Gejevi, stop! Kinksteri, napred, marš!

Da li kinki postaje normalno?2013. i polovinom godine publikovano peto izdanje Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5) trebalo je kinksterima da donese ono što su homoseksualci dobili 1973, revizijom tada važećeg DSM-II: „normalizaciju“, odnosno formalnu potvrdu stručnjaka za mentalno zdravlje da je s njima sve u redu. Umesto toga, Američka asocijacija psihijatara (APA) poručila im je da nit’ smrde nit’ mirišu, pokazujući usput, po ko zna koji put, da ne ume da se nosi sa samonametnutim zadatkom normiranja ljudske seksualnosti.

Mazohizam, fetišizam, travestija, transvestizam… nisu više na listi mentalnih poremećaja, tj. seksualnih devijacija. Dobra vest! DSM-5 sadrži, međutim, čitav niz „seksualnih parafilija“, listu na kojoj se netom eliminisani poremećaji nalaze pod nešto drugačijim nazivima: mazohistički poremećaj, fetišistički poremećaj, transvestitski poremećaj… Razlika? Da bi vam psihijatar postavio neku od dijagnoza iz odeljka „seksualne parafilije“, neophodno je da ste „u konfliktu“ sa sopstvenom preferiranom seksualnom praksom. Drugim rečima, APA nema ništa protiv da svog partnera/partnerku vodate na psećem povocu, dominirate ili budete potčinjeni, ali samo pod uslovom da vam to ne remeti miran san. U najkraćem, srećni kinksteri su zdravi, nesrećnima treba psihijatar.

Ljubitelji atipičnog seksa već najamnje deceniju i po vode relativno tihu borbu za sopstveno prevođenje u „zdravi“ mejnstrim, i na tom putu nisu bez uspeha. Prema anketama od pre dvadeset godina, tek desetak odsto odraslih moglo je da posvedoči da su se barem jednom u životu upustili u neku od seksualnih igrica iz S&M repertoara; upola manje ljudi izveštavalo je da povremeno upražnjava kinki seks, dok je maksimalno dva odsto zrele populacije neku od etiketa sadržanih u akronimu BDSM (vezivanje, dominacija, potčinjavanje, sadomazohizam) smatralo oznakom svog identiteta[1]. BDSM konvencije, čak i u velikim gradovima, uspevale su da okupe ne više od dve hiljade ljudi[2].

Nasuprot navedenom, samo u prošloj godini, trilogija Fifty Shades of Gray, neka vrsta literarnog kataloga fantazija erotskog mazohizma, prodata je u 65 miliona primeraka[3]; broj članova društvene mreže koja okuplja BDSM entuzijaste, FetLife, udvostručio se i dostigao dva miliona; prodaja BDSM literature i aksesoara doživela je eksploziju, baš kao i internet pretraga termina povezanih s kinki seksom[4]; vidljivost i prihvatljivost „perverzija“ uvećala se do mere da su na američkim koledžima počele da niču oficijelno priznate studentske organizacije koje okupljaju BDSM praktikante i bave se eksluzivno kink tematikom [5], [6].

Šta se događa? Da li kinki postaje mejnstrim?

Kinksteri o sebi govore kao o seksualnoj manjini, a o svojim preferencijama kao o seksualnoj orijentaciji. BDSM politički aktivizam usmeren je na povećanje vidljivosti, legitimizaciju, prihvatanje, validaciju i normalizaciju neobičnih seksualnih praksi i šarolike populacije okupljene pod krovnim akronimom BDSM. Kink aktivizam do u detalj kopira LGBTQ pokret, i po svemu sudeći se suočava s reakcijom stručne i šire javnosti na kakvu su svojevremeno nailazili gejevi.

Homoseksualnost je prvi put prepoznata kao mentalni poremećaj s izlaskom DSM-I, 1952. godine. Već tokom šezdesetih godina prošlog veka, u stručnim krugovima, uključujući samu APA-u, javili su se prvi disonantni tonovi – sugestije da homoseksualnost nema šta da traži u društvu kriminalnih ponašanja poput pedofilije i froterizma. Svejedno, protekle su još pune dve decenije do uklanjanja homoseksualnosti s liste mentalnih bolesti, mada ni to nije učinjeno bez zadrške i preko noći.

Trijumfalna eliminacija homoseksualnosti s popisa mentalnih poremećaja, 1973, ostala je u senci jednog drugog poteza APA-e: DSM-II je istovremeno „obogaćen“ za dijagnozu poremećaj seksualne orijentacije, koja se, naravno, odnosila upravo na seksualnu privlačnost prema osobama sopstvenog pola. I naredno izdanje priručnika, DSM-III, publikovano 1980, tretiralo je homoseksualnost kao mentalni poremećaj, opet pod novim, trećim, nazivom: ego-distonična homoseksualnost. Princip? Srećni homoseksualci su u redu; oni koji teško prihvataju ili ne mogu da prihvate sopstvenu seksualnu prirodu pate od ego-distonične homoseksualnosti. Sve u svemu, homoseksualnost je u potpunosti iščezla iz medicinskih klasifikacija tek 1987, objavljivanjem redigovane verzije DSM-III (DSM-III-R).

Parafilije, danas, prati slična sudbina.

Termin parafilija dugujemo američkom seksologu Džonu Maniju (John Money), koji je ovaj neologizam skovao kako bi njime označio neobična seksualna interesovanja. U psihijatrijsku klasifikaciju uveden je kroz DSM-III; pre toga, homoseksualnost, mazohizam, fetišizam, transvestizam i slični pojavni oblici atipičnih seksualnih sklonosti i ponašanja bili su izlistani u odeljku „seksualne devijacije“.

BDSM - neki to vole neobičnoUz manje leksičke izmene, parafilije, iako referišu na dobrovoljnu seksualnu praksu odraslih pojedinaca, i danas se nalaze u društvu kriminalnih ponašanja, kao što je pedofilija. Izgovor da se ovakve dijagnoze primenjuju samo na osobe koje su „u konfliktu sa svojom seksualnošću“ – ne stoji. Naime, nema spora da homoseksualci, sadomazohisti ili transvestiti mogu biti nesrećni, depresivni ili anksiozni, ali isto tako nema spora da su, u tom slučaju, melanholija, depresija ili anskioznost – već kategorizovani kao mentalni poremećaji – problemi koji zavređuju pažnju stručnjaka za mentalno zdravlje. Uostalom, osobi nezadovoljnoj oblikom ili veličinom svog nosa, koja se zbog toga povremeno ili permanentno oseća nesrećno ili potišteno, ne postavlja se dijagnoza poremećaj percepcije sopstvenog nosa.

Iako se seksualnosti označene skraćenicom LGBTQ ne mogu izjednačavati sa sklonostima i ponašanjima  pokrivenim akronimom BDSM (tako nešto ne bi bilo fer, imajući u vidu težinu posledica koje su homoseksualci snosili i snose zbog svoje prirode), stoji da su i ovi drugi žrtve neodgovorne psihijatrijske prakse. Naime, psihijatrijska dijagnoza, makar to bio i bezazleni fetišizam, proizvodi realne životne posledice[7], [8], [9], [10]. Ponekad, one mogu biti takve da se pojavljuju u ulozi okidača za ozbiljnu depresiju ili anksiozni poremećaj. Paradoksalno, sve što up-to-date psihijatrija ima da kaže fetišisti koji depresivno reaguje na činjenicu da nosi dijagnozu, ali i na posledice proistekle iz nje – jeste da pati od fetišističkog poremećaja. Začarani krug, zar ne?

„Neodgovornost“ bi čak mogla biti preblaga ocena za odluku kreatora DSM da određena seksualna ponašanja proglase za potencijalne mentalne poremećaje. Ni manje ni više, određene skupine ljudi se na taj način izdvajaju kao jedinstvene po tome što su, u poređenju s drugima, apriori sklonije da pate od mentalnih poremećaja. Drugim rečima, psihijatrija je u ovom kontekstu i te kako odgovorna za etiketiranje, stigmatizaciju i oslanjanje na arbitrarne sociokulturne norme u proceni (ab)normalnosti određenog ponašanja.

Tomas Sas (Thomas Szasz) je možda preterivao proglašavajući čitavu psihijatrijsku nozologiju arbitrarnom, neutemeljenom i samim tim ništavnom, ali se bez preterivanja može reći da su kriterijumi APA-e, kada o seksualnim sklonostima govori u terminima normalno-nenormalno, zdravo-bolesno, u najmanju ruku sumnjivi. U osnovi, ima ih četiri:

Štetnost. U kontekstu koji nas ovde zanima, štetnost mora biti univerzalna. Na primer, zavisnost od alkohola ili heroina narušiće fizičko i mentalno zdravlje svakome ko ih razvije. Kada je reč o seksu, tačnije, o određenim seksualnim ponašanjima, pitanje škodljivosti razrešava se na fundamentalno subjektivnom nivou. Razgovarajte s mazohistom i shvatićete da jedna te ista praksa može biti sinonim za horor, ali i izvanredno erotsko zadovoljstvo, kako kome.

Lična patanja. O konfliktu sa sopstvenom seksualnošću ili preferencijama već je bilo reči. Najmanje što bi APA mogla da učini u pogledu parafilija jeste da primeni logiku kojom se rukovodila kada je homoseksualnost uklonila s liste mentalnih poremećaja: lična patnja nije nužno subjektivna, akulturna; drugim rečima, ne mora biti simptom nečije seksualne orijentacije, već posledica socijalne stigme i ekskluzije kao direktnih posledica date orijentacije.

Prirodnost. Seksualna priroda jedinke, naučili smo do sada, može biti u sukobu s principom prirodne selekcije. U drugim oblastima medicine, biološka disfunkcija – na primer, otkazivanje organa da obavlja funkciju za koju je evoluirao – smatra se fundamentalnim obeležjem bolesti. APA-ina deklasifikacija homoseksualnosti bila je, stoga, ne samo pobeda LGBTQ zajednice, već i nenamerno uspostavljanje presedana.

Dok je, s jedne strane, izlišno raspravljati o tome da li je heteroseksualnost nadmoćnija reproduktivna strategija u poređenju s homoseksualnošću, s druge, onog momenta kada je psihijatrija odlučila da rekonceptualizuje homoseksualnost kao „normalan oblik ljudske seksualnosti“, termin „normalno“, barem na terenu ljudske seksualnosti, prestao je da nužno implicira „biološki adaptivno“. APA je ovo potvrdila i prilikom sastavljanja najnovijeg, važećeg DSM-5, odbijajući da na listu mentalnih poremećaja stavi hiperseksualnost (zavisnost od seksa), hebefiliju (seksualnu privlačnost u odnosu na decu pubertetskog uzrasta; hebefilija je bila zamišljena kao neka vrsta „produžetka“ pedofiliji, poremećaju koji se definiše kao seksualna privlačnost prema deci prepubertetskog uzrasta) i bijastofiliju (parafiliju silovanja; užitak u silovanju). Moral po strani, sva navedena ponašanja ili preferencije predstavljaju uspešnije reproduktivne strategije nego ekskluzivna homoseksualnost. Da li ih to čini „zdravim“ i društveno poželjnim/prihvatljivim?

Dobrovoljnost/saglasnost/svesni pristanak. Najpre, treba praviti razliku između pravne i psihijatrijske upotrebe pojma „saglasnost“. Iako seks sa petnaestogodišnjom devojčicom može biti rezultat njenog (dobro)voljnog učešća u seksualnom činu, on je u većini zemalja i dalje nelegalan, imajući u vidu da je devojčica „ispod zakonom propisane starosne granice“ za davanje takve saglasnosti. Psihijatri i klinički psiholozi o dobrovoljnom pristanku prevashodno govore u smislu odsustva prisile – bilo fizičke bilo u vidu psihološke manipulacije. Ma kako određena praksa iz spektra S&M igara može izgledati ekstremno, odraslim učesnicima se apriori mora priznati sposobnost rasuđivanja.

Da li je sadomazohizam mizoginBaš kao APA, ni kinksteri nisu bez „grehova“ i brljotina u čitavoj priči. Polazeći od toga da je LGBTQ pokret uspešno izborio bitku koju BDSM entuzijasti tek biju, aktivisti već suviše dragocenog vremena i energije rasipaju na ubeđivanje pre svega šire javnosti kako sklonost ka sadomazohističkom seksu ništa bitno ne razlikuje od normalizovane seksualne sklonosti prema istom polu. Čini se, međutim, da BDSM predstavlja distinktivnu, autonomnu pojavu u odnosu na homoseksualnost i transrodnost:

Za početak, postavlja se pitanje da li je BDSM seksualna orijentacija ili životni stil. U debatu o medicinskoj sudbini pripadnika ove populacije uveli su ga sami kinksteri, prenebregavajući dve činjenice: pod jedan, homoseksualnost nije prestala da bude mentalni poremećaj „samo“ zato što ima status orijentacije – trajnog smera, permanentne matrice seksualnog uzbuđenja; pod dva, argumenti na ovom planu im baš i ne ide na ruku. Istraživanja, naime, pokazuju da je sklonost ka S&M seksu daleko fleksibilnija i fluidnija od seksualne orijentacije prema istom ili suprotnom polu, u smislu da kinksteri dobar deo vremena upražnjavaju uobičajeni, vanila seks, kao i da ponekad trajno odustaju od svojih prvobitnih preferencija[11], [12]. S druge strane, da bi određena seksualna sklonost bila orijentacija, ona ne mora biti manifestna; moguće je, na primer, biti heteroseksualac i nikada ne stupiti u seksualni odnos, tako da je moguće biti kinkster, a praktikovati isključivo tipičan seks.

Sem toga, advokati BDSM zajednice često pokušavaju da ubede struku, kao i javnost uopšte, da su sadomazohističke seksualne igre posve bezbedne. Interesantno, pri tome se pozivaju na činjenicu da su „kontrolori bezbednosti“ neizostavno prisutni u klubovima specijalizovanim za ovu vrstu zabave, čime zapravo potvrđuju da pitanje bezbednosti postoji. Tvrdnja da se institutom safe words rešava problem prekoračivanja nasilja i ugroženosti tokom S&M „scene“, takođe, nije od veće pomoći, imajući u vidu da ne postoji obaveza, već dogovor da se ovakvi signali poštuju. Još manje je ubedljiva argumentacija koja otprilike kaže da padobranstvo, hajking, pa čak i fudbal nisu ništa bezbedniji od većine onoga što spada u redovan sado-mazo repertoar. Imajući u vidu broj ljudi uključen u adrenalinske sportove, BDSM entuzijasti su verovatno u pravu, ali zaboravljaju da nekome ko svesno traži povredu ili smrt ne bi ni bilo dopušteno da se bavi padobranstvom ili skajdajvingom. S druge strane, citirana istraživanja pokazuju da jako mali procenat ljubitelja BDSM upražnjava išta ozbiljnije od vezivanja, igranja voskom, spenkinga i soft bičevanja.

U kontekstu S&M praksi, pitanje bezbednosti postavlja se, međutim, i iz jednog drugog ugla: da li su gospodar-rob, odnosno igre dominacije/potčinjavanja imune na eksploataciju i gde je granica iza koje radoznalost i potraga za seksualnim zadovoljstvom prerastaju u degradaciju i ugrožavanje integriteta? Opet, istraživanja sugerišu da stvari nisu čiste: više od polovine heteroseksualnih muškaraca u S&M igrama ima ulogu dominantnog partnera, dok se bezmalo 80 odsto heteroseksualnih žena uključenih u BDSM isključivo ili daleko češće nalazi u ulozi submisivne partnerke. Na neki način, sumorna istina svakodnevnog sveta kroz S&M biva preslikana na teren seksa. Ako niko ozbiljan danas ne tvrdi da žene svesno biraju da obavljaju većinu neplaćenog rada, a da u profesionalnoj sferi budu manje plaćene od muških kolega, postavlja se pitanje u kojoj meri je njihov submisivni položaj u BDSM praksama stvar ličnog, svesnog izbora.

Teško da na navedena pitanja postoje jednoznačni odgovori. Postoji, dakako, mogućnost da su dobrovoljnost i pristanak na poniženje teško razumljivi autsajderima, ali posve čisti i jasni direktno uključenima u BDSM „ekskurzije“. Ipak, nepostojanje jasnih odgovora ne može biti opravdanje APA-i da određena seksualna ponašanja proglasi potencijalnim mentalnim poremećajima. U slučaju DSM, i insajderima i autsajderima je više nego jasno da psihijatrijski establišment nije u stanju i ne treba da normira i presuđuje u pitanjima seksa.

Izvori:

1. Teotonio, I. (2012, August 11). Fifty Shades trilogy boosts appeal of dominant, submissive sexual relationships. The Star.com. Retrieved from http://www.thestar.com/life/2012/08/11/fifty_shades_trilogy_boosts_appeal_of_dominant_submissive_sexual_relationships.html

2. Haber, M. (2013, February 27). A Hush-Hush Topic No More. The New York Times. Retrieved from http://www.nytimes.com/2013/02/28/fashion/bondage-domination-and-kink-sex-communities-step-into-view.html

3. Lachno, J. (2013, February 28). EL James’s next book ‘won’t be nearly so raunchy’. The Telegraph. Retrieved from http://www.telegraph.co.uk/culture/books/booknews/9899385/EL-Jamess-next-book-wont-be-nearly-so-raunchy.html

4. Hill, C.G. (2012, August 30). ‘Fifty Shades of Grey’ Effect: BDSM More Popular Than Ever, Especially with New Yorkers. Books & Review. Retrieved from http://www.booksnreview.com/articles/865/20120830/fifty-shades-of-grey-effect-bdsm-more-popular-than-ever-especially-with-new-yorkers.htm

5. Quinn, A. (2012, November 14). Tufts Kink contributes to dialogue surrounding sex on campus. The Tufts Daily. Retrieved from http://www.tuftsdaily.com/tufts-kink-contributes-to-dialogue-surrounding-sex-on-campus-1.2793757

6. Landergan, K. (2012, December 4). Harvard College officially recognizes kinky sex club. Boston.com. Retrieved from http://www.boston.com/yourcampus/news/harvard/2012/12/harvard_college_officially_recognizes_kinky_sex_club.html

7. Simms, J. (2007, February 22). Bound and Flagged. The Stranger. Retrieved from http://www.thestranger.com/seattle/Content?oid=162102

8. Klein, M., & Moser, C. (2006). S/M (sadomasochistic) interests as an issue in a child custody proceeding. Journal of Homosexuality, 50(2-3): 233-42

9. Rennie, D. (2002, November 30). UN weapons inspector is leader of S&M sex ring. The Telegraph. Retrieved from http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/northamerica/usa/1414825/UN-weapons-inspector-is-leader-of-SandM-sex-ring.html

10. Wright, S. (2006). Discrimination of SM-identified individuals. Journal of Homosexuality, 50(2-36): 217

11. Sandnabba, K.N., Senttila, P., Alison, L., & Nordling, N. (2002). Demographics, sexual behaviour, family background and abuse experiences of practitioners of sadomasochistic sex: A review of recent research. Sexual and Relationship Therapy, 17(1): 39-55

12. Connolly, P.H. (2006). Psychological Functioning of Bondage/Domination/Sado-Masochism (BDSM) Practitioners. Journal of Psychology & Human Sexuality, 18(1): 79-120.

4 comments

  1. ...

    Evo da ja odgovorim kao mazohista, kapiram da sam kompetentan.

    Prvo, meni nije bitno da li cu se na papiru voditi kao mentalno poremecena osoba, jer ne ugrozavam nikoga niti ga prisiljavam da radi bilo sta, a definitivno imam drugaciji mentalni sklop jer svoj fetish nosim od kada znam za sebe, tako da mi je to potpuno trivijalno pitanje.

    Drugo, bdsm se moze porediti sa seksualnom orijentacijom, jer ogroman broj bdsm-era nema nikakva interesovanja za klasican seks, prosto su impotentni. Tako da, potpuno izjednacavanje sa homoseksualnim osobama je itekako moguce, jer su obe vrste seksualnog ponasanja odstupajuce od opsteprihvacenih i ustaljenih. Cak su gejevi mnogo vise prihvaceni i razumljivi, i ljudi ih ne smatraju bolesnicima u toj meri (na globalnom nivou)

    Trece, sto se tice bezbednosti, ako se vodimo ovime sto si napisala da je najvise igrica sa bicem/kaisom, onda cemo se sloziti da je jako tesko trajno povrediti nekoga tim rekvizitima, a postojanje sigurne reci svakako ima svoju svrhu, i obavezujuce je, a ne dobrovoljno, osim u slucaju dogovora da nije obavezujuce.

    „Za početak, postavlja se pitanje da li je BDSM seksualna orijentacija ili životni stil. U debatu o medicinskoj sudbini pripadnika ove populacije uveli su ga sami kinksteri, prenebregavajući dve činjenice: pod jedan, homoseksualnost nije prestala da bude mentalni poremećaj „samo“ zato što ima status orijentacije – trajnog smera, permanentne matrice seksualnog uzbuđenja; pod dva, argumenti na ovom planu im baš i ne ide na ruku. Istraživanja, naime, pokazuju da je sklonost ka S&M seksu daleko fleksibilnija i fluidnija od seksualne orijentacije prema istom ili suprotnom polu, u smislu da kinksteri dobar deo vremena upražnjavaju uobičajeni, vanila seks, kao i da ponekad trajno odustaju od svojih prvobitnih preferencija[11], [12]. S druge strane, da bi određena seksualna sklonost bila orijentacija, ona ne mora biti manifestna; moguće je, na primer, biti heteroseksualac i nikada ne stupiti u seksualni odnos, tako da je moguće biti kinkster, a praktikovati isključivo tipičan seks.“

    Nisi ni svesna koliko je ovo netacno.
    Pod jedan, za razliku od homoseksualaca, bdsm-eri se neretko upustaju u 24/7 odnos, cak i potpisuju ugovore o dozivotnom robovanju, tako da se nikako ne moze govoriti da to nije zivotni stil.
    Dalje, postoje kinksteri koji su takvi po rodjenju (ili od najranijeg detinjstva) i postoje wanna be kinksteri kojima je sve to simpaticno pa se pronadju jedan period zivota u odredjenoj ulozi, a ova istrazivanja sigurno nisu obuhvatila samo prvu kategoriju, kojoj u gotovo svakom slucaju na kraju dodje do nemogucnosti uzbudjenja bez bdsm elemenata ukljucenih u predigru.
    Trece, ni bdsm ne mora biti manifestan, ja sam mazohista i to znam od kada znam za sebe, isto kao i sadisti sa kojima sam pricao, tako da sam cin bdsm igrice ili tzv manifest ne menja nista u nasoj orijentaciji. Nemoguce je biti bdsm-er i praktikovati iskljucivo tipican seks, jer je nemoguce ostvariti erekciju (osim koriscenjem stimulansa, ali bi to bilo jednako kao da gejevi koriste stimulanse da bi upraznjavali seks sa zenama).

    Jako povrsan clanak, ali nema govora o losoj nameri, vec o nedovoljnom poznavanju tematike zasnovanom na citanju clanaka, a ne na stvarnom kontaktu sa osobama koje zive bdsm lifestyle. U svakom slucaju clanak je koristan, jer je svaki clanak o taboo temama sam po sebi koristan.

    Pozdrav i ne zameri sto sam negde bio malo ostriji, jer pricam iz licnog iskustva.

    Sviđa mi se

    • Hvala ti na ovako opširnom komentaru, pogotovo što imaš ličnog iskustva sa BDSM. Ne smeta mi oštar ton, ali je ponegde on posledica nerazumevanja; vrlo moguće da ja nisam bila dovoljno jasna u tekstu.

      Pod jedan, nadam se da je sasvim vidljivo iz teksta da moj lični stav nije da su kinksteri bolesni; štaviše, smatram da psihijatri ne treba uopšte da se bave tom temom i normiraju seksualna ponašanja.

      Dalje, nismo se razumei oko dihotomije orijentacija-lifestyile. U stručnom žargonu, nešto je ili jedno ili drugo. Dakle, ili je orijentacija, ili je životni stil, što bi podrazumevalo da je BDSM izbor. Za mene, u tome nema vrednosne komponente. Bilo da je orijentacija, bilo je da je zabava, to ne bi trebalo da bude tema za medicinske priručnike.

      Složila bih se s tobom da kinkstere opšta populacija možd i u većoj meri nego gejeve smatra „izopačenima“. Ono zbog čeg sam ja pisala tekst – jeste protest zbog toga što stručnjaci za mentalno zdravlje doprinose nerazumevanju i socijalnoj distanci prema ljudima drugačijih seksualnih sklonosti.

      Kritiku za „površnost“ nema izbora nego da prihvatim, ali neki od citiranih radova – ne novinskih članakaa – jesu zasnovani na stvarnom kontaktu sa osobama koje praktikuju BDSM, intervjuima i anketama među njima. Iz njih potiče podatak da BDSM ne mora biti kontinuirano i permanentno praktikovano. Ti kažeš da je tako nešto nemoguće; ja ne bih mogla znati šta je od toga realnost. Načelno, svaki čovek je u stanju da bude apstinent celog života; u tom smislu, stav da je moguće biti homo- ili heteroseksualac ili imati sklonost ka S&M, a nikada ne stupiti u seksualni odnos ne može biti apriori proglašen neistinitim.

      Sviđa mi se

  2. ...

    Jos jedno da napomenem, pisao sam iz svoje perspektive, zato sam koristio reci „erekcija“ ili „impotentnost“.
    Mislim da submisivni muskarci (robovi) cine bar 50% svih osoba sklonih ka bdsmu, a to se vrlo lako moze proveriti i na pomenutom fet lifeu, ili davanjem oglasa gde ce ti se u roku od 2 dana javiti 20 muskaraca, garantujem. Da ne pricam o tome koliko ih ima na fejsu ili na nasim bdsm forumima portalima (vezime.com), tako da je moje vidjenje itekako reprezentativno i relevantno.

    Sviđa mi se

  3. Mozete li mi objasniti dali je normalno da osobe istog pola upraznjavaju seks.Ne pozivam se na prava ili izbor jer po meni je sasvim prirodno heteroseksualnost.jer decu ne mogu imati ni gejevi ni lezbejke mogu samo ko je tu mama a ko tata.tako da pozivanje na dvadeset i prvi vek nema veze s vezom.trans osobe po meni i jesu u samom transu čim moraju pol menjati.ili ajmo gledati i sa bozijeg stanovista protivprirodni blud je greh i kraj priče.sve je to privlačno i svašta bih ljudi da probaju to je isto probao sam da pusim cigarete ali mi se ne svidja i ćao e tako i u seksu mislim da biseksualci najlakse nadju partnera.e sad postavlja se pitanje dali su perverzije normalne po meni jesu jer to i sa zenom radim.e sad prava,izbor su samo izgovor.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: