Da li Saša Radulović vonja na socijaldarvinizam?

Darvin

„Pogledajte tu jasnoću mišljenja, čistoću patriotskog liberalnog opredjeljenja. Gotovo sve što kaže vrijedi i za Hrvatsku. A što mi imamo? Onog splitskog notornog bezveznjaka Grčića…“

Denis Kuljiš, jedno od najpoznatijih pera hrvatskog novinarstva, neki dan nije krio oduševljenje našim ministrom privrede Sašom Radulovićem. Nije u tome ostao usamljen. Zagrebački portal Index.hr izvestio je hrvatsku i regionalnu javnost o Kuljiševom oduševljenju pod naslovom: Srpski ministar privrede održao lekciju Balkanu.

Pozitivan ton u medijima u regionu nije promakao beogradskom Telegrafu, koji sve sumira u članku naslovljenom: Bomba srpskog ministra: Tekst Saše Radulovića koji je podigao Balkan na noge. Izvan mejnstrim medija, međutim, recepcija teksta koji je ministar Radulović objavio na svom blogu, a u kojem skenira stanje u srpskoj privredi i iznosi predlog mera za njeno ozdravljenje, nije jednoglasno afirmativna. Štaviše, na društvenim mrežama i internet forumima, uz Radulovićevo ime, pa i ekonomski deo vlade u celini, počela je da se pojavljuje etiketa „socijalni darvinizam“. Tako delu javnosti izgleda namera ministarstva privrede da domaću ekonomiju ozdravi smanjenjem plata zaposlenima u javnom sektoru (istina, ne svih, već samo onih koje premašuju mesečni iznos od 60.000 dinara), ukidanjem subvencija propalim „gigantima“ (u njima je i dalje fiktivno zaposleno više desetina hiljada ljudi), puštanjem niz vodu preduzeća koja se i dalje nalaze u registru Agencije za privatizaciju (za čiju kupovinu očigledno niko nije zainteresovan), smanjenjem poreskih opterećenja vlasnicima biznisa (za sada, samo u pogledu oporezivanja plata), olakšanom procedurom za otpuštanje zaposlenih (logikom da lakše otpuštanje vodi većem zapošljavanju)…

Da li ovakav paket mera – mada je gotovo izvesno da neće u celosti zaživeti – „miriše“ na socijalni darvinizam?

Preciznosti i istine radi, socijalni darvinizam nema direktnih veza sa samim Darvinom (Charles Darwin) i idejama koje je izložio u svom kapitalnom delu Poreklo vrsta. Pojam „opstanak najjačih“, kao i sugestija da bi se koncepcija borbe za opstanak i mehanizam prirodne selekcije mogli primeniti na društvenu organizaciju i međuljudske odnose izvorno se pojavljuje u Spenserovom (Herbert Spencer) sistemu sintetičke filozofije. Sam socijalni darvinizam, međutim, formira se kao pokret krajem 19. veka, prevashodno kroz rad američkog sociologa Vilijama Samnera (William Graham Sumner). S njegovom političkom ekonomijom, koncepcija borbe za opstanak prevodi se u ekonomski kontekst, a ekonomska borba biva shvaćena kao legitimni test individualnih sposobnosti. Shodno tome, klase i klasne razlike postaju prirodna i neizbežna posledica prirodnih (urođenih/bioloških) razlika među ljudima.

Srž socijalnog darvinizma čini par međusobno uvezanih teza:

1. Ljudi imaju urođene sposobnosti i talente (samim tim i urođene slabosti i nedostatke).

2. Ljudsko društvo razvija se i napreduje kroz bespoštednu borbu/takmičenje među pojedincima.

3. Pod uslovom da kreatori politika ne čine ništa na zaštiti slabijih – manje sposobnih i talentovanih – u toj permanentnoj (ekonomskoj) utakmici pobediće najsposobniji, obezbeđujući usput prosperitet za sve.

Paradoksalno, pojava genetike, na početku 20. veka, dala je vetar u leđa zagovornicima ovakve ideologije. Materijalna jedinica nasleđa, gen, shvaćena kao izvorište i determinanta razlika u sposobnostima među ljudima, poslužila je granjanju socijalnog darvinizma u niz mizantropskih ideologija: od eugenike, preko politike rasne diskriminacije, do fašizma, nacizma itd. Ideološka matrica ostala je ista: društvena uloga svakog čoveka predodređena je nasleđenim genima, pri čemu se polovi, porodice, etničke grupe, narodi i „rase“ bitno razlikuju u svojim sposobnostima, tj. genima. Bez obzira na to da li je nasledna superiornost dodeljivana bogatašima, pripadnicima „bele rase“ ili pojedinih nacija (npr. arijevcima), a budući da je smatrana „prirodnim stanjem stvari“, ugnjetavanje i uništavanje nosilaca „loših gena“ zarad očuvanja „čistoće rase i krvi“ – i posledičnog unapređenja evolucije ljudske vrste – moglo se shvatiti kao moralno prihvatljivo.

Vratimo se na temu: Da li ministar privrede Saša Radulović i paket mera koje njegovo ministarstvo kandiduje kao put izlaska iz ekonomske krize „mirišu“ na socijalni darvinizam?

Suštinski, Radulović najavljuje pomeranje ka laissez-faire ekonomiji – ideji da oštra konkurencija među akterima na tržištu, bez „zaštitničkih“ intervencija države (subvencije) i zavlačenja ruke u džep kreatorima i nosiocima biznisa (na primer, kroz oporezivanje zarada koje isplaćuju zaposlenima), za krajnji ishod ima brži razvoj i viši nivo blagostanja za sve.

Socijalni darvinizam, pretočen u doktrinu slobodnog tržišta i „odumiranja države“ u sferi ekonomije (deregulacija), intuitivno je više nego prihvatljiv. Koliko su, međutim, njegove premise istinite? Ako bismo za primer uzeli bilo kog ekonomski/finansijski uspešnog pojedinca, uključujući ministra Radulovića ili njegovog neoliberalnog kolegu, ministra finansija Lazara Krstića, teško je oteti se utisku da je taj uspeh, ako ne omogućen, onda olakšan čitavim nizom socijalnih struktura – na primer, kroz relativno lak pristup solidnom obrazovanju. Bez mogućnosti pristupa visokom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i obučenim lekarima, bez podrške koja se ne ograničava samo na primarnu porodicu, pa i izvesne količine puke sreće, teško je zamisliti dostignuća za koje je određeni pojedinac u prinicpu sposoban.

Recimo da oštra konkurencija predstavlja pogodan ambijent za najtalentovanije – da osmisle svoje ciljeve, a potom i put do njihovog ostvarenja – postavlja se pitanje zašto bi se išta od njihovih dostignuća samo po sebi prelilo i na manje talentovane (manje srećne). Borba koju pretpostavlja socijalni darvinizam mogla bi igrati ulogu selekcionog mehanizma, ali šta bi bile karakteristike/osobine koje bi takav mehanizam odabrao? Najverovatnije, tendencija da se preduzme sve što je potrebno da bi se osigurao željeni ishod i stroga fokusiranost na lične ciljeve, što teško može ići bez druge strane istog novčića – zanemarivanja potreba i ciljeva drugih. Nema razloga da svet koji bi bio vođen po smernicama socijalnog darvinizma ne generiše klasu plutokrata odlučnih da uspostave sopstvene dinastije i zaštite se od buduće konkurencije. Praktično, nema razloga da u tom i takvom svetu jaz između bogatih i siromašnih ne bude i veći nego sada.

Uzmimo čak da oštra konkurencija na deregulisanom tržištu rezultira većom produktivnošću, a da neki čudesni mehanizam paralelno osigurava pravednu redistribuciju resursa. Imajući u vidu da se ne živi samo od hleba, pojedincima koji treba da razviju talente koje poseduju neophodne su socijalne strukture koje socijalni darvinisti vide kao tetošenje lenjih i nesposobnih. Čovekovo blagostanje u ogromnoj meri zavisi od javnog dobra – koncepta koji je u okvirima ideologije slobodnog tržišta bezmalo nemoralan, a takav status ima prevashodno zahvaljujući pogrešnoj slici društva kao skupine atomizovanih pojedinaca, sposobnih da realizuju svoje ciljeve i napreduju bez ikakvog sistema socijalne potpore. Stoga, dokle god mu se ne pripisuju komponente eugenike, zagovorniku deregulisanog tržišta, shvaćenog kao preduslov za pojedinačni i opšti rast i razvoj, etiketa „socijalni darvinista“ lepo pristaje.

Advertisements

7 comments

  1. Koliko kontam, ti si socijalni darvinizam izjednačila sa neoliberalizmom. Grešim?

    Sviđa mi se

    • Nisam izjednačila, jer znam da nisu ista stvar. S druge strane, neki od bazičnih prinicpa su slični. Poređala sam te prinicipe. Ukoliko izgleda kao da sam ih izjednačila, to je zato što laissez-faire logika obilato pozajmljuje od klasičnog socijaldarvnizma.

      Sviđa mi se

  2. Iks

    Pratio sam blogove Sase Radulovica na sajtu B92. Njegovi stavovi o zdravstvenom i socijalnom osiguranju ne uklapaju se u tezu 3.
    Takodje, ni njegovi stavovi o suzbijanju monopola i pravljenju razlike izmedju preduzetnika i inovatora nisu u skladu s tim.
    Radulovic smatra da je borba na trzistu dobra za bogacenje celog drustva ali ta borba mora da se desava unutrar granica koje ce osigurati da oni, koji ne mogu/ne zele da ucestvuju u tome ili su gubitnici, ne budu liseni krova nad glavom, hrane i lekova. O obrazovanju se nije mnogo izjasnjavao ili sam ja propustio.
    Regulacija, pored zastite „slabijih“ ili nezainteresovanih za „borbu“, treba i da usmeri trzisnu utakmicu u pravcu razvoja inovacija. Dakle, zauzdavaju veliki i mocni kao i vlasnici nad patentima, da bi se ostavilo vise prostora ljudima bez mnogo para ali sa novom, eventualno dobrom, idejom.
    Stavovi su mu iznijansirani i promisljeni pa nije bas lako etiketirati ih nekim opstim odrednicama ali podrzavam ideolosko (i svako drugo) analiziranje ministara.

    p.s. sjajni tekstovi na blogu!

    Sviđa mi se

  3. gile

    Mislim da kod nas ne mogu tako lako da se preslikaju teorijska razmatranja iz savremenih kapitalistickih sistema. Problem u nasem ekonomskom sistemu je sto veliki broj ljudi ima stecene pozicije i smatraju da je uloga drzave da im sacuva te pozicije. Radnik u nekom propalom preduzecu smatra da on mora da prima platu iako ne postoji nikakva proizvodnja vec godinama u tom preduzecu. Uloga drzave je kod nas u ocuvanju tzv. socijalnog mira, drzava uzima od onih koji zaradjuju i daju onima koji ne rade nista a sve u cilju da se ti radnici ne bi pobunili i blokirali put, prugu ili jos gore, da odu da protestvuju ispred Vlade republike Srbije. Danas imamo situaciju da se od nekog ko radi za minimalac kod privatnika po 10-12 sati dnevno uzima da bi se dalo nekom ko nista ne radi vec godinama ali ima dovoljan ucenjivacki kapacitet i stecene pozicije koje zeli da zadrzi po svaku cenu. I onda se pojavi ministar koji iskreno zeli da reformise taj okostali sistem koji generise nepravdu vec decenijama. Mislim da bi trebalo da mu se pruzi sansa da uvede reforme jer sadasnji sistem je ocigledno nepravedan prema velikom broju ljudi.

    Sviđa mi se

    • Nasuprot vama, meni se čni da država uopšte ne stoji iza tih radnika i da praktično socijalni servis svaljuje na kompanije. Da je ozbiljna i da je nameravala ozbiljne reforme, stavila bi katanac tim firmama, a radnike, koje bi bilo nedopustivo prepustiti samima sebi, uvesti u sistem socijalnog staranja. Ne može se očekivati od radnika u odmaklim godinama da preko noći postanu preduzimljivi i započnu neke biznise, pri čemu je većina njih verovatno gola kao pištolj.

      Radulović je dobio šansu. Možda je ima i dalje, ne znam. Pokazao je da možda ume da detetktuje probleme, vrlo dobro zna šta bi od institucija ukinuo, ali nema alternativnu koncepciju. Zamajavao je javnost s ličnim kartama preduzeća i sve je ostalo na tome. Nije se izborio za ukidanje Fonda za razvoj i SIEP-a… U takvoj situaciji ili podneseš ostavku ili misliš da i dalje imaš šansu da nešto uradiš. Videćemo gde je Radulović u toj priči.

      Sviđa mi se

  4. Malo_sive

    Nasa drzava funkcionise kao Crveni krst i to ne zato sto je humana vec zato sto to pogoduje vladajucoj oligarhiji – radi odrzavanja statusa quo, ogroman broj ljudi je na njenom platnom spisku i tako polako guramo ka ivici. Da li je to prihvatljivo i da li je to dostojanstveno? Ja mislim da nije, vec da je susta suprotnost ljudskom dostajanstvu i odgovornom upravljanju. Ovakav sistem nije odrziv i ne donosi najvecem broju ljudi dobro na dugi rok jer se njime ne stvara nista. nikakva dodatna vrednost, vec se uzima od onih koji stvaraju i daje masi onih koji nista ne stvaraju i niko ih ne podstice da stvaraju. To ne znaci da svi ti ljudi treba da zavrse na ulici, ali znaci da je sistem potrebno reformisati iz korena i naci neko kompromisno resenje koje na duzi rok daje prednost stvaraocima rasta, mladima, najtalentovanijima, pokretackim snagama – u suprotnom, svi ti ljudi koje trenutno izdrzava drzava ce ionako uskoro zavrsiti na ulici jer vise nece imati odakle da im se isplacuju plate. Izjednacavati svako kapitalisticko ustrojstvo sa ekstremnim socijaldarvinizmom jer kao izjednacavanje socijalizma sa staljinizmom, nije realno i time sebi cinimo medverju uslugu. Potrebno je da utvrdimo koji ekonomski model, od mnostva mogucih, nama trenutno najvise odgovara, u odnosu na to koji ce doneti najveci rast, a da je istovremeno izvodljiv, odrziv i pravedan za najveci broj gradjana u Srbiji na dugi rok.

    Sviđa mi se

    • A ko izjednačava bilo koji oblik kapitalizma sa socijaldarvinizmom? Uostalom, kad vidim to pamfletiranje o davanju šanse mladima, i masi onih koji ništa ne stvaraju jer ih niko ne podsatiče, pfff…
      Ajde uradi 120 sklekova?

      Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: