Zašto spavamo?

Šta je uloga spavanja?

„Ako ne služi nečem apsolutno vitalnom, spavanje je najveća greška evolucije“.

Rezignirani ton ne treba da čudi. Četvrt veka nakon eksperimenta[1] koji u oblasti fiziologije spavanja ima status klasika, njegovi autori, Alan Rehtšafen (Allan Rechtschaffen) i Bernard Bergman (Bernard Bergmann), otišli su u zasluženu penziju nemoćni da odgovore na naizgled jednostavno pitanje: Čemu spavanje služi i zašto je nužno?

Čuvenim eksperimentom, izvedenim sredinom 1980ih u Rehtšafenovoj laboratoriji na Univerzitetu Ilinoisa u Čikagu, dvojica istraživača su pokazala da kontinuirana totalna deprivacija sna, posle dve do tri nedelje, kod pacova neizostavno rezultira smrću.

Dva pacova, „prikačena“ na elektroencefalogram, žive na rotirajućoj platformi, podignutoj na površini improvizovanog bazena, međusobno razdvojeni fiksnom pregradom. Kad god aparat pokaže da eksperimentalni pacov pada u san, aktivira se mehanizam koji snažno rotira platformu, lupajući je o ivicu bazena i budeći životinju. Jedina razlika u uslovima života dva laboratorijska pacova ogleda se u tome što kontrolni pacov može neometano da spava u vreme kada je eksperimentalni budan.

Rehtšafen i njegovi saradnici izveli su na desetine ovakvih eksperimenata i uvek dobijali isti rezultat: Nakon dve do tri nedelje totalne deprivacije sna, eksperimentalni pacov umire. Istraživači, međutim, nikada nisu bili u stanju da utvrde precizan uzrok smrti. 2002, u članku[2] iz kojeg je preuzet citat s početka teksta, Rehtšafen i Bergman navode podužu listu referenci – radove u kojima drugi istraživači izveštavaju da su replikovali njihov eksperiment, dobili iste rezultate i bili jednako neuspešni u preciziranju uzroka smrti laboratorijskih životinja. Uobičajeno, on bi se u obdukcionom izveštaju pripisivao opštem hipermetabolizmu organizma.

Novija istraživanja nude neke putokaze. Ukazuju da bi u pitanju mogao biti kolaps imunog sistema[3]. Metodom praćenja broja belih krvnih zrnaca, holandsko-britanska grupa istraživača utvrdila je prošle godine da se imuni sistem ljudi, posle samo 29 sati nespavanja, ponaša kao da je organizam doživeo ozbiljnu povredu, čime se znatno umanjuju njegove sposobnost da se bori protiv infekcija[4].

Ljudi i nespavanje: Bez trajnih posledica?

Kako to obično biva, ljudi su veća zagonetka od pacova. Za početak, niko nikada, barem u eksperimentalne svrhe, nije ubio čoveka nespavanjem. Na taj način nije moguće ni izvršiti samoubistvo. Recimo, iako su glad i žeđ bazične potrebe, ljudi mogu da se ubiju odbijanjem da uzimaju hranu ili/i vodu. Odbijanjem da spavaju – ne mogu. Ma koliko se trudili da ga odložimo, san na kraju dođe sam.

Da stvar bude interesantnija, ljudi su u stanju da ne spavaju jako dugo i da pri tom ne pretrpe trajne posledice po fizičko i mentalno zdravlje. 1965, za potrebe školskog sajma nauke, sedamnaestogodišnji Rendi Gardner uspeo je da ne spava 11 dana; preciznije, 264 sata. Ispitanicima u studijama zasnovanim na totalnoj deprivaciji sna polazilo je za rukom da ostanu budni po osam do deset dana. Niko od njih nije zadobio trajne medicinske, neurološke, fiziološke ili mentalne poremećaje. S druge strane, svi su manifestovali motoričke deficite, pad koncentracije i motivacije, slabljenje memorije, verbalnih sposobnosti i drugih kognitivnih kapaciteta. Opet, nakon jedne ili dve noći normalnog sna, svi parametri se vraćaju u normalu.

Činjenica da produženi izostanak sna ne uzrokuje trajna psihofizička oštećenja na neki način sugeriše da spavanje nije od vitalnog značaja. Čovekov organizam ponaša se, međutim, kao da jeste. Na primer, teži da nadomesti propušten san – produženim spavanjem ili dužim trajanjem faza dubokog sna unutar regularnog šestočasovnog do osmočasovnog noćnog sna.

Sliku dodatno usložnjavaju retki medicinski poremećaji, koji rađaju nove nedoumice u vezi s neophodnošću spavanja i posledicama nespavanja. Autoimuna bolest Morvanov sindrom, na primer, pored grčenja mišića, bolova, prekomernog znojenja, pada telesne težine i periodičnih halucinacija, odlikuje se i ozbiljnim gubitkom sna ili agripnijom[5]. Francuski neurobiolog Mišel Žuve (Michel Jouvet) i njegove kolege sa Univerziteta u Lionu opisali su svojevremeno slučaj dvadesetsedmogodišnjeg muškarca, pacijenta koji boluje od Morvanovog sindroma i koji puna četiri meseca uopšte nije spavao[6]. Za sve to vreme, nije se osećao pospano i umorno niti su kod njega uočene promene raspoloženja, znakovi anksioznosti ili pad kognitivnih sposobnosti. Međutim, svake večeri, između 21 i 23 časa, doživljavao je dvadesetominutne do jednosatne epizode vizuelnih, slušnih, olfaktornih (miris) i somestetskih (dodir) halucinacija, kao i bol i grčeve u prstima na rukama i nogama.

Drugi primer. Prionska bolest mozga, autozomni genetski poremećaj fatalna familijalna insomnija (FFI), ubija obolelog nakon šest do 30 meseci nespavanja. Uprkos nazivu bolesti i tako dugotrajnoj deprivaciji sna kroz koju se ispoljava, smrtni ishod ipak nije direktna posledica nespavanja, već sukcesivnog otkazivanja više organa ili organskih sistema. FFI prate patologija talamusa i degeneracija drugih delova mozga, hiperaktivnost simpatičkog nervnog sistema, hipertenzija, gubitak telesne mase, groznica, tremor.

Kako spavamo

Ako nauka ima nedoumica u vezi s tim zašto spavamo, povodom pitanja kako spavamo nema nejasnoća.

Dok čitate ovaj tekst, vaš mozak radi u beta režimu, karakterističnom za periode pojačane budnosti i mentalne aktivnosti. Elektroencefalograf (EEG; grafički prikaz električne aktivnosti mozga) prikazuje beta talase kao nepravilne talase niske amplitude, čija frekvencija iznosi 13-30 Hz.

U budnom stanju, čovekov mozak emituje i alfa talase – pravilne talase frekvencije 8-12 Hz, karakteristične za trenutke fizičke i mentalne opuštenosti.

Alfa režim najčešće prethodi zaspivanju. Iz stanja opuštenosti, čovek prelazi u stanje pospanosti, a EEG počinje da očitava teta talase, frekvencije 3.5-7.5 Hz. Teta aktivnost je prva faza sna – prelaz iz budnog stanja u spavanje, koji tipično traje 10-15 minuta. Nakon toga, nastupa druga faza sna, kada EEG postaje nepravilan: pored teta talasa, na snimku se vide i vretena spavanja i K-kompleksi.

Vretena sna su kratki naleti talasa visokih frekvencija, 12-14 Hz, koji se dva do pet puta u minuti pojavljuju tokom svih faza sna. Izvor im je u talamusu, moždanoj strukturi kroz koju prolaze sve čulne informacije koje dospeju do mozga (izuzev olfaktornih), pa se pretpostavlja da su pokazatelj težnje talamusa da ih blokira i doprinese kvalitetnijem snu[7]. K-kompleksi su nagli, skokoviti talasi visoke amplitude, karakteristični isključivo za drugu fazu sna. Prosečno se javlja po jedan K-kompleks u minuti, najčešće kao reakcija na spoljnu buku. Po svemu sudeći, K-kompleksi su prethodnica dubljeg sna[8], [9].

Nakon dvadesetak minuta, koliko traje druga, nastupa naredna, treća faza sna, koju karakteriše delta moždana aktivnost. EEG očitava delta talase – talase visoke amplitude i niske frekvencije (ispod 3.5 Hz).

Trajanje treće faze sna varira od čoveka do čoveka. U prvom delu noći, ono iznosi oko 60 minuta, a kasnije sve kraće. To je period dubokog sna, kada se čovek najteže budi. Probudi li vas neko 45 minuta nakon što se zaspali, prekinuće vam najtvrđi san; osećaćete se bunovno i biće vam potrebno neko vreme da uspostavite punu budnost.

Na početku treće faze, spori delta talasi čine 20-50 odsto električne aktivnosti mozga. U njenom drugom delu, taj procenat iznosi više od polovine, zbog čega neki autori o njemu govore kao o distinktivnoj, četvrtoj fazi spavanja.

Sve četiri faze sna zajedno čine jedan ciklus spavanja, koji traje oko 90 minuta i koji se tokom noći ponavlja četiri do pet puta. Na kraju svakog takvog ciklusa događa se jedan od najinteresantnijih fenomena povezanih sa spavanjem, poznat kao REM faza ili REM san.

Ulazak u REM fazu na EEG-u se vidi po iznenadnoj smeni sporih delta talasa brzim i nepravilnim teta talasima, karakterističnim za prvu fazu sna. Istovremeno, nastupa niz neobičnih fizioloških promena: elektromiogram beleži ukočenost mišića spavača; elektrookulogram svedoči o brzom pokretanju očiju iza zatvorenih kapaka; pletizmograf registruje erekciju kod muškaraca i pojačanu spontanu lubrikaciju i prokrvljenost vagine kod žena.

Tokom prvog ciklusa spavanja, REM san traje desetak minuta. U svakom narednom ciklusu, na njega otpada sve veća proporcija ukupnog vremena provedenog u spavanju, dok se vreme dubokog, sporotalasnog sna (treća i četvrta faza) skraćuje i poprima odlike laganijeg sna. Tokom jutarnjeg sna, REM faza može da traje i punih sat vremena.

Ipak, svi spavaju

Uprkos tome što nauka nema precizan odgovor na pitanje zašto spavamo, među naučnicima postoji konsenzus da spavanje mora obavljati neku vitalnu funkciju.

Spavanje je, naime, univerzalna pojava u animalnom svetu. Spavaju čak i insekti, mada naučnici u njihovom slučaju izbegavaju termin spavanje i radije govore o periodima mirovanja. Vinska mušica (Drosophila melanogaster), ne tako zgodna za prikopčavanje na elektroencefalogram, ume da se udalji od hrane, opruži na stomaku i ostane u tom položaju, nepomična, čak i dva i po sata.

Životinjsko carstvo inače obiluje različitim obrascima spavanja, koje je teško povezati s nekom očiglednom fiziološkom potrebom. Dok neke vrste slepih miševa spavaju i po 20 sati dnevno, postoje krupni sisari koji spavaju manje od četiri sata u toku dana. Konji, na primer, spavaju na nogama, ne duže od nekoliko minuta odjednom i ne više od tri sata dnevno sve zajedno. U slučaju pojedinih vrsta kitova i delfina, majka i novorođenče ne spavaju čitavih mesec dana nakon porođaja/rođenja. Kod drugih vrsta delfina, spavanje je hemisferično – naizmenično spava jedna, pa druga hemisfera mozga.

Zapravo, ako uopšte postoji pravilnost, onda bi se ona ogledala u tome da sitnije životinje više spavaju. Istraživači to povezuju s činjenicom da veće životinje imaju sporiji metabolizam, pa hipoteziraju da bi funkcija spavanja mogla da se ogleda u popravljanju štete koju ćelijama nanose slobodni radikali – nusprodukti metaboličkih procesa.

Univerzalnost, sama po sebi ne mora da implicira vitalan značaj neke pojave. U slučaju spavanja i sveta životinja, reč je o nečem drugom. Kada spavaju, životinje ne love; izlažu se riziku da budu ulovljene; ne razmnožavaju se; ne brinu o mladima; ne prikupljaju hranu i ne hrane se… U neku ruku, spavanje je naizgled čist gubitak. Kao što kaže Rehtšafen, ili iza spavanja stoji nešto veliko i vitalno, ili se radi o grešci evolucije bez presedana.

Nauka o spavanju

Kada je reč o čoveku, sama istorija nauke o spavanju obeležena je paradoksima[10]. Naime, sve do sredine prošlog veka, ona praktično nije postojala. Spavanje, definisano pre svega kroz ono što nije – nije budnost, nije normalno stanje svesti, ali ni koma ili smrt – nikoga nije zanimalo. To se promenilo 1950ih, kada su pionirska istraživanja Natanijela Klajtmana (Nathaniel Kleitman), fiziologa sa Univerziteta Ilinoisa u Čikagu, konačno urodila plodom.

Razumljivo, Klajtmanovi prvi eksperimenti nisu ni bili propisno dizajnirani i struktuirani. Izvedeni sa volonterima, često sa pripadnicima američke vojske, uglavnom su se svodili na deprivaciju sna. Nakon što bi ih danima držao budnim, Klajtman bi ih podvrgao nizu fizičkih i psiholoških testova, u pokušaju da dokuči šta je poremećeno. Pri tom, nije štedeo ni sebe. Pored toga što je umeo da ostane budan i po više od sto sati, 1938. godine nastanio se u Mamutovoj pećini u Konektikatu, nameran da u odsustvu dnevnog svetla, na temperaturi od 12 stepeni, živi po dvadesetosmočasovnom dnevnom ritmu. Nije mu pošlo za rukom.

Klajtman je prvi uvideo da čovek poseduje unutrašnji biološki sat, koji različite telesne funkcije usklađuje s dvadesetčetvoročasovnim dnevnim ciklusom. Razbio je i neke mitove o spavanju, poput onog da je bebama neophodno 22 sata sna dnevno, ili onog da sanjamo samo nekoliko sekundi u toku noći. Ipak, slučaj je hteo da ključno otkriće, ono koje će uspostaviti nauku o spavanju, pripadne njegovom studentu Eugenu Aserinskom (Eugene Aserinsky).

U potrazi za interesantnom temom za disertaciju, Aserinski je grupu volontera jednostavno prikopčao na tadašnji rudimentarni elektroencefalogram i pratio električnu aktivnost njihovog mozga dok spavaju. Ubrzo je primetio da se nekoliko puta u toku noći sa očima spavača događa nešto čudno: ubrzano se pokreću iza sklopljenih očnih kapaka. 1953, u zajedničkom radu[11], Aserinski i Klajtman prvi put su opisali fenomen REM sna.

REM „čudo“ zaintrigiralo je naučnike i spavanje pretvorilo u jedan od najistraživanijih fenomena. Otkriće Aserinskog ubrzo je praćeno celovitim opisom svih faza ljudskog sna. REM san zadržao je počasno mesto, tako da se preostale četiri faze sna nazivaju ne-REM spavanje.

REM ili ne-REM: U čemu je tajna spavanja?

Ne bez razloga, REM san i sporotalasno spavanje (3. i 4. faza) privlače posebnu pažnju istraživača. Najpre, po ubrzanom krvotoku i povećanoj potrošnji kiseonika, moždana aktivnost za vreme REM faze sličnija je budnom stanju nego snu. Sem toga, činjenica da REM spavanje nastupa u pravilnim razmacima od oko sat i po sugeriše da mozak raspolaže mehanizmom koji upravlja smenom REM i ne-REM spavanja, pri čemu je pravilnost da REM fazi prethodi period sporotalasnog sna. Da sve bude interesantnije, kako je to svojevremeno primetio Klajtman[12], [13], ciklično smenjivanje REM i ne-REM spavanja predstavlja tek deo opšte cikličnosti po kojoj živi ljudski organizam. Tzv. bazični ciklus odmora i aktivnosti (BRAC) karakterističan je za gotovo sve fiziološke i kognitivne procese kod čoveka: od proizvodnje mokraće i pokretanja creva do pefromansi na mentalnim zadacima koji zahtevaju koncentraciju[14].

Dok je REM faza istraživačima intrigantna zbog toga što po neuralnim i fiziološkim karakteristikama više liči na budno stanje nego na spavanje, sporotalasni san ih zanima baš zbog toga što se po tim istim parametrima drastično razlikuje od budnosti. Tokom treće i četvrte faze sna, protok krvi i potrošnja kiseonika u mozgu opadaju i za čitavih 75 odsto u odnosu na budno stanje. Električna aktivnost mozga se usporava i postaje uravnotežena, a amplituda delta talasa, karakterističnih za dubok san, veća je u prvom delu noći, kada je i potreba za snom najveća. Isto tako, dubok san postaje dublji ukoliko na spavanje odete kasnije nego uobičajeno. Istovremeno, čitav organizam prelazi na štedljiviji režim rada: usporavaju se puls, disanje, znojenje, metabolički procesi. Zbog svega zajedno, jedna od prvih teorija o funkciji spavanja glasila je da ono služi za odmor tela i mozga.

Čemu služi spavanje?

To što nema usaglašen i jasan odgovor na ovo pitanje, ne znači da se nauka nije trudila. Kao što često biva s problemima koji dugo ostanu nerazrešeni, i ovaj je vremenom generisao niz različitih teorija.

  • Spavanje obezbeđuje odmor telu i mozgu.

Zvuči više nego prihvatljivo. Ako ne spavate, osećate se umorno. Kada ste umorni, san vas okrepljuje. Ali, čak i da danima ne radite ništa, ili da sve svoje fizičke aktivnosti svedete na minimum, spavaćete uobičajeno[15]. Dodatno, istraživanja su pokazala da se električna aktivnost spavajućeg mozga potpuno nepokretnih kvadriplegičara i fizički neaktivnih paraplegičara tek neznatno razlikuje od matrice spavanja zdravih, aktivnih ljudi[16].

Kako stvari stoje s mozgom, tj. mentalnom aktivnošću? Ako je primarna funkcija spavanja da mozgu obezbedi odmor od dnevnih mentalnih napora, onda bi kognitivno zahtevan dan trebalo da bude praćen obimnijim sporotalasnim snom. Za početak, studije izvedene tehnikom pozitronske emisione tomografije (PET) pokazuju da zadaci koji zahtevaju pojačanu mentalnu budnost i aktivnost zaista povećavaju metabolizam glukoze u mozgu. U jednom od eksperimenata koji podržava ovakvu interpretaciju[17], istraživači su subjektu vibratorom stimulisali ruku. Informacije o takvom podražaju odlaze u kontralateralni somatosenzorni korteks (deo mozga u koji stižu informacije čula dodira). Naredne noći, EEG je pokazao pojačanu električnu aktivnost te moždane regije. Isto tako, eksperimenti u kojima su istraživači uspevali da pojačaju mentalnu, ali ne i fizičku aktivnost subjekata, pokazali su da dnevno kognitivno opterećenje podiže učešće sporotalasnog sna u ukupnom noćnom spavanju[18].

  • Spavanje pospešuje razvoj mozga.

Kroz čitav životinjski svet važi pravilnost da mlađe životinje spavaju duže od odraslih. Kada je o našoj vrsti reč, novorođenče (0-2 meseca) u proseku spava oko 18 sati dnevno; beba (3-11 meseci) nekih 15 sati; starija beba (1-3 godine) 14; dete predškolskog uzrasta 12-13; dete u nižim razredima osnovne škole manje od 12 sati; tinejdžeri spavaju desetak sati, a odrasli između šest i osam sati dnevno.

Osim po vremenu provedenom u spavanju, deca, tinejdžeri i odrasli razlikuju se i po strukturi sna. Na dečjem uzrastu, naime, EEG beleži disproporcionalno veće učešće REM i sporotalasnog spavanja u ukupnom snu, naročito u periodima robustne neurogeneze[19], [20].

Ovakva korelacija može se, međutim, objasniti na dva načina: (i) povećano učešće REM sna u ukupnom spavanju stvara preduslove za razvoj mozga; (ii) razvoj mozga uzrokuje masivniji REM san. Razvojna hipoteza ima jaču empirijsku potporu. Naime, kod vrsta sisara čiji mladi dolaze na svet s prilično razvijenim mozgom (na primer, svinje/prasići), mladunci provode znatno manje vremena u REM snu u poređenju s vrstama kod kojih se mozak značajnije razvija postnatalno (na primer, pacovi, mačke i ljudi).

Međutim, ako REM i sporotalasno spavanje treba da omoguće rast i razvoj mozga, zašto REM san postoji i kod odraslih? Odgovor na to pitanje poznat je u vidu jedne druge teorije o funkciji sna.

  • Spavanje omogućuje/pospešuje pamćenje.

Ovo je najuticajnija, opet, ne i monolitna hipoteza. Dok neki istraživači smatraju da mozak noću konsoliduje memorijske zapise[21], integrišući nove sadržaje u postojeću bazu znanja o svetu, drugi sugerišu da je funkcija sna nešto sasvim suprotno: da omogući mozgu da eliminiše višak informacija i nepotrebno upamćene detalje[22].

Dve vrste eksperimenata s laboratorijskim životinjama svedoče da san zaista ima veze s učenjem i pamćenjem. U jednoj, učenje je praćeno parcijalnom deprivacijom sna, odnosno deprivacijom REM spavanja (eksperimentatori bude pacova čim EEG očita da je nastupio REM san); ako REM spavanje promoviše učenje, onda će deprivirani pacovi slabije pamtiti od kontrolnih. U drugoj, pacov savlada novu veštinu, a istraživači potom prate električnu aktivnost njegovog mozga dok spava; povećano učešće REM sna u ukupnom spavanju moglo bi se onda tumačiti kao potvrda da učenje zahteva više REM spavanja.

Oba tipa eksperimenta pokazala su povezanost REM spavanja sa učenjem: Deprivacija usporava ovladavanje novim veštinama[23], [24], dok intenzivno učenje povećava udeo REM sna u ukupnom spavanju[25].

Čini se, međutim, da s ljudima stvari stoje drugačije, odnosno da REM spavanje ne utiče bitno na sposobnost učenja i pamćenja novih sadržaja. Na primer, ljudi koji kontinuirano koriste antidepresive, medikamente koji između ostalog deluju i kroz supresiju REM spavanja, nemaju umanjene kognitivne sposobnosti. Sem toga, postoje povrede mozga koje rezultiraju potpunim gubitkom REM sna; takvi pacijenti ne ispoljavaju probleme u učenju i memoriji. S druge strane, udeo REM sna u ukupnom spavanju, izgleda, ima veze s učenjem i pamćenjem. Studije su, naime, pokazale da deca umanjenih intelektualnih sposobnosti imaju manju proporciju REM faze u odnosu na celokupni san u poređenju s „normalnom“ decom[26], a da je kod studenata REM faza robustnija u ispitnom roku[27].

Poslednjih godina, na snazi dobija teorija sinaptičke homeostaze[28], koja spavanje dovodi u vezu s pamćenjem preko koncepta sinaptičke plastičnosti[29]. Naime, formiranje novih memorijskih zapisa odvija se putem jačanja sinaptičkih veza među neuronima koji koduju upamćenu informaciju. Dok smo budni, mi praktično neprestano formiramo nove memorije. Proces, međutim, ne može da teče do u nedogled; bio bi suviše skup u smislu utroška energije. Sporotalasno spavanje, prema ovoj hipotezi, predstavlja rešenje za problem ograničene energije kojom mozak raspolaže: Za vreme dubokog sna, generalno opada snaga sinaptičkih veza među neuronima, s tim što, relativno posmatrano, konekcije među neuronima uključenim u memoriju ostaju jače[30].

Na kraju, postoje teoretičari kojima nijedna od navedenih hipoteza ne deluje dovoljno uverljivo. Po njima, spavanje je adaptacija, koja životinji omogućuje da uštedi energiju u vreme kada ne radi ništa bitno za opstanak i prokreaciju[31].

Više od pola veka istraživanja spavanja izrodilo je još jedan paradoks: Eksperimenti na bazi deprivacije sna dovode u pitanje definiciju budnosti i granicu između nje i spavanja. Recimo, Rendi Gardner, mladić koji već decenijama drži rekord u nespavanju, doživeo je za vreme autodeprivacije sna niz epizoda izmenjenog stanja svesti, poznatih kao mikrosan, koje se ogledaju u totalnom gubitku motoričkih i kognitivnih funkcija (čest uzrok saobraćajnih nesreća). Da li se onda može reći da nije spavao, tj. da li takva stanja možemo da ubrojimo u budna?

Izvori:

1. Rechtschaffen A., Bergmann, B.M., Everson, C.A., Kushida, C.A., & Gilliland, M.A. (1989). Sleep-deprivation in the rat: X. Integration and discussion of the findings. SLEEP, 12(1), 68-87.

2. Rechtschaffen, A., & Bergmann, B.M. (2002). Sleep deprivation in the rat: An update of the 1989 paper. SLEEP, 25(1), 18-24.

3. Lange, T., Dimitrov, S., & Born, J. (2010). Effects of sleep and circadian rhythm on the human immune system. Annals of New York Academy of Sciences, 1193, 48-59.

4. Ackermann, K., Revell, V.L., Lao. O., Rombouts, E.J., Skene, D.J., & Kayser, M. (2012) Diurnal rhythms in blood cell populations and the effect of acute sleep deprivation in healthy young men. SLEEP, 35(7), 933-40.

5. Lee, E., Maselli, R., Ellis, W., & Agius, M. (1998). Morvan’s fibrillary chorea: A paraneoplastic manifestation of thymoma. Journal of Neurology, Neurosurgery & Psychiatry, 65(6), 857-62.

6. Jouvet, M. (1999). The paradox of sleep: The story of dreaming. Cambridge, MA: MIT Press.

7. Dang-Vu, T.T., McKinney, S.M., Buxton, O.M., Solet, J.M., & Ellenbogen, J.M. (2010). Spontaneous brain rhythms predict sleep stability in the face of noise. Current Biology, 20(15), R626-7.

8. Gennaro, L., Ferrara, M., & Bertini, M. (2000). The spontaneous K-complex during stage 2 sleep: Is it the ‘forerunner’of delta waves? Neuroscience Letters, 291(1), 41-3.

9. Nicholas, C.L., Trinder, J., & Colrain, I.M. (2002). Increased production of evoked and spontaneous K-complexes following a night of fragmented sleep. SLEEP, 25(8), 882-7.

10. Pace-Schott, E.F., Solms, M., Blagrove, M., & Harnad, S. (Eds.). (2003). Sleep and dreaming: Scientific advances and reconsiderations. Cambridge, MA: Cambridge University Press.

11. Aserinsky, E., & Kleitman, N. (1953). Regulary occurring periods of eye motility, and concomitant phenomena, during sleep. Science, 118(3062), 273-4.

12. Kleitman, N. (1961). The nature of dreaming. In: Wolstenholme G.E.W., & O’Connor, M. (Eds.), The nature of sleep (pp. 349-64). London: Churchil.

13. Kleitman, N. (1963). Sleep and wakefulness. Chikago, IL: University of Chicago Press.

14. Kleitman, N. (1982). Basic rest-activity cycle – 22 years later. Sleep, 5(4), 311-7.

15. Ryback, R.S., & Lewis, O.F. (1971). Effects of prolonged bed rest on EEG sleep patterns in young, healthy volunteers. Electroencephalography and Clinical Neurophysiology, 31(4), 395-9.

16. Adey, W.R., Bors, E., & Porter, W.R. (1968). EEG sleep patterns after high cervical lesions in man. Archives of Neurology, 19(4), 377-83.

17. Kattler, H., Dijk, D., & Borbely, A.A. (1994). Effect of unilateral somatosensory stimulation prior to sleep on the sleep EEG in humans. Journal of sleep research, 3(3), 159-64.

18. Horne, J. A., & Minard, A. (1985) Sleep and sleepiness following a behaviourally ‘active’ day. Ergonomics, 28, 567-75.

19. Lampl, M., & Johnson, M.L. (2011). Infant growth in length follows prolonged sleep and increased naps. SLEEP, 34(5), 641–50.

20. Roffwarg, H.P., Muzio, J.N., & Dement, W.C. (1966). Ontogenetic development of the human sleep-dream cycle. Science, 152(3722), 604-19.

21. Greenberg, R., Pearlman, C., Schwartz, W.R., & Grossman, H.Y. (1983). Memory, emotion, and REM sleep. Journal of Abnormal Psychology, 92(3), 378-81.

22. Crick, F., & Mitchison, G. (1983). The function of dream sleep. Nature, 304(5922), 111–4.

23. Smith, C. (1996). Sleep states, memory processes and synaptic plasticity. Behavioural Brain Research, 78(1), 49-56.

24. Graves, L,A., Heller, E.A., Pack, A.I., & Abel, T. (2003). Sleep deprivation selectively impairs memory consolidation for contextual fear conditioning. Learning & Memory, 10(3), 168–76.

25. Bloch, V., Hennevin, E., & Leconte, P. (1977). Interaction between posttrial reticular stimulation and subsequent paradoxical sleep in memory consolidation processes. In: Drucker-Collin, R.R, & McGaugh, J.L. (Eds.), Neurobiology of sleep and memory (pp. 255-72). New York, NY: Academic Press.

26. Dujardin, K., Guerrien, A., & Leconte P. (1990). Sleep, brain activation and cognition. Phisiology & Behavior, 47(6):1271-8.

27. Smith, C., & Lapp, L. (1991). Increases in number of REMs and REM density in humans following an intensive learning period. SLEEP, 14(4), 325-30.

28. Cirelli, C., & Tononi, G. (2008). Is Sleep Essential? PLoS Biology, 6(8), e216. doi:10.1371/journal.pbio.0060216

29. Tononi, G., & Cirelli, C. (2003). Sleep and synaptic homeostasis: A hypothesis. Brain Research Bulletin, 62(2),143-50.

30. Tononi, G., & Cirelli, C. (2006). Sleep function and synaptic homeostasis. Sleep Medicine Reviews, 10(1), 49-62.

31. Siegel, J.M. (2011). Sleep in animals: A state of adaptive inactivity. In Kryger, M.H., Roth, T., & Dement, W.C. (Eds.), Principles and Practice of Sleep Medicine (5th ed.), (126-38.). St. Louis, Miss: Elsevier Saunders.

Advertisements

5 comments

  1. Baobab

    Niste ništa pomenuli o pojavi ˝paralize sna˝. Zanima me kojoj fazi spavanja pripada, i kako se objašnjava?

    Sviđa mi se

    • Samo sam pomenula i ništa više od toga. Paraliza, odnosno mišićna ukočenost događa se za vreme REM sna. Pretpostavka je da nas to sprečava da „živimo“ ono što sanjamo. Da nismo paralisani, možda bismo bežali jer nas u snu juri „nešto“. Ponavljam, reč je o pretpostavci; nema zaokruženog objašnjenja.

      Sviđa mi se

  2. marina

    vrlo zanimljiva tema. meni se par puta desilo da se probudim dok paraliza sna jos uvek traje. prilicno zastrasujuc dogadjaj, mada realno zanimljiv kada znas o cemu se radi. da nisam vec ranije cula za njega, verovatno bi me uplasio jos vise.

    Sviđa mi se

  3. orbit

    Inače, koliko se ja sjećam vježbi iz fiziologije tokom spavanja se i povećava lučenje hormona rasta. Osim njegove uloge tokom dječijeg doba, kod odraslih poboljšava regeneraciju tkiva.

    Sviđa mi se

  4. Imam proživljenu anegdotu, koja možda spada u tu granicu između budnog i sna. Elem, na nekom od predavanja na klasičnoj pešadijskoj vojnoj obuci u Somboru, mlađi vodnik Kosta mi kaže: Nikice, probudi se. Ja ga gledam i nasmešim se. On mi ponovi: Nikice, otvori oči, spavaš. Ja mu kažem; Kosta, je’l me ti zezaš? Ne, ne zezam te, otvori oči, odgovorio mi je. Nerado ga ipak opslušam, napravim „napor“ da otvorim oči, i shvatim da mi jesu bile zatvorene, po pokretu koji sam napravio očnim kapcima, sve ostalo, Kosta, sav prostor , sve je bilo „na svom mestu“ kao i tren pre nego sam podigao očne kapke. Kosta, nasmejan do ušiju mi je samo namignuo.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: