Amfilohije – smrtni udarac ekstremnoj desnici

Da li vam je poznato kako je američki pokret Pray The Gay Away nestao s društvene scene? Naučni dokazi i tvrdnje da homoseksualnost nije stvar izbora, već biološka datost, nisu mogli ozbiljno da mu naude. Moćna zajednica konzervativnih hrišćana – sa svojim TV kanalima, novinama, radionicama, talk show zvezdama – čak je uspela da izgradi podzemni „sistem zaštite mentalnog zdravlja“ koji je stigmatizovanim homoseksualcima i lezbejkama, prevashodno njihovim roditeljima, obećavao „preobraćenje“ kroz molitvu. A onda, pokret je zahvatila nezaustavljiva implozija: Ted Hagard, medijska zvezda evangelističkog anti-gej pokreta, Leri Krejg, senator iz redova republikanaca i političko lice krstaškog rata protiv LGBT zajednice i Glen Marfi Jr, još jedan prominentni konzervativac u borbi za očuvanje javnog morala, jedan za drugim, pali su kao žrtve ličnih seks-skandala sa osobama istog pola.

Nešto slično u međuvremenu se dogodilo i s pokretom koji se borio za ukidanje seksualnog obrazovanja i od države finansiranih savetovališta u kojima tinejdžeri od stručnjaka mogu da dobiju informacije o zaštiti od seksualno prenosivih bolesti i neželjene trudnoće. Neumoljiva statistika veoma brzo je pokazala da su milioni dolara koje je administracija tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša entuzijastično upumpavala u alternativni program – promociju seksualne apstinencije kao jedinog metoda zaštite – ne samo uzalud proćerdani, već i kontraproduktivni. Svejedno, zamiranje pokreta počelo je tek nakon što je postalo jasno da se apstinencija do braka ne poštuje ni u kući „zaštitnog lica“ kampanje – Sare Pejlin, bivše guvernerke Aljaske i, u tom momentu, kandidatkinje za potpredsednicu Amerike. Kada to više nije bilo moguće kriti, u medijima su osvanuli snimci njene najstarije ćerke, šesnaestogodišnje Bristol Pejlin, u poodmakloj (maloletničkoj; neželjenoj) trudnoći.

Kakve veze ovo ima s vladikama Srpske pravoslavne crkve i mitingom protiv Briselskog sporazuma, održanog na Trgu Republike, u petak 10. maja? Ima, utoliko što je njime najavljena implozija srpske hard core desnice.

Protest protiv Briselskog sporazuma organizovale su lokalne vlasti četiri srpske opštine sa severa Kosova, a podržale SPC i deo opozicije koji se protivi normalizaciji života na Kosovu. Zamišljen i najavljivan kao „veličanstveni skup pravih srpskih patriota“ – sa kojeg će vlastima u Beogradu biti poslata jasna poruka da im „veleizdaja“ u vidu sporazuma s Prištinom neće proći – Miting za Kosovo u Srbiji po svaku cenu pretvorio se u performans ekstremnog samouništenja.

Namere organizatora jesu bile ozbiljne: na skup su došli svi viđeniji predstavnici Srba sa severa Kosova; Srpska pravoslavna crkva delegirala je najtvrdokornije ekstremiste iz svojih redova; tik uz binu, viđeni su lider DSS-a Vojislav Koštnica lično i njegovi bliski saradnici, neizbežni Kosta Čavoški i dvorske lude desnog ekstremizma, Matija Bećković i Bora Đorđević; Šešeljevi radikali poslali su na skup sve što im je od žive sile preostalo; pokret/stranka Dveri svojski je radila na tome da obezbedi statiste…

Da ovi poslednji u svom zadatku neće biti preterano uspešni moglo se naslutiti. Ratoborna desnica već par godina unazad ima problem da mobiliše veći broj ljudi. Pad masovnosti ostao je do poslednjeg mitinga manje-više neprimećen, jer je i njeno malobrojno tvrdo jezgro uspevalo da za sobom ostavi metež i destrukciju ozbiljnih razmera. Tako nešto po svemu sudeći više nije moguće.

Mitingu protiv Brisela prisustvovalo je jedva 4.000 ljudi, pretežno Srba sa severa Kosova kojima je lokalna vlast organizovala dolazak u Beograd. Okončan je pre nego što je počeo. Još dok je trajao, na Fejsbuk stranicama ekstremnih desnih pokreta osvanule su ažurirane liste izdajnika. Pridodati su Beograđani kao takvi, jer niti su došli niti su se u prolazu duže zadržavali, „Delije“, bez kojih se izgleda nema snage za rušenje i pljačku prodavnica; nezadovoljni stanjem u zemlji, za koje desnica veruje da u njoj vide zaštitnika svojih interesa i donosioca bolje budućnosti.

Prava je šteta da nijedan elektronski medij nije prenosio protest protiv Briselskog sporazuma. Suočavanje ekstremne nacionalističke desnice sa sopstvenim deluzijama o tome koga i koliki broj ljudi predstavlja trebalo je pratiti uživo. Koliko je samo upečatljiva slika penzionisanog ruskog generala, ponavljam, penzionisanog, koji sa bine u Beogradu, sa „mitinga za odbranu Kosova“, izaziva Ameriku na dvoboj?! Gotovo da može da se takmiči s Čorbinom „pošalicom“ u kojoj kao odgovor na „kosovsko pitanje“, i dalje otvoreno i nerešeno još jedino u glavama psihotičnih desničara, predlaže izgradnju ruske vojne baze, negde nadomak Novog Pazara.

No, zvezde mitinga, dvojac koji je zakucao eksere u kovčeg profiterskog patriotizma (postoji li neki drugi?), mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i penzionisani vladika Atanasije, uspeli su u svemu što građanskoj Srbiji nije polazilo za rukom godinama.

Prvi među jednakima, patrijarh Irinej ostajao je gluv na izveštaje o bahatom bogaćenju vladika, pretvaranju vladičanskih domova u javne kuće s maloletnim muškim prostitutkama, na govor mržnje kojim godinama unazad episkopi zasipaju sve što ne misli kao oni, njihove otvorene pozive na nasilje protivih drugačijih… Na sprdnju koju su Amfilohije i Atanasije napravili s bogom, pravoslavljem i crkvom čak ni patrijarh nije mogao ostati indiferentan.

Performans i jednog i drugog nije bio ništa drugo do magijski ritual, bajalica lokalne vračare koja baca crnu magiju na švalerku muža svoje klijentkinje. Amfilohije i Atanasije zamislili su u svojim glavama da će utehu i ohrabrenje kosovskim Srbima najbolje pružiti ukoliko zamole boga da naprosto upokoji sve članove vlade i parlamentarce koji su glasali za Briselski sporazum. Ovaj drugi, mada je bez ustezanja poželeo da im trenutno neprijatelja broj jedan, premijera Ivicu Dačića, zadesi sudbina jednog od prethodnih premijera Srbije Zorana Đinđića, doživeo je da bude izviždan i upitan za zdravlje generala Artemija.

Dan nakon mitinga, desnica se teška srca suočava s istinom. Pozadinci, statisti, ne kriju na forumima zaprepašćenje malim brojem okupljenih, javnom osudom izrečenog s bine, ograđivanjem na ekstremni nacionalizam nimalo gadljivog patrijarha SPC Irineja. Dodatni nespokoj unose za sada malobrojni glasovi samih kosovskih Srba, koji se javljaju s pitanjima o tome šta su stvarni interesi predsednika severnih opština, spremnih da uđu u rat s Beogradom i Srbijom.

Ekstremni pokreti, osim što su šira društvena pretnja, sami sebi predstavljaju najveću opasnost. Ako dovoljno dugo traju, usled samonametnute izolacije, vremenom gube kapacitet da uvide koliko su izolovani, bez dosluha s realnošću, bez sposobnosti za samopreispitivanje i autokorekciju. Zato implodiraju.

Ekstremna desnica je suočena s tim koliko je trula, iznutra. To je pokret za čednost s maloletnom trudnicom na čelu. To je pokret za zaštitu tradicionalne porodice koji predvode pedofili i netom detoksikovani alkoholičari s par razvoda iza sebe. To je crkva čiji se velikodostojnici s bine mole za upokojenje predstavnika sekularne, legalno izabrane vlasti, ma šta o njoj mislio bilo ko od nas.

Mesta likovanju nema. Propast Mitinga protiv Brisela nije samo njihov sunovrat. Sekvence tog ritualnog samoubistva su nedvosmisleni pokazatelj našeg opšteg sunovrata. Jasnije je nego ikada da ekstremna desnica ne postoji bez državne pomoći. Njihove rušilačke akcije su neizvodive dok im vlast ne obezbedi logistiku i ljudstvo, baš kao što se pedofilija i orgijanje uglednih sveštenika mogu držati u tajnosti dok država ne pusti u opticaj dokumenta i dokaze za iste.

Kao što je ograđivanje srpskog patrijarha od izjava svojih saradnika pokazatelj da je klerofašistički pokret u Srbiji krenuo put sunovrata, reakcija premijera Dačića na javno iskazanu nadu jednog od vladika SPC da će završiti kao Đinđić pokazuje dubinu našeg zajedničkog, opšteg sunovrata.

Dačić i njegov kabinet mogu samo da izraze čuđenje nad vladičinim ponašanjem. Ne mogu preko nadležnih organa da ga pozovu na propitivanje i pojašnjenje svojih reči. Ne postoji šansa da ga iko pita šta je tačno mislio, da li o ubistvu Zorana Đinđića zna nešto što je široj javnosti nepoznato, da li je ubistvo Dačića samo lična nada, ili ima informacije da neko priprema tako nešto. Mandat za sastav vlade taj isti Dačić dobio je od sadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. Nekoliko godina ranije, neposredno pred atentat na Đinđića, Nikolić je javno povukao paralelu između premijerove polomljene noge i problema s nogom od kojih je Tito patio pred smrt. Premijer Dačić bio je među onima koji su javnom galamom sprečili da Nikolića nadležni organi na adekvatan način ispitaju o tome.

Oznake: Amfilohije, Atanasije, crkva, desnica, ekstremizam, nacionalizam, SPC