Genetički inženjering: Mogu li Kinezi postati nacija genija?

Kako kreirati supernaciju

Kineska vlada je uverena da je tako nešto moguće. Po njenom nalogu, BGI Šenžen, najveći genetički istraživački centar u svetu, počeo je da prikuplja uzorke DNK najinteligentnijih ljudi na planeti. Za početak, analizom kompletnih genoma hiperinteligentnih pojedinaca, stručnjaci BGI nastojaće da detektuju gene povezane s čovekovom inteligencijom, uključujući genske varijacije koje doprinose natprosečnom koeficijentu inteligencije (IQ). Nakon toga, kineskim parovima bi bilo omogućeno da kontrolišu inteligenciju svojih potomaka.

Zamisao je sledeća. U proceduri nalik standardnoj veštačkoj oplodnji, nekoliko jajnih ćelija žene biva oplođeno spermatozoidima njenog partnera, čime praktično nastaje nekoliko zametaka istog para. Nakon što oplođene jajne ćelije počnu da se dele, genetičari embrionalnim skriningom utvrđuju koji zametak ima najviše potencijala da se razvije u natprosečno inteligentnu jedinku. Konačno, odabrani embrion se implantira u matericu žene, koja nosi trudnoću do kraja i rađa dete prirodnim putem.

Bez eksternih intervencija, seksualna reprodukcija je nalik lutriji. Ljudska beba je, naime, proizvod nasumičnog spajanja jedne od stotina jajnih ćelija i jednog od na milione spermatozoida. Teorijski, njene karakteristike – fizičke, psihološke i bihejvioralne – mogu biti najbolja, ali i najgora slika karakteristika roditelja. Ulog nije mali; u nekim slučajevima, jedna genska ili hromozomska anomalija može biti odgovorna za ozbiljan hendikep.

Šta nameravaju Kinezi?

Kineska inicijativa, za koju je svetska javnost doznala kroz tekst „Kina proizvodi bebe-genije„, praktično obećava da će proces seksualne reprodukcije učiniti manje slučajnim, uvećavajući roditeljima šanse za dobijanje inteligentnog deteta. Ako bismo seksualnu reprodukciju zamislili kao bacanje kockica, a zametak kao ishod bacanja, naum kineske vlade je da svojim građanima omogući desetak uzastopnih bacanja i izbor jednog, najboljeg ishoda.

Uprkos senzacionalističkom naslovu citiranog teksta, prema detaljima koje u njemu iznosi Džefri Miler (Geoffrey Miller), profesor evolucione psihologije na Univerzitetu u Njujorku i učesnik u kineskom projektu, njime nisu predviđene procedure koje bi se mogle podvesti pod genetički inženjering: s jedne strane, roditelji nemaju uticaja na genetski materijal pohranjen u njihovim polnim ćelijama; s druge, nije predviđeno naknadno brisanje ili dodavanje gena u genom embriona. Ipak, daleko od toga da namere nisu ambiciozne. Pitanje je, međutim, koliko su realno ostvarive.

Ključna prepreka kineske stručnjake očekuje već na prvom koraku – u nastojanju da na osnovu analize celovitih genoma par hiljada genijalaca, utvrde koje su genske varijacije odgovorne za njihove izuzetne kognitivne sposobnosti.

Potraga za genima koji kodiraju inteligenciju bezuspešno traje već nekoliko decenija. Grubo gledano, neuspeh se može pripisati dvama faktorima: pod jedan, među stručnjacima ne postoji saglasnost u vezi s definicijom inteligencije, pa čak ni oko toga da li je inteligencija realan entitet; drugo, uticaj sredinskih faktora na ono što zovemo inteligencijom ili opštom kognitivnom sposobnošću procenjuje se na nivou od 40 do 50 odsto. Drugim rečima, čak i kada bismo identifikovali gene odgovorne za nečiju pamet, bila bi nam poznata tek polovina jednačine.

Prema onome što se do sada zna o genetskim determinantama inteligencije, za nju su odgovorne stotine gena i njihovih kombinacija, što otvara novi, ništa manje krupan problem za stručnjake BGI Šenžen: minorna verovatnoća da se među embrionima, nastalim laboratorijskim spajanjem polnih ćelija jednog para, nađe jedan čija DNK sadrži pravu kombinaciju gena.

Interesantno, informacija o namerama kineske vlade da genetičkim metodama kreira super-inteligentnu naciju osvanula je u opskurnom magazinu Vice, odakle su je konvencionalni mediji preneli bez imalo kritičke distance; pojavila se i na vrhu nedeljne BBC liste „Najbolje na web-u„. Nakon toga, ne samo da medijski nije dalje eksploatisana, nego je praktično nestala iz javnog prostora. Jedan od razloga za to bi mogao biti neosnovani entuzijazam prilikom inicijalnog plasmana vesti. Naime, ni kineska ni bilo koja druga vlada ne raspolaže kapacitetima za masovno genetičko testiranje embriona. Drugim rečima, čak i da se prenebregnu navedene fundamentalne prepreke realizaciji kineske ideje, za njeno sprovođenje u delo postoje ozbiljni tehnički/praktični nedostaci. Sem toga, embrionalno genetičko testiranje i nije neka novost.

Na Istoku ništa novo

Metod embrionalnog genetičkog testiranja, poznat kao preimplantni genetički test (PGD), nastao je u maloj londonskoj bolnici, 1989. godine, dakle, u vreme kada mapa humanog genoma još uvek nije bila izrađena. Detaljno upoznavanje humane DNK proširilo je u međuvremenu mogućnosti embrionalnog genetičkog skrininga do neslućenih razmera: izbor pola deteta, na primer, tek je najpoznatiji, ali i najmanje kontroverzan aspekt ove priče; pomoću PGD, parovi danas svojoj deci kreiraju braću/sestre-spasioce (savior siblings) – potomke koji su genetski „opremljeni“ za potpunu podudarnost tkiva, tako da jedni drugima, zlu ne trebalo, mogu da budu donori organa.

Skeniranje kompletnog genoma zametka zaista otvara mogućnosti za tzv. pozitivnu selekciju embriona – odabir zametaka koji po genetskom sklopu odgovaraju željama roditelja. Postoji, međutim, više razloga za to što ovakva praksa nije postala masovna. Mada cena nije zanemarljiv razlog, ključni je sledeći: da bi par mogao da kreira više svojih zametaka i potom bira koji će embrion ostaviti da se razvije u bebu, mora da se odrekne konvencionalnog načina začeća i uđe u proceduru veštačke oplodnje.

U međuvremenu, embrionalni skrining napreduje iz dana u dan, pružajući parovima mogućnost da testiraju plod na prisustvo genetskih aberacija za koje je poznato da rezultiraju defektima, fizičkim i/ili mentalnim. Samo u prošloj godini, dva američka univerziteta, Univerzitet u Sijetlu i Stenford, najavila su nove prenatalne genetičke testove.

Za razliku od postojećih, oba testa su neinvazivna i temelje se na činjenici da se u krvi majke može detektovati i izolovati DNK ploda. Prema izveštaju koji su genetičari iz Sijetla objavili u časopisu Science Translational Medicine, njihova analiza genoma fetusa zahteva uzorak pljuvačke ili krvi oca i uzorak krvi majke. Nakon što se identifikuju DNK koje pripadaju jednom i drugom roditelju, analizom uzorka krvi majke izdvaja se fetalna DNK. Stenfordski embrionalni genetički test podrazumeva još jednostavniju proceduru; za njega je potreban jedino uzorak krvi majke.

Etika embrionalnih genetskih testova

Postojeće tehnike prenatalnih analiza, kao što je amniocenteza, omogućavaju roditeljima da saznaju da li njihov potencijalni potomak nosi neku od poznatih hromozomskih anomalija, odgovornih za poremećaje poput cistične fibroze, Daunovog sindroma, fragilnog-X sindroma… Nove metode idu znatno dalje od toga. Čineći mogućom analizu celokupnog genoma fetusa, njima se mogu detektovati na stotine genskih aberacija koje se dovode u vezu s isto tolikim brojem različitih fizičkih ili psihičkih poremećaja. Takva efikasnost, međutim, otvara niz novih dilema.

Danas, pet odsto prenatalnih testiranja rezultira lošim vestima za roditelje. Analiza celokupnog genoma fetusa sigurno će podići ovaj procenat. Nezgoda u celoj stvari ogleda se u tome što će, na postojećem nivou pouzdanosti interpretacije genetičkih analiza, opsežniji testovi u praksi najčešće rezultirati samo većom nesigurnošću za roditelje, stavljajući ih u poziciju da donose teške i važne odluke na bazi veoma ograničenih informacija. Naime, skrining genoma fetusa pruža informaciju o riziku da se u budućnosti oboli od određenih bolesti, ne dajući odgovor na pitanje da li će se to odista i desiti. Drugim rečima, genetska anomalija ne znači da će njen nosilac nužno razviti patologiju koja se s njom manje ili više pouzdano povezuje. Kada je reč o kognitivnim karakteristikama, teren je još klizaviji.

Kineski put: Gen genijalnosti

Ako uzmemo da ja inteligencija realan entitet, onda nema sumnje u istinitost nekih činjenica. Na primer, da se pripadnici jedne populacije međusobno razlikuju po stepenu inteligencije, kao i da se otprilike polovina ovih razlika može objasniti genskim varijacijama unutar date populacije. U tom smislu, naum da se krene u potragu za alelima (genskim varijacijama) odgovornim za individualne razlike u pogledu IQ čini se sasvim opravdanim. Ovakav poduhvat počiva, međutim, na premisi da geni pogađaju inteligenciju na sasvim specifičan način: preko postojanja gena za inteligenciju.

Ideja o postojanju gena za inteligenciju implicira da je u nekoj tački evolucije naše vrste došlo do odabira mutacija ovih gena zato što one svojim nosiocima obezbeđuju veću inteligenciju. Šta ako je ovakav način mišljenja pogrešan i ukoliko geni utiču na inteligenciju na suprotan način: preko postojanja gena za glupost?

S jedne strane, sasvim je plauzibilna teorija da je tokom duge istorije evolucije ljudske vrste došlo do odabira niza mutacija čiji je kumulativni efekat – povećana inteligencija. Jače kognitivne sposobnosti stvorile su uslove za nastanak komunikacije i kulture, a jednom kada je čovek sebi kreirao mesto u ekosistemu, tzv. kognitivnu nišu, nastalo je okruženje u kojem veća inteligencija donosi prednost u preživljavanju i reprodukciji.

S druge strane, kvaka je u sledećem: mutacije čijom je selekcijom uvećana čovekova inteligencija trebalo bi da su odavno postale fiksne u ljudskoj populaciji; drugim rečima, nema razloga da variraju u pravcu njenog daljeg rasta. Štaviše, jednom kada geni za određenu karakteristiku postanu fiksni u određenoj populaciji, njihove mutacije po zakonu verovatnoće daleko češće imaju negativan, nego pozitivan fenotipski efekat. Prostije rečeno, ukoliko postoje,mutacije gena koje koduju inteligenciju pre će za efekat imati kognitivni deficit, nego genijalnost. Na koncu, koji god put bio ispravan – potraga za genima koji podižu, ili onima koji obaraju IQ – čak i da urodi plodom, na praktičnom nivou ne znači puno, budući da ne postoji mogućnost brisanja nepoželjnih i insertovanja poželjnih gena u ljudski genom.

Advertisements

4 comments

  1. E svašta 🙂

    Sviđa mi se

  2. Dokonik

    Geni i degeni
    Cudo da niko ne pokusava da otkrije gen za humanizam i razumevanje i toleranciju i za smeh. To bi vise doprinelo savrsenom drustvu. Hitler je bio neosporno inteligentan, cak i talentovan.
    Pa sve da i inteligencija tahnicki razvije drustvo. Hocemo li se cesce smejati i biti bolje komsije.
    Cudno je kako je tehnicka razvijenost (koja se desava zahvaljujuci inteligenciji) nesrazmerna sa opstim drustvenim zadovoljstvom.
    To vecito pitanje: imati ili biti…imati ili biti…imati ili biti…

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Лепи линкови – генетика (4. део) | Био-блог

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: