Mentalni poremećaji: Različitost ili bolesti

Autizam

„U zemlji slepih, i jednooki čovek bi bio kralj.“ Planinar Nunjez, junak jedne od najlepših priča H. G. Velsa (Herbert George Wells), romana „Zemlja slepih“, misli da nema ničeg prirodnijeg od toga.

„Zemlja slepih“ je izolovana zajednica ljudi koji se rađaju i umiru slepi. Razumljivo, čitava njihova kultura satkana je oko te pojedinosti koja ih razlikuje od ostatka sveta koji ne poznaju: lepota je osećaj koji detektuju čulom dodira; njihove kuće nemaju prozore; rade noću, kada je svežije, a spavaju danju, kada fizička aktivnost pada teže.

Nunjez je normalan. Slučajno se obrevši među slepe, ne može da se otme utisku sopstvene superiornosti. Ubrzo, međutim, nailazi na neočekivane probleme: ne može da se snađe u neosvetljenoj kući bez prozora; gubi bitke protiv lokalnih ratnika za koje se ispostavlja da poseduju izvanredna čula sluha i dodira. No, najgore tek sledi.

Junaci „Zemlje slepih“ žive bez ikakve ideje o tome da čulo vida postoji. Ne razumeju zašto bi postojalo i čemu bi služilo. Stoga, dolaze do zaključka da je Nunjez bolestan. Nakon što shvate kakve ga žene privlače, postaju još ubeđeniji da s njim nešto ozbiljno nije u redu. Nunjez, naime, bira žene čija lica oni osećaju kao neprivlačna.

Nakon što je potučen u pokušaju da zavlada zajednicom, Nunjez će se odreći tvrdnje da može da vidi: „Ne, to je bila glupost. Reč ne znači ništa.“ Žitelji Zemlje slepih će pak odlučiti da je nenormalan i da ga moraju držati u izolaciji – dok ga ne izleče vađenjem očiju.

Neurodiverzitet

Vels je „Zemlju slepih“ napisao 1904. godine. Više od jednog veka kasnije, 2010, američki psiholog Tomas Armstrong (Thomas Armstrong) publikovao je „Neurodiverzitet“ – naučnopopularno svedočanstvo o našoj nesposobnosti da definišemo normalno i razumemo psihološke razlike koje postoje među nama.

Armstrong na jednom mestu poziva svoje čitaoce da zamisle kako je naša kultura preko noći transformisana u kulturu cveća. Sticajem okolnosti, uloga psihijatara pripala je ružama. Iz dana u dan, kroz ordinaciju prosečne ruže prolaze najrazličitiji cvetovi. Ona ih sasluša, ako je potrebno – testira i, konačno, poštujući svoj dijagnostičko-statistički priručnik, postavlja im dijagnozu.

Jednog dana, u ordinaciju ruže ulazi ponosni suncokret. „Patiš od grandizma. To je poremećaj koji se leči, ali samo ukoliko se otkrije na vreme. U fazi razvoja u kojoj si ti, ne može se puno uraditi,“ nemilosrdna je ruža. Ipak, sugeriše svom pacijentu da nije sve izgubljeno: „Uz stručnu pomoć, možeš da naučiš da živiš sa svojim poremećajem.“

Tek što je, sada oklembešene glave, suncokret izašao iz ružine ordinacije, u istu ulazi sićušna ljubičica. Doktor joj poklanja malo veću pažnju. Kompletan fizički pregled, plus čitava baterija standardnih psiholoških testova. „Moglo se naslutiti… tvoj problem je poremećaj rasta. Medicina veruje da je u pitanju genetska anomalija, tako da za sada ne postoji način da ti se pomogne. Ipak, postoji okruženje u kojem možeš da vodiš produktivan život.“

Nakon što je čula dijagnozu, skrušena ljubičica deluje samoj sebi manja nego kad je ušla kod psihijatra. Nešto slično, kojih pola sata kasnije, desiće se kali, nakon što joj bude saopšteno da ima PNS, tj. poremećaj nedostatka latica.

Poenta Armstrongove knjige je jasna: ono što neko smatra svojom distinktivnom karakteristikom, ponekad možda i prednošću, drugi mogu videti kao nedostatak ili poremećaj. Kao ideja, neurodiverzitet nije samo to; njeni zastupnici psihijatriju vide kao uzurpatora prava da dediniše normalno-abnormalno, pri čemu svoje definicije zasniva na pogrešnim pretpostavkama o ljudskom umu/mozgu.

Mada pojam nije tako nov, njegova medijska i popkulturna eksploatacija počela je pre nekoliko godina, u paru s još jednim konceptom: neuralna (a)tipičnost.

Neurotipičnost

  • Slavite li Božić i Uskrs?
  • Da li vas televizijske reklame mame da kupite proizvod koji vam nije neophodan?
  • Da li izbegavate boje koje nisu tipične za vaš pol/rod?
  • Mislite li da svako treba da se zaposli i formira porodicu?
  • Jeste li se nekada smejali ili iščuđivali nekome zbog toga što se ponaša „čudno“?

Ako ste na većinu ovih pitanja odgovorili potvrdno, neurotipični ste. Tačnije, patite od neurotipičnosti – neurološkog poremećaja u čije simptome spadaju fiksacija na normalno, deluzija o sopstvenoj superiornosti i opsesija konformizmom. Ujedno, ljudi pogođeni neurotipičnošću skloni su da diskriminišu atipične.

Mentalni poremećaji - različitost ili bolestiUbrzo nakon što se ovakav test pojavio na sajtu Instituta za studije neurološke tipčnosti – fiktivne sajber institucije koju su „osnovali“ američki aktivisti za demedikalizaciju autizma i Aspergerovog sindromaneurodiverzitet je prerastao u vidljiv pokret prepoznatljivog cilja: posmatrati mentalne/psihoneuralne razlike kao bogatstvo, na način na koji posmatramo biodiverzitet i kulturne varijacije.

Nimalo slučajno, neurodiverzitet aktivizam nastao je u Sjedinjenim američkim državama i nije imao problem da privuče pristalice. Naime, „biblija“ američkih psihijatara, Dijagnostičko-statistički priručnik za mentalne poremećaje, iz izdanja u izdanje poznaje sve veći broj mentalnih poremećaja. Paralelno, iz decenije u deceniju, povećava se broj ljudi s psihijatrijskom dijagnozom. Ne samo na bazi ovih trendova, zastupnici ideje o neurodiverzitetu tvrde da neki od najprevalentnijih mentalnih poremećaja, kao što su autizam, poremećaj pažnje s hiperaktivnošću (ADHD), disleksija i depresija, uopšte ne bi smeli da budu na listi mentalnih poremećaja.

Mentalni poremećaji kao različitost

Džo, Dik i Piter, koji imaju dijagnozu autizma, sede za stolom na kojem se nalazi posuda s poklopcem. Džo stavlja čokoladicu u posudu i spušta poklopac na nju. Dik netom napušta prostoriju kako bi obavio telefonski razgovor. Dok je odsutan, Džo pojede čokoladicu, a u posudu spušta grafitnu olovku.

Ako pitate Pitera šta Dik misli da se nalazi u posudi, odgovoriće: „Olovka!“

Osobe koje pate od autizma imaju poteškoća da predvide i procene šta drugi ljudi misle ili osećaju, čak i u ovako jednostavnim situacijama. Stručno rečeno, nedostaje im teorija uma – set urođenih psiholoških intuicija na koje se svi masivno oslanjamo u svakodnevnom životu. Bez posebnog napora i učenja, razumemo da i drugi ljudi misle, osećaju, žele, imaju namere itd, pri čemu njihove misli, osećanja, namere – ne moraju biti identične našim.

Zbog deficita sposobnosti čitanja uma drugih, autistični ljudi imaju slabo razvijene socijalne i komunikacijske veštine. Dok ne naviknu na njih, ljudi se u njihovoj blizini osećaju veoma nelagodno. Ali, to nije cela priča u vezi s autizmom.

Izuzimajući fenomen autističnog savanta, ljudi koji pate od ovog poremećaja bolje od nas tipičnih uočavaju detalje (autistična deca redovno nadmašuju tipične vršnjake u testu slaganja kocki po zadatoj šemi) i razumeju kako rade mašine – na primer, kompjuteri. Prosto rečeno, deficit na polju interpersonalne interakcije na neki način je nadoknađen natprosečnom interakcijom s digitalnim napravama; isto tako, neizainteresovanost za socijalnu interakciju čini ih sposobnijim da se dugotrajno skoncentrišu (prednosti autizma).

Uz autizam, deficit pažnje s hiperaktivnošću (ADHD) spada među najrasprostranjenije neuropsihološke poremećaje koji se dijagnostifikuju već u detinjstvu. Deca i odrasli s dijagnozom ADHD u manjoj ili većoj meri ispoljavaju neke od tri grupe simptoma: hiperaktivnost (fizički nemir); nedostatak pažnje (nemogućnost da postignu i održe koncentraciju); impulsivnost (slaba kontrola impulsa).

Ako je objašnjenje porasta učestalosti mentalnih poremećaja kašnjenjem biološke evolucije za promenama u čovekovom okruženju igde tačno – onda je to u slučaju hiperaktivnog poremećaja pažnje. Fizička agilnost, brzo pomeranje fokusa pažnje s jednog stimulusa na drugi i reagovanje bez prethodnog brojanja do deset, prema svemu onome što znamo o sredinskim uslovima naših predaka, mogli su donositi prednost u preživljavanju i prokreaciji. Te iste osobine, ali u okruženju koje više od svega ceni redovnost, stabilnost i veliki broj radnih sati, predstavljaju ozbiljne nedostatke.

Kao i u slučaju autizma, ADHD se ne mora posmatrati isključivo kroz deficite. Naime, kada pronađu aktivnost koja ih ispunjava, hiperaktivni ljudi u stanju su da joj se duže i skoncentrisanije posvete nego što to možemo mi neurotipični. Armstrong u svojoj knjizi „Neurodiverzitet“ navodi primere hirurga s dijagnozom ADHD, koji se bez problema upušta u višečasovne hirurške intervencije.

S obzirom da u zavisnosti od dijagnostičkih kriterijuma pogađa pet do 20 odsto školske dece, disleksija, zajedno s autizmom i ADHD, nesumnjivo spada u dijagnoze koje doprinose rasprostranjenosti mentalnih poremećaja u savremenom razvijenom društvu.

Neuralni korelati nesnalaženja s pisanom reči (disleksija ima i niz drugih simptoma) nisu precizno poznati, ali se generalno zna da ovaj poremećaj prati hipoaktivnost posteriorne leve hemisfere, povezane s pisanjem, čitanjem i razumevanjem teksta. Istovremeno, međutim, disleksični ljudi u većoj meri koriste anteriornu diviziju leve hemisfere, povezanu s govorom. Sem toga, istraživanja pokazuju da disleksirači u većoj meri iskorišćavaju kapacitete desne hemisfere, gde su locirani centri za vizuo-spacijalne veštine, uključujući prepoznavanje oblika i lica.

Mada o disleksičnoj deci prevashodno govorimo u terminima teškoća koje imaju da ovladaju pisanjem i čitanjem, samim tim i problema u savladavanju školskih zadataka, disleksija sa sobom nosi i neke natprosečne sposobnosti. Osim što brže i bolje prepoznaju oblike i obrasce od normalnih vršnjaka, disleksična deca lakše uočavaju strukturne anomalije i imaju bolju sposobnost mentalne vizuelizacije složenih struktura. Razvijena sposobnost vizuelizacije i kompenzacija nedostataka prednjeg dela leve hemisfere boljim korišćenjem desne čine disleksične osobe u proseku kreativnijim od ne-disleksičnih, zbog čega ih češće srećemo u kreativnim zanimanjima.

Ako je argumentacija zastupnika ideje neurodiverziteta igde snažna, onda je to u vezi s najprevalentnijim i najpoznatijim mentalnim poremećajem odraslih – depresijom. Usled karakterističnih i dobro poznatih simptoma, među kojima je najuočljivija tuga, za razliku od autizma, ADHD i disleksije, depresija se retko posmatra u terminima kognitivnih deficita, mada ih donosi. Kao dijagnozu, neurodiverzitet je napada s druge strane.

Procenjuje se da 15 do 20 odsto odrasle populacije u industrijski razvijenim zemljama ispunjava kriterijume za dijagnozu klinička depresija, pri čemu nekih deset odsto odraslog stanovništva zapadnog sveta povremeno ili svakodnevno koristi antidepresive. I dijagnoza i tretman antidepresivima počivaju na neurobiološkoj teoriji depresije, koja na ovaj poremećaj gleda kao na disbalans neurotransmitera u mozgu pacijenta, u prvom redu serotonina, pretpostavljenog stabilizatora raspoloženja. Problem je što je ovakvo shvatanje depresije u toj meri empirijski neutemeljno da niko ozbiljan više ne drži do njega.

S druge strane, za razliku od tri do sada pominjana premećaja, povodom depresije je veoma teško reći u čemu bi se sastojale njene dobre strane. Činjenica da se često sreće kod pisaca, slikara i muzičara navela je teoretičare da o depresiji razmišljaju kao o mentalnom stanju koje svojim nosiocima uz patnju donosi i specijalne artističke sposobnosti. Kej Džejmison (Kay Redfield Jamison), klinički psiholog sa Univerziteta „Džons Hopkins“ ekstenzivno se bavila ovim pitanjem, došavši do zaključka da artistički temperament nije povezan s kliničkom depresijom, već s depresijom kao komponentom bipolarnog poremećaja.

U čemu greši nauka o mentalnom zdravlju?

Zvučali argumenti neurodiverzitet aktivista plauzibilno ili ne, činjenica je da nekih 25 odsto populacije zapadnog sveta barem u nekoj tački svog života stekne uslove da ponese dijagnozu nekog od bezmalo 400 poznatih mentalnih poremećaja. Pre samo 50 godina, taj procenat je bio više nego dvostruko manji. Kako smo stigli dovde?

Nema sumnje da se deo ovog rastućeg trenda može objasniti kvalitetnijim i preciznijim znanjima o čovekovoj psihi. U poslednjih par decenija, znanja o tome kako funkcioniše čovekov um/mozak uvećana su bez presedana. To je odlično. Loša vest je da istraživanja uma/mozga u psihijatriji, neuronauci, psihologiji dominantno polaze iz perspektive centrirane oko abnormalnog/bolesnog. Ideja neurodiverziteta zagovara balansiraniji pristup; na primer, u kontekstu disleksije – pomeranje fokusa sa isključivo deficita usled hipoaktivnosti centara lociranih u levoj moždanoj hemisferi na specijalne sposobnosti koje disleksičnim osobama donosi veća iskorišćenost kapaciteta desne. Tako nešto, međutim, zahteva i radikalno preispitivanje teorijskih pretpostavki savremene biopsihologije:

1. Ljudski mozak nije klasična mašina.

Već 400 godina, mašina je dominantna metafora kojom se nauka služi u mišljenju o tome kako radi ljudski um/mozak.  Problem s ovakvim pristupom je što on previđa da mozak nije ni hardver ni softver, već biološki sistem, i to haotičan. Milioni godina evolucije naše vrste izgradili su stotine milijardi neurona, međusobno povezanih na način koji mozak čini komplikovanijim sistemom od bilo kojeg artefakta koji je naša vrsta uspela da do sada ostavi za sobom.

Kao i svaki ekosistem, mozak je u stanju da se menja pod uticajem promena u okruženju. Bez dovođenja u pitanje da je kao i drugi ljudski organi izgrađen po recepturi zapisanoj u humanom genomu, fenomen neuroplastičnosti nedvosmisleno ukazuje na njegovu neverovatnu sposobnost da se menja i prilagođava. Elem, deficiti na jednoj strani, često podrazumevaju nadoknadu putem ekstra-sposobnosti na drugoj. Naš je izbor na koji aspekt ćemo se fokusirati kao naučna zajednica i društvo u celini.

2. Mentalne karakteristike nisu sve ili ništa.

Uzmimo socijabilnost. Šta znači imati normalno razvijene socijalne veštine?

Ako odustanemo od potrebe za definicjom normalnog, postaje jasno da su socijabilnost i druge mentalne karakteristike stvar kontinuuma. Na jednom kraju spektra nalaze se ljudi kod kojih se socijabilnost graniči sa samonametnutom izolacijom. To bi bili najozbiljniji slučajevi autizma. Krećući se ka drugom polu, gde bismo mogli zamisliti ljude koji nisu u stanju ni minut da provedu sami sa sobom, naišli bismo na bezbroj nijansi. Ukoliko duž hipotetičke dimenzije ne bi postojala tačka koju uzimamo kao zlatni standard, pojam abnormalnog postao bi daleko fleksibilniji.

Zagovornici neurodiverziteta su u ovom slučaju očigledno bili u pravu. Aspergerov sindrom, poremećaj iz autističnog spektra koji se odlikuje znatno manjim deficitom socijalnih veština u odnosu na klasični autizam, neće postojati kao zaseban mentalni poremećaj; izostavljen je kao takav iz DSM-5 koji se pojavljuje za dve nedelje.

3. Mentalne kompetencije su kulturno determinisane.

Primeri poremećaja poput drapetomanije, nekada definisane kao mentalna bolest crnaca-robova, koja ih goni na bekstvo od belih vlasnika, više ne postoje. Ipak, u manjoj ili većoj meri, svaki mentalni poremećaj reflektuje vrednosti datog društva u datom istorijskom trenutku. Drugim rečima, precizirajući koja ponašanja su abnormalna, društvo praktično nastoji da zaštiti norme i vrednosti do kojih drži.

Uzmimo ADHD i eksponencijalni rast broja školske dece koja nose ovu dijagnozu. Školski sistem većine razvijenih zemalja centriran je oko školskog časa u trajanju od 45 minuta, za koje vreme se od deteta očekuje da manje-više kontinuirano bude disciplinovano i pažljivo. Istovremeno, vanškolska sredina iz koje dete dolazi drastično se promenila u odnosu na period kada je četrdesetpetominutni školski čas postao norma: izmenio se odnos na liniji roditelj-dete, pri čemu disciplina više nije najcenjenija osobina deteta; kod kuće, bilo da je pred televizorom, kompjuterom ili u igraonici, dete je naviknuto na okruženje koje ga bombarduje kratkotrajnim stimulusima, od kojih ni jednom ne mora da posveti posebnu pažnju na duži rok. Škola u takvim okolnostima postaje okruženje za koje je nužna masivna adaptacija.

4. Mozak ne „živi“ u socijalnom vakuumu.

Da li će neka karakteristika biti smatrana nedostatkom ili posebnim darom u velikoj meri zavisi od mesta i vremena. Religiozna zajednica, centrirana oko religijskog rituala, mogla bi neke od simptoma šizofrenije ili opsesivno-kompulzivnog poremećaja visoko da ceni.

Stvar nije mnogo drugačija ni u savremenom okruženju. Prebacivanje deteta sa dijagnozom ADHD iz standardno ustrojene u eksperimentalnu ili umetničku školu često rezultira obrtom u postignutom školskom uspehu.

U savremenom društvu, uspeh kao takav definisan je zahtevima koji se postavljaju pred pojedinca: budi budan i brz, misli racionalno, radi produženo, radi par stvari istovremeno… Nemogućnost da se na ove zahteve odgovori etiketira se jednim ili drugim mentalnim poremećajem, a njegov tretman se svodi na podučavanje pacijenta kako da se adaptira uslovima sredine. Zagovornici neurodiverziteta predlažu i drugačije rešenje: umesto da se pojedinac neprekidno i nasilno adaptira na uslove sredine, može se razmišljati i o pristupu koji bi podrazumevao konstrukciju adekvatnih ekoloških niša za neuro-atipične ljude. Iako ideja na prvi pogled izgleda bezmalo neizvodljivo, imajmo na umu da osim mejnstrima oduvek postoje subkulture koje nisu ništa drugo do specijalne ekosocijalne niše za drugačije.

Mentalni poremećaji nisu romantični

Kao forma aktivizma, neurodiverzitet nosi sa sobom opasnost od romantizacije mentalnih poremećaja, s čim se ne bi složio dobar deo „etiketiranih“.

Iako ima osnova za vezu između depresije i kreativnosti, ne treba gubiti iz vida činjenicu da depresiju nekad srećemo u obliku koji pacijenta psihofizički iscrpljuje u meri da u potpunosti gubi volju za životom. Isto tako, tačno je da blaži oblici autizma mogu da se posmatraju iz ugla uvećanih vizuo-spacijalnih kapaciteta koji ih prate, ali nema sumnje da klasični autizam jeste izvor patnje. Nervni sistem autističnih ljudi ponekad je toliko preosetljiv da ih pucanje balona plaši poput eksplozije granate, a zagrljaj doživljavaju kao iritaciju čitavog tela. U meri u kojoj je nefer i, na kraju krajeva, netačno izjednačavanje autizma sa osobom koja satima zuri u prazno i ljulja se u stolici, to isto važi i za sliku autizma koju pružaju tzv. funkcionalni autisti – ljudi koji pišu knjige, vode kampanje za podizanje svesti o autizmu, aktivno učestvuju u antipsihijatrijskom pokretu. Autizam naprosto podrazumeva i jedne i druge.

Konačno, pitanje da li su depresija i, na primer, ADHD mentalni poremećaji ili ih treba shvatati kao bogatstvo različitosti nije samo pitanje terminologije i političke korektnosti. U krajnjoj instanci, ono se tiče i odluke da li je tim ljudima potrebna pomoć.

Dileme se nižu i nakon toga. Ako se dogovorimo da depresiju, ADHD, autizam – barem u nekim slučajevima – treba lečiti, postavlja se pitanje šta sa karakteristikama koje pacijentima donose ti mentalni poremećaji. Drugim rečima, da li raditi na deficitima i disfunkcijama i njihovom ublažavanju, ili na prednostima i specifičnim sposobnostima, kada i ako su prisutne. Ovo nije dilema kojom treba da se bave isključivo psihijatri i klinički psiholozi. Ukoliko za pacijente imaju ljude s karakteristikama koje ih u datim društvenim okolnostima čine disfunkcionalnim, bilo bi neodgovorno da ne pokušaju da ih nauče da se prilagode. Istovremeno, bilo bi neodgovorno da ne budu deo pokreta koji ukazuje da pristojno društvo mora da stvori uslove da svi pojedinci dosegnu dostojanstven nivo samoostvarenja s onim što imaju na raspolaganju, uključujući njihovu psihološku prirodu ili mentalni sklop.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Од полног до менталног | Био-блог

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: