Rat za mapu ljudskog mozga: Šta će reći neuroni?

BigBrainOčekivanja su ogromna. Američki neuronaučnik Sem Haris (Sam Harris) veruje da će upoznavanje čovekovog mozga otključati sve tajne ljudskog uma, odnosno pretpostavljene univerzalne ljudske prirode. Njegov britanski kolega Semir Zeki (Semir Zeki) i pravnik i etičar Oliver Gudenou (Oliver Goodenough) ubeđeni su da u mozgu „stanuje“ naš osećaj za pravdu; ergo, njegov neuralni korelat mogao bi biti oruđe za mirno i pravedno razrešenje međunarodnih političkih i ekonomskih konflikata. Slično, kognitivni neuronaučnik Majkl Gazaniga (Michael Gazzaniga) nema dilemu da će istraživanje ljudskog mozga položiti temelj za novu filozofiju života, zasnovanu na etičkim principima, kojima je naš mozak opremljen već u momentu kada dolazimo na svet.

Možda je entuzijazam neuronaučnika neutemeljen i odraz onoga što kritičari nazivaju neurocentrizam – stanovište da najbolje i najkompletnije objašnjenje ljudske psihologije i ponašanja mora biti objašnjenje iz perspektive mozga. Ipak, mozak nam omogućuje da hodamo, govorimo, mislimo, volimo, planiramo, lažemo i varamo, budemo kreativni i destruktivni… U tom smislu teško da je moguće predimenzionirati značaj sticanja pouzdanih, objektivnih znanja o njemu.

Iako su devedesete godine prošlog veka bile formalno proglašene dekadom ljudskog mozga – i donele zadivljujuću količinu empirijskih znanja o njemu – tekuća decenija novog milenijuma po svemu sudeći otvara novo poglavlje u razvoju neuronauke i istraživanju čovekovog mozga. Naime, tek što je Evropska komisija početkom godine saopštila da je dugo najavljivani Projekat ljudski mozak (HBP) i formalno dobio zeleno svetlo, američki predsednik Barak Obama obznanio je da i s one strane Atlantika kreće jednako ambiciozan poduhvat, nazvan Mapa aktivnosti ljudskog mozga (BAM).

Do sredine iduće decenije, kako se navodi u obrazloženjima i jedne i druge inicijative, HBP i BAM isporučiće zaokružen uvid u funkcionisanje ljudskog mozga. Razumevanje načina na koji mozak proizvodi mišljenje i ponašanje, osim što će „otključati tajne ljudskog uma“, omogućiće inovacije u oblasti kompjuterske tehnologije i robotike, ali i lečenje – ili barem izvesniju potragu za efikasnim metodama lečenja – neuroloških, neurodegenerativnih i mentalnih poremećaja.

U međuvremenu, dva po obimu manja projekta, Allen Brain Atlas i Konektom, učinili su dostupnim terabajte podataka o radu ljudskog mozga. Sve u svemu, scena je postavljena; trka za mapu ljudskog mozga može da počne.

Projekat ljudski mozak – BigBrain

Fundus neuronaučnih znanja obogaćen je pre nekoliko dana trodimenzionalnom mapom ljudskog mozga – digitalnim atlasom neuralnog tkiva čija preciznost bezmalo doseže nivo pojedinačne ćelije. S rezolucijom od 20 mikrometara (20 hiljaditih delova metra), BigBrain je čak 50 puta detaljniji od postojećih modela čovekovog mozga i po prvi put naučnicima omogućuje digitalni uvid u mikrostrukturu, odnosno citoarhitekturu mozga.

Da bi izradili BigBrain, naučnici Instituta za neurologiju Univerziteta McGill u Montrealu i Univerziteta Heinrich Heine u Dizeldorfu poslužili su se zdravim i očuvanim mozgom netom preminule šezdesetpetogodišnje žene. Najpre su ga „presvukli“ parafinskim voskom, a zatim, pomoću mašine poznate kao mikrotom, isekli na 7.400 režnjeva debljine 20 mikrometara. Svaki isečak je, zatim, tretiran antitelima koja boje telo neurona (time se omogućuje prepoznavanje različitih delova nervne ćelije), a potom digitalizovan, čime je pretvoren u sliku veličine 13.000 x 11.000 piksela. Konačno, digitalnom rekonstrukcijom ovako dobijenih fotografija, generisan je trodimenzionalni model mozga (videti foto-slajd na kraju teksta).

Kompletan BigBrain (nešto više od jednog terabajta podataka) javno je dostupan na portalu CBRAIN. Ipak, zamišljen je kao alat kojim će se prevashodno koristiti naučnici i kliničari. Prvima bi mogao da posluži kao referentni model zdravog mozga, s kojim će moći da uporede rezultate svojih istraživanja, izvedenih bilo na zdravom bilo na oštećenom mozgu. Isto tako, kliničar koji, na primer, radi s pacijentom obolelim od Alchajmerove bolesti moći će da pristupi BigBrain bazi podataka kako bi se detaljno upoznao sa anatomijom i citoarhitekturom moždane regije bitne za memoriju – sposobnost koja strada kod ovakvih pacijenata.

BigBrain je deo šireg evropskog poduhvata u oblasti neuronauke, nazvanog Projekat ljudski mozak (HBP). U narednih deset godina, Evropska unija planira da u njega uloži nešto više od milijardu evra i angažuje više od 200 istraživača različitih specijalnosti. Cilj projekta je izrada apsolutno verodostojne kompjuterske simulacije ljudskog mozga – silikonske kopije 86 milijardi neurona, koliko broji čovekvov mozak, te na hiljade milijardi konekcija koje oni međusobno ostvaruju.

Altas ljudskog mozga, gen po gen

U najskorijoj budućnosti, baza podataka BigBrain biće dopunjena podacima sličnog atlasa ljudskog mozga, koji su pre dve godine izradili stručnjaci Instituta za neuronauku Paul Allen. U proceduri sličnoj onoj kojom je nastao BigBrain, za potrebe Atlasa iskorišćena su dva cela mozga preminulih pacijenata i polovina – leva hemisfera – trećeg. Naučnici su ih najpre ručno isekli na šnitove debljine pet milimetara, zamrzli, a potom dodatno istanjili na mikrotomu. U sledećem koraku – in situ hibridizacija – roboti najnovije generacije podvrgli su svaki od 900 slajsova genetičkoj analizi – testu na prisustvo određenog gena. Potom, robotizovani mikroskopi napravili su digitalne fotografije svakog slajda; jačina boje na fotografiji reflektuje jačinu ekspresije određenog gena.

Mada manje precizan od BigBran mape, Atlas Allen sadrži podatke koji ga mogu bitno upotpuniti. Naime, osim anatomske arhitekture ljudskog mozga, u njega su uključeni detaljni podaci o genskoj ekspresiji na nivou pojedinačne nervne ćelije.

Iako je mapa ljudskog genoma poznata već deset godina, naučnici jedva da nešto znaju o tome koji geni upravljaju genezom i razvojem čovekovog mozga. O tome gde u mozgu dolazi do njihove ekspresije da i ne govorimo.

Mape koje čine Atlas sadrže listu od oko 20.000 gena koji, ako se aktiviraju na pravom mestu u pravo vreme, za rezultat daju zdrav ljudski mozak. Povezivanje podataka o genskoj ekspresiji u ćelijama mozga s detaljnom i preciznom anatomsko-ćelijskom mapom BigBrain otvara mogućnosti za istraživanja kakva do sada nisu bila moguća.

Recimo da se naučnik X bavi neruoanatomijom autizma. Uradio je fMRI studiju i otkrio da subjekti koji pate od autizma manifestuju specifične kortikalne anomalije, kakvih nema kod kontrolne grupe „normalnih“ ispitanika. Na osnovu toga je zaključio da se autistični simptomi mogu pripisati poremećaju funkcija date regije korteksa. Izolovao je problem, ali na veoma apstraktnom nivou i dospeo u slepu ulicu.

U međuvremenu, grupa istraživača bavi se autizmom na drugačiji način. Analizom kompletnih genoma velikog broja ljudi, njima je pošlo za rukom da izoluju nekoliko fragmenata DNK koji se mogu povezati s autizmom. Šta dalje? Najčešće su u pitanju prethodno neistraženi geni, za koje se ne zna šta tačno rade, kao ni da li je mozak uopšte mesto njihove ekspresije. Ponovo slepa ulica, s obzirom da nema odgovora na pitanje kakva je i da li uopšte postoji veza između uočenih genetskih anomalija i abnormalnosti zabeleženih magnetnom rezonancom.

Allen Brain Atlas kod ovakvih istraživanja može imati ključnu ulogu. Hipotetički, naučnici bi na njegovim mapama mogli da provere da li se lokusi ekspresije gena povezanih s autizmom nalaze u moždanim regijama koje fMRI studije povezuju s ovim poremećajem. Sem toga, neuronaučnici bi, umesto da se bave svakim genom koji se izražava u mozgu, mogli da se posvete samo onim genima čija je ekspresija locirana u odgovarajućim delovima mozga.

Mapa aktivnosti ljudskog mozga – Konektom

Prema planu, izloženom prošle godine u časopisu Nature, Mapa aktivnosti ljudskog mozga (BAM), u koju će u narednih deset godina biti uloženo između jedne i tri milijarde dolara američkog federalnog novca (očekuje se da će se u projekat uključiti i privatni fondovi) trebalo bi da bude daleko više od statične slike mozga.

Čovekov mozak sastoji se od 86 milijardi nervnih ćelija, pri čemu je svaki neuron u proseku povezan – i komunicira – sa još oko 1.000 drugih. Prema dominantnom neuronaučnom shvatanju odnosa na relaciji mozak-ponašanje, naša sposobnost da se krećemo, govorimo, mislimo, osećamo… počiva na distinktivnim, mada interkonektovanim neuralnim mrežama i specifičnim matricama njihove aktivacije – kako iz ugla pojedinačnih neurona koji čine jednu mrežu, tako i iz perspektive većih celina u čiji sastav ulazi više različitih neuronskih kola. Ambicija stručnjaka koji su osmislili BAM jeste da se ove neuralne mreže mapiraju, ali da se istovremeno „uhvate“ i obrasci njihove aktivacije.

BAM je zamišljen kao funkcionalna mapa ljudskog mozga. Pod uslovom da je teorija o tome kako mozak, tj. kako neuralne mreže generišu različita mentalna stanja i procese barem u osnovi tačna, kada bude kompletirana, ovakva mapa čovekovog mozga praktično će otkriti fizičke (neuralne) reprezentacije (korelate) naših misli, osećanja, percepata, memorijskih zapisa…

Nalik evropskom HBP i njegovom preklapanju sa projektom BigBrain, američki BAM se delimično podudara s projektom Konektom, u čiju je realizaciju Nacionalni institut zdravlja SAD ušao pre nekoliko godina.

Po ugledu na svojevremeno mapiranje ljudskog genoma, Konektom je zamišljen kao precizna mapa interneuronskih konekcija u ljudskom mozgu. Kao što je Projekat ljudski genom (HGP) omogućio izolaciju pojedinačnih gena, Konektom bi trebalo da rezultira mapom veza među regijama mozga na kojima počivaju naše ponašanje i mišljenje.

Iako se o moždanim funkcijama tradicionalno govori u terminima centara za govor, pamćenje, spavanje i sl, naša mentalna aktivnost je zapravo manifestacija interakcije više međusobno povezanih moždanih regija, uključenih u realizaciju date funkcije. Do skoro, posmatranje aktivnosti ovakvih mreža nije bilo moguće.

Stručnjaci okupljeni oko Konektoma upotrebili su noviju tehniku magnetnog neuroslikavanja, poznatu kao difuzna magnetna rezonanca (dMRI) ili difuzni tenzor imidžing (DTI). Zahvaljujući njenoj mogućnosti da prati i snimi difuziju molekula vode u tkivu mozga živog čoveka, bili su u mogućnosti da in vivo zabeleže belu masu, tj. veze između različitih delova mozga.

Mada na prvi pogled isti, Konektom i BAM se bitno razlikuju. Zasnovan na tehnologiji magnetnog neuroimidžinga, Konektom generiše statičnu sliku interneuronskih veza u ljudskom mozgu. Preciznije, radi se o prikazu konekcija među različitim moždanim regijama. Daleko ambicioznije zamišljen, BAM će nastojati da snimi simultanu aktivnost svih pojedinačnih neurona u sastavu određene neuralne mreže, uključujući njihove međusobne veze, u realnom vremenu, na živom čoveku.

Ni evropski HBP ni američki BAM nije moguće izvesti s postojećom tehnologijom. Prvom su neophodni superkompjuteri kakvi (iz ugla snage i memorije) trenutno ne postoje. Za potrebe drugog moraće da se razviju neuroimidžing tehnike veće rezolucije u odnosu na postojeće, kao i uslovi za istovremeno beleženje električne aktivnosti masivnih skupina neurona. Međutim, to nisu jedini – verovatno ni najozbiljniji – problemi s kojima se ovi projekti suočavaju.

Mape ljudskog mozga: Nerealna očekivanja?

Kako otklljučati tajne ljudskog mozga?Sticajem okolnosti, baš u trenutku kada su Evropska komisija i predsednik Barak obama obznanili svako svoju neuronaučnu inicijativu, tim koji razvija Konektom učinio je javno dostupnim rezultate prve, petogodišnje faze svog rada. Funkcionalni i strukturni snimci mozga 68 zdravih pojedinaca, zajedno s bihejvioralnim informacijama – o individualnim razlikama u osobinama ličnosti, kognitivnim kapacitetima, emocionalnim karakteristikama i perceptivnim sposobnostima – proizveli su data set od puna dva terabajta. U nastavku projekta, koji će sada teći brže, ova baza podataka biće dopunjena komparabilnim informacijama o još nešto više od 1.100 zdravih pojedinaca, među kojima ima jednojajčanih blizanaca, rođene braće i sestara, osoba koje su odgajali usvojitelji (sa ili bez svoje biološke dece)…

Osim neuroimidžinga i bihejvioralnih podataka koji bi naučnicima trebalo da pruže bolji uvid u funkcionisanje zdravog mozga, pažljivo konstruisan uzorak Konektoma trebalo bi da omogući i testiranje uticaja naslednog faktora na razvoj mozga i njegovih pojedinih neuralnih mreža. Međutim, iako svojevremeno najavljivan kao revolucionaran, Konektom objavljivanjem prvog seta informacija nije privukao veću pažnju ni stručne ni šire javnosti. Razlog, i bizaran i zabrinjavajući: Najprostije rečeno, u ovom trenutku niko ne zna šta da radi s tolikim informacijama o čovekovom mozgu i kako da ih razume i poveže u smislenu celinu.

Stari Egipćani smatrali su da mozak nije organ, već koštana srž lobanje. Aristotel, u nekim aspektima vrstan biolog, zamišljao je mozak kao radijator koji hladi srce i krvotok. Neuronauka je od onda prešla dug put, a u novije vreme doživela razvoj, koji po brzini prikupljanja podataka i njihovoj količini teško da ima presedana. Uprkos tome, ono što znamo o mozgu je i dalje daleko manje od onoga što ne znamo.

Znamo da se mozak sastoji od nekih 86 milijardi neurona i hiljadu puta više konekcija preko kojih su nervne ćelije povezane u neuralne mreže. Znamo i da je mozak kompleksna i sofisticirana električna mreža mreža, ali da je razmena nervnih (električnih) impulsa među neuronima hemijski posredovana. Kada se dovoljne količine ovih hemijskih supstanci (neurotransmistera) vežu za odgovarajuće receptore na membrani neurona, u njemu nastaje nervni impuls koji putuje duž aksona (nervno vlakno; izdanak putem kojeg odašiljući neuron upućuje poruku primajućem). Kada dođe do njegovog kraja, nervni impuls dospeva do sinapse – mesta „susreta“ između dva neurona (odašiljućeg i primajućeg). Ukoliko je dovoljno snažan, odašiljući neuron na sinapsi otpušta neurotransmiter, čiji se molekuli vezuju za receptore primajuće nervne ćelije. U zavisnosti od snage prvobitnog nervnog impulsa, vezivanje neurotransmitera na receptore dovodi ili ne dovodi do otvaranja jonskih kanala na membrani primajućeg neurona, odnosno do generisanja električnog impulsa u primajućem neuronu.

Na ovom najjednostavnijem nivou, kompjuter kao metafora za mozak je više nego korisna. Naime, svaka nervna ćelija istovremeno prima i ekscitatorne i inhibitorne signale; input. Neuron zatim sabira pluseve (ekscitirajuće signale) i minuseve (inhibirajuće signale); komputacija. Zavisno od skora, u neuronu nastaje ili ne nastaje električni impuls; autput.

Čim se zagrebe ispod površine, analogija kompjuter-mozak razotkriva se kao suviše naivna. Za kompjutere znamo od čega su napravljeni i kako kombinacijom njihovih osnovnih logičkih funkcija (na primer, „i“, „ako“, „ili“) nastaju složenije operacije (na primer, „uradi to i to ako je uneta lozinka ispravna, a to i to ukoliko je netačna“). Kad je o mozgu reč, znanja su nam, komparativno, daleko manja, prevashodno zbog toga što je on daleko složenija i sofisticiranija mašina u poređenju s digitalnim računarom.

Za početak, postoji nekoliko stotina tipova neurona, od kojih svaki ima specifična fizička obeležja i način komunikacije s drugim neuronima. Zatim, postoji na desetine različitih neurotransmitera i još veći broj vrsta receptora na koje se njihovi molekuli „kače“. Dalje, na membranama neurona postoji oko 350 distinktivnih jonskih kanala (kanala koji propuštaju pozitivno ili negativno naelektrisane jone hemijskih elemenata u sastavu neurotransmistera), čiji rad determiniše hoće li neuron proizvesti električni impuls ili ne.

Radeći na Atlasu, tim Instituta Paul Allen uverio se u složenost naizgled homogenog tkiva ispod ljudske lobanje. Nastojeći da mapiraju gen-na-neuron, uvideli su da su različiti tipovi neurona lokus ekspresije sasvim različitih setova gena. Čak i na nivou iste moždane regije, recimo, neokorteksa, tzv. izvršnog mozga, odgovornog za čovekove sofisticirane kognitivne sposobnosti, različiti segmenti definisani su sasvim različitim skupovima gena.

Uzmimo hipokampus, komadić tkiva u središtu mozga, poznat kao sedište trajne memorije. Do skoro, opisivan je kao struktura unutar koje se mogu razlikovati četiri distinktivne regije. Podaci iz Atlasa pokazuju, međutim, da se svaka od ove četiri oblasti može podeliti na još devet različitih regiona – svaki sa svojim setom gena.

Atlas – kao anatomsko-genska mapa mozga – i Konektom – kao mapa konekcija među različitim delovima mozga – predstavljaju, međutim, tek delić napora koje u poznavanje mozga planiraju da ulože HBP i BAM. Prvi će nastojati da napravu silikonsku mrežu mreža, sačinjenu od 86 milijardi jedinica i hiljadu puta toliko njihovih međusobnih konekcija. Takav superkompjuter, mozak u silikonu, trebalo bi da omogući simulaciju neuroloških i mentalnih poremećaja, virtuelno testiranje novih psihofarmatika, ispitivanje načina na koji neke supstance kod čoveka dovode do zavisnosti… „Obamina“ mapa mozga pak zamišljena je realna slika rada svakog pojedinačnog neurona u čovekovom mozgu i načina na koji oni tvore veće neuralne mreže, te načina na koji mreže locirane u različitim delovima mozga uspostavljaju međusobnu komunikaciju.

Trenutno, i Projekat ljudski mozak i Mapa aktivnosti ljudskog mozga spadaju u tehnološki neizvodive poduhvate. To, međutim, ne mora da bude problem. S jedne strane, tehnološki napredak je nepredvidiv i iznenađujući, s druge, obe neuronaučne inicijative imaju potencijal da posluže kao okidač za inovativne inženjerske poduhvate.

Mapiranje mozga: Tehnološki izazovi

Već decenijama, metalna elektroda debljine dlake predstavlja osnovno sredstvo beleženja električne aktivnosti neurona. Osim što je invanzivan, ovim metodom se ne može pratiti električna aktivnost više od jednog neurona u datom momentu. Nedavno, neuronaučnicima i inženjerima je pošlo za rukom da osmisle snopove elektroda, sposobne da snime i manipulišu električnu aktivnost desetina neurona istovremeno; opet, invazivnost stupa na scenu kao ključni problem. Čak ni to nije dovoljno za realizaciju HBP-a i BAM-a. Stručnjacima će biti potrebna nova nano-neurotehnologija, inače tek u začetku, kako bi bili u stanju da simultano beleže električnu aktivnost stotina hiljada neurona konektovanih u neuralne mreže.

Jedna od mogućnosti je unapređenje optobioloških tehnika, koje u poslednjih deset godina već značajno unapređuju neuronauku, omogućujući istraživačima da pomoću svetala snimaju i manipulišu aktivnost neurona.

Ako ljudski mozak zamislimo kao ogroman TV ekran, sačinjen od 86 milijardi piksela, onda bi svaki pojedinačni piksel bio jedan neuron. Ako, dalje, zamislimo da se na tom ekranu emituje film, taj film bismo mogli zamisliti kao ljudski um. Insertovanje elektrode u jedan neuron neuronaučniku omogućuje da prati rad tog jednog neurona/piksela. Razume se, time nema uvid u sadržaj filma koji se emituje pomoću svih 86 milijardi piksela/neurona.

Trenutno raspoložive tehnike optičkog snimanja električne aktivnosti mozga omogućuju da se istovremeno zabeleži aktivnost stotinu i više neurona. Zbog vremenskog kašnjenja, međutim, slika koju ove metode generišu je „mutna“. Dakle, HBP i BAM verovatno će inicirati potragu za boljim hemijskim senzorima za vizuelizaciju električne aktivnosti, kao i za boljim optičkim hardverom.

Problem s kojim će se posebno suočiti evropski HBP jesu nedovoljni memorijski kapaciteti sadašnjih superkompjutera. Jedan od mogućih načina da se ovaj problem prevaziđe nedavno je sugerisao harvardski molekularni inženjer Džordž Čerč (George Church).

Poznato je da DNK ima moć da na jako malom prostoru skladišti ogromne količine informacija. Čerč je to iskoristio i snimio svoju knjigu na DNK. S obzirom da ljudski genom sadrži tri miliona parova nukleotida, njegov kapacitet skladištenja je dovoljan da primi sve informacije koje jedan neuron generiše tokom nedelju dana. Praktične mogućnosti za snimanje neuralne aktivnosti na molekul DNK trenutno su male, ali to jeste pravac u kojem bi nanotehnolozi i sintetički biolozi mogli da se uključe u HBP i BAM.

Najozbiljniji problemi za HBP i BAM vrebaju sa fundamentalnog, teorijskog nivoa, do granice da ozbiljni (neuro)naučnici postavljaju pitanje nisu li zasnovani na sasvim pogrešnim premisama (Šta nije u redu s inicijativom BAM).

Iz teorijskog ugla, ideja o simulaciji/mapi ljudskog mozga temelji se na apstrakciji o univerzalnom mozgu. Tako nešto, međutim, ne postoji. Altas nije ljudski mozak, nego mozak dva i po čoveka; BigBrain je mozak jedne, šezdesetpetogodišnje žene; prvi publikovani data set Konektoma, prikupljen je na uzorku nekoliko desetina živih ljudi, pri čemu mozak svakog od njih danas nije isti kakav je bio u trenutku skeniranja. Drugim rečima, ne postoji „normalan“ ili „prosečan“ ljudski mozak, niti je među naučnicima moguć konsenzus o tome šta bi mogao biti taj „normalan mozak“: da li je to mozak pušača, ili nekoga ko nikada nije okusio kap alkohola, ili osobe koja godinama koristi antidepresive?

Problem nemogućnosti standardizacije čoveka i njegovog mozga neće moći da bude premošćen ni tokom narednih deset godina, koliko je predviđeno da će proteći do okončanja HBP-a i BAM-a. Koliko god preciznim simulacijama i detaljnim mapama da završi, to će i dalje biti mape/simulacije mozga koji je postojao u jednom trenutku u vremenu i više nikada neće postojati. Naime, svaki mozak je fundamentalno jedinstvena mešavina ćelija, sinapsi, receptora: geni jake ekspresije kod jednog subjekta, potpuno su odsutni u slučaju drugog; receptori koji su meta važnih psihofaramtika, poput receptora serotonina, različito su „rasuti“ po mozgu kod različitih pojedinaca. Neke od ovih varijacija vidljive su i na anatomskom nivou: na primer, granice poznatih distinktivnih regija korteksa nisu iste kod svih; to je jedan od razloga što neurohirurzi operišu na budnom pacijentu, simultano testirajući efekte „diranja“ u određene skupine neurona. Konačno, mozak ne postoji u izolaciji. Njegov rad je proizvod unutrašnje dinamike, fizički i biohemijski sagledive i merljive, ali i spoljnih stimulusa. Konektom je pokušao da donekle reši ovaj problem. Snimci mozga subjekata u projektu načinjeni su dok miruju, gledaju film, čitaju knjigu… Ali, ne i dok iščekuju unapređenje na poslu, a dobijaju vest o otkazu; ne dok kontempliraju ideju samoubistva; ne tokom uznemirujuće rasprave s partnerom, čiji bi ishod mogao biti „dogovor“ o razvodu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Advertisements

One comment

  1. delboy

    odlicno…!

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: