Život sa ocem: Kateter i kolostoma

P. S.

Pacijentu izdati anus kese (naveden tip i proizvođač), 180 komada; diskove (fi 60mm), 30 komada; jednu kremu za negu stome.

U ovu jednu, možda najmanje važnu rečenicu otpusne liste s kojom je moj otac danas napustio bolnicu, stala je sva razlika između „pre“ i „posle“, normalnog/zdravog i invalidnog/bolesnog.

U narednih najmanje mesec dana, moj tata neće odlaziti u toalet. Za pražnjenje bešike ima kateter, a stolice će se oslobađati putem kolostome, otvora koji mu je hirurškim putem izveden na levoj strani stomaka, a na koji se plasiraju samolepljivi disk i anus kesa u koju odlazi crevni sadržaj.

Tek treba da se privikne da više nije u svom stanu. Tridesetak stepenika koji vode do njega, u zgradi bez lifta, u ovom momentu su za mog oca nemoguća misija. Stoga, po napuštanju bolnice, danas popodne, stigao je – praktično, doveden je, unet – u moj stan. Danima pre toga, uz ogroman napor i strah da se neće održati na nogama, uspevao je da napravi tek po nekoliko koraka duž bolničkog kreveta i nazad.

Moja mama, anesteziolog, i ja, psiholog, za nešto više od tri nedelje koliko je proveo u bolnici, nismo uspele da smislimo način da otvorimo temu pražnjenja urinarnog katetera i anus kese. Barem u početku, to ćemo obavljati nas dve. Tata će morati da se pomiri s tim da ja, njegova ćerka, istačem njegovu mokraću iz drenažne kese katetera, kao i s tim da u ruci držim vrećicu s njegovom stolicom.

Suočavanje s tim da su nekom od vaših najbližih otkazali bešika i debelo crevo je neka vrsta stilske vežbe. Naučite da glumite. Kada bih mu otišla u posetu, koristila bih pogodan trenutak da bacim pogled na kesu ispod njegovog bolničkog kreveta i proverim boju i količinu mokraće koju je kateter izvukao. Ja sam glumila da to ne radim, moj otac je glumio da ne primećuje da to radim. Oboje smo glumili da ne znamo kako je njegovo ukočeno držanje posledica straha da će mu se pomeriti majica i da ću ugledati vrećicu na njegovom trbuhu.

Sa iznenađenjem, gotovo šokom, shvatila sam da slična igra prećutkivanja i glume postoji i između mojih roditelja. Osim što su čitav svoj odrasli život proveli zajedno, oboje su lekari. Ipak, dok je stoma-tehničar mojoj mami i meni objašnjavao i pokazivao (model je bio moj tata) kako se disk postavlja na stomu i uklanja s nje, te kako se uklanja i postavlja vrećica za prihvat stolice, obe smo uspešno odglumile da nas prizor otvora na stomaku ne dodiruje i da ne osećamo smrad koji se širi iz vrećice u trenutku kada se odvoji od diska. Koliko večeras, igra skrivanja moraće da prestane. Možda za sat ili dva, jedna od nas dve staviće hirurške rukavice na ruke, odvojiće anus kesu od diska na njegovom stomaku, odložiće je u veću kesu… Sledi čišćenje kože oko stome, postavljanje novog diska i kese…

Zašto ovo pišem? Zato što su razgovori s medicinskim osobljem s kojim se srećete u ovakvim situacijama – jedna ogromna laž. Nije istina da svačiji crevni sadržaj smrdi. Odnosno, to jeste tačno, ali nije istina da nema ničeg neprijatnog u zameni tuđe – verovatno i sopstvene – anus kese. I nije tačno da realtivno mladom čoveku (moj otac ima 52 godine; bio je mladi tata), potpuno svesnom, nije ponižavajuće da članove svoje porodice izlaže … čemu već.

I internet je pun laži o kolostomiji. Tačno je da se sa anus kesom može raditi sve: od normalnog sedenja, ležanja i tuširanja, preko bavljenja sportom i plivanja, do seksa. Isto tako je tačno da je u najvećem broju slučajeva reč o veoma masivnoj operaciji, nakon koje pacijent i više od nedelju dana provede na intenzivnoj nezi, bez hrane i pića, praktično nepokretan. Ležanje se nastavlja i nakon napuštanja intenzivne nege. S obzirom da se ovakvi zahvati najčešće izvode kod ljudi starijih od 50 godina, to je sasvim dovoljno da ih privremeno pretvori u invalide, barem u meri da ne mogu, poput modela na snimcima na You Tube-u, samostalno, bez napora, da sebi zamene anus kesu, očiste stomu i kožu oko nje, nikoga ne dovodeći u neprijatan položaj i ne ponižavajući same sebe.

Nije istina da ne postoji „pre“ i „posle“ i da je sve stvar pogleda na život.

Pre nešto više od tri nedelje, moj otac hitno je odvezen do Urgentnog centra. Nije bio u Beogradu. Mama i on otišli su na planinu u blizini Beograda, gde je tata majstorima pomagao u zameni oluka i crepa na krovu porodične vikendice. Trodnevni zatvor pretvorio se u snažne bolove u stomaku, promenu boje lica iz zdrave u žućkasto-sivu i povremeni gubitak svesti.

Ultrazvučni pregled abdomena nije otkrio ništa. Stomak mog oca bio je pun gasova; ništa se nije moglo videti. Bez pripreme odveden je u operacionu salu, gde je ustanovljeno da ima rak debelog creva u veoma odmakloj fazi. Potom je u operacionu salu pozvan i urolog, pošto je kancer zahvatio i dobar deo bešike.

Posle više od tri sata, tata je iz operacione sale izašao bez pet centimetara bešike, dela debelog creva, sa stomom koja je reverzibilna, što znači da se pražnjenje creva, kroz mesec i po dana, može vratiti na anus. Ali…

Snimci pluća otkrili su senku i na tom organu. Naknadno, i da je „maskiran pankreas“. Dva dana kasnije, histopatološki nalaz pokazao je da su metastazama zahvaćeni svi limfni čvorovi koji su nakon hirurškog zahvata poslati na analizu. Konstatovana je i angioinvazija, što će reći da je kancer načeo i krvne sudove.

Zašto ovo pišem? Zato što je moj otac tri dana pre operacije bio dovoljno snažan i zdrav da obavlja građevinske radove. Pet dana pre operacije je sa svojim dugogodišnjim prijateljima igrao mali fudbal. Zato što, po svemu sudeći, rak debelog creva može da dođe do stadijuma metastaze, a da pre toga pacijentu ne napravi bilo kakav vidljiv problem. Zato što stručnjaci preventivne preglede kolona savetuju osobama s navršenih 60 godina i više.

Postoji još jedan razlog. Nije istina da se sa ovakvim stvarima možete odmah suočiti pribrano i racionalno. Svoju majku, čija je specijalizacija anesteziologija, ja sam uspela da ubedim da tatino „čudno“ komuniciranje i povremene konfabulacije, punih deset i više dana posle operacije, možda nisu posledica anestezije već metastaza na mozgu. U tom trenutku, pogazila sam sve svoje prinicipe. Telefonirala sam „jednoj osobi“ i organizovala dva različita snimanja mozga za svog oca. Preko veze, dakle. Elem, tata nema metastaze na mozgu, a ja nisam smela da pitam osobu kojoj sam telefonirala da li je neko, zbog moje intervencije, skinut s rasporeda snimanja. Neko ko je možda životno ugrožen kao i moj otac.

P. S. Zamislila sam ovo kao početak serije tekstova u kojoj ću povremeno „izveštavati“ o životu nakon kolostomije, bez ulepšavanja i „sve je kao pre“ proseravanja. Prvi cilj za moju porodicu je da tatu stavimo na noge. To je uslov za novu operaciju kojom bi mu pražnjenje creva bilo vraćeno na anus. To je uslov da bi započeo hemioterapiju koja, ako bude efikasna, može da mu da par godina života.

Advertisements

12 comments

  1. Za sve nas koji smo u porodici imali nekog bliskog ko je, iz ovog ili onog, nepoznatog ili poznatog razloga postao žrtva raka, ovakvi tekstovi nisu samo bolno podsećanje na sve što se u tim mesecima ili godinama proživi, već upravo i tema za razmišljanje o tome koliko smo svi krhki i tek relativno onakvi kakvima sami sebe (idealizovano) zamišljamo.

    Sviđa mi se

  2. Bilja

    Mnogo mi je žao Sonja i znam kako se osećate. Moj suprug nije imao ni šansu za operaciju, ni hemioterapiju, sve je bilo kasno,jako kasno…predugo se čekalo. A ja sad ne mogu sebi da oprostim zašto nisam bila upornija,zašto se nisam borila sa njegovim upornim odbijanjem da nešto nije u redu, a videla sam to…
    Da je dobio bar pola godine života danas bi video prve korake svog unuka..

    Sviđa mi se

  3. dimitars

    Искрено се надам да ће ствари бити боље за твоју породицу, посебно за твог оца.

    __

    Sviđa mi se

  4. Žao mi je. Prošla sam kroz to pre 20 godina. I moj tata je bolovao od raka i imao je samo 53 godine kada je umro. Sve je tako bolno i danas nakon toliko godina.

    Sviđa mi se

  5. Tebi Sonja, tati i mami želim puno snage.

    Sviđa mi se

  6. Sonja, nevidjeno si hrabra! Neverovatno je stvarno da covek zivi sa mogucim stanjem terminalne bolesti i da to ne kapira a i da medicinski uslovi ne obezbedjuju dovoljnu kontrolu zdravstvenog stanja. Vazno je promeniti nacin ishrane i misliti pozitivno. Zelim ti da se tvoj otac oporavi i vrati u neko optimalno stanje nakon svih operacija i terapija. Drzi se, devojko! *)

    Sviđa mi se

  7. Ohrabrujući pozdrav sa željom da se tvoj tata oporavi.

    Sviđa mi se

  8. Želim vam snage i upornosti da dignete oca na noge i nastavite putem stabilizacije njegovog stanja… i mnogo snage i hrabrosti vama i vašoj majci…

    Sviđa mi se

  9. Pretpostavljam da ću vremenom naći bolji i primereniji način. Za sada, na ovaj način se zahvaljujem svima na podršci i mojoj porodici i meni. Ovakvo zahvaljivanje verovatno deluje kao puka kurtoazija, ali nije. Neki od vas su prošli kroz ovo kroz šta ja ovih dana prolazim i verovatno se sećaju da im jeste značio gest empatije i ohrabrenja.

    @Bilja Biljo, vama ipak želim zasebno da se obratim. Sećam se vaših komentara na jednom drugom tekstu. Bez pokušaja da zvučim kao savetodavac, rekla bih vam da nema razloga da prekorevate sebe. Bitno je da ste svom suprugu bili podrška do poslednjeg dana i da je pored vas imao ispunjen život. Više od toga niko od nas ne bi ni smeo da traži. Mi, živi, ne umemo da razumemo smrt. Smatramo da je onaj ko više nije živ nešto propustio i da je trebalo da ga održimo u životu barem do još jednog velikog događaja, kao što je rođenje unuka. Zapravo je, što je sasvim prirodno kada nekog volite, vama žao što se niste zajedno radovali tom događaju. Bili ste uz njega; to se računa.

    Sviđa mi se

  10. Žao mi je Sonja. Sada sam tek video tekst… Budi jaka kao i do sada.

    Sviđa mi se

  11. meri

    Osjećaj krivnje sam preživjela prije 10 godina i dan danas nakon odlaska doktoru po lijekove za mog oca opet sebe prekoravam i govorim sama sebi jesam li nešto bolje trebala reći doktoru,jesam li mu sve rekla kako bi što bolje pomogla svom ocu. Prije 10 godina moj otac je isto operisao debelo crijevo. Nakon operacije počeo je nositi anus kesu i trajni kateter. Išao je na kemoterapije i bio je dobro narednih 9 godina. Prošle godine kancer se opet vratio,nova operacija,nova tura kemoterapija i anus kesa prebačena na dr. stranu.
    Danas ima problem sa bubrezima, a doktori ga opet upućuju onkologu. Nova tura nalaza i čekanje….. šta će nalazi pokazati. Kaže nemojte me molim vas više voditi doktoru :-(. Oči mi se pune suzama svaki dan, želim da živi,ali ponekad poželim i da umre.
    Cijelih 10 godina koliko nosi anus kesu i kateter on se sam brine o tome. Nikada niko od nas nije mu ni jednom to niti vidio niti pomogao da to promijeni. Rijetki su oni koji uopće znaju da to nosi jer je on to dostojanstveno nosio.
    Čak i onda kad je na koljenima hodao od bolova on je to sam mjenjao.
    Održalo ga je u životu,ali mu je i dosadilo.
    Meri, nemogu više s ovim njegove su današnje riječi.
    Stvar i nebi bila toliko neugodna da uz to konstantno nema bolove,ali ….
    Malo sam se izgubila i neznam ni šta želim reći,ali svi ovo koji ste prošli sa svojim najbližim razumijem vas. Jedino mi je žao što im nemožemo pomoći,jer ljudi koji žive takav život su zaista pravi heroji.

    Sviđa mi se

  12. mare

    Pretpostavljam da sam ja jedna od onih osoba kojoj stoma stoji kao menekenki. Meni je puko debelo crevo, naravno potpuno neočekivano i stavljena mi je anus kesa. Prvi dan nakon operacije prebačena sam u bolničku sobu, intenzivna nega tj. praćenje stanja pacijenta trajalo je celih 12h. Tu sam se našla u sobi i došla je jedna sestra koja me grubo povukla za noge prema dole, otkrila me i počela raditi. Bez reči. Hirurške rukavice, grubi potezi rukama, nijedna reč, ni pozitivna ni negativna osim namrgođenog lica ni nisam videla ništa lepše od nje. Povraćala sam neku žutu tečnost, ustajala do lavabo-a, nikoga da me pridrži. Po otpustu ista ta sestra je nešto ljubaznije u ambulanti promenila disk i kesu i dala mi Coloplastovu torbicu sa dva diska i nekoliko kesica. Moj suprug se rastrčao po apotekama sa receptom doktora i uzeo celu turu za naredna dva meseca. Šta on zna, šta znam ja. Nisu grešili dušu kad su mi uvalili smeće!!! Misleći da je kesa, a disk da je disk otkud smo mogli znati da postoje i razlike? Uvoznik tih kesa niej nam priznao reklamaciju jer smo gle čuda otvorili kutije??? Obratili smo se stoma centru i oni su me snabdeli količinom diksova i kesa dok se ne snađem? Sa rečima: I vas su prevarili? Pa kako neće kad ti niko otvoreno ne kaže: Uzimajte samo Koloplast ili Konvatek.
    Prebrodili smo početni period, suočavanje sa kesom nije bilo tako strašno koliko to neznanje o istima.
    Prvih 15 dana sam bila baš smorena, mene je u stvari ubilo to dva dana pred operaciju jer nije se ni na jednom pregledu uočavalo ništa. Tako da sam bila poprilično iscrpljena.
    Za mesec dana sam bila kao nova. Tada sam preturala internet, posebno youtube i „snimala“ kese i diskove.
    U našem području mislim da je veliki blam imati stomu, srati u kesu! Meni nije.
    Meni ej tada stavljena privremena stoma i trebalo je da idem na pouch (prespajanje creva, ad ne objašnjavam)
    Moje us muke tada počele. Računajući da sam žensko, da imam predrasude prema kesi, da želim da izgledam normalno doktori su manipulisali sa mnom i mojim suprugom. Prime me u bolnicu an pripremu za operaciju pa otpuste sa rečima : Dođite za dva meseca, nije hitno.
    Mislim da pokretač teme jako dobro zna šta znači ta rečenica: Dođite za dva meseca.
    Došla sam za dav meseca i doktor koji me vodio nije ni ušao u sobu da me pogleda? Pretpostavljam da sam ja trebala da trčim po hodnicima i da jurim njega. Nisam to uradila i očekivala sam da će da me otpuste jer se za ta dva meseca izgleda „nisam dobro pripremila“.
    Slučajno ili Bogom dan čovek na pravom mestu i bolnica se odjednom prevrnula i okrenula samo oko moje osi.
    Pripreme za operaciju su počele. trebalo je da mi urade pouch. Odbila sam. Rekal sam da mi izvade sve trulo i da ne želim pouch nego želim da živim ovako, sa kesom na stomaku. Bolje jedna dobar operacija nego ponovno razvalčenje po bolnicama i bukvalno moljakanje ( to ne radim nikada), para da platim nemam pa sam se odlučila na radikalan potez… neka mene sa kesom.
    Živim život sa koloplastovim kesama, one mi najviše odgovaraju, idem gde hoću, radim šta hoću, obožavam vožnje biciklom, plažu i kupanje. Ne stidim se svog invaliditeta. Živa sam, srećna sam.
    Imam takođe 52, moej muke su počele sa mojih 50, što reče : „Najbolje godine“.
    Realno mislim da dok se doktoru to ne desi nikad neće shvatiti koliki je teret nečiji invaliditet dok ga ne okusi na samom sebi.
    Ima jedna kineska: Leči se kod onoga ko je bolovao ili boluje od tvoje bolesti.

    Znači, ja sam osoba koja potpuno bez ikakvog blama imam slike sa plaže sa kesom na stomaku, nosim usko, o dhelanki pa do uzanih haljinica.
    Opušteno…
    želim reći da kao pacijenti nismo edukovani kao što se priča i to potvrđujem svojim ličnim iskustvom.
    Nigde na netu niko otvoreno o tome ne priča.
    Ne znam da li je tema i dalje ikome zanimljiva, li evo možda se neko javi pa da nastavimo priču. Vrlo sam pozitivna po tom pitanju.
    A da smrdi kad skineš kesu, smrdi…ko sam đavo 😀

    Liked by 1 person

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: