Možete li bildovati sopstvenu inteligenciju?

Kako trenirati inteligenciju

Sve do početka novog milenijuma, psiholozi, inače bez dogovora o tome šta je inteligencija, bezmalo unisono su verovali da tako nešto nije moguće. Višedecenijsko iskustvo u njenom merenju išlo je u prilog ovakvoj tvrdnji. Naime, količnik inteligencije (IQ) koji neko na testu postigne na uzrastu od osam godina teži da ostane na manje-više istom nivou do kraja života testiranog. Obrazovanje, na primer, ne samo da nas ne čini inteligentnijim, nego kauzalitet, pod uslovom da ga ima, teče obrnuto: na osnovu koeficijenta inteligencije deteta moguće je prilično pouzdano predvideti njegov budući školski i akademski uspeh, profesionalno dostignuće, te niz bitnih životnih ishoda, kao što su verovatnoća da neko upadne u kriminal, iskusi maloletničku trudnoću, razvod(e), bolest zavisnosti…

Snažan zaokret u odnosu na ovakvo shvatanje nastupio je 2002. godine. Torkel Klingberg (Torkel Klingberg), tada mladi psiholog-istraživač, danas profesor neurokognitivne psihologije na Institutu „Karolinska“ u Stokholmu i stalni član panela koji odlučuje o dobitniku Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu, publikovao je senzacionalno otkriće: vežbe radne memorije povećavaju inteligenciju.

Klingbergova studija insipirisala je niz evropskih i američkih istraživača koji su, koristeći sličan eksperimentalni dizajn, manje-više replikovali prvobitne rezultate švedskog psihologa. U međuvremenu, na njima je izgrađena neuronauka-za-poneti – multimilionska industrija, oličena u kompanijama poput Cogmed, čije je osnivanje pomogao sam Klingberg, zatim Cognifit, gde se u ulozi promoterke pojavljuje istaknuta britanska neuronaučnica Suzan Grinfild (Susan Greenfield),  Lumosity, Jungle Memory… Sve one polaze od premise da jačanje radne memorije podiže ukupnu inteligenciju, nudeći korisnicima treninge – zasnovane na aplikacijama nalik kompjuterskim igricama – koji nakon nekoliko nedelja navodno rezultiraju većim količnikom inteligencije.

Ne bez razloga, Klingbergova i slične studije velikom broju istraživača inteligencije nisu bile ubedljive. Sada, deset godina nakon njegovog pionirskog rada, stvar se praktično vraća na početak. Metaanaliza 23 publikovane studije na temu efikasnosti treninga inteligencije, koju su nedavno izveli Monika Lervag (Monica Melby-Lervåg) i Čarls Hjulm (Charles Hulme), psiholozi sa univerziteta u Oslu i Londonu, ima, naime, ubitačno jednostavan zaključak: treninzi za mozak su prevara; tačnije, trening poboljšava performanse „vežbača“ na tipu zadatka koji praktikuje, ali se poboljšanje ne generalizuje na ukupnu inteligenciju.

Ko je u pravu? Do odgovora na ovo pitanje mora se zaobilaznim putem.

Inteligencija i IQ testovi

Ključni konstrukt u debati o efikasnosti treninga mozga su testovi inteligencije. Sastavljeni od različitih tipova kognitivnih zadataka, zamišljeni su kao instrumenti za merenje opšte kognitivne sposobnosti – jedinstvenog činioca od kojeg zavisi naš kapacitet da odgovorimo na različite kognitivne izazove.

Sledeći Spirmana (Charles Spearman), koji je još na samom početku prošlog veka uvideo da postoji snažna korelacija između rezultata koje testirani postiže na različitim tipovima intelektualnih problema, dominantna većina istraživača prihvatila je njegovu ideju da opseg memorije, kapacitet fokusirane pažnje, umeće deduktivnog zaključivanja i druge mentalne sposobnosti imaju zajednički imenitelj, tzv. g-faktor. Međutim, konsenzus oko toga da li testovi inteligencije zaista i mere opštu mentalnu sposobnost – do danas ne postoji.

Činjenica je da testovi inteligencije nisu direktna mera opšte mentalne sposobnosti. Ono što neposredno mere jesu performanse testiranog u pogledu različitih kognitivnih veština, verbalnih i neverbalnih. Skor na testu inteligencije – koji zovemo koeficijentom inteligencije i smatramo merom opšte kognitivne sposobnosti – zapravo je uopštavanje performansi testiranog na zadacima koji mere pojedinačne mentalne veštine: memorisanje, usredsređivanje pažnje, zaključivanje…

Koliko je ovakva generalizacija opravdana? Analize testova inteligencije i njihovih rezultata, od Spirmana do danas, sugerišu da jeste osnovana. Naime, subjekti s dobrim performansama na zadacima koji mere kratkoročnu memoriju istovremeno imaju ujednačeno dobre rezultate na testovima deduktivnog rezonovanja, planiranja i ostalih kogntivnih sposobnosti. To jeste snažan argument u korist hipotezirane opšte kognitivne sposobnosti ili g-faktora, ali, sam po sebi, on ne implicira tvrdnju da se inteligencija ne može „navežbati“. Drugi razlozi rukovodili su istraživače u zauzimanju stava da inteligencija kao opšti kognitivni kapacitet nije fleksibilna:

1. Razvoj genetike i sofisticiraniji dizajn empirijskih istraživanja omogućili su psiholozima da relativno precizno razdvoje sredinske od genetskih (naslednih) faktora koji utiču na formiranje i razvoj psiholoških karakteristika. Kada je reč o opštoj kognitivnoj sposobnosti, pokazalo se da rezultati jednojajčanih blizanaca na testovima inteligencije manifestuju snažniju korelaciju nego rezultati dvojajčanih blizanaca ili braće i sestara istih roditelja. Istovremeno, koeficijenti inteligencije braće i sestara istih roditelja, usvojenih od različitih parova i odgajanih u različitim sredinama, u snažnijoj su korelaciji nego IQ biološke i usvojene dece istog para, odgojene u istim sredinskim uslovima. Ukratko, inteligencija je dobrim delom urođena, pri čemu biološki faktor snažnije utiče na njen razvoj od sredinskog.

2. Urođenost sama po sebi ne znači predeterminisanost, i inteligencija u tom pogledu nije izuzetak. Drugim rečima, odrastanje u kognitivno stimulativnoj sredini odraziće se pozitivno na intelektualni razvoj deteta. To, međutim, nije isto što i tvrdnja da je treningom, zasnovanim na jednom tipu kognitivnih zadataka, moguće uvećati opštu kognitivnu sposobnost. Štaviše, decenije psiholoških istraživanja tvrde suprotno: vežbe memorije, na primer, mogu uvećati nečiju sposobnost pamćenja, ali se neće odraziti na njegovu sposobnost deduktivnog rezonovanja (memorisanje gradiva ne čini učenika uspešnijim u razumevanju određene problematike).

Ako je inteligencija većim delom urođena i ako je „bildovanjem“ određenog aspekta kognitivne sposobnosti nemoguće uvećati opštu mentalnu sposobnost, otkud Klingberg i njegovi nalazi?

Radna memorija i inteligencija

Da li se inteligencija može trenirati?Klingbergova prvobitna studija bila je prilično jednostavna. Izvedena je na uzorku od četrnaestoro dece s hiperaktivnim poremećajem pažnje. Polovinu njih Klingberg je podvrgao četvoronedeljnom treningu radne memorije koji se praktično ogledao u igranju kompjuterske igrice dizajnirane po ugledu na zadatke u testovima inteligencije. Druga polovina subjekata igrala je standardne, manje izazovne igrice.

Deca iz obe grupe radila su testove inteligencije pre i po isteku četvoronedeljnog treninga, a poređenje rezultata je pokazalo da je kod dece iz prve grupe došlo ne samo do uvećanja opsega radne memorije, nego i do skoka IQ za nekoliko poena. Drugim rečima, poboljšanje jednog aspekta opšte kognitivne sposobnosti putem treninga prelilo se na ukupnu inteligenciju.

Klingbergovi rezultati primljeni su s nevericom i oduševljenjem istovremeno.

S jedne strane, kontrirali su svemu što psihološka teorija tvrdi o inteligenciji. Naime, istraživači prave razliku između kristalizovane i fluidne inteligencije. Kristalizovana inteligencija počiva na dugoročnoj memoriji i uvećava se tokom života, prateći uvećanje ukupnih znanja i iskustava koje pojedinac stiče. Za razliku od nje, Fluidna inteligencija (sposobnost logičkog rezonovanja i snalaženja s novim kognitivnim izazovima, nezavisno od znanja koja posedujemo) dostiže vrhunac u kasnoj adolescenciji i ranom zrelom dobu, nakon čega počinje da opada. Sem toga, fluidna inteligencija je faktor opšte kognitivne sposobnosti koji psiholozi smatraju relativno fiksnim. Na koncu, testovi inteligencije, koji pretežno mere upravo nju, i jesu dobar prediktor životnih ishoda upravo iz tog razloga; ukoliko bi fluidna inteligencija bila podložna većim usponima i padovima, na osnovu njenog merenja ne bi se mogli predviđati školski, akademski, profesionalni uspeh testiranog.

S druge strane, Klingbergovi rezultati pružali su nadu stručnjacima koji oduvek priželjkuju sredstvo za intervenciju na polju inteligencije.

Tri godine kasnije, kada je objavio rezultate obimnije studije, Klingberg je već imao status zvezde psihološke nauke. U međuvremenu, niz istraživača publikovao je rezultate sličnih istraživanja, ponekad s još dalekosežnijim tvrdnjama; na primer, da trening radne memorije uvećava inteligenciju adolescenata.

Ključni pojam oko kojeg je satkana priča o treninzima za mozak, a s ciljem uvećanja opšte kognitivne sposobnosti, je radna memorija. Slikovito, o njoj govorimo kao o sposobnosti da upamtimo nečiji broj telefona dok ga ne ukucamo ili zapišemo; posle toga, informacija može da „ispari“. Stručnije govoreći, radna memorija predstavlja naš kapacitet da u glavi držimo informacije relevantne za problem kojem smo u datom momentu posvećeni.

Ono što je dugoročna memorija našem trajnom znanju, to je radna memorija našoj sposobnosti da „radimo“ s informacijama – počev od bazične sposobnosti da upamtimo početak rečenice pre nego što je sagovornik izrekne do kraja, pa do nešto složenije aktivnosti rešavanja Ravenovih matrica (Ravenov test). Imajući to u vidu, mnogima su se nalazi Klingberga i istraživača koji su ga sledili učinili plauzibilnim. Nimalo čudno, optimistični rezultati studija vežbi za mozak ubrzo su poslužili kao inicijalna kapisla za komercijalne treninge inteligencije. Pametna investicija ili bačene pare?

Da li su treninzi za mozak prevara?

Ako pitate New York Times, nisu. Pod naslovom „Možete li sebe učiniti pametnijim?„, ovaj list prošle godine donosi obimnu success story o istraživačima koji su revolucionisali shvatanje inteligencije idejom da se ona može podići treniranjem radne memorije. Nasuprot tome, pod naslovom „Igrice za mozak su laž„, kao što i sam naziv teksta kaže, magazin New Yorker piše o manjkavosti studija čiji su rezultati interpretirani kao dokaz efikasnosti treninga za bildovanje inteligencije.

Priča u New Yorkeru najvećim delom je zasnovana na zaključcima Lervag-Hjulmove meta-analize s početka ovog teksta. Reč je o prvom ozbiljnom preispitivanju decenije istraživanja grupe evropskih i američkih psihologa, čiji su rezultati ambiciozno tvrdili ne samo da je inteligenciju moguće „navežbati“, već i da se na temelju ovakvih nalaza može tragati za nemedicinskim tretmanima ADHD, kognitivnih deficita izazvanih tumorima ili fizičkim povredama glave/mozga…

Lervag i Hjulm obuhvatili su svojom analizom sve studije treninga mozga, publikovane do 2011, pod uslovom da su pored eksperimentalne imale i kontrolnu grupu subjekata. Rezultati do kojih je došao norveško-engleski dvojac prilično su jasni: trening radne memorije dovodi do kratkotrajnog poboljšanja performansi na zadacima koji su isti ili slični onima koji su korišćeni za vreme treninga. Drugim rečima, nemaju čak ni kratkoročnog efekta na ukupnu inteligenciju.

Metodološki posmatrano, meta-analiza je statistički postupak koji se primenjuje jedino na publikovane radove. Imajući u vidu da i istraživači i časopisi nerado objavljuju radove čiji rezultati tvrde suprotno od hipoteze s kojom se ušlo u istraživanje, osnovano se može pretpostaviti da bi uključivanje nepublikovanih studija dodatno ugrozilo ideju o treninzima za inteligenciju.

Dakle, nema dileme da povećanje opsega radne memorije ne povećava IQ i da se Cogmed, Cognifit i slične kompanije lažno predstavljaju. Citirana meta-analiza nudi, međutim, i malo prostora za optimizam. Lervag i Hjulm našli su, takođe, da treninzi daju bolje rezultate kod dece mlađe od deset godina i da su poboljšanja radne memorije u njihovom slučaju trajnija. Zašto je to bitno?

Upravo Klingberg i studije koje su usledile za njegovom podigli su interes psihologa i neuronaučnika za radnu memoriju. Zahvaljujući istraživanjima tokom poslednjih deset do 15 godina, nedvosmisleno znamo da je opseg radne memorije relevantan u realnom životnom kontekstu, u smislu da od njega zavisi sposobnost razumevanja pročitanog, ali, u izvesnoj meri, i lični doživljaj sreće. Isto tako, mada nema dokaza da treninzi podižu IQ, ima dokaza da inteligencija nije jedna sposobnost, već niz kognitivnih funkcija u međusobnoj interakciji, pri čemu radna memorija spada u krucijalne mentalne sposobnosti.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Од полног до менталног | Био-блог

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: