Gej brak – brak kao i svaki drugi

Gej brak - brak kao i svaki drugi

U Ustavu Srbije vrlo jasno piše da je brak zajednica muškarca i žene.

Ovako je Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava, nedavno smirivala duhove uzburkane inicijativom Centra za unapređenje pravnih studija – da se gej osobama u Srbiji omogući registracija istopolnih zajednica i ostvarivanje, pretežno imovinskih, prava koja proizilaze iz bračnog statusa. Većinska Srbija, koja se oštro protivi načelu pravne jednakosti kada su gejevi i lezbejke u pitanju, mogla je odahne. Do izmene Ustava, brak ostaje ekskluzivno pravo heteroseksualnih parova.

Šesnaest godina, devet meseci i pet dana bilo je pak potrebno američkim gej aktivistima i braniteljima načela pravne jednakosti građana da izdejstvuju obaranje zakona – Federal Defence of Marriage Act (DOMA) – kojim je konzervativna republikanska većina u Kongresu svojevremeno osigurala sličan ekskluzivitet. DOMA nije bila prepreka pojedinačnim saveznim državama da ozakone gej brakove ili istopolne zajednice, ali je gej parovima uskraćivala povlastice koje su na federalnom nivou garantovane heteroseksualnim parovima. Nakon prekjučerašnje odluke Vrhovnog suda SAD, federalne jedinice koje dopuštaju sklapanje gej braka dužne su da ta prava garantuju i gejevima i lezbejkama.

Istovremeno, Sud je doneo još jednu važnu odluku u pravcu izjednačavanja pravnog statusa gej manjine s heteroseksualnom većinom . Suspendovan je Prop 8, amandman na Ustav Kalifornije, donet svojevremeno u cilju zaštite unikatnosti braka između muškarca i žene. Njime je praktično bio stavljen van snage zakon koji je građanima Kalifornije omogućavao da sklapaju istopolne brakove; njegovom prekjučerašnjom suspenzijom, najviša sudska instanca SAD obesmislila je svaki novi pokušaj da se institut braka restriktivno razume kao zajednica između muškarca i žene.

Zanimljiv je i slučaj Francuske. Početkom juna, ona se priključila grupi od osam evropskih zemalja čiji gej građani već imaju pravo na „punokrvni“ brak, uključujući usvajanje dece. Samo nekoliko dana nakon što je takav zakon stupio na snagu i u Francuskoj, tamošnja desnica i katolička crkva organizovale su ulične proteste protiv narušavanja „svetosti“ braka kao zajednice jednog muškarca i jedne žene.

Protesti u Francuskoj dogodili su se post festum – nakon što je zakon izglasan i stupio na snagu – tako da organizatori nisu mogli da očekuju previše. Međutim, u čak 14 evropskih država, među kojima ima i članica EU, zakonodavci nisu imali hrabrosti da princip „svetinje“ heteroseksualnog braka stave u drugi plan u odnosu na princip jednakosti građana pred zakonom – temeljno načelo moderne zapadne civilizacije. Tamošnjim gejevima i lezbejkama data je zakonska mogućnost da registruju istopolnu zajednicu, ali je brak, kao termin i pravni institut, ostao sinonim za heteroseksualni brak. Zašto? Zbog čega je tako velikom broju ljudi tako teško da prihvate tako jednostavnu činjenicu da je brak – brak?

Hrišćanski mit o svetosti braka

Argument u korist posebnosti i/ili uzvišenosti braka između muškarca i žene najčešće se sreće u dva oblika: religijski utemeljenom i laičkom. Mada prvi polazi od svetih spisa, odnosno njihovog tumačenja, a drugi od zdravorazumskih intuicija, preciznije, bojazni da bi redefinisanje braka moglo narušiti ionako uzdrmanu tradicionalnu porodicu, ishodište im je isto: Brak je po definiciji brak između dve osobe suprotnog pola i takav treba i da ostane.

Za religiozne hrišćane, pravi brak je hrišćanski brak, dakle, propisan od Hrista. Istina je, međutim, da je brak starozavetna institucija. Sreće se u Knjizi postanja (2.24), na mestu gde Jahve izgovara čuvene reči da će muškarac i žena postati jedno telo. Kada ga pitaju o braku, Isus naprosto citira odgovarajući pasus iz Knjige postanja (Marko, 10.8).

Brak zapravo nije ni bio posebno zanimljiv ranoj hrišćanskoj crkvi. Njegovu institucionalizaciju započele su sekularne vlasti Rima, zainteresovane da regulišu imovinska i nasledna prava. Nakon što je Rimska imperija postala hrišćanska, pod Konstantinom, hrišćanski vladari samo su nastavili da poštuju odredbe Justinijanovog zakonika. Iz čisto praktičnih razloga, usled širenja Carstva na zapad, crkveni sudovi preuzeli su na sebe ingerencije iz oblasti bračnog prava. Brak kao takav i dalje nije imao sveti karakter; tokom čitavog srednjeg veka, Latinska crkva nije poznavala nijedan ritual u slavu braka.

Čak i Toma Akvinski o braku govori u terminima snošaja. Sakralizacija prirodnog čina telesnog spajanja, odnosno nastanak instituta crkvenog braka dogodio se znatno kasnije, donevši sa sobom demonizaciju jahveovskog, jedinog koji Isus prepoznaje, kao manje vrednog, ne-svetog, u odnosu na crkveni brak.

Laički mit o posebnosti braka

Hoću smesta u Stonewall!

Ovo su reči kojima je Edit Vindzor (Edith Windsor), pokretač inicijative za ocenu ustavnosti DOMA, dočekala vest o istorijskoj odluci Vrhovnog suda i ličnoj pobedi koju je odnela nakon trogodišnje pravne bitke protiv sistema.

Osamdesetčetvorogodišnja Vindzor tužila je državu 2010. godine, nekoliko meseci nakon smrti svoje partnerke, Kanađanke Tee Spajer (Thea Spyer), s kojom je u nevenčanom, a potom i formalnom braku provela pune četiri decenije. Sklopljen u Kanadi, njihov brak bio je validan i u matičnoj državi Edit Vindzor, Njujorku. DOMA je, međutim, sprečavala federalne vlasti da Edit oslobode plaćanja poreza na imovinu koju je nasledila posle Teine smrti. Nakon što je na ime poreza platila sumu veću od 300.000 dolara, Vindzor je presavila tabak i tužila SAD, tražeći da se DOMA proglasi neustavnom.

Na prvi pogled, želja Edit Vindzor da odluku Vrhovnog suda proslavi odlaskom u mitski Stonewall više je nego razumljiva. U noći između 27. i 28. juna 1969, ispred kluba Stonewall Inn u Njujorku, odigrala se jedna od najznačajnijih epizoda u istoriji gej pokreta. Redovno proganjani i maltretirani od strane gradske policije, gejevi, lezbejke, transvestiti i njihovi prijatelji pružili su te noći nasilan otpor  policajcima koji su došli u još jednu raciju. Godinu dana kasnije, na suprotnoj obali Amerike, u Los Anđelesu, održan je prvi Gej Prajd.

Samo nekoliko trenutaka nakon što je Vrhovni sud obelodanio svoje odluke, američki predsednik Barak Obama telefonirao je Edit Vindzor kako bi joj čestitao. Dok s jedne strane govori o transformaciji kroz koju su Amerika i zapadna civilizacija prošli u svom stavu prema gej pravima, s druge, telefonski poziv predsednika gej aktivistkinji otkriva svu ambivalentnost i paradoksalnost laičke institucije braka.

U vreme kada su Edit i Tea započele svoju vezu i izbili nemiri oko Stonewalla, gej aktivisti, feministkinje, prostitutke i dobar deo levice pripadali su kontra-kulturi, krugovima u kojima brak ne samo da nije bio nešto za šta se treba boriti, već je smatran simbolom, pa i temeljom konzervativizma vrednog prezira. Danas, levica slavi pravo na brak, nekada poređeno s pravom da se bude uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu. U tome joj se, kada je o gej braku reč, suprotstavlja konzervativna desnica, istorijski pokrovitelj braka kao institucije i temelja društvene stabilnosti, tvrdeći da je on oduvek bio zajednica jednog muškarca i jedne žene.

Ideja da bi država trebalo da promoviše, sankcioniše i reguliše monogamnu vezu između muškarca i žene zapravo je relativno novog datuma. Nastala je u 16. veku, u Evropi, nakon takozvane prve evropske seksualne revolucije. Do tada, javni, grupni i ono što danas nazivamo homoseksualnim seksom bili su relativno uobičajene pojave; prostitucija je cvetala i uglavnom bila nekriminalizovana; pornografske knjige i pamfleti bili su više nego popularni i dostupni; zakoni protiv preljube i procedura razvoda praktično nisu postojali.

Paradoksalno, ali borba sekularne, progresivne levice za pravo na brak, pa makar se ona vodila u ime manjine kojoj je ono uskraćeno, na neki način je nastavak tradicije koju su uspostavili Martin Luter i ostale vođe reformacije, uvidevši u braku instituciju kojom će zauzdati nehrišćanske slobode i postići red i stabilnost.

Na evropskom tlu, do Lutera, crkva se praktično jedina starala o braku kao instituciji. Luter je prvi upozorio da „onaj ko odbacuje brak nužno pada u nemoral“, prepisujući ga kao „lek protiv greha i promiskuitetne požude“. Nastojeći da putem institucije braka kontroliše i nehrišćane, praktično je podstakao laičku državu da ovo pitanje preuzme iz crkvene nadležnosti.

Mit o negativnom uticaju gej braka na tradicionalni brak

Gej brakNa gej pitanju prelamaju se tektonska kulturna pomeranja koja su se u poslednjih nekoliko decenija odigrala u zapadnom svetu. Naslednici – stvarni ili samoproklamovani – nosilaca seksualne revolucije i pokreta za prava žene i njeno oslobađanje od stega koje joj nameću tradicionalne vrednosti, brak i porodica danas su na prvim linijama fronta na kojem se bije bitka za pravo na gej brak. Njihovi oponenti, socijalno konzervativna desnica kao večiti zaštitnik monogamnog heteroseksualnog braka i tradicionalne porodice, oštro se suprotstavljaju ideji da se zajednica dve žene ili dva muškarca nazove brakom. Štaviše, insistiraju na tome da bi izjednačavanje tradicionalnog i gej braka rezultiralo ubrzanjem započetog rastakanja nuklearne porodice i još manjim opštim poverenjem u brak. Evo kako o tome piše Džejms Dobson (James Dobson), lider konzervativne organizacije „Fokus na porodicu“:

Legalizacija homoseksualnog braka brzo će uništiti tradicionalnu porodicu… Kada država podrži homoseksualne veze i da im svoj blagoslov, mladi naraštaji postaju zbunjeni u pogledu svog polnog identiteta; gube smisao za doživotnu posvećenost, emocionalno vezivanje, seksualnu čednost; prestaju da razumeju ulogu dece i, iz duhovnog ugla, „svetost“ braka.

Stvarna kretanja pokazuju nešto sasvim drugačije. U državi Masačusets, na primer, u godini u kojoj je legalizovan gej brak, 2004, broj novosklopljenih brakova porastao je za 16 odsto. Ništa čudno; veliki broj gej parova godinama je čekao na ovakvu mogućnost. U godinama koje su usledile, bračnost se ustalila na nešto višem nivou u odnosu na period pre ozakonjenja istopolnih brakova. Dakle, barem u toj državi, gejevi nisu razorili tradicionalni brak.

Između 2008. i 2011, gej brak postao je moguć u još četiri savezne američke države: Njujorku, Konektikatu, Ajovi i Nju Hempširu. Statističari i demografi uhvatili su isti trend: posle naglog uzleta u broju novosklopljenih brakova, dolazi do stabilizacije, i to na nešto višem nivou od početnog.

Stopa razvoda, drugi parametar preko kojeg je moguće meriti pouzdanost apokaliptičnih predviđanja, opet ne daje za pravo konzervativnoj desnici. U svih pet navedenih država, ona je u godini legalizacije istopolnog braka opala u odnosu na prethodnu, iako je na nacionalnom nivou rasla.

U međuvremenu, počele su da se pojavljuju prve ozbiljnije naučne studije o uticaju legalizacije istopolnih brakova na tradicionalni brak. Najsvežija, koju su izveli istraživači Univerziteta u Portlandu, ishodovala je zaključkom da gej brak ne podriva tracionalni.

Profesor javnog zdravlja na Univerzitetu u Portlandu Aleksis Dino (Alexis Dinno) i njegova saradnica Čelsi Vitni (Chelsea Whitney) pratili su kretanje stope heteroseksualne bračnosti u svih 50 saveznih država SAD i Distriktu Kolumbija, u periodu između 1989. i 2009. godine. Potom su ispitali da li se i kako ona menjala u godinama kada su države Vermont, Masačusets, Kalifornija, Ajova i Konektikat legalizovale gej brak. Osim što stopa novosklopljenih tradicionalnih brakova nije opala, ona se nije statistički bitno razlikovala od stope bračnosti u državama čija zakonodavstva ne poznaju istopolne brakove ili zajednice. Potpuno iste rezultate dobili su i kada su u razmatranje i poređenje uveli države u kojima su ozakonjene tzv. istopolne građanske zajednice.

Primedba ovakvoj slici mogla bi da glasi da je reč o kratkoj vremenskoj distanci i da na duži rok trendovi mogu da se preokrenu u pravcu koji predviđa konzervativna desnica. Ako govorimo o Americi, izgledi za tako nešto nisu veliki. Prema izveštaju „Kad brak nestaje„, koji je američki sociolog Bred Vilkoks (Brad Wilcox) sačinio za Nacionalni projekat braka Univerziteta Virdžinije, obrazovaniji stanovnici država koje većinski glasaju za progresivne demokrate, što su federalne jedinice u kojima je verovatnoća legalizacije gej brakova veća, postali su skloniji braku i manje skloni razvodu u odnosu na sunarodnike u saveznim državama koje većinski podržavaju konzervativne republikance.

Debata o gej braku praktično završena

Debata o gej braku praktično završenaLični stavovi o društveno i moralno osetljivim pitanjima menjaju se izrazito teško. Većina ljudi koji naginju konzervativnoj desnici i vide u gej braku izrugivanje tradicionalnoj porodici i opasnost po nju teško da će promeniti svoja gledišta pod teretom objektivne statistike i rezultata naučnih istraživanja. Istina je da to i ne moraju da učine.

Ako želite da znate šta donosi budućnost, pitajte mlade. Zakoni o gej braku prolaze u evropskim parlamentima bez većih turbulencija iz prostog razloga što imaju široku podršku među stanovništvom. Ta podrška pak u velikoj meri je rezultat stasavanja novih generacija birača, koji su po pravilu liberalniji u odnosu na stariju populaciju. Trend se preselio i s one strane Atlantika. U populaciji mlađoj od 30 godina, gej brak nesporan je za više od dve trećine Amerikanaca, što je, prema istraživanjima javnog mnjenja, na nivou ukupnog stanovništva rezultiralo podrškom opravdanim zahtevima gej zajednice većom od 50 odsto.

Za zemlje u kojima se opšta klima prema manjinama sporo koriguje ili ne menja, kao što je slučaj sa Srbijom, važno je pitanje o faktorima koji su uticali na liberalnije pozicije mlađih Evropljana i Amerikanaca u pogledu gej braka. Naravno, nemoguće je izdvojiti jedan faktor.

  • Gej aktivizam sazreo je na zapadu do mere da je poruka o gej pitanju kao pitanju jednakosti građana pred zakonom mogla da bude pametno oblikovana i efikasno preneta.
  • Reč je o državama koje već decenijama imaju zakone koji sankcionišu razne oblike diskriminacije; današnji mladi ljudi odrastali su u saznanju da je diskriminacija nepoželjna, da izaziva patnju velikog broja ljudi i da društvo ne želi da je toleriše.
  • Stanovništvo zapadnog sveta izloženo je naučnim saznanjima da homoseksualnost nije izbor, već biološka predispozicija, u meri u kojoj je i heteroseksualnost biološki kodovana. Rano usvajanje informacija da je homoseksualnost stvar genetskog nasleđa, prenatalnih hormonskih uticaja, te da se kroz rodno atipična ponašanja može prepoznati već na dečijem uzrastu umanjuje verovatnoću da odrasla osoba gaji stav kako je biti gej lični izbor.

  • Seksualno i bračno ponašanje inače se drastično promenilo od šezdesetih godina prošlog veka do danas. Veoma mali broj ljudi ostaje u braku „dok ih smrt ne rastavi“, tako da konzervativna desnica, prodajući tradicionalni heteroseksualni ideal zapravo prodaje robu za koju svi znaju da je bofl. Drugim rečima, brak, kako ga konzervativci vide, već četiri decenije ne postoji u ličnom iskustvu stanovnika industrijski razvijenih zemalja.
Advertisements

2 comments

  1. Posle ovakvog teksta zapitam se koliko svi mi razmišljamo i koliko zapravo shvatamo šta znači i šta predstavlja brak. Ali sasvim sam sigurna da – prihvatali mi to ili ne – gej populacija postoji i ništa na svetu to ne može da porekne kao ni da zabrani, poništi, obriše. Zakonski prihvaćeni ili ne oni će uvek postojati i tražiti svója prava. A pravo svih ostalih je da imaju svoj stav o tome.

    Sviđa mi se

  2. wittgensteins poker

    Овај чланак говори о митовима…Брак као такав је политички пројекат и то производ патријархализма као политичког пројекта, који је као политички пројекат функционалнији у полигамији, што ислам непрестано доказује. Битно је било створити традицију кроз наслеђе као илузију трајности,од самог почетка. Интересантно је да се света крава западног патријархализма, моногамија, брани тако што посвојава и укључује и везе хомосексуалаца како би опстала, секући грану на којој седи.Геј односи нису нешто што желим да разумем, а борбу за такво право,на склапање моногамног брака, сматрам бесмисленом.Боримо се за слободу у правом смислу те речи, полиандрију,полигамију,мешовиту полиандрију и полигамију,које као форме треба да постоје и буду законом заштићене једнако као и хетеро и хомо бракови, па ћемо сви увидети да уколико желимо слободу и праву новину, брак као такав данас ничему не служи и да треба размислити о политичкој институцији моногамног брака који је ирационални и алеаторни уговор мотивисан материјалним вредностима, а тобож служи декларацији најинтимније и највредније сфере људског постојања, т.ј. љубави.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: