj kritici izmiče, a što bi mogla biti suštinska primedba, jeste adaptiranost kao vrhunski kriterijum mentalnog zdravlja. Ponašanje, naime, postaje abnormalno – prerasta u mentalni poremećaj – tek kada naruši adaptiranost, funkcionalnost pojedinca u sredini u kojoj živi. Savremena psihijatrija i klinička psihologija dominantno su okrenute podučavanju pojedinca da se prilagodi i uklopi, odnosno da adekvatno odgovori zahtevima sredine. Sa aspekta humanističke i egzistencijalističke psihologije, to jeste nasilje nad pojedincem. Sa aspekta života, pojedinac koji neguje svoje „neprilagođeno“ ponašanje i usled toga doživljava neuspeh na svakom koraku, uključujući izopštenost, nije izložen ništa manjoj patnji od one kroz koju prolazi učeći da se prilagodi.

Drugi aspekt kritike – medikalizacija u smislu tretiranja mentalnih poremećaja lekovima – opet ima najmanje dva odvojena aspekta. S jedne strane, ona je, paradoksalno, posledica skretanja psihijatrije i psihologije ka naučno utemeljenijim disciplinama. Shvatanje mentalnih poremećaja kao poremećaja mozga prirodno otvara prostor za farmaceutsku industriju koja manje ili više (ne)uspešno psihofarmaticima uspeva da targetira pojedine simptome nekih od najprevalentnijih mentalnih poremećaja. Povlačenje simptoma nije isto što i izlečenje, ali to je ograničenje koje nameće korpus znanja o čovekovom mozgu/umu.

Preferencija psihijatara ka lečenju medikamentima i stavljanje klasičnih oblika psihoterapije u drugi plan opet nije isključivo problem struke. Psihijatrija i klinička psihologija samo su se prilagodile zahtevu savremenog života: brzo osposobljavanje pojedinca za povratak redovnim aktivnostima nije izum stručnjaka za mentalno zdravlje, već posledica kreiranja sistema, na šta i sami utičemo. Drugim rečima, quick fix nije ograničen na domen mentalnog zdravlja.

Drugi aspekt problema medikalizacije, mada proističe iz prethodnog, jeste odgovornost stručnjaka uključenih u mentalnu higijenu – od istraživača do kliničara-praktičara. APA više nije mogla da ga gura pod tepih; stručnjaci uključeni u rad na DSM-5 imali su obavezu da pod ličnom i profesionalnom odgovornošću prijave svoje veze s farmaceutskom industrijom, bilo da su one ograničene na učešće u kliničkom testiranju efikasnosti psihofarmatika bilo da se tiču posedovanja akcija farmaceutskih kompanija ili primanja grantova za izvođenje istraživanja. Slika je u najmanju ruku mučna:

Rezultati analize koju je uradila profesor kliničke psihologije na Univerzitetu Mičigena u Bostonu Liza Kozgrou (Lisa Cosgrove) svode se na sledeće: eksperti uključeni u izradu DSM-5 imaju ozbiljan konflikt interesa:

  • U tri četvrtine radnih grupa, većina članova ima finansijske veze sa farmaceutskom industrijom.
  • Konflikt interesa najizraženiji je u panelima koji defnišu dijagnostičke kriterijume za poremećaje za koje je predviđena terapija medikamentima. To važi za 67 odsto članova radne grupe za poremećaje raspoloženja (depresija i bipolarni poremećaj), 87 odsto eksperata iz grupe za psihotične poremećaje, 100 odsto uključenih u rad na poglavlju koje se tiče poremećaja spavanja.

No, ma kako korupcija u sistemu zaštite mentalnog zdravlja bila ogavna, njoj se može stati na put. Daleko ozbiljnije od toga, psihijatrija i klinička psihologija veoma sporo napreduju ka podizanju pouzdanosti dijagnoza koje postavljaju.

Uz uvažavanje činjenice da depresija nikada neće moći da se potvrdi mikroskopom, a bipolarni poremećaj analizom krvi ili jednako pouzdanim postupkom, kao i da procena „normalnog“ u domenu mentalnog nikada neće biti slobodna od kulturoloških, socijalnih i ekonomskih faktora, poražavajuće je da dijagnostički kriterijumi u oblasti mentalnih poremećaja vremenom čak i gube na objektivnosti. Sama APA objavila je nedavno rezultate testiranja dijagnostičke validnosti DSM-V iz kojih se vidi da za neke od najzastupljenijih mentalnih poremećaja dijagnostička pouzdanost zapravo opada. U slučaju depresije, kapa-koeficijent, pokazatelj slaganja kliničara u svrstavanju simptoma mentalnog poremećaja u adekvatnu kategoriju, iznosi tek 0.30; za prethodni, DSM-IV, iznosio je 0.59, a za još stariji, DSM-III, čak 0.80. Prostije rečeno, dva psihijatra ili klinička psihologa će tek u 30 odsto slučajeva klinički opis depresije prepoznati i pravilno kategorizovati kao depresiju.

Advertisements

6 comments

  1. Povratni ping: Zašto su mentalni poremećaji sve učestaliji? | Mind Readings

  2. Povratni ping: Mentalni poremećaji: Različitost ili bolesti | Mind Readings

  3. Povratni ping: Počela primena DSM-5: Fatalna dijagnoza? | Mind Readings

  4. Povratni ping: Počela primjena DSM-5: Fatalna dijagnoza | Informacije - protiv dominacije

  5. bubblepoint

    Mogu li da kazem da je bolesno kako dobre tekstove pisete i da nije ispitni rok upravo sada…samo bi Vas citala!!! Ovakve stvari su nam preko potrebne, pogotovo nekima koji studiraju prirodne nauke…a ja mnogo volim ozbiljne drustvenjake 🙂

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: