Ne verujte svojim očima

Ne verujte svojim očima

Dok čitate ovaj tekst ili razgovarate s prijateljem, trepćete otprilike deset do 20 puta u minuti. Treptanje, fiziološki gledano, očnim jabučicama obezbeđuje neophodnu lubrikaciju i, ponekad, zaštitu od prašine ili drugih potencijalno štetnih spoljnih uticaja. Ali, to nije sve.

Iako se događa spontano, treptanje nije sasvim nasumično. Ukoliko bi monitor s kojeg čitate ovaj tekst bio opremljen aparatom za praćenje pokreta očiju, zabeležio bi da češće trepćete kada dođete do tačke, odnosno kraja rečnice, nego usred nje. U živom razgovoru, vaše treptanje se poklapa s momentom u kojem je vaš sagovornik završio misao i napravio stanku u govoru. Drugim rečima, ono kao da služi još nečemu osim podmazivanju očnih jabučica.

Među istraživačima, ova dilema poznata je kao fiziološka zagonetka treptanja. Grupa autora sa Univerziteta u Osaki približila se nedavno njenom rešenju, došavši do zaključka da treptanje omogućuje mozgu da se odmori. Naime, u trenutku treptaja, mozak prelazi u stanje mirovanja, prepoznatljivo po zamiranju aktivnosti u moždanim regijama povezanim s održavanjem pažnje i istovremenoj aktivaciji neurona koji tvore tzv. default mode network. Nakon pauze – u trajanju od nekoliko milisekundi do par sekundi – mozak je ponovo spreman da se fokusira na obradu informacija koje dopiru do njega.

Šta je tačno funkcija ovog kratkotrajnog „isključenja“ istraživači tek treba da otkriju. Pretpostavljaju da se mozak na taj način brani od preopterećenja novim inputima, dajući nam vremena da izađemo na kraj s onima koji su već pristigli na obradu. Tu, međutim, nije kraj enigmi pred koju nas stavlja jednostavna, autonomna radnja poput treptanja.

Fascinantni mozak ili malo je dovoljno

S obzirom da trepćemo između deset i 20 puta u minuti, to znači da deset odsto vremena koje u toku dana provedemo budni – zapravo provedemo sklopljenih očiju. Za to vreme, naš mozak je uskraćen za vizuelni input koji mu obezbeđuje organ čula vida – oko. Ipak, niti smo svesni ovih kratkotrajnih „zatamnjenja“ niti s ponovnim otvaranjem očiju imamo utisak da smo nešto propustili.

Treptanje je samo robustan primer fascinantne sposobnosti našeg mozga da na bazi ograničene i često nepotpune informacije o spoljnom svetu formira tačna očekivanja i predviđanja o tome kako on izgleda i funkcioniše. Mada toga nismo svesni, on to radi sve vreme: svaki put kada pogledamo kroz „špijunku“, mozak, bez da nas time opterećuje, aktivira sadržaje povezane s licem ili delom lica koje vidimo, omogućujući nam da vidimo celu osobu; u nekim drugim situacijama, to isto radi s glasom, koji nam je dovoljan da čujemo celu osobu.

Ultimativna funkcija ljudskog mozga je da nam omogući da preživimo. Da bi u tome uspeo, mora da nam isporuči istinitu sliku spoljnog sveta, preciznije, istinitu u meri da u njemu možemo da se snađemo. Pored tačnosti, mora da vodi računa o još dva međusobno povezana kriterijuma: o brzini kojom nas snabdeva slikom spoljnog sveta i opterećenju kojem u tom procesu izlaže i sebe i nas.

Onog trenutka kada otvorimo oči, milijarde fotona „atakuju“ na njih. Naš mozak nema kapaciteta da ih sve preuzme na obradu. Umesto toga, evoluirao je u istinsku mašinu za prepoznavanje reda i matrica u haosu od senzornog inputa kojim ga zatrpavaju naša čula. Elem, mi ne vidimo fotone, već percipiramo uređene, smislene oblike: stolicu, lampu, radni sto…

Varljivi mozak ili sklonost iluzijama

Najveći deo vremena, mozak je zadivljujuće tačan u svojim očekivanjima/predviđanjima i nadomeštanju nedostajućih delova informacija na bazi njih: poznatu osobu i s leđa najčešće ispravno identifikujemo; živu ogradu orezanu u obliku labuda ipak ne vidimo kao zelenog labuda koji se brčka na travi… Ali, nije uvek tako.

Brzo učitavanje reda u haos ponekad rezultira bizarnim perceptima; vidimo ljudsko lice na površini Marsa ili prikaz Isusa na tortilji. Iz istog razloga, skloni smo da poverujemo u optičke iluzije: na „Hermanovoj rešetki“ (dole desno), u tačkama preseka belih linija vidimo nepostojeće sive krugove (zagledajte se u njih i uvidećete da ih nema); „Kanižov trik“ (dole levo) nameće nam da vidimo trougao, iako nije iscrtan.

Kanižov trougao Hermanova rešetka

Sklonost optičkim varkama je zapravo pokazatelj sofisticiranosti, a ne nedostataka ljudskog mozga i našeg perceptivnog aparata. One su rezultat relativno malog broja slučajeva u kojima se predviđanja i očekivanja našeg mozga o poretku stvari u spoljnom svetu pokažu netačnim.

Optičke iluzije ne bi „radile“ jedino kada bismo bili u stanju da detaljno obradimo svaku informaciju koju dobijemo putem čula. Cena toga bi, međutim, bila ogromna. Između ostalog, mozak bi nam morao biti daleko veći nego što jeste. Posledično, morali bismo imati mnogo veću glavu. Nju pak ne bi mogao da nosi naš skelet, što će reći da bi uspravan hod bio nemoguć. Daleko od toga da ovo znači da su naš mozak i percepcija savršeni.

Nesavršeni mozak ili pogrešna očekivanja

Ejmsova sobaPrimamljivo je – čak utešno – verovati da nam mozak pruža realnu sliku sveta. To, međutim, nije tačno. Optička iluzija koju je američki fiziolog Albert Ejms (Albert Ames) osmislio davne 1934, poznata kao „Ejmsova soba“ (slika desno), neumoljivo svedoči o tome da je ono što percipiramo i način na koji nešto percipiramo u dobroj meri proizovod naših anticipacija, odnosno prilagođeno našim očekivanjima i navikama.

„Ejmsova soba“ konstruisana je tako da ruši sva naša prethodna iskustva, znanja i očekivanja o tome kako izgleda tipična prostorija. Njeni plafon, zidovi i pod postavljeni su pod ekstremnim uglovima: ili daleko većim, ili daleko manjim od 90 stepeni. Ipak, ako biste kroz ključaonicu ili otvor na zidu pogledali u njenu unutrašnjost, ne biste opazili ništa neobično. Naš mozak je u toj meri naviknut da vidi plafon, zidove i pod postavljene pod pravim uglom da tako percipiramo i uvrnutu „Ejmsovu sobu“. Štaviše, ukoliko u njoj ima ljudi, naš vizuelni sistem će ih izvitoperiti kako bi ih prilagodio očekivanjima o uobičajenoj arhitekturi sobe.

Mada ih doživljavamo kao zabavu, optičke iluzije imaju ozbiljne implikacije i služe psiholozima i neuronaučnicima kao izvor ideja i informacija o tome kako funkcioniše čovekov um/mozak. „Ejmsova soba“, na primer, ruši jednu od široko rasprostranjenih predrasuda – da složeni kognitivni procesi, kao što su zaključivanje, donošenje odluka i formiranje stavova teče odozdo prema gore, tj. od percepcije ka stavu. Reč je, međutim, o dvosmernoj ulici: naši stavovi i uverenja o tome šta je normalno, logično i uobičajeno često blokiraju percepte koji se takvim očekivanjima opiru ili ih direktno krše. Drugim rečima, naše iskustvo u izvesnoj meri je oblikovano našim očekivanjima.

Abnormalni mozak – abnormalna predviđanja

Abnormalni mozak - abnormalna predviđanjaDa li biste voleli da budete imuni na optičke iluzije i distorzije kojima je naš mozak inače tako sklon? Na prvi pogled, ideja se čini primamljivom. Utisak je da bismo time ojačali sopstveni racio, osnažili lične kognitivne kapacitete. U stvarnosti, međutim, otpornost na optičke iluzije sreće se upravo kod ljudi koji pate od nekih od najtežih mentalnih poremećaja – na primer, šizofrenija – skopčanih s umanjenjem kognitivnih sposobnosti. Da stvar bude interesantnija, kognitivni simptomi pshotičnih poremećaja sastoje se upravo u iskrivljenoj percepciji realnosti i na njoj baziranim uverenjima.

Percepcija nije samo kreiranje predstava o spoljnom svetu; ona u dobroj meri kreira svet koji zovemo realnošću. Tinejdžerka, osetljiva na promene kroz koje prolaze njen um i telo, biće veoma sklona da smeh grupe vršnjaka koji stoje nedaleko od nje protumači kao podsmevanje njenom izgledu, autfitu ili frizuri. Sredovečni čovek kojem se u nedovoljno osvetljenoj pustoj ulici približava grupa mladića u kožnim pantalonama, s vidljivim tetovažama na rukama i vratu, vrlo lako može da oseti nelagodu, pa čak i simptome panike, ukoliko je uveren da takav izgled odgovara konceptu „problematičan momak“.

Predviđanja i očekivanja hipotetičke tinejdžerke i sredovečnog čoveka vrlo lako mogu biti potpuno netačna: grupa tinejdžera se možda smeje vicu; mladići u kožnim pantalonama se možda vraćaju s koncerta i uopšte ne primećuju uplašenog prolaznika. Iako pogrešna, ovakva predviđanja su nužna. Ona proističu iz mehanizama koji nam i pojedinačno i kao vrsti donose benefit u pogledu preživljavanja: nastojimo da zaštitimo sopstvenu reputaciju u socijalnom kontekstu; naznake potencijalne opasnosti u okruženju nas čine budnijim i spremnijim na (re)akciju. Kada pogrešna predviđanja postaju abnormalna i prerastaju u poremećaj?

Napredak kognitivne neuronauke omogućio je istraživačima da bolje razumeju načine i mehanizme pomoću kojih ljudski mozak uči o spoljnom svetu, formira predviđanja o njemu i reaguje na njega. Šta s ovim procesima krene naopako pa dovede do mentalne bolesti?

Pol Flečer (Paul Fletcher), profesor neuronauke na Univerzitetu u Kembridžu i autor dominantne teorije koja nudi odgovor na gornje pitanje, veruje da je ključ u raskoraku između predviđenog/očekivanog i realnog ishoda.

Takozvana greška predviđanja signalizira da postoji nešto novo o okruženju što treba da naučimo i ukalkulišemo u svoja predviđanja. U osnovi je, dakle, korisna. Sprečava nas da robujemo stereotipovima i postanemo nefleksibilni do mere da se više ne prilagođavamo promenama sredine. Međutim, ako stalno dobijamo takav signal, nastupaju nevolje.

Zamislite svet u kojem je sve suprotno vašim očekivanjima, svemu morate da poklonite ogromnu pažnju, jer je sve novo i strano, uključujući vaše lične misli i dela. Takav svet ubrzo bi postao nepodnošljiv i ugrožavajući. Jedan od načina za razrešenje ovakvog raskoraka, smatra Flečer, jeste da osoba zaključi da je prokleta, progonjena, žrtva zavere – što su sve česte komponente mišljenja kod ljudi koji pate od psihotičnih poremećaja.

Flečer i njegovi saradnici testiraju hipotezu da su psihotični poremećaji, ili barem neki od njihovih simptoma, posledica abnormalne reakcije mozga na grešku u predviđanju. Preliminarna istraživanja potvrđuju polazno predviđanje. Snimci mozga šizofreničara pokazuju abnormalno snažnu reakciju na „izneverena očekivanja“, pri čemu postoji korelacija između intenziteta reakcije, tj. njegovog odstupanja od tipičnog, i intenziteta psihotičnih simptoma. Štaviše, hemijskom modifikacijom signala greške predviđanja, i kod zdravih ljudi je moguće proizvesti psihotične simptome. Drugim rečima, abnormalan signal greške u predviđanju dovodi do abnormalnih promena u odnosu između uverenja i očekivanja.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Окице варалице | Био-блог

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: