Čemu deca? Normalno je ne želeti ih!

Roditeljstvo: Izvor sreće ili mizerijaMada zvuči neumesno, pitanje zašto ljudi žele da imaju decu nije neopravdano.

2008, savezna američka država Nebraska dekriminalizovala je napuštanje dece. Potez vlasti bio je iznuđen konstantnim rastom stope infanticida u toj državi. Zakon je parovima, nespremnim da se staraju o svojoj deci, omogućio da ih ostave na za to predviđenim lokacijama, bez straha od hapšenja i krivičnog gonjenja. Konkretan set propisa razlikovao se, međutim, od sličnih akata koje su neke američke države već imale. Usled previda zakonodavca, u njega nije uneta odredba koja precizira starosnu granicu za napuštenu decu.

Par nedelja od izglasavanja, roditelji su počeli da koriste zakonsku mogućnost da bez pravnih posledica napuste decu. Kvaka je u sledećem: Nijedno od ostavljene dece nije bilo novorođenče. Nakon nekoliko meseci, statistika je bila otprilike ovakva: od 35 dece ostavljene u državnim bolnicama i policijskim stanicama, njih 22 imalo je više od 13 godina. Zabeležen je i slučaj oca, koji je ostavio svoje devetoro dece, uzrasta između jedne i 17 godina. U Nebrasku su počeli da stižu i roditelji iz okolnih država, u kojima slične zakonske mogućnosti nisu postojale.

Slučaj Nebraske otvara zanimljivo pitanje: Kada ne bi postojale krivične konsekvence, koliko bi roditelja ostavilo svoju decu? U krajnjoj liniji, ta praksa nije ni nova ni tako neuobičajena. Samo u SAD, u svakom trenutku postoji oko 400.000 dece koja čekaju da budu usvojena, data u hraniteljsku porodicu ili zbrinuta na neki drugi način. Dešava se i da usvojitelji naknadno napuste dete i daju ga na usvajanje.

Američki njuz magazin Atlantic, u članku „Ne želeti decu je sasvim normalno„, opisuje nedavno tok jednog treda na na sajtu Secret Confessions. U februaru 2009, na sajt se ulogovala žena pod imenom Ann i ostavila kratak komentar:

Depresivna sam. Mrzim što sam mama. Mrzim što sam nezaposlena mama.

Na sajtu koji obično generiše desetak komentara po „ispovesti“, ispod kratkog unosa Ann, tred je aktivno rastao i tri godine kasnije.

Žena koja je u drugom stanju ostala u svojoj 42. godini, napisala je sledeće:

I ja mrzim što sam mama. Svaki dan je isti. Razmišljam da će tako biti do moje 60. godine, kada će mi život praktično biti gotov.

Izvesna Gianna je pak ovako komentarisala:

Volim svog sina, ali mrzim što sam majka. Biti majka je nezahvalan, monoton, iscrpljujući, razdražujući i opresivan posao. Majčinstvo je poput zatvorske kazne. Ne mogu da dočekam puštanje na uslovnu slobodu, što će se desiti kada moj sin napuni 18 godina i, nadam se, ode na studije.

Među odgovorima na „ispovest“ Ann ima veoma malo primera majki slomljenih pod teretom siromaštva i/ili samohranog roditeljstva. Sudeći po onome što su pisale u svojim komentarima, pretežno se radi o ženama solidnog socioekonomskog statusa. Kada bi mogle da vrate vreme, izbegle bi da budu majke, ali iz razloga koji su atipični u odnosu na ono što najčešće čujemo na ovu temu. Ove žene „ispovedaju“ da im je status majke život učinio jednoličnim; žale se na slabu uključenost svojih partnera u staranje o zajedničkoj deci; neke svedoče da su ih partneri praktično primorali da slučajnu trudnoću iznesu do kraja i rode dete koje uopšte nisu planirale i/ili želele. Preovlađujući sentiment je, međutim, sledeći: Osećaju da im je život postao u potpunosti podređen deci, do mere da su izgubile sopstveno ja.

Iz iskaza samih žena vidi se da su neke od njih naprosto loše procenile sopstvenu spremnost za roditeljstvo. Ali, kakav bi izbor imale da nisu napravile lošu procenu? Uprkos emancipaciji – i žena i muškaraca – odricanje od roditeljstva – opet nezavisno od pola – predstavlja težak, često socijalno neprihvatljiv izbor. Retko koja sredina takve pojedince ne izlaže „unakrsnom propitivanju“. S druge strane, od ljudi koji postanu roditelji retko se, ako uopšte, traži obrazloženje takve odluke.

Da li je moralno imati decu?

Nemoralnost odustajanja od roditeljstva i roditeljstvo kao moralni imperativ često se brane veoma jednostavnom tvrdnjom da je imati decu prirodna stvar. Budući prirodna, ona navodno ne zahteva dodatno obrazlaganje. Reč je, međutim, o dva sasvim različita nivoa jedne pojave: iz ugla vrste, prokreacija je samorazumljiva i podrazumevajuća; iz ugla racionalnog pripadnika vrste, niti jedno ponašanje koje je rezultat svesno donete odluke ne može biti izuzeto od (samo)preispitivanja.

Istina, ljudi navode razloge za sopstvenu odluku da kreiraju potomstvo. Osim kao objašnjenje svog prokreativnog ponašanja, često ih koriste i kao opšte moralne preskripcije – pouke o tome zašto svako, sem ako je u tome biološki onemogućen, treba da ima decu.

  • Potencijalno, a nerođeno dete uskraćeno je za radosti koje život donosi; na primer, nikada neće jesti sladoled, voziti bicikl, uživati u seksu…

Mada maskirano u filozofski diskurs, ovakvo objašnjenje ne može da opstane na barem dva nivoa. Načelno, nepostojeći pojedinci nisu moralni agenti i povodom njih je logički neosnovano zauzimati moralnu poziciju. Drugo, ako prihvatimo da svi treba da imaju decu, jer time uvećavaju nešto što filozofi nazivaju totalna, globalna sreća, postavlja se pitanje kada pojedinac ili par treba da stane s prokreacijom, tj. kada je neko učinio dovoljno na planu uvećanja globalne sreće? Britanski filozof Derek Parfit (Derek Parfit) svojevremeno je uočio i pokazao da ovakav rezon nužno vodi u beskonačnu redukciju i „odvratan zaključak„.

Recimo da dete koje jede sladoled uvećava opštu sreću za iznos x. U tom slučaju, dvoje dece je uvećavaju za 2x, četvoro za 4x i tako redom. Pretpostavimo da porodica sa osmoro dece može svojim potomcima da priušti sladoled dva puta ređe nego porodica s četvoro. Oni, međutim, jednako uvećavaju nivo globalne sreće. Imajući to u vidu, iz ovako utilitaristički formulisanog argumenta sledi da je uvek moralno imati što više dece. Krajnja posledica bi bila kontinuirano uvećanje populacije, čiji pojedinačni pripadnici vode sve manje srećne živote. Čak i kada individualni doživljaj sreće počne da se približava nuli, globalni nivo sreće raste. Dakle, prokreacija je neodbranjiva sa aspekta pojednostavljenog utilitarnog morala.

  • Ljudi treba da imaju decu, jer time produžavaju život svojim genima (porodičnom imenu).

Najpre, postavlja se pitanje da li je ičija biološka (genetska) kompozicija tako vredna da je nužno perpetuirati je. Čak i da prihvatimo da takav pojedinac postoji, osim ako ne govorimo o kloniranju, njegov biološki materijal ne može u narednu generaciju biti prenet u celosti. Kao pripadnici seksualno reprodukujuće vrste, rađamo se s kombinacijom gena koje nasleđujemo od oba roditelja i nemamo nikakvu kontrolu nad tim koji će se od njih iskazati u našem fenotipu.

Pozivati se na gene, u eri kada je ljudski genom uveliko iščitan, a genetički inženjering i sintetička biologija doživljavaju procvat, uvek za sobom povlači niz etičkih nedoumica. Na primer, da li bi bilo opravdano, čak poželjno, da države pojedincima nametnu obavezu genetičkog skrininga, a potom stimulišu prokreaciju isključivo genetski „ispravnih“ individua? Ili, da li bi trebalo zabraniti uobičajen metod začeća i uputiti ljude na veštačku oplodnju; u toj proceduri, već sada, moguća je selekcija „superiornih“ embriona?

  • Građanska je dužnost pojedinaca da stvaranjem potomstva doprinesu opstanku zajednice.

Sa aspekta etike, ovakav argument je neprihvatljiv, posebno iz ugla žena koje pretvara u mašine za rađanje. Osim što ograničava slobodu pojedinaca da biraju hoće li imati decu ili ne, implicira još jedan način zadiranja u lične, „telesne“ slobode. Naime, opstanak zajednice može da ugrozi i prekomerna prokreacija. Da li bi država u takvom slučaju trebalo da sankcioniše rađanje?

  • Roditeljstvo usrećuje roditelje. Posledično, čini svet boljim mestom.

Tako kaže intuicija. Akademska istraživanja ličnog doživljaja sreće i samoprocenenjenog opšteg zadovoljstva životom tvrde nešto drugo: da su roditelji jednako ili manje srećni od ljudi koji nemaju dece.

Jedno od najcitiranijih istraživanja na ovu temu, studija američkog kognitivnog psihologa (i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju) Danijela Kanemana (Danniel Kahneman), pokazalo je da je čuvanje dece pri dnu liste aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Prema rezultatima opsežne ankete i serije intervjua koje su on i njegovi saradnici sproveli na uzorku od 909 zaposlenih Teksašanki, zaposlene majke više uživaju u nizu drugih, čak ne tako zabavnih aktivnosti: kuvanje, gledanje televizije, vežbanje, pričanje telefonom, dremanje, kupovina. Jedna od retkih aktivnosti koje im donose manje zadovoljstva od direktnog čuvanja dece jeste čišćenje; u slučaju majki s više dece, i ono se može čitati kao „čišćenje za decom“.

Zašto ljudi, ipak, rađaju decu?

Zato što (pogrešno) procenjuju da će time učiniti srećnim i sebe i svoje potomke.

Istraživanja citiranog Kanemana, kao i niza kognitivnih psihologa i bihejvioralnih ekonomista, sugerišu da ljudski um „pati“ od onoga što psiholozi nazivaju urođena optimistična pristrasnost: Bez da smo toga svesni, za sebe predviđamo nerealno ružičaste životne ishode (biću srećna u braku; neću se razvesti ; imaću lepu i pametnu decu; biću kompetentan roditelj; umreću „zdrava“, tj. sposobna da se staram o sebi i ne zavisim od drugih…), pripisujući im daleko veću verovatnoću nego što bismo to učinili kada bismo se rukovodili realnim statističkim pokazateljima.

Osim urođenog optimizma, kognitivni psiholozi otkrili su da naša razmišljanja o patnji i sreći boji specifična asimetrija, oličena u dvostrukim standardima kojima sameravamo zadovoljstvo i patnju.

Zamislimo dva heteroseksualna para. Par A čini dvoje mladih, zdravih i bogatih ljudi. Ako bi imali decu, mogli bi im pružiti najbolje igračke, odeću, škole… Ipak, teško da bi iko racionalan tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ostave potomstvo.

Nasuprot njima je par B. Oni su mladi i bogati, ali oboje nose izrazito detrimentalnu mutaciju istog gena. Ukoliko dobiju dete, njegov život će biti ispunjen patnjom. U slučaju ovog para, veliki broj racionalnih pojedinaca bi tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ne ostave potomstvo.

Hipotetički slučaj dva para pokazuje da na zadovoljstvo i patnju gledamo bitno različito: Propuštenu sreću i zadovoljstvo nerođenog deteta ne smatramo gubitkom u meri u kojoj izbegnutu patnju nerođenog deteta procenjujemo kao benefit.

Ovakva misaona vežba vodi interesantnom, mada intuitivno zastrašujućem generalnom zaključku da je u svakom slučaju korisnije ne stvarati potomstvo. Naime, čak i najbolji od mogućih života biće kombinacija zadovoljstva i patnje. Propušteno zadovoljstvo, u smislu nerođenog deteta, ni na koji način ne pogađa stvaran poredak stvari u svetu. S druge strane, svako novorođeno dete makar minimalno uvećava apstraktnu ukupnu količinu globalne patnje.

D li sve ovo znači da ljudi imaju decu zato što su iracionalni; zato što prave greške u mišljenju i zaključivanju?

Roditeljstvo u kontekstu

Očevi srećniji od majkiNalaze Kanemanove i niza sličnih studija moguće je ublažiti interpretacijom. Mogli bismo reći da oni ne govore da roditeljstvo ljude čini nesrećnim, nego da ih, nasuprot intuiciji i očekivanjima, ne čini srećnijim. Štaviše, pitanje je koliko ovakva istraživanja mogu išta da kažu o roditeljstvu per se; daleko je plauzibilnije da nešto govore o roditeljstvu u aktuelnom kontekstu. Verovatno otud i sledeća pravilnost u prikupljenim empirijskim podacima: majke su manje srećne od očeva; samohrani roditelji su manje srećni od parova koji zajedno podižu potomke; roditeljstvo je najzahtevnije, najdosadnije i najnapornije u periodu kada je dete na uzrastu odojčeta i kada počinje da hoda.

Ma kako grubo zvučalo, pre urbanizacije, deca su bila ekonomski resurs svojih roditelja. Čak i danas, ako živite na farmi, dobro će vam doći neplaćena pomoć većeg broja ukućana. Urbanizacija i ekonomski prosperitet izmenili su i naša moralna načela. Naprosto, na detinjstvo gledamo kao na period zaštićenosti i privilegija, a na roditeljstvo kao na proces usavršavanja potomaka.

Ovo posebno važi za srednju i višu srednju klasu. Dečji psiholozi su izračunali da deca majki sa diplomom osnovnih ili akademskih studija – govorimo o industrijski razvijenom delu sveta – najmanje pet sati nedeljno provode u tzv. organizovanim aktivnostima (aktivnostima namenjenim „usavršavanju“ dece). Kada je reč o deci radnica, ovo vreme je tri sata kraće, ali longitudinalne studije pokazuju trend sustizanja.

MaterinstvoPodaci o investiciji u roditeljstvo mogu delimično da objasne „tajne ispovesti“ obrazovanih, socioekonomski etabliranih žena i odgovore na pitanje zašto ih materinstvo čini nezadovoljnim. Stvar postaje još jasnija ako se u obzir uzme i činjenica da teret intenzivnijeg roditeljstva i koncentrovanog vaspitanja (praksa struktuiranja aktivnosti deteta kako bi se pospešili njegovi fizički i intelektualni kapaciteti) nije ravnomerno raspoređen na oba roditelja. Mada su ravnopravno sa svojim partnerima prisutne na tržištu radne snage, žene snose disproporcionalno veći teret staranja o deci. Otud osećaj gubitka autonomije. Da sve bude komplikovanije, istovremeno osećaju da se svojoj deci ne posvećuju u dovoljnoj meri.

Neskladom između zahteva koje pred savremenu ženu stavljaju profesija i roditeljstvo može se objasniti ne samo podatak da su majke u proseku manje srećne od očeva, već i empirijski nalaz da su žene manje zadovoljne brakom u odnosu na svoje partnere. Kada su psiholozi Kit Kembel (W. Keith Campbell) i Džin Tvindž (Jean Twenge) svojevremeno uradili metaanalizu bezmalo stotinu studija na temu roditeljstvo i bračna sreća, objavljenih između 1975. i 2003, došli su do podatka da je, u posmatranom periodu, negativna korelacija između dece (i njihovog broja) i zadovoljstva brakom postajala sve snažnija. Drugim rečima, mada je dolazak deteta na svet uvek bio faktor strukturne nestabilnosti porodice/braka, njegov efekat je vremenom sve izraženiji.

Da li se iskustvo roditeljstva može učiniti manje nagrižućim po lični doživljaj sreće i opšte zadovoljstvo (bračnim) životom?

Postoji parče industrijski razvijenog sveta na kojem citirani podaci i trendovi ne važe. Dakle, Skandinavija.

Podatak da su Skandinavci s decom srećniji od svojih sunarodnika bez dece, tj. da Skandinavce roditeljstvo čini srećnijima, svetu je neplanirano otkrio američki istraživač danskog porekla Hans Koler (Hans-Peter Kohler). Kao demografa, prvenstveno su ga zanimali uzroci pada fertiliteta u Evropi. Pokušavajući da objasni zašto skandinavske zemlje nemaju problem negativnog priraštaja stanovništva, čak i kada se porede s konzervativnijim evropskima nacijama, koje više polažu na tradicionalnu porodicu i njene vrednosti, došao je do zaključka da stvar nije ni u ekonomskoj snazi (skandinavske zemlje nisu po ekonomskim parametrima tako daleko od ostalih evropskih zemalja) ni u prilivu imigranata iz kultura s drugačijim reproduktivnim obrascima (i ostale evropske zemlje ih imaju). Ključnim se pokazala socijalna sigurnost, odnosno razvijenost države kao socijalnog servisa građana.

Zahvaljujući jednogodišnjem plaćenom roditeljskom odustvu, skandinavski roditelji imaju vremena za prilagođavanje na promene koje donosi rođenje deteta, pri čemu su istovremeno lišeni ozbiljnijih finansijskih briga. Po isteku jednogodišnjeg perioda, zahvaljujući odličnoj mreži jaslica i obdaništa, finansiranih državnim novcem, ne moraju samostalno da tragaju i obimno finansiraju brigu o detetu nakon povratka u profesiju. Za sve vreme odrastanja deteta, pitanje njegovog zdravstvenog osiguranja i školovanja ne mora da se nađe na dnevnom redu; besplatno je i garantovano i jedno i drugo.

Hans-Peterova istraživanja i proračuni inspirisali su Kanemana da ponovi studiju koju je izveo sa zaposlenim Teksašankama. Da bi testirao hipotezu o pozitivnoj korelaciji između države kao socijalnog servisa i zadovoljstva u roditeljstvu, isti metodološki postupak primenio je na dva uzorka zaposlenih žena, iz dva po demografskim karakteristikama slična grada: Kolumbusa (Ohajo) i Rena (Francuska). Budući da su i žene iz dva uzorka po relevantnim karakteristikama bile slične, kao najbitnija varijabla figurirale se razlike između francuskog i američkog sistema socijalne zaštite. Rezultat: Francuskinje su zadovoljnije iskustvom materinstva u odnosu na Amerikanke sličnih sociodemografskih karakteristika.

Advertisements

34 comments

  1. aule

    „iz ugla vrste, prokreacija je samorazumljiva i podrazumevajuća“

    ako kao vrsta imamo bar malo od onog ‘sapiens’, onda pada i ovaj argument… pogledaj, ako vec nisi, o GINK pristupu.
    http://grist.org/tag/gink/

    Sviđa mi se

  2. analiza je zanimljiva, ali se odnosi na „zapadni“ svet, koji ne bih nuzno nazvala civilizovanim… ljudima nad kojima je vrsena analiza, tj koji su anketirani, ne fale materijalne komponente u zivotu – vec duhovne… a da tih duhovnih komponenti nema, za to se (oni koji tim svetom vladaju) staraju vec vekovima…

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Čemu deca? Normalno je ne želeti ih! | Žene sa Interneta

  4. mimii

    o kako sam se pronasla u ovome….

    Sviđa mi se

  5. sax

    Iskreno, smatram da ovakve demonske izdanke treba čitati ali sa mišlju i prisustvom Boga, jer jedino na taj način možemo pobediti zlo. U par navrata, između redova je rečeno da decu treba rađati ako postoje materijalni preduslovi za to (mislim na uzete primere porodica, na zadovoljne roditelje u Skandinaviji) i to uslovi koji će omogućiti udoban život. Da su naši roditelji čekali pogodne uslove mi nikada ne bismo bili ni rođeni. O ljubavi se u ovom tekstu ne govori nigde – na njeno mesto došla je samoaktualizovana mama koja pet sati nedeljno posvećuje detetu u organizovanim aktivnostima, a majka iz radničke klase manje. Ja bih tu dodala i sledeće: a to da nije važno to što možda majka br. 1 gaji dete suplementima i junk food-om, dok majka br. 2 verovatno kuva kako bi uštedela; druga stvar je što majka br. 1 verovatno zaboravlja da je majka, jer ona je bomba, tako da i to vreme koje provodi sa detetom je manje kvalitatno nego što to čini majka br. 2. Dete nije igračka i nije zamena za kućnog ljubimca ili sliku istog na facebook i drugim socijalnim mrežama, ali je sigurno zdravije ono koje je odrastalo na slanini nego na big meku.
    Da, vrlo važno je uzeti u obzir komentare neiživljenih četrdesetgodišnjakinja i majki koje se kaju što su postale majke. Za njih bih samo rekla jednostavno i bez griže savesti da su žrtva ovog globalnog, kapitalističkog, „forever young“, „everything is great“ sistema i kao takvima preporučila da te bisere što su pred njih (iz njih) pale ne pojedu, već da se bave njima.
    O socijalnoj sigurnosti koja je opet vezana za ekonomski, a on za politički sistem zemlje ne znam šta da kažem kada je banana zemlja u kojoj mi živimo u pitanju, osim da majke mogu nešto da promene ako vole svoju decu i ako učine sve da stvore pametne i dobre ljude od njih, a oni će jednog dana imati priliku da izmene stanje u našoj godinama ukočenoj zemlji. Što se tiče Amerike, ipak biram Srbiju dok Skandinavcima svaka čast na lepo uređenim zemljama.
    NAPOMENA: Zakon o (ne)moralu i roditeljstvu je sledeći korak u razbijanju porodice kao ćelije društva i kao dobre prilike za porast kriminala, psihijatrijskih ustanova pa čak i farmaceutske industrije, ali molim lepo, sve demokratskim putem čisto i nevino. Spašćemo na to da nas djavo vozi na svojim sličugama a od Boga tražimo štitnike ze kolena, ako uskoro ne ukapiramo da je planeta prenaseljena i da je ovo još samo jedan od mnogobrojnih pokušaja sejanja klice samodestrukcije.
    Želim vam prijatan dan!

    Sviđa mi se

  6. Vv

    Kontraceptivne pilule su najhumaniji izum do sada. Drago mi je sto ni ova tema vise nije tabu i sto ima ljudi (narocito zena) koje shvataju da nije sva sreca u radjanju vec da je to samo izgovor za neuspehe u zivotu.

    Sviđa mi se

  7. Homo sum...

    Slazem se sa Vv. Volim sto mogu da planiram da ne ostanem trudna. Volim sto imam pravo na izbor.
    Moj izbor je da nemam decu. Znala sam to jos u gimnaziji, na fakultetu, na postdiplomskim, znam to i sada u trideset i trecoj. Ne zelim da ostanem trudna, psiho-fizicki napori u trudnoci i odgajanju deteta nisu nesto sto zelim da prozivim da bih na svet donela jednog coveka. Ne osecam se kao neko ko bi zbog toga trebalo da se izvinjava ni podvrgava psiho-analizi. Ne smatram da sam sebicna. Pretpostavljam da je roditeljstvo kod mnogih ljudi ono najlepse u njihovim zivotima i to je zaista divno. Kod mene ne bi bilo. Nemam zelju da se reprodukujem. Srecna sam sto mogu da se ne reprodukujem. Bila bih jos srecnija da je okruzenje malo manje osudjujuce, i da ima malo vise razumevanja za osobe koje jednostavno nemaju razvijen nagon za roditeljstvom.

    Sviđa mi se

  8. Tekst si odlično napisala i osetio se tvoj trud. Međutim, kada se radi o SAD, većina tamošnjih država je slabo naseljena. Dok u Njujorku ne možeš baciti šibicu zbog gužve, u državama poput New Jersey živi isto stanovnika kao u celom Tokiju. Američka populaciona politika je uvek išla u natalitetnom pravcu, što je normalno. Prema našem pravu, čedomorstvo se recimo kažnjava blaže nego obično ubistvo zbog toga što se žena nalazi u postporođajnoj depresiji.
    Bilo mi je zadovoljstvo pročitati ovaj tekst i tvoje neobično shvatanje materinstva, uživala sam.
    Pozdrav

    Sviđa mi se

    • Komentar me je naterao da iznova pročitam tekst u nadi da ću pronaći propušteno, a to je; da je autorka igde iskazala lični stav prema materinstvu. Kako mi nije uspelo, voleo bih pojašnjenje tvrdnje. Unapred zahvalan.

      Sviđa mi se

      • svuda je svoj stav unosila, između citiranja rezultata istraživanja, jel treba baš da kopiram ili je nejasno? mislim da su i drugi komentari takvi a nisam mislila ništa loše i bilo mi je zanimljivo da čitam. Mislim da je autorka i predložila genetski inženjering a ne neki istraživački centar zato sam napisala ovaj komentar ispod.

        Sviđa mi se

        • Ne, ne treba da kopiraš, rekao bih da bi trebala da ponovo pročitaš.
          Da li si nešto mislila loše te niko nije ni pitao pa ne znam zašzo se o tome i izjašnjavaš, osim ako ne znamo nešto što ti znaš.
          Trebalo bi da prestaneš da misliš i da počneš da razmišljaš, pa da razlog za komentar ima i osnova.

          Sviđa mi se

    • Katarina

      „Tekst si odlicno napisala i osetio se tvoj trud.“ Moram priznati, zanimljiv pocetak komentara imajuci u vidu da vi ocigledno niste ulozili cak ni minimalni trud da shvatite procitano. Jer da jeste, ne biste ga pogresno shvatili.
      Recimo, tekst ne govori o ferilitetu i populacionoj politici pa samim tim potpuno je irelevantan podatak o gustini naseljenosti u SAD.
      Nasli ste u tekstu da je autorka predlozila genetski inzenjering i iznela licni stav po pitanju materinstva. Ja to ne vidim nigde pa bih vas zamolila da mi iskopirate ili citirate delove teksta koji govore u prilog vasim tvrdnjama.

      Sviđa mi se

      • Katarina, samo to što ste napisali da populaciona politika nema veze sa tekstom govori o tome da ga vi niste razumeli. Ako raspravljamo o socijalnim faktorima koji utiču na rađanje, donošenju pa povlačenju zakona u Americi, kako možemo to posebno posmatrati od populacione politike te države, pa to je najbitnije. TO je spoljašnja, upravo socijalna i materijalna podrška za majčinstvo-Skandinavija. Nisu ovde kritikovane žene koje rađaju ili ne rađaju, nego je raspravljano o faktorima koji utiču na takvu odluku.

        Sviđa mi se

        • Katarina

          Pucanj u prazno :D. Tekst sam odlično razumela još pri prvom čitanju, u suprotnom bih se obratila autorki za dodatna pojašnjenja.
          Ja nisam razumela vašu poentu priče o gustini naseljenosti u Njujorku, Nju Džersiju ili već gde. Ovi podaci su bitni za migratornu politiku. Populaciona politika je mnogo kompleksniji pojam i odnosi se pre svega na politički odgovor države na reproduktivna ponašanja stanovništva a u cilju opstanka, trajanja i razvoja društva u celini i u kontinuiranom trajanju.
          Kad pominjete Skandinaviju, socijalnu i materijalnu podršku za majčinstvo Švedska je odličan primer. Iskustva Švedske kažu da je pomaganje ženama i muškarcima da usklade svoje profesionalne uloge i roditeljstvo, put koji osigurava uspeh populacione politike u savremenom kontekstu življenja. Naime, politika prema porodici počiva na modelu dvokarijerne porodice, a ne na modelu muškarca-izdržavaoca porodice. Posebno je zanimljivo da visina plata koju primaju žene pozitivno utiče na fertilitet; kada postoji strah žena od gubitka radnih mesta fertilitet opada, i obrnuto, povećava se kada su ekonomska predviđanja pozitivna. Uostalom, sve je već objašnjeno u tekstu što ste i sami primetili.

          „Nisu ovde kritikovane žene koje rađaju ili ne rađaju, nego je raspravljano o faktorima koji utiču na takvu odluku.“ – Zanimljiv obrt u razumevanju teksta, s obzirom na to da ste u prvom komentaru pročitali „neobičano shvatanje materinstva“ autorke. 😀

          Sviđa mi se

          • Pa suština populacione politike je u sprovođenju mera koje će doprineti socijalnoj sigurnosti, i samim tim želji za rađanjem. Nenaseljenost, stopa nataliteta i slične okolnosti su uvek faktori koji usmeravaju populacionu politiku u nekom pravcu. Nije to nikakav obrt, i ne vidim zašto bi bio? Ceo tekst govorim na temu teksta a ne kako autorka ubija malu decu i jede za doručak. 😀
            TO U ŠVEDSKOJ JE POPULACIONA POLITIKA, zato što su isto imali problem sa stopom nataliteta odnosno naseljenošću. Te dve stvari nisu iste, ali se prožimaju u tolikoj meri da se o njima ne može govoriti odvojeno,

            Sviđa mi se

      • Da li je moralno imati decu?

        Nemoralnost odustajanja od roditeljstva i roditeljstvo kao moralni imperativ često se brane veoma jednostavnom tvrdnjom da je imati decu prirodna stvar. Budući prirodna, ona navodno ne zahteva dodatno obrazlaganje. Reč je, međutim, o dva sasvim različita nivoa jedne pojave: iz ugla vrste, prokreacija je samorazumljiva i podrazumevajuća; iz ugla racionalnog pripadnika vrste, niti jedno ponašanje koje je rezultat svesno donete odluke ne može biti izuzeto od (samo)preispitivanja.

        Istina, ljudi navode razloge za sopstvenu odluku da kreiraju potomstvo. Osim kao objašnjenje svog prokreativnog ponašanja, često ih koriste i kao opšte moralne preskripcije – pouke o tome zašto svako, sem ako je u tome biološki onemogućen, treba da ima decu.

        Potencijalno, a nerođeno dete uskraćeno je za radosti koje život donosi; na primer, nikada neće jesti sladoled, voziti bicikl, uživati u seksu…

        Mada maskirano u filozofski diskurs, ovakvo objašnjenje ne može da opstane na barem dva nivoa. Načelno, nepostojeći pojedinci nisu moralni agenti i povodom njih je logički neosnovano zauzimati moralnu poziciju. Drugo, ako prihvatimo da svi treba da imaju decu, jer time uvećavaju nešto što filozofi nazivaju totalna, globalna sreća, postavlja se pitanje kada pojedinac ili par treba da stane s prokreacijom, tj. kada je neko učinio dovoljno na planu uvećanja globalne sreće? Britanski filozof Derek Parfit (Derek Parfit) svojevremeno je uočio i pokazao da ovakav rezon nužno vodi u beskonačnu redukciju i “odvratan zaključak“.

        Recimo da dete koje jede sladoled uvećava opštu sreću za iznos x. U tom slučaju, dvoje dece je uvećavaju za 2x, četvoro za 4x i tako redom. Pretpostavimo da porodica sa osmoro dece može svojim potomcima da priušti sladoled dva puta ređe nego porodica s četvoro. Oni, međutim, jednako uvećavaju nivo globalne sreće. Imajući to u vidu, iz ovako utilitaristički formulisanog argumenta sledi da je uvek moralno imati što više dece. Krajnja posledica bi bila kontinuirano uvećanje populacije, čiji pojedinačni pripadnici vode sve manje srećne živote. Čak i kada individualni doživljaj sreće počne da se približava nuli, globalni nivo sreće raste. Dakle, prokreacija je neodbranjiva sa aspekta pojednostavljenog utilitarnog morala.

        Ljudi treba da imaju decu, jer time produžavaju život svojim genima (porodičnom imenu).

        Najpre, postavlja se pitanje da li je ičija biološka (genetska) kompozicija tako vredna da je nužno perpetuirati je. Čak i da prihvatimo da takav pojedinac postoji, osim ako ne govorimo o kloniranju, njegov biološki materijal ne može u narednu generaciju biti prenet u celosti. Kao pripadnici seksualno reprodukujuće vrste, rađamo se s kombinacijom gena koje nasleđujemo od oba roditelja i nemamo nikakvu kontrolu nad tim koji će se od njih iskazati u našem fenotipu.

        Pozivati se na gene, u eri kada je ljudski genom uveliko iščitan, a genetički inženjering i sintetička biologija doživljavaju procvat, uvek za sobom povlači niz etičkih nedoumica. Na primer, da li bi bilo opravdano, čak poželjno, da države pojedincima nametnu obavezu genetičkog skrininga, a potom stimulišu prokreaciju isključivo genetski “ispravnih” individua? Ili, da li bi trebalo zabraniti uobičajen metod začeća i uputiti ljude na veštačku oplodnju; u toj proceduri, već sada, moguća je selekcija “superiornih” embriona?

        Građanska je dužnost pojedinaca da stvaranjem potomstva doprinesu opstanku zajednice.

        Sa aspekta etike, ovakav argument je neprihvatljiv, posebno iz ugla žena koje pretvara u mašine za rađanje. Osim što ograničava slobodu pojedinaca da biraju hoće li imati decu ili ne, implicira još jedan način zadiranja u lične, “telesne” slobode. Naime, opstanak zajednice može da ugrozi i prekomerna prokreacija. Da li bi država u takvom slučaju trebalo da sankcioniše rađanje?

        Roditeljstvo usrećuje roditelje. Posledično, čini svet boljim mestom.

        Tako kaže intuicija. Akademska istraživanja ličnog doživljaja sreće i samoprocenenjenog opšteg zadovoljstva životom tvrde nešto drugo: da su roditelji jednako ili manje srećni od ljudi koji nemaju dece.

        Jedno od najcitiranijih istraživanja na ovu temu, studija američkog kognitivnog psihologa (i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju) Danijela Kanemana (Danniel Kahneman), pokazalo je da je čuvanje dece pri dnu liste aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Prema rezultatima opsežne ankete i serije intervjua koje su on i njegovi saradnici sproveli na uzorku od 909 zaposlenih Teksašanki, zaposlene majke više uživaju u nizu drugih, čak ne tako zabavnih aktivnosti: kuvanje, gledanje televizije, vežbanje, pričanje telefonom, dremanje, kupovina. Jedna od retkih aktivnosti koje im donose manje zadovoljstva od direktnog čuvanja dece jeste čišćenje; u slučaju majki s više dece, i ono se može čitati kao “čišćenje za decom”.
        Zašto ljudi, ipak, rađaju decu?

        Zato što (pogrešno) procenjuju da će time učiniti srećnim i sebe i svoje potomke.

        Istraživanja citiranog Kanemana, kao i niza kognitivnih psihologa i bihejvioralnih ekonomista, sugerišu da ljudski um “pati” od onoga što psiholozi nazivaju urođena optimistična pristrasnost: Bez da smo toga svesni, za sebe predviđamo nerealno ružičaste životne ishode (biću srećna u braku; neću se razvesti ; imaću lepu i pametnu decu; biću kompetentan roditelj; umreću “zdrava”, tj. sposobna da se staram o sebi i ne zavisim od drugih…), pripisujući im daleko veću verovatnoću nego što bismo to učinili kada bismo se rukovodili realnim statističkim pokazateljima.

        Osim urođenog optimizma, kognitivni psiholozi otkrili su da naša razmišljanja o patnji i sreći boji specifična asimetrija, oličena u dvostrukim standardima kojima sameravamo zadovoljstvo i patnju.

        Zamislimo dva heteroseksualna para. Par A čini dvoje mladih, zdravih i bogatih ljudi. Ako bi imali decu, mogli bi im pružiti najbolje igračke, odeću, škole… Ipak, teško da bi iko racionalan tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ostave potomstvo.

        Nasuprot njima je par B. Oni su mladi i bogati, ali oboje nose izrazito detrimentalnu mutaciju istog gena. Ukoliko dobiju dete, njegov život će biti ispunjen patnjom. U slučaju ovog para, veliki broj racionalnih pojedinaca bi tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ne ostave potomstvo.

        Hipotetički slučaj dva para pokazuje da na zadovoljstvo i patnju gledamo bitno različito: Propuštenu sreću i zadovoljstvo nerođenog deteta ne smatramo gubitkom u meri u kojoj izbegnutu patnju nerođenog deteta procenjujemo kao benefit.

        Ovakva misaona vežba vodi interesantnom, mada intuitivno zastrašujućem generalnom zaključku da je u svakom slučaju korisnije ne stvarati potomstvo. Naime, čak i najbolji od mogućih života biće kombinacija zadovoljstva i patnje. Propušteno zadovoljstvo, u smislu nerođenog deteta, ni na koji način ne pogađa stvaran poredak stvari u svetu. S druge strane, svako novorođeno dete makar minimalno uvećava apstraktnu ukupnu količinu globalne patnje.

        D li sve ovo znači da ljudi imaju decu zato što su iracionalni; zato što prave greške u mišljenju i zaključivanju?

        Sviđa mi se

        • Pa ti ne znaš da čitaš?
          Da se razumemo u startu, ja nemam problem sa tim da je autorka i ostavila lični pečat, jer ipak je ovo njen blog sećaš se, no ipak ću probati da se bez podsmeha osvrnem na ovaj komentar gde zaista nema nikakvog argumentovanog pokazatelja za to što tvrdiš, osim eto, tvog „truda“ da iskopiraš delove teksta:

          Elem, u osvrtu na prirodnost i moralne principe prokreacije, kao i stavovima da su takvi argumenti neosnovani nigde ne postoji ništa što bi čitaocu dalo prevagu u nedoumici „kome se privoleti carstvu“, već je ostavljeno da izbor bude slobodan, dakle – nema ličnog stava.

          „Potencijalno, a nerođeno dete uskraćeno je za radosti koje život donosi; na primer, nikada neće jesti sladoled, voziti bicikl, uživati u seksu…“
          Ovo je smešno, jer uskraćen može biti samo neko ko postoji, te mogućnost da bude uskraćeno upravo važi samo i isključivo za rođenu decu, jer potencijalno nerođeno dete jednako može biti uskraćeno i za Daunov Sindrom, ili leukemiju, tj. zašto samo za sladoled, za koji je btw mnogo siromašne dece već uskraćeno godinama. Autorkin tekst pak navodi studiju i zaključke iste koji se bave terminom „globalne sreće“, koji su sve samo ne lični.

          Deo teksta za koji sumnjam da je iskopiran kako bi se autorki instruisalo da se zalaže za genetski inžinjering, bez da se sama o tome i izjasnila – na šta ponavljam ima apsolutno pravo, bi se ponajpre moglo zaključiti da je autorka upravo protiv istog. Naravno, to bi bio zaključak nekoga ko je samo površno preleteo preko teksta, zato mi sada ono nepotrebno pravdanje o nepostojanju loše namere postaje jasnije.

          Ali hej, šta ja ovo radim, znaš ti to vrlo dobro, ono što ne znaš je da je previše providno to što radiš iz ma kojeg razloga, zaista me ne zanimaju motivi. No voleo bih da sam video pitanje upućeno autorki da se, ako želi, jasno opredeli i time razbije nedoumicu zainteresovanih (ako takvih i ima), ovako si samo ostavila bljutav ukus koji ću morati da rešim sa malo crne čokolade.

          Sviđa mi se

          • Kaži mi molim te šta the fuck ja ovde to radim (pošto nemam ideju uopšte) zašto ti i Katarina pišete meni komentare od pet strana da bi meni nešto dokazali, promenili mi mi mišljenje ili me raskrinkali u ČEMU?
            Pa genetski inženjerig ne mora biti loša stvar, samo je zabranjena, to su dva različita pojma.
            MOLIM TE, nemoj u odgovoru da izostaviš šta je u mom prvom komentaru i svim komentarima posle njega bilo takve prirode da si me otkrio u mojoj providnoj stvari 🙂

            Sviđa mi se

          • Sa aspekta etike, ovakav argument je neprihvatljiv, posebno iz ugla žena koje pretvara u mašine za rađanje. Osim što ograničava slobodu pojedinaca da biraju hoće li imati decu ili ne, implicira još jedan način zadiranja u lične, “telesne” slobode. Naime, opstanak zajednice može da ugrozi i prekomerna prokreacija. Da li bi država u takvom slučaju trebalo da sankcioniše rađanje?

            Evo ti ga lično mišljenje, jedno od mnogih u tekstu, prvo o etici ne možeš da raspravljaš objektivno, nikad, jer su etički pojmovi individualni. Sad moram da se još pravim da sam u osnovnoj školi i analiziram tekst-strašno. Dalje, ako se shvati rađanje kao lična sloboda, zašto mora da bude žena „mašina za rađanje“ ako smatra, oseća ilišta već da joj je građanska dužnost da se ostvari i na taj način. Niko nikome ne nameće rađanje, svako ima pravo da bira kada će rađati, da li će rađati i kako će rađati decu. Evo mali primer a ne pada mi napamet da komentarišem ceo tekst, nema potrebe.

            Ja lično mislim da je osnovna potreba svih vrsta potreba za reprodukcijom. Ono što je definiše i utiče na njeno razvijanje je samoaktuelizacija i socijalna sredina. SOCIJALNA SREDINA USLOVLJENA JE DRŽAVOM kao regulatorom najbitnijih društvenih odnosa, iz toga izvire POPULACIONA POLITIKA.

            U jednoj Ruskoj oblasti su ponudili svim ženama koje rode dete na određen dan i začnu na određen dan, da će dobiti automobile. Neverovatno je koliko je njih pristalo… Ta oblast bila je SLABO NASELJENA. Ne sećam se tačnog naziva oblasti, davno sam se time bavila ako neko hoće, potražiću (osim Kristine i onog nekog lika kom sam providna):

            Sviđa mi se

  9. A što se tiče genetskog inženjeringa, on nije dozvoljen, kao ni genetske mutacije, izbor pola ploda i slično…Da li je to opravdano ili ne, ne znam, ali mislim da deca nisu mašine i da niko ne bi smeo da vrši eksperimente nad njima i određuje njihove osobine unapred, verovatno bi zavladala anarhija.
    ovo je u našem Krivičnom zakoniku:
    Zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica

    Član 193

    (1) Roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice koje grubim zanemarivanjem svoje dužnosti zbrinjavanja i vaspitavanja zapusti maloletno lice o kojem je dužno da se stara,
    kazniće se zatvorom do tri godine.

    (2) Roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice koje zlostavlja maloletno lice ili ga prinuđava na preteran rad ili rad koji ne odgovara uzrastu maloletnog lica ili na prosjačenje ili ga iz koristoljublja navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj,
    kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

    a sa građanskopravnog aspekta roditelju se oduzimaju roditeljska prava, dete se daje na usvajanje, hraniteljstvo, starateljstvo, drugom roditelju, zavisi već od okolnosti.

    Sviđa mi se

    • Ti zaista ne umeš da čitaš a ja zaista nemam namere da ti prevodim. Implementiraš dve stvari sve vreme; lični stav o materinstvu, koji btw ničim ne potvrđuješ, kao i „zalaganje“ za genetski inžinjering koje očigledno samo ti uspevaš da vidiš.

      Sviđa mi se

  10. Dejan

    Veoma zanimljv tekst koji mnogo objasnjava ali izostavlja ono najvaznije, uzrok dileme…Naime nagon za razmnozavanjem, odnosno nagon za produzenjem vrste, je uz nagon za opstankom, najaci faktor definisanja ljudskog ponasanja, pa tako i njegovih reproduktivnih sklonosti. Kao takav, ovaj nagon duboko utisnut u nama, ima dominantnu, odnosno presudnu ulogu po pitanju stvaranja potomaka u odnosu na socijalno-drustvene faktore o kojima je bilo reci u tekstu. Ne moze se definisati kao proizvod ljudske racionalnosti ili neracionalnosti, jer je iznad domena ljudskog odlucivanja…Ako bi se pak vratili na ovaj socijalni aspekt, a pritom izostavili nagon, te podarili coveku beskonacnu racionalnost mislim da dileme ne bi bilo, ljudima potomstvo ne bi bilo potrebno, sto bi opet naravno dovelo i do kraja ljudske vrste. Slicnu relaciju bi mogli naciniti i poredjenjem ispravnosti zivljenja i nagonom za prezivljavanjem, odnosno opstankom. Sve u svemu, hocu reci da nagoni koji proizvode emocijonalno zadovoljstvo uvek pobedjuju socijalne faktore, te su presudni u kreiranju potomstva. Slucaj odbacivanja novorodjenceta od strane roditelja nije u nikakvoj dijametralnosti sa ovim mojim iskazom, jednostavno kod takvih osoba ne postoji nagon za reprodukcijom, odnosno nije dovoljno jak, a socijalno-drustveni faktori tada dobijaju znacajniju ulogu…

    Sviđa mi se

  11. @otorinolaringolog:
    Nema dileme da tekst u nekim delovima odražava i moj lični stav, ali se nadam da to nije sporno. Zašto ga ne bih iznela? Doduše, nisam sigurna da u delu koji ste citirali ima nečeg ličnog. Ako postoji nekakva opšteprihvaćena norma koja kaže da je građanska dužnost žena/parova da prokreacijom doprinesu opstanku zajednice, onda je pitanje koje sam postavila – da li je žena dužna da odustane od rađanja ukoliko preveliki natalitet ugrožava blagostanje zajednice, što je, takođe, realan scenario – samo kontračinjenički argument, a ne lični stav. Da uprostim, ako postoji građanska dužnost da se rađanjem „spasi“ zajednica, onda bi bilo logično da postoji i građanska dužnost da se ona „spašava“ nerađanjem, kada nastupe takve okolnosti. Po mom sudu, i jedno i drugo je zadiranje u autonomiju žene.

    Jedna ispravka: Ne znam na šta ste tačno mislili, ali genske mutacije ne mogu biti zabranjene. To je prirodni proces. Geni mutiraju bez naše želje, volje ili intervencije. Ni genetički inženjering nije zabranjen, mada zavisi kako ćemo ga definisati. Žena u Srbiji ima pravo da abortira nakon što sazna da plod koji nosi ima, na primer, trizomiju dvadesetprvog hromozoma, što neizostavno rezultira Daunovim sindromom kod deteta. Žena koja je u procesu veštačke oplodnje, takođe, ima na raspolaganju metode koje spadaju u genetički inženjering. U tom procesu se uvek oplodi nekoliko jajnih ćelija. Odluku o tome koju od njih će nositi može da donese na bazi rezultata genetičkog skrininga.

    @Dejan:
    Niko ne spori nagon za prokreacijom, ali bi bilo suviše pojednostavljeno posmatrati razmnožavanje ljudske vrste kao apsolutno nesvesan proces. Mi ipak svesno odlučujemo o svom reproduktivnom ponašanju; kontracepcija je dovoljan dokaz da je tako. Nagon je jedno, a način njegovog zadovoljenja – nešto sasvim drugo. Imamo i nagon za hranom, a to što ćemo se doterati i otići u restoran je naša svesna intervencija. Štaviše, možemo i da odlučimo da ne odgovorimo tom nagonu: dijeta bi bila najrasprostranjeniji primer; samoubistvo izgladnjivanjem – drastičan prikaz istog. Postojanje nagona ne isključuje mogućnost racionalnog menadžmenta potrebama.

    Liked by 1 person

  12. bubblepoint

    Znate, do nedavno sam smatrala da je imati decu cista glupost…cak sam i sopstvenu mamu umela da potkacim zasto je propustila sansu da radi u jednoj super stranoj farmaceutskoj kuci kada joj se ta prilika tada ukazala. Ona mi je rekla da me nije bas ocekivala i zelela da rodi. I tada joj je jedan kolega rekao “D. steta bi bilo da iza jednog takvog coveka ne ostane neko, karijera i sve ostalo, ici ce uz to“.
    I zaista u svetlu trenutnih dogadjanja, cinjenice da sve vise raste svetska populacija, da se ne zna i ne brine mnogo o kvalitetu nadolazecih generacija, moje misljenje je da biti roditelj, i to kvalitetan, predstavlja najveci civilizacijski poduhvat. Mislim da ljudi koji rade na sebi, pored ispunjenja sebe ipak rade pomalo altruisticki i na izgradnji boljeg drustva i sveta oko sebe. Radjanjem, vaspitavanjem i oblikovanjem pojedinca, sa ciljem da on postane funkcionalna jedinka, pritom sposobna da ispravno misli i dela, mi pravimo najveci amanet koji ostavljamo ovom svetu. Nazalost,kvalitetni ljudi iz razliitih pobuda, da li je to strah, splet razlicitih zivotnih okolnosti, licni stav stagod, i to bas oni, oni odustaju od toga, odustaju od mogucnosti da postanu roditelji. A onda imamo i ostatak populacije…i ove slucaja predominacije kvantiteta nad kvalitetom.
    Preko mojih poznajem dosta zaista uspesnih, inteligentnih i ostvarenih ljudi koji imaju 2, 3 dece. Kazu da je najvaznije da se dvoje ljudi “nadju“.Ja volim da kazem da razum moze da gradi emocije, odnose, preferencije…koliko god to izgledalo sumanuto ili ne…
    Znam, isto tako da cete reci…ostaju dela…da, ali pojedinca! A zamislite porodice nadarenih pojedinaca? Nekada mi bude zao dece za koju znam da su mogla vise, bolje i da nisu takva, da je na njihove stavove i nerazumevanje ovog sveta zasluzna upravo porodica (pored drustva), jednostavno nisu imala sansu, nisu imala izbor.
    Znam, reci cete postoje skole…ali da li se moze covek u potpunosti izgraditi skolom…pa ne bas, koliko je vazno da roditelj razgovara sa svojim detetom, da ga usmerava? Da ne pricamo o kvalitetu skolstva…a tek dostupnosti!

    “I eto posle 23 godine vidim da ipak nisam pogresila“

    Ja bih samo rekla Vama, alijas Sonja ili ko god da ste, musko ili zensko…to je nebitno, jasno je iz vasih tekstova kojim informacijama imate pristup, da ste u “materiji“ duze vreme…da ste posvecenik…:
    “Steta bi bilo da iza jednog takvog coveka ne ostane neko…“

    Sviđa mi se

    • Verujem da nije namera i da je mladost „kriva“, ipak, moram skrenuti pažnju na neke sitnice. Blog jeste mesto gde autor bez ičijeg prava da to ospori i zameri može ostaviti lični osvrt na temu, ali ne vidim kako si i na osnovu čega videla da je Sonja to ovde uradila i da se je ikako odredila da li želi ili ne želi imati decu. Ali nevažno, čak i da jeste, njeno je pravo, zar ne? Drugo, po meni bitnije, da li ti je palo na pamet da neko ne može imati decu ma kako to žarko želeo (bilo to ovde slučaj ili ne), i da je u tom slučaju primedba koja glasi „Šteta bi bilo da iza jednog takvog čoveka ne ostane neko…“ više nego degutantna.

      P. S. Ne veruj tračevima.

      Sviđa mi se

  13. masa

    Zene ne zele materinstvo zato sto osecaju da im ono, zbog svih psihofizickih posledica, znacajno smanjuje izglede da zadrze ili ponovo dozive ljubav muskarca. Zbog te neiskazane i potisnute brige, one ne mogu otvoriti vrata radostima koje donosi podizanje svog deteta. Ne osete tu radost. A ona postoji, i kad bi joj se „smele“ prepustiti nasle bi srecu (i) u tome. Bracni parovi se ne vole istinski tj. onako kako zena ocekuje i zato njoj materinstvo tesko pada. Da se zaista vole, da je zena sigurna u ljubav muza, ona bi uzivala u bavljenju zajednickom decom. Ovako, posto nije sigurna, ona se „cuva“ za drugu mogucnost.
    Ne zeleti decu je besmislica. I oni koji odlucuju da ih nece imati su takodje bili deca. Oni koji odlucuju da ih nece imati, to mogu zahvaliti nekima koji su odlucili da ce ih imati.
    Sem toga, kao sto je rad otudjen od coveka na isti ili slican nacin to postaje i roditeljstvo. Nekada ljudi nisu odvajali vreme da bi se bavili svojom decom nego su deca sve vreme bila, zivela sa njima i takav zivot moze zadovoljiti obe strane. Danas je to nemoguce i zato se javljaju ovakve dileme.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: