Kompjuterski test za rano otkrivanje depresije

Depresija

Podložnost depresiji i anksioznim poremećajima u velikoj meri zavisi od obrazaca mišljenja za kojima posežemo u teškim životnim situacijama. Ljudi sa izraženim dispozicionim optimizmom – tendencijom da na negativne životne okolnosti gledaju kao na izazove, a na probleme kao na prepreke koje su načelno savladive – znatno ređe ispoljavaju simptome depresije i anksioznosti, nego osobe s manjkom ili odsustvom dispozicionog optimizma.

Pitanje zašto neki ljudi na život pretežno gledaju kao na polupunu, a drugi kao na polupraznu čašu, za sada je bez odgovora. Zna se, međutim, da su i jedna i druga tendencija prepoznatljive već na ranom uzrastu. Polazeći od toga, stručnjaci britanskog Univerziteta Kembridž uspeli su da razviju jednostavan kompjuterski test, koji se u prvim ispitivanjima pokazao kao dobar rani detektor rizika za oboljevanje od depresije i anksioznih poremećaja.

Istraživači s Kembridža povezali su nekoliko dobro poznatih činjenica o depresiji:

  • I pre prvih simptoma poremećaja raspoloženja, kognicija ljudi sklonih depresiji obeležena je pristrasnošću u korist sivo obojenog pogleda na svet i svoje mesto u njemu.
  • Na neurohemijskom nivou, depresija je povezana s abnormalnom neurotransmisijom serotonina, usled čega je mozak depresivne osobe izložen manjku ovog neurotransmitera; najrasprostranjeniji antidepresivi deluju tako što blokiraju ili odlažu uklanjanje serotonina sa sinapsi, čime se pojačava ili produžava njegovo delovanje.
  • Na genetičkom nivou, neurotransmisija serotonina povezana je s genom poznatim kao 5-HTTLPR, koji rukovodi sintezom transportera serotonina – proteina čiji molekuli obavljaju posao uklanjanja ovog neurotransmitera sa sinapsi u mozgu. 5-HTTLPR postoji u kraćoj i dužoj verziji. Nosioci dva kratka alela – ljudi koji su od oba roditelja nasledili po jednu kopiju kratke verzije ovog gena – izloženi su daleko većem riziku od oboljevanja od depresije u poređenju s nosiocima dva duža alela; heterozigotne individue – ljudi koji u svom genomu imaju po jednu kopiju obe verzije 5-HTTLPR – nalaze se negde između.
  • Nosioci dve kratke verzije gena 5-HTTLPR neće nužno oboleti od depresije. Zapravo, ispravnije bi bilo reći da će biti osetljiviji na stimuluse iz okruženja. One će depresijom rezultirati jedino u interakciji sa odgovarajućim sredinskim faktorom: traumatičnim ranim odrastanjem.

Dilema pred istraživačima bila je sledeća: Da li bi jednostavan kognitivni test mogao da detektuje nosioce genetske predispozicije za depresiju? I ne samo to: Da li bi se takvim testom rizik za oboljevanje od depresije mogao detektovati na dečjem uzrastu?

Preliminarnim testovima, izvedenim sa decom starom 11 do 13 godina, tim sa Kembridža utvrdio je da loš skor na njihovom kognitivnom kvizu (više grešaka na testu) predviđa dva do osam puta veću verovatnoću za pojavu simptoma depresije u narednih godinu dana. Da bi utvrdili da li test koji su konstruisali može da služi kao kognitivni biomarker za rano otkrivanje depresije – pouzdan kognitivni pokazatelj biološke predispozicije ka depresiji – regrutovali su uzorak od 238 tinejdžera oba pola, uzrasta 15 do 18 godina.

Najpre je skeniran genom svih učesnika u studiji, čime su istraživači stekli uvid u to ko od subjekata nosi koju verziju gena 5-HTTLPR. Kroz intervjue sa starateljem, najčešće majkom, prikupili su podatke o tome ko je, do navršenih šest godina, živeo u okruženju povremenih svađa ili verbalnog, emocionalnog i fizičkog nasilja među roditeljima.

Sam test je prilično jednostavan, utemeljen na zadatku kategorizacije – razvrstavanja stimulusa u odgovarajuće klase. U jednom od zadataka, na primer, pojmove, kao što su „radost“, „neuspeh“ i „obim“ trebalo je rasporediti u kategorije „pozitivan“, „negativan“ i „neutralan“.

Prema publikovanim rezultatima, deca koja su nosioci dve kopije kratke verzije 5-HTTLPR gena, a odrastala su u atmosferi porodičnih svađa, imala su najviše poteškoća u kognitivnoj obradi emocionalnih stimulusa. Godinu dana kasnije, prisustvo simptoma depresije u tom poduzorku bilo je češće nego u ostatku uzorka. Važno, kod dece koja takođe nose dve kopije kratke verzije gena 5-HTTLPR, ali nemaju traumatičnu porodičnu istoriju, nije izmeren veći rizik od depresije.

Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), više od 350 miliona ljudi u svetu pati od depresije. Distribucija depresije, kao i mentalnih poremećaja generalno, nije ravnomerna. U zemljama razvijenog sveta, jedan od četvoro odraslih pati od nekog mentalnog poremećaja, pri čemu su depresija i anksiozni poremećaji najučestaliji; ovako visok procenat delimično je posledica dobre mreže zdravstvenih usluga i dostupnosti dijagnostike. Procenjuje se da će, do 2030, depresija u ovim državama izbiti na prvo mesto liste bolesti, mereno finansijskim opterećenjem zdravstvenog sistema. Između ostalog i iz tog razloga, prevencija depresije, barem u njenom punom obliku, postaje ključni zadatak zdravstvenih vlasti. Da bi tako nešto bilo moguće, nužan je skrining metod koji bi omogućio detektovanje sklonosti, dakle, pre nego što poremećaj raspoloženja postane razvijen i uočljiv.

Skrining kakav su istraživači Kembridža sproveli sa svojim uzorkom – sken genoma, intervju s pacijentom i članom porodice, evaluacija sredinskih faktora rizika – nije moguće izvesti na većim segmentima populacije. Test koji su razvili, međutim, otvara mogućnost za brz, jeftin i masivan skrining. Isti tim istraživača već radi obimnu studiju njegove validnosti i prediktivnih moći.

Konačno, rad na testu i njegova masovnija administracija mogli bi imati i teorijske implikacije. Naime, prema dominantnoj teoriji, depresija je bolest mozga – poremećaj neurotransmisije monoamina, u prvom redu neurotransmitera serotonin. Međutim, kod bezmalo trećine pacijenata, uprkos ispoljenim kliničkim simptomima, nema neurohemijskog disbalansa, niti reaguju na antidepresive.

Alternativni teorijski model depresije kaže da interakcija između gena i sredinskih faktora uzrokuje specifičan kognitivno-emocionalni stil, koji potom može – i ne mora – dovesti do psihopatologije u vidu depresije ili srodnog emocionalnog poremećaja. Doduše, u okviru istog modela, moguća je još jedna opcija – da interakcija između gena i sredinskih faktora direktno rezultira mentalnim poremećajem, a naknadno i specifičnom matricom kognitivne i emocionalne obrade informacija. Rezultati studije Kembridžovih istraživača podupiru prvu hipotezu, ali je za izvlačenje decidnijih zaključaka nužna njena replikacija na znatno većem uzorku.

Advertisements

5 comments

  1. Zanimljiv tekst i veoma mi se dopada semiempirijski pristup u primeni veštačke inteligencije, kako sam razumeo kompjuterski program je ekspertni sistem koji se podhranjuje eksperimentalnim podacima skrininga genoma ispitanika na određeni defektni gen. Setio sam se programa ELIZA, zabavni mali lični psihoterapeut napisan u LISP-u. I dalje se u Emacs editoru može pokrenuti malo modernija varijanta. Pre mnogo godina, kada sam se igrao u Prolog-u, video sam koliko je ELIZA zapravo „plitka“ u smislu veoma male baze znanja, zapravo cela priča je u tome da se semantički odgovor korisnika pretvori u pitanje. 🙂 Današnji ekspertni sistemi su mnogo napredniji.
    Sticajem okolnosti jedno kraće vreme sam se bavio molekulskim osnovama depresije. Tada sam obimno čitao literaturu iz oblasti, ali budući da je to prošlo vreme, a oblast trenutno daleka od interesovanja, zaboravio sam baš mnogo. Sećam se samo koliko mi je bila neobična činjenica da se nivo serotonina procenjuje na osnovu veoma proizvoljnih pretpostavki. Da budem malo jasniji i samome sebi, klinički parametar za normalne granice nekog npr. hormona se dobija nakon populacione studije gde se statistički proglase granične vrednosti, a sve izvan njih je patologija. Međutim kada se mere neurotransmiteri, trenutne metode greše bez problema 50, ili 100 i više procenata. Razlog je jednostavan, ili se merenje radi nakon homogenizacije uzorka kod eksperimentalnih žvotinja, ili se koristi neka funkcionalna tehnika sa odgovarajućim kontrastom. Iako je evidentno da antidepresivi rade dobro svoj posao tako što zadržavaju seratonin, opet mi je cela ta priča, koja ide iza molekulskih osnova depresije, veoma neempirijska, proizvoljna. To je neko moje mišljenje, mada sam dosta daleko od sveta neuronauke i najverovatnije postoje valjani razlozi zašto je cela priča toliko seratonin-centrična.

    Sviđa mi se

    • Eliza me podsetila na LUNAR i, iz moje struke, PARRY. PARRY je 70ih napisan na UCLA i ponašao se i govorio kao osoba koja pati od paranoidne šizofrenije. Kenneth Colby, autor softvera, objavio je nekoliko radova o tome koliko je softver uspešno varao kliničke psihologe i psihijatre. Meni je bilo interesantno da čitam transkripte tih „razgovora“. Puno govore o tome kako razmišljaju eksperti od krvi mesa. Toliko su fokusirani, u ovom slučaju na simptome i dijagnozu, da nikome ne pada na pamet da pita nešto potpuno izvan protokola. PARRYja bi to zbunilo i trokirao bi.

      Ono što mene zbunjuje kod antidepresiva – a nije čudo da me zbunjuje; nisam farmakolog – je sledeće: njihovi aktivni molekuli vrlo brzo dospeju u mozak i blokiraju retransport serotonina. Svejedno, nema dejstva u naredne dve, tri, pa i četiri nedelje. Zašto? Dakle, nivo serotonina je podignut, ali depresivni pacijent ne pokazuje znake da to jeste tako. I drugo, ima ljudi koji po kliničkim kriterijumima imaju nizak nivo serotonina, a nemaju simptome depresije. Ako eksperimentalno počnu da uzimaju antidepresive, ništa se ne dešava. Kad prestanu da ih uzimaju, javljaju se simptomi depresije i treba im vremena da „izađu“ iz eksperimenta. Kontrolna grupa koja uzima placebo nema tih problema. Iskreno, ja se sve više da li išta sem inercije priču o depresiji održava serotonin-centričnom. U krajnjoj liniji, antidepresivi su tako nazvani tek kada je otkriveno da deluju antidepresivno. Nisu uopšte „smućkani“ u tu svrhu.

      Sviđa mi se

      • Nisam do sada čuo za PARRY sistem. Neobično je malo ekspertnih sistema danas, s obzirom na njihovu upotrebljivost u odlučivanju, posebno kada su u pitanju treninzi novih eksperata iz neke oblasti. Lako se razvijaju i čak postoji više gotovih ljuski za slobodni download, ostaje samo da se oformi baza znanja.

        Ja sam još više zbunjen, mada sam daleko od priče, pa mi je sada više popularna neuronauka. Kada je nervni sistem u pitanju, kod mene uvek postoji paralelna slika elektronskog kola. Nije to slučajno tako, tako nam je servirano na kursu iz fiziologije 1. Počev od aksona nervne ćelije koji je prikazivan šematski kao RC kolo (paralelno vezani otpornik i kondenzator), pa sve do kompleksnih sinapsi koje su prkazivane kao da generišu binarnu reč. U tom kontekstu, „popravljanje“ takvog sistema antidepresivima mi liči na popravljane električnog kola koje se kratkospojilo u nekom segmentu, povećanjem napona, ili kapacitivnosti u nekom segmentu. Mislim da će računarsko modelovanje mozga u nekom momentu ponuditi i najbolje rešenje za mnoge psihološke promene. Mislim da će, u ne tako dalekoj budućnosti, postojati kompleksni in silico modeli za simuliranje promena, kao što npr. danas imamo moćne alate za simuliranje rada elektronskih kola poput NI Multisim -a i SPICE -a

        Sviđa mi se

  2. Pardon, umor… Erratum: seratonin = serotonin :p

    Sviđa mi se

  3. Svaki hormon deluje drugačije na organizam, a serotoninu (za razliku od adrenalina) jednostavno treba vreme da proradi (ne uzimaj zdravo za gotovo).Žao mi je što ne shvatam značenje mnogih stručnih termina iz teksta,jer me poprilično zanima šta znače 🙂

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: