Zašto su mentalni poremećaji sve učestaliji?

Rasprostranjenost mentalnih poremećaja

Prema poslednjem kompletnom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o rasprostranjenosti mentalnih oboljenja u opštoj populaciji, svaki četvrti stanovnik sveta, barem jednom tokom svog života, stekne uslove da dobije psihijatrijsku dijagnozu. Objavljena naučna istraživanja kažu da je taj procenat, kada je reč o nacijama razvijenog zapada, veći i da se kreće između 30 i 50 odsto.

Nacionalna anketa o komorbiditetu mentalnih poremećaja, sprovedena na reprezentativnom uzorku američke populacije u periodu 1990-1992, pokazala je da polovina Amerikanaca za života iskusi mentalni poremećaj, pri čemu svaki treći izveštava da je u periodu od godinu dana unazad patio od neke psihičke smetnje. Slične rezultate u anketama ovog tipa redovno dobijaju i britanski istraživači. Bezmalo isti procenti, sudeći po anketi koja je, doduše, uzela u obzir samo četiri mentalna poremećaja (depresija, anksiozni poremećaj, alkoholizam i zloupotreba kanabisa), pojavili su se i u rezultatima novozelandske longitudinalne studije o mentalnom zdravlju nacije.

Istini za volju, neujednačenost rezultata postoji, ali je po svemu sudeći metodološki uslovljena. Nedavna komparativna studija, kojom su obuhvaćene dve američke i jedna novozelandska nacionalna anketa o mentalnom zdravlju stanovništva, pokazala je da se podaci o prevalenci mentalnih poremećaja razlikuju u zavisnosti od toga da li su prikupljeni retrospektivnom ili prospektivnom metodom. U prvom slučaju, ispitanici praktično odgovaraju na pitanje da li su u prošlosti imali simptome nekog mentalnog poremećaja, dok u drugom istraživači subjekte iz uzorka prate u određenom vremenskom periodu unutar kojeg ih redovno anketiraju o mentalnom zdravlju. Prospektivna tehnika, razumljivo, izbacuje veće procente.

Dvadesetak dana pred objavljivanje petog izdanja Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećeje (DSM-5), pitanje njihove rasprostranjenosti aktuelnije je nego ikad. Dodajući niz novih i relaksirajući kriterijume za dijagnostifikovanje već postojećih psihičkih disfunkcija, nova klasifikacija mentalnih poremećaja zasigurno će uvećati njihovu prevalencu. Postoje li, međutim, i drugi, manje arbitrarni razlozi nesumnjivog statističkog rasta učestalosti mentalnih poremećaja u razvijenom svetu?

Suštinski, može biti reči o tri (grupe) faktora ili njihovoj kombinaciji:

1. Mentalni poremećaji nisu učestaliji, nego smo postali bolji u njihovom prepoznavanju i dijagnostifikovanju.
2. Naše mentalno zdravlje je realno ugroženije i slabije nego što je to bio slučaj s prethodnim generacijama.
3. Psihološka stanja koja smo nekada smatrali normalnim, eventualno čudnim, danas etiketiramo kao mentalne poremećaje.

Zašto raste broj psihijatrijskih pacijenataUticaj prvog faktora je nesumnjiv. Psiholozi i drugi stručnjaci za mentalno zdravlje ovladali su tehnikama koje im omogućuju da naprave razliku između nestašnog ili razmaženog deteta i deteta sa hiperaktivnim poremećajem pažnje (ADHD). Isto tako, danas se zna da osećanje tuge bez realnog povoda, pad apetita i loš, isprekidan san, kada se jave zajedno, nisu proizvod slučajnosti, već simptomi poremećaja raspoloženja koji nazivamo depresija. Slično, naučili smo da konzumiranje alkohola prerasta u alkoholizam, odnosno zavisnost praćenu pogoršanjem opšteg zdravlja i psihosocijalnog blagostanja, i bez da se osoba svakodnevno opija.

Teško je izmeriti relativni uticaj boljeg prepoznavanja mentalnih poremećaja na rast njihove zastupljenosti u opštoj populaciji, ali je izvesno da ono ne može biti jedini uzrok tog rasta. Naime, istraživanja rađena u razvijenom delu sveta upućuju na zaključak da naše mentalno zdravlje realno postaje slabije u odnosu na generaciju naših roditelja, a da se znaci mentalnih poremećaja javljaju ranije nego nekada.

Današnji prosečan tinejdžer pokazuje simptome anksioznosti koji su po raznovrsnosti i intenzitetu jednaki pokazateljima anksioznosti kod tinejdžera s psihološkim problemima šezdesetih godina prošlog veka. Testovi ličnosti odraslih pokazuju da sve veći broj ljudi beleži visok skor na dimenziji ličnosti neuroticizam (test neurotičnosti), što je samo po sebi znak dispozicije ka anksioznom reagovanju na stresne situacije i izazove.

Iako nema sumnje da anksioznost tinejdžera predstavlja reakciju na društvene promene, recimo, prezauzetost roditelja i veće zahteve i očekivanja u pogledu školovanja, a da se neuroticizam odraslih, barem u meri u kojoj su crte ličnosti stečene, takođe može objasniti uticajem eksternih, sredinskih faktora, to ne menja činjenicu da, izgleda, deo rasta rasprostranjenosti mentalnih poremećaja dolazi otuda što naprosto jesmo mentalno „oštećeniji“ u odnosu na pređašnje generacije.

Treće objašnjenje rasta prevalence mentalnih poremećaja u opštoj populaciji zapadnih zemalja, kojem mnogi – od pristalica antipsihijatrije do teoretičara zavere – daju najveću relativnu težinu, ukratko se može formulisati na sledeći način: Ono što se nekada smatralo psihološki zdravim, ili barem ne bolesnim, danas se smatra mentalnim poremećajem. Drugim rečima, oblici ponašanja, mišljenja i osećanja koji su nekada spadali u opseg normalnog čovekovog iskustva danas su gurnuta na patološki kraj kontinuuma normalno-abnormalno. Razlog tome, sugeriše se, treba tražiti u proširenju definicije mentalno poremećenog, što nas kao pripadnike savremene zapadne kulture čini sklonijim da kod sebe i drugih prepoznamo mentalno bolesno.

Poslednje objašnjenje, posredno, ključnu ulogu u patologizaciji psihičkog zdravlja savremenog čoveka pripisuje DSM-u, tj. nauci o mentalnom zdravlju, koja kroz definiciju mentalnih poremećaja praktično definiše kategorije normalnog i nenormalnog. Na primer, pre još uvek aktuelnog DSM-IV, dijagnoza Aspergerov sindrom nije postojala. Do 1994, kada je počela njegova primena, ljudi slabih socijalnih veština, a bez kognitivnih i jezičkih deficita karakterističnih za klasični autizam, ili su „prolazili“ bez dijagnoze (okolina ih je svakako smatrala čudnim), ili su, što je gore, dobijali dijagnozu autizam. Kada se 22. maja bude pojavio DSM-5, Aspergerov sindrom će ponovo nestati sa liste poremećaja, ali se menja i definicija autizma uopšte. Novi priručnik uvodi poremećaj autističnog spektra, koncipiran kao kontinuum unutar kojeg postoje nijanse u broju i snazi ispoljavanja simptoma.

Nalik Aspergeru, ekstremno stidljivi ljudi nekada su bili samo to – „čudaci“ koji izbegavaju nepoznate i ne gore od želje za druženjem. U međuvremenu, dobar broj njih, ukoliko bi se obratili psihijatru ili psihologu, mogli su iz ordinacije jednog ili drugog izaći tretirani kao osobe koje pate od izbegavajućeg poremećaja ličnosti.

Da li su promene – patologizacija i normalizacija – posmatrane kroz primere Aspergerovog sindroma i izbegavajućeg poremećaja ličnosti stvar arbitrarnih odluka psihijatara/psihologa uključenih u definisanje i klasifikovanje mentalnih poremećaja, ili ima prostora da se stvar posmatra i drugačije?

Uzmimo Aspergera. Od pojave DSM-IV do danas, na javnu scenu stupio je pokret za podizanje svesti o autizmu. Uz pomoć stručnjaka, pokret je uspeo da skrene pažnju javnosti s deficijencija karakterističnih za autizam na očuvane kapacitete, pa čak i prednosti koje u odgovarajućim okolnostima donosi posedovanje blago autističnih crta. Paralelno, došlo je do bujanja informatičke industrije i industrije softvera gde, pokazalo se, rad u osami, fokusiranost na detalj, razumevanje kako nešto funkcioniše kao sistem (bez bavljenja pitanjem zašto tako funkcioniše), što su sve odlike blagog, tzv. funkcionalnog autizma, predstavljaju poželjne osobine. Drugim rečima, nisu stručnjaci za mentalno zdravlje jednom arbitrarno odlučili da je Aspergerov sindrom mentalni poremećaj, a drugi put da to više nije. Okolnosti su se promenile na način da osoba sa simptomima Apergerovog sindroma više ne mora da se oseća disfunkcionalno i bez sopstvenog mesta u svetu u kojem živi.

Izbegavajući poremećaj ličnosti ne podrazumeva samo stidljivost, već i anksioznost u socijalnom kontekstu, pre svega uzrokovanu strahom osobe da će biti negativno ocenjena od okoline. Svakodnevni život koji za većinu ljudi ipak dominantno zavisi od interpersonalnih interakcija i zgusnute komunikacije ne čini se najsrećnijim mestom na kojem bi se mogao naći neko nespreman da se nosi s tim da je stalno izložen oku i sudu drugih. Psiholozi i psihijatri, čini se, imaju ulogu da „pacijenta“ adaptiraju na okolnosti koje su takve kakve jesu.

DSM i definicija normalnogSve zajedno, ovo nipošto ne znači nevinost struke. Recimo, u DSM-5 naći će se rekordan broj poremećaja ishrane i spavanja, od kojih su neki klasični medicinski, a ne psihički problemi. Takav je slučaj s poremećajem apnea u snu. Reč je o poremećaju disanja tokom spavanja do kojeg dolazi usled opuštanja grlenih mišića i, posledično, blokade protoka vazduha. Spavač u tom trenutku oseti gušenje, naglo se budi, nakon čega ponovo može da zaspi, ali je poremetio uobičajen tok spavanja, što se na duže staze očituje zamorom, razdražljivošću i sličnim simptomima koji po prirodi mogu biti psihološki, ali njihov uzrok je prevashodno medicinski (otklanja se operativnim zahvatom).

Osim toga, DSM-5 snižava kriterijume za dijagnostifikovanje nekih od najčešćih mentalnih poremećaja. Prema DSM-IV, opšti anskiozni poremećaj mogao se dijagnostifikovati osobi koja ispoljava najmanje tri od ukupno šest simptoma, u periodu od šest meseci; DSM-5 spušta granicu na jedan simptom i period od mesec dana. Slično, DSM-5 praktično briše granicu između normalne tuge i depresije.

Odgovornost struke je nesumnjiva, kao i uticaj farmaceutske industrije na psihijatriju i psihologiju kao esnaf. Socijalni kontekst, međutim, igra ne manje bitnu ulogu i tu bismo podosta mogli da naučimo iz američkog primera.

Po istim kriterijumima, ADHD je, na primer, čak 12 puta češći u Americi nego na evropskom kontinentu, pri čemu je unutar granica same Amerike deset puta češći danas nego pre deset godina. U odnosu na Dansku i Finsku, američka deca čak 20 i više puta češće pate od poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. U poređenju s Kanađanima s kojima se graniče, Amerikanci dvostruko češće pate od depresije i anksioznih poremećaja. Grupa američkih eksperata, u radu koji će ovog meseca biti objavljen u časopisu Health Affairs (izveštaj), sugeriše, recimo, da visoka prevalentnost psihijatrijskih dijagnoza u savremenoj Americi može biti posledica specifičnosti američkog društva: standardizovano testiranje dece školskog uzrasta; pokušaj siromašnih roditelja da neka socijalna prava ostvare medikalizujući i sopstveno psihičko zdravlje i zdravlje dece; mogućnost farmaceutskih kompanija da među nastavnim osobljem i roditeljima „podižu svest“ o ADHD i poremećajima ponašanja kod dece i adolescenata…

Advertisements

4 comments

  1. Povratni ping: Mentalni poremećaji: Različitost ili bolesti | Mind Readings

  2. Povratni ping: Од полног до менталног | Био-блог

  3. Povratni ping: Počela primena DSM-5: Fatalna dijagnoza? | Mind Readings

  4. Povratni ping: Počela primjena DSM-5: Fatalna dijagnoza | Informacije - protiv dominacije

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: