Prilog debati sa ginekolozima u mantiji: Psihološke posledice uskraćivanja abortusa

Zabrana abortusa loša i po majku i po deteSrpska pravoslavna crkva ponovo jaše. Nakon što je za ćutanje o „izdaji Kosova“ – u vidu Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine – od države i njenih medija za uzvrat dobila zataškavanje niza skandala koji je već mesecima prate – od pronevere u blagajni Patrijaršije, preko navodnog ponovnog pedofilskog izleta vladike vranjskog Pahomija, do pedofilsko-pornografske epizode s vladikom tuzlanskim Kačavendom u glavnoj ulozi – ustremila se na svog arhetipskog neprijatelja: Ženu. Ovoga puta posredno – podrškom inicijativi fantomske organizacije „lekara vernika“ – SPC ponovo na dnevni red vraća inicijativu za zabranu abortusa.

Sinod SPC i lekari vernici bez uvijanja govore o motivima za svoju inicijativu:

Zbog čedomorstva je stanovništvo Srbije svake godine manje za jedan grad srednje veličine, što svedoči o dubokom moralnom padu, o teškoj krizi porodice i o nedostatku prave vere u Boga kod mnogih, premda se većina ljudi u našem narodu izjašnjavaju kao vernici i jesu vernici makar u elementarnom smislu te reči.

Kratko, jasno i netačno. Najpre, terminom „čedomorstvo“ – u srpskom jeziku koji bi trebalo da je maternji jezik glavešina SPC – označava se ubistvo novorođenčeta (živorođenog deteta) od strane oca ili majke, u prvih nekoliko nedelja života. Zatim, pad broja stanovnika Srbije između dva popisa najmanje se može objasniti abortusom, čiji je broj manje-više konstantan. Ako ikada budu urađene, uporedne demografske analize popisa stanovništva Srbije verovatno će kao statistički značajnije faktore izbaciti loš ekonomski položaj građana, visoku stopu emigracije (iz zemlje u najvećem broju odlaze žene i muškarci u fertilnom periodu života), enormnu nezaposlenost fertilnog stanovništva, pad opšteg i reproduktivnog zdravlja građana oba pola, tj. rast steriliteta. Jasno, u pitanju su faktori na koje svojim politikama najaktivnije i najrobustnije utiče država s kojom je SPC, uz povremene kurcšluse, u idiličnim odnosima. Iz njih pak proističe niz drugih faktora, kao što su kasnije stupanje u brak, kasnije dobijanje prvog deteta, a zatim odluka sve većeg broja parova da potomstvo svedu na najviše dvoje dece. Konačno, pitanje je šta institucija koja štiti pedofile, podvodače, producente i rasturače pornografskog materijala smatra moralnim, tj. gde locira „moralni pad“. S tim u vezi, nejasno je i gde SPC, koja ni u manje bitnim saopštenjima od sinodskih ne progovara o zastrašujućem porastu porodičnog nasilja i partnerskog nasilja nad ženama, vidi „tešku krizu porodice“.

O navedenim elementima saopštenja Sinoda SPC i aspektima abortusa – nekom drugom prilikom. Osvrt na ovom mestu zaslužuje i nešto čega u saopštenju nema, ali se na društvenim mrežama, forumima koji okupljaju pretežno omladinu blisku crkvi i u javnom diskursu bezmalo neizostavno navodi kao argument u korist uvođenja restrikcija u pogledu abortusa. Naime, ograničenje prava ženi da do kraja gospodari svojim telom i samostalno odlučuje o njemu i svom reproduktivnom ponašanju redovno se, između ostalog, pravda kratkoročnim i dugoročnim posledicama abortusa na psihološko, tj. mentalno zdravlje žene.

Kakvi su efekti abortusa na mentalno zdravlje žene?

Treba imati u vidu da abortus nije uniformno iskustvo. Žene prekidaju trudnoću iz različitih razloga; u različitim fazama gestacije; putem različitih medicinskih procedura; pod različitim ličnim, socijalnim, ekonomskim i kulturološkim okolnostima. Stoga, govoriti o jedinstvenoj psihološkoj reakciji na iskustvo abortusa gotovo da nije moguće. Ipak, uzimajući u obzir svu njegovu varijabilnost, nauka jeste izašla s decidnim odgovorom na gornje pitanje, došavši do zaključka koji u najmanju ruku ne ide u prilog zagovornicima zabrane abortusa i „braniteljima“ mentalnog zdravlja žene.

Generalno, abortus nema – ni negativnog ni pozitivnog – uticaja na psihološko zdravlje žene. To je rezultat analize koju je pod pokroviteljstvom Američke asocijacije psihologa, 2008, izveo međunarodni panel stručnjaka; analizom su obuhvaćene sve naučne studije odnosa abortusa i mentalnog zdravlja, objavljene na engleskom jeziku, u periodu 1989-2008, u nekom od stručnih časopisa od prvorazrednog značaja (mereno impact-faktorom).

APA-in panel fokusirao se na sledeća pitanja:

  • Da li abortus oštećuje mentalno zdravlje žene?
  • Kolika je prevalenca problema s mentalnim zdravljem među ženama koje su imale abortus?
  • Koliki je rizik od mentalnih problema usled abortusa u poređenju s rizikom koji nose drugi vidovi nošenja s neželjenom trudnoćom?
  • Na osnovu čega se mogu predvideti različite psihološke reakcije žena na abortus?

Zaključci analize su sasvim jasni:

  • Žena koja neželjenu trudnoću prekine do kraja prvog tromesečja gestacije ne izlaže se većem riziku po mentalno zdravlje od žene koja trudnoću iznese do kraja.
  • Postoji korelacija između slabijeg mentalnog zdravlja i višestrukih abortusa, ali se ne može tvrditi uzročno-posledična veza između njih. Naime, moguće je da su i loše mentalno zdravlje i višestruki abortusi rezultat delovanja neke treće varijable.
  • U poređenju s abortusom, veći rizik po mentalno zdravlje predstavljaju situacije kao što su: prekid željene trudnoće usled anomalije fetusa, mrtvorođeno dete ili spontani pobačaj.
  • Ključni faktor na kojem počiva veza između abortusa i mentalnog zdravlja žene jeste (ne)željenost trudnoće, tj. (ne)planirana trudnoća; prekid željene, planirane trudnoće nosi veći rizik po mentalno zdravlje od prekida neželjene i/ili neplanirane trudnoće.

A šta je sa ženama koje žele da prekinu neplaniranu/neželjenu trudnoću, ali u tome budu osujećene? Kakve to posledice proizvodi, uključujući efekte na njihovo mentalno zdravlje?

Interesantno, ovo pitanje uporno izostaje iz debate o pravu žene na abortus, uprkos tome što je ekstenzivno vođena iz bezmalo svih zamislivih uglova – medicinskog, psihološkog, pravnog, političkog, etičkog. New York Magazine u svom poslednjem broju, u tekstu „Šta se događa sa ženama nakon uskraćenog abortusa?„, nagoveštava kraj tišine na ovu temu.

Žene, posle uskraćenog abortusa

– Hoće li mi bog oprostiti ukoliko ubijem nerođeno dete?

– Bog zna šta je u tvom srcu. Ja razumem da nisi spremna. Razumeće i on.

Ovo je razgovor koji S, dvadesetčetvorogodišnja Amerikanka i protagonistkinja citirane reportaže iz New York Timesa, vodi sa svojom sestrom, dok na klinici čeka pregled za kojim bi, kako se nada, trebalo da usledi abortus.

Nakon rutinskog pregleda ultrazvukom, S. saznaje da je u dvadesetoj nedelji trudnoće, daleko od roka u kojem klinika kojoj se obratila sme da obavi njen prekid. Sledeći ultrazvuk, u drugoj klinici kojoj se obratila za pomoć, završava opaskom medicinske sestre da slobodno pogleda u monitor i vidi kako joj se beba osmehuje. Bez sredstava da putuje po Americi u potrazi ustanovom u kojoj bi mogla da obavi abortus, S, kao i druge žene u takvoj situaciji, počinje da se priprema na neizbežno – da postane majka neželjenog deteta.

S. je lako mogla biti jedna od 956 žena koje su stigle do finalne faze studije koju izvodi Dajana Foster (Diana Green Foster), demografkinja i profesorka ginekologije i akušerstva na Unverzitetu Kalifornije u San Francisku. Od tog broja, 452 žene zatražile su abortus unutar, mada na ivici zakonskog roka i izvele prekid trudnoće; 231 žena prekoračila je taj rok za najviše tri nedelje i njima je abortus bio uskraćen, ali je 20 odsto subjekata iz ove grupe uspelo da ga obavi na nekoj drugoj klinici; preostale 273 žene imale su abortus tokom prvog tromesečja gestacije i poslužile su kao kontrolna grupa subjekata u istraživanju.

Foster još uvek radi na studiji, ali su neki od preliminarnih rezultata poznati i uklapaju se u zaključke citiranog APA-inog izveštaja.

  • Deo učesnica u studiji kojima je abortus uskraćen u međuvremenu su se porodile; devet odsto njih dale su svoje dete na usvajanje.
  • U poređenju sa ženama koje su ostvarile pravo na abortus, one koje su bile primorane da iznesu trudnoću do kraja, dve godine kasnije su slabijeg psihofizičkog zdravlja i daleko češće žive na granici siromaštva ili ispod nje.
  • Očekivano, u periodu kada apliciraju za abortus, žene manifestuju jače simptome depresije i anksioznosti u odnosu na opštu populaciju žena. Uskraćivanje prekida trudnoće ih dodatno pojačava, ali posle šestomesečnog perioda počinju da slabe.
  • Dominantan procenat žena koje ne uspeju da obave željeni abortus na kraju prihvataju ulogu majke i uredno obavljaju roditeljsku dužnost.

Zabrana abortusa - neželjena deca

Neželjena deca

Studija Dajane Foster ipak nije bez presedana.

1957, tadašnja Čehoslovačka liberalizovala je zakonodavstvo koje se odnosi na abortus, ali je komisijama koje odlučuju o prekidu trudnoće ostavljen širok prostor da iz niza razloga ženi uskrate to pravo. To je američkom psihologu Henriju Dejvidu (Henry David) omogućilo da dizajnira longitudinalnu studiju u kojoj je učestvovalo 440 Čehoslovakinja: polovini učesnica u studiji abortus je uskraćen i nakon žalbe drugostepenoj komisiji; druga polovina subjekata nikada nije ni pokušala da prekine trudnoću.

Suštinski, subjekti u Dejvidovoj studiji bila su deca ove dve grupe žena. On i njegov tim su ih u narednih 35 godina pratili i testirali, upoređujući postignute rezultate.

Već prva evaluacija, sprovedena u momentu kada su deca uključena u studiju navršila devet godina, pokazala je da između dve grupe vršnjaka postoje bitne i konzistentne razlike: majke su neželjenu decu dojile kraće nego željenu; neželjena deca češće su patila od gojaznosti, bila manje popularna u školi (kako među vršnjacima tako i kod nastavnika), imala niže ocene iz maternjeg jezika…

Do rezultata sličnih Dejvidovim nedavno je došla i Dženifer Barber (Jennifer Barber), istraživačica u Centru za studije populacije Univerziteta u Mičigenu. Ona se pitanjem roditeljstva, u terminima (ne)željene trudnoće/dece, bavila na uzorku od čak 3.000 žena-majki, i bezmalo 6.000 njihove dece, došavši do generalnog zaključka da uskraćivanje abortusa i primoravanje na rađanje ne ide u korist ni ženi ni detetu.

Barber i njen tim postavili su svim učesnicama u studiji sledeće pitanje: „Da li ste želeli bebu u trenutku kada ste ostali u drugom stanju?“ Ispitanice koje su na njega odgovorile potvrdno svrstane su u kategoriju „željena trudnoća“. Onima koje su na ovo pitanje dale odričan odgovor, postavljeno je novo: „Da li ste inače želeli bebu, samo ne u momentu kada ste ostali u drugom stanju, ili nikada niste ni hteli dete?“. Zavisno od odgovora, ova grupa subjekata pripala je jednoj od dve kategorije: „pogrešan tajming“, odnosno „neželjena trudnoća“.

Prema odgovorima njihovih majki, nešto više od 60 odsto dece moglo se svrstati u kategoriju „željeno/planirano dete“; malo manje od jedne trećine pripalo je kategoriji „planirano, ali pogrešan tajming“; deset odsto dečjeg uzorka našlo se u grupi „neželjeno dete“.

Poređenjem položaja dve kategorije dece, Barber i kolege došli su do opšteg zaključka da roditelji manje investiraju u neželjenu decu – bilo da su „samo“ rođena u „nevreme“, bilo da je reč o deci majki koje nikada nisu planirale i želele dete.

Barber i njeni saradnici ulazili su u domove ispitanica i merili stepen kognitivnog podsticaja i emocionalne podrške koju roditelji obezbeđuju deci. Kao signali intelektualne stimulacije služili su im pokazatelji, kao što su broj dečijih knjiga u kući/stanu, vreme koje roditelji provode čitajući ili pričajući priče deci, vreme koje ulažu kako bi ih podučili alfabetu i računanju. Za merenje emocionalnog aspekta odgoja razvili su posebnu skalu na kojoj su bodovali količinu vremena koje porodica provodi zajedno, vreme koje otac ulaže u igru i druge aktivnosti vezane za dete, broj zajedničkih obroka u toku dana ili sedmice.

Na osnovu sopstvenih uvida i iskaza majki – u anketama i intervjuima u kojima su učestvovale tokom izvođenja studije – istraživači su zaključili da neželjena deca dobijaju manju emocionalnu podršku i intelektualni podsticaj tokom odrastanja u odnosu na planiranu decu. Sem toga, roditelji neželjene dece češće pokazuju odlike strogih i hladnih roditelja i skloniji su da svoju decu oštrije kažnjavaju za prestupe i propuste. Razlog? Barber sugeriše da neželjeno roditeljstvo samo po sebi kod roditelja podiže nivo stresa i opšteg nezadovoljstva, što se naknadno preliva na decu i odražava na vaspitne metode.

Zabrana abortusa: Kome je potrebna?

Iz ugla psihosocijalnog blagostanja majke i deteta, nauka o abortusu ima da kaže sledeće:

  • Abortus ne narušava mentalno zdravlje žene.
  • Uskraćivanje abortusa narušava mentalno zdravlje žene.
  • Roditelji se neželjenoj deci posvećuju manje nego planiranoj, što se kasnije odražava na niz životnih ishoda, uključujući školski i profesionalni uspeh i socijalnu inteligenciju.
  • Neželjena deca imaju daleko veće šanse da postanu napuštena deca.

Zašto su onda crkva (ne samo SPC), lekari vernici, ali i dobar deo stručne i laičke javnosti spremni da podrže zabranu abortusa?

Stvar čak može izgledati groteskno. Naime, savremena žena najveći deo svog odraslog života provede u nastojanju da izbegne trudnoću, a ne da zatrudni. Uzmimo ženu u srednjim četrdesetim, majku dvoje dece. Do tog trenutka, na njene pokušaje da zatrudni, trudnoću i period u kojem nije bila pod rizikom da začne kumulativno otpada nekih pet godina. S druge strane, čitavih 25 godina ulagala je napor da ne zatrudni.

Mesta za smeh, međutim, nema. Širom sveta, konzervativne politike u pogledu abortusa konstantno proizvode opisane negativne posledice po žene i neželjenu decu. Kako u članku „Ne želeti decu je sasvim normalna stvar“ objašnjava američka psihoantropološkinja Sara Herdi (Sarah Hrdy), deo problema leži u zaslepljenošću većine patrijarhalnom kulturom. Ona je u toj meri deo našeg kulturnog i intelektualnog nasleđa da neke od matrica koje nam je nametnula – na primer, da žena neizostavno mora želeti da postane supruga i majka – smatramo prirodnim poretkom stvari.

Pitanje koje pokreće Herdi tiče se vladajućeg kulturnog obrasca i uvažavanja prava i slobode za svakoga, pa i za svaku pojedinačnu ženu, da odabere i konstruiše svoj identitet bez obaveze da prihvati neko od gotovih rešenja. To su dugoročne bitke. Ništa manje važno, Herdi sugeriše da društvo koje želi da reši problem abortusa, napuštene dece ili niskog nataliteta neke poteze može da povuče brzo i lako: seksualno obrazovanje; dostupnost kontracepcije; zdravstvena zaštita žene i trudnice; zaposlenost ženske populacije…

A šta predlažu srpski lekari vernici? U prvom redu, zabranu abortusa. Ako se u tome ne uspe, prema članku Milice Jovanović, objavljenom pre nekoliko dana na sajtu Peščanika, ideja je da se ženi oteža pristup medicinskim uslugama. Navodno se predlaže da cena za abortus bude 60 hiljada dinara, pri čemu bi žena bila u obavezi da identifikuje oca deteta. U slučaju da ne zna ko je otac, za prekid trudnoće morala bi da plati trostruko veći iznos „zbog rizičnog socijalnog ponašanja“. Ništa čudno; za njih – i crkvu koja ih podržava – žene i deca su pitanje brojnog stanja.

Advertisements

4 comments

  1. Povratni ping: Prilog debati sa ginekolozima u mantiji: Psihološke posledice uskraćivanja abortusa | Žene sa Interneta

  2. Milana

    Pozdrav Sonja, odličan tekst, kao i svi ostali koje pročitah! 🙂
    Tražila sam nešto više o Fosterovoj studiji po netu, nađoh najavu i opis istraživanja, ali nikako da nađem informacije o preliminarnim rezultatima istraživanja koja si u tekstu sumirala… Zamolila bih te ako ti nije teško za link ili naziv časopisa ako se sećaš, gde su objavljeni ti preliminarni rezultati. Unapred hvala! 🙂

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: PRILOG NEPOSTOJEĆOJ DEBATI O ABORTUSU: Majka Srbija je patrijahalna žena | Cyber Wanderlust

  4. Odličan tekst, svaka čast!

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: