Zašto bogati rađaju manje?

bogatstvo i fertilitetU osvit 19. veka, našu planetu naseljavala je milijarda ljudi. U narednih dvesta godina, porasli smo sedam puta. Pre isteka ovog veka, negde 2085, biće nas deset milijardi. S jedne strane, ovakav populacioni bum predstavlja možda najveći izazov čovečanstvu danas[1]. S druge, on je svedočanstvo o uspešnosti ljudske vrste u preživljavanju[2]. Štaviše, sasvim se osnovano može postaviti pitanje zašto nije i robustniji.

Posmatrano iz ugla biologije i teorije evolucije, poboljšanje uslova života za jednu vrstu direktno vodi većim reproduktivnim naporima njenih pojedinačnih pripadnika. Globalno, uslovi života za pripadnike ljudske vrste konstantno se poboljšavaju. Pristojno smo uhranjeni, zdravi i bezbedni. Uprkos tome, fertilitet, definisan kao prosečan broj dece koju u svom reproduktivnom periodu rodi jedna žena, u većem delu sveta permanentno opada.

Reproduktivno ponašanje naše vrste je takvo da praktično prkosi zakonima biologije: fertilitet je najniži upravo u onim delovima sveta koji raspolažu s najviše resursa za preživljavanje. U Evropskoj uniji, na primer, on iznosi 1.5, daleko manje od 2.1 deteta po ženi, što bi bila stopa fertiliteta koja obezbeđuje prosto obnavljanje stanovništva. Jaz je toliki da se ne može premostiti ni niskom stopom mortaliteta odojčadi i dece, što takođe spada u demografske karakteristike populacija s obiljem resursa za preživljavanje.

Problem reproduktivnog kolapsa u najrazvijenim delovima sveta veći je utoliko što ga neizostavno prati produženo srednje očekivano trajanje života. Prostije rečeno, ljudi u bogatim, razvijenim zemljama žive dugo. Kombinacija ova dva demografska trenda – nizak fertilitet i prolongirano srednje očekivano trajanje života – ima dve direktne posledice: (i) smanjenje populacije, koje se, doduše, može preduprediti „uvozom“ stanovništva, (ii) nepovoljan odnos broja penzionera i broja radno aktivnih, zaposlenih stanovnika.

U tradicionalnim društvima i zemljama u razvoju, svaki porast blagostanja praćen je odgovarajućim skokom stope reprodukcije stanovništva. Bogate, industrijski razvijene zemlje karakteriše suprotan trend – fenomen koji demografi nazivaju demografska tranzicija, a koji se ogleda u tome da rast blagostanja, nakon određenog nivoa, biva praćen padom fertiliteta.

Manje je više

Za demografsku tranziciju postoji čitav niz socioloških objašnjenja: slabljenje uticaja religije, dostupnost kontracepcije, otvorenost tržišta radne snage za žene, visoki troškovi podizanja deteta u visokorazvijenim zemljama, sistem socijalne podrške koji omogućuje odlaganje roditeljstva i stvaranje potomstva u kasnijoj životnoj dobi… Nema sumnje da svaki od ovih faktora utiče na reproduktivno ponašanje i ishod. Nas, međutim, zanima nešto drugo. Zašto bi čovek psihološki evoluirao tako da želi manje potomstvo baš onda kada sebi može da priušti najviše?

Biolozi su ponudili objašnjenje u vidu teorije o dve strategije roditeljstva. Jedna bi se ogledala u „proizvodnji“ velikog potomstva, u koje se zatim nimalo ili veoma malo investira. Druga, suprotno, podrazumeva manji broj potomaka i veliku roditeljsku investiciju u njihovo preživljavanje i dobrobit. Prva strategija, kaže teorija, odlikuje vrste koje žive u nestabilnim sredinskim uslovima, dok je druga karakteristična za vrste čiji su uslovi preživljavanja stabilni i predvidivi.

Bez sumnje, u poređenju s ostatkom životinjskog sveta, ljudska vrsta živi u relativno stabilnim sredinskim uslovima, a njeni pripadnici spadaju u velikodušne investitore, gledano iz ugla potomstva. Što je sredina bogatija, to su sredinski uslovi stabilniji, a resursi za investiranje dostupniji i obimniji. Zvuči kao solidno biološko objašnjenje demografske tranzicije. Da bi bilo potpuno, nedostaje odgovor na sledeće pitanje: Da li nizak fertilitet, posmatrano na dugi rok, roditeljima-investitorima omogućuje da nadomeste malobrojnost potomaka i uspešno propagiraju svoje gene?

Prvi dokazi u korist ovakve hipoteze pojavili su se 2008[3], [4]. Studija dvoje istraživača s Univerziteta u Bristolu, kojom je obuhvaćeno 14.000 britanske dece, pokazala je da roditelji s većim brojem potomaka zaista u njih ulažu manje vremena i novca u poređenju s roditeljima s manjim potomstvom. Bitnije, ispostavilo se da deca iz većih porodica u proseku imaju slabiji školski uspeh od dece s manjim brojem braće i sestara. Interesantno, takva deca su u proseku niža, što bi moglo imati veze s načinom ishrane i organizacijom slobodnih aktivnosti.

U redu, postoji mogućnost da roditelji koji odlučuju da imaju manje dece istovremeno odlučuju da u svoje potomstvo obimno investiraju. To, međutim, ne razrešava biološki paradoks o kojem govorimo. Pitanje o generalnoj uspešnosti takve strategije, iz ugla propagacije gena, ostaje otvoreno. Odgovor na njega mogli bi dati podaci o obrazovanju, materijalnom statusu i broju potomaka koji obuhvataju više uzastopnih generacija. Upravo takva statistika dostupna je za kohortu Šveđanki, rođenih u Upsali, u 19. veku, i njihove potomke do današnjih dana. Prema rezultatima analize tih podataka, koju je 2012. objavio švedsko-britanski tim naučnika, potomci žena koje su rodile manje dece češće dobacuju do univerzitetskog obrazovanja i viših društvenih položaja. Generalno, međutim, roditelji-investitori nisu uspešniji na duže staze. Žene iz prvobitne kohorte koje su rodile više dece i danas imaju brojnije potomstvo[5].

Ovakvi rezultati ne obaraju nužno teoriju o biološkoj pozadini demografske tranzicije, odnosno, ne mora da znači da ovaj fenomen ukazuje na maladaptivno reproduktivno ponašanje. Istorijski posmatrano, bezmalo svaka žena ovulira, kopulira i rađa. U tom smislu, nema razloga za posebno jak selekcioni pritisak usmeren na karakteristiku koju bismo mogli formulisati kao težnju žene da rodi što više dece. Naprotiv, pre bi se moglo očekivati da prirodna selekcija favorizuje žene koje su uspešne u takmičenju za status, što im zatim obezbeđuje više resursa, veću sigurnost i lakši pristup kvalitetnijim partnerima. Današnja žena, koja živi u visokorazvijenoj zemlji, praktično živi u sredini koja vrednuje socioekonomski status. Ako je njena pozicija određena poslom koji radi i obrazovanjem koje je stekla, logično je da tim faktorima daje prednost u odnosu na potomstvo.

Status, dakle, postaje premisa koja objašnjava vezu između materijalnog bogatstva i niskog fertiliteta. Ako živite u visokorazvijenoj zemlji i imate aspiracije u pogledu statusa svog potomstva, roditeljstvo za vas postaje veoma skupa stvar. Niska stopa reprodukcije, stoga, može se posmatrati kao strategija kojom bogati čuvaju sopstveni status i obezbeđuju bolju startnu poziciju svojim potomcima. Da li i po cenu izumiranja?

Bogati, ipak, prave decu

Mada prodaje tabloide, teza da svet ostaje siromašnima ne pije vodu. Demografska tranzicija nije nezaustavljiv mehanizam. Istraživači, naime, već uočavaju suprotan trend – oporavak stope fertiliteta u zemljama koje su iskusile demografsku tranziciju[6]. Kao što demografska tranzicija nastupa kada društvo dosegne određeni nivo razvoja, tako, pod uslovom da je grupa naučnika sa Univerziteta Pensilvanije u pravu, dalji razvoj visokorazvijenih biva praćen demografskom tranzicijom unatraške.

Miko Mirskila (Mikko Myrskyla) i saradnici posmatrali su svet 1975 i 2005, prateći dva parametra: fertilitet i Index humanog razvoja (HDI). Za potrebe svog istraživanja, fertilitet su definisali kao broj dece koje bi žena imala u datoj kalendarskoj godini, kada bi za nju važila prosečna stopa fertiliteta starosne grupe kojoj pripada. Takav podatak su zatim ukrštali s HDI, statističkim izrazom koji Ujedinjene nacije za svaku pojedinačnu zemlju izračunavaju na osnovu srednje očekivanog trajanja života, prosečnog prihoda po glavi stanovnika i stepena obrazovanja.

Maksimalna vrednost HDI iznosi jedan. 1975, nijedna od 107 posmatranih zemalja nije bila ni blizu optimuma. Sa HDI od 0.85, Kanada je zauzimala prvo mesto. Trideset godina kasnije, više od dvadeset, od ukupno 240 zemalja pokrivenih studijom, imalo je HDI iznad 0.9. Mirskila i njegov tim uočili su, međutim, još jednu važnu stvar. 1975, visok HDI pratio je nizak fertilitet. 2005, stvar je izgledala drugačije. Kako HDI jedne zemlje premaši vrednost 0.9, tako fertilitet počinje da se pomera ka dva deteta po ženi (uz izuzetak Kanade i Japana).

Geni, ličnost, fertilitet

Kao što ne postoji ubedljivo i celovito objašnjenje za demografsku tranziciju, takvog objašnjenja nema ni za njenu naknadnu inverziju. Naime, na individualnu reproduktivnu odluku nesumnjivo utiče niz faktora. Novija istraživanja bacaju svetlo na neke, koji se sa aspekta evolucije čine posebno važnim.

Izgleda, na primer, da je naša potreba za stvaranjem potomstva u izvesnoj meri određena genima. Danski istraživači utvrdili su da blizanci teže da imaju isti broj dece, svako ponaosob, u znatno većoj meri nego rođena braća i sestre koji nisu blizanci[7]. Interesantno, ovakva veza pokazala se jače izraženom u prošlom veku, kada je kontracepcija postala široko dostupna, nego na početku 19. veka, što sugeriše da bi motivacija za stvaranje potomstva mogla biti delimično nasledna.

Grupa finskih naučnika došla je pak do zaključka da tip ličnosti, takođe, značajno utiče na to da li ćemo uopšte imati decu, kao i na to da li ćemo trudnoću planirati i pustiti da se desi[8]. Ekstrovertni muškarci, na primer, imaju više dece nego introvertni, baš kao i saradljive žene. Pripadnici oba pola sa izraženom otvorenošću za nova iskustva teže manjem broju dece – u poređenju s ljudima kod kojih dominira savesnost – što autori istraživanja objašnjavaju činjenicom da „radoznalci“ značajne resurse investiraju u niz različitih interesovanja.

Suštinski, socioekonomski status je pre posledica veličine porodice, a manje faktor uzročnog delovanja na broj potomaka. Pažljiva analiza demografskih podataka pokazuje da je uverenje da siromašni ljudi žele više dece – neosnovana predrasuda[3], [4]. Drugim rečima, siromašni ne žele veliki broj dece; veliki broj dece ih čini i održava u siromaštvu. U zapadnim demokratijama, na primer, gotovo da nema razlike u reproduktivnom ponašanju bogatih i siromašnih

Izvori:

1. Unated Nations. (2004). World Population to 2030. New York, NY: Department of Economic and Social Affairs.

2. Macleod, M. (2013, October 26). Population Paradox. New Scientist, 2940, 46-49.

3. Lawson, D.W., & Mace, R. (2008). Sibling configuration and childhood growth in contemporary British families. International Journal of Epidemiology, 37(6), 1408-21.

4. Lawson, D.W., & Mace, R. (2009). Trade-offs in modern parenting: A longitudinal study of sibling competition for parental care. Evolution and Human Behavior, 30(3), 170-83.

5. Goodman, A., Koupil, I., & Lawson, D.W. (2012). Low fertility increases descendant socioeconomic position but reduces long-term fitness in a modern post-industrial society. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences, 279(1746), 4342-51.

6. Myrskyla, M., Kohler, H.P., & Billari, F.C. (2008). Advances in development reverse fertility declines. Nature, 460(7256), 741-3.

7. Kohler, H.P., Rodgers, J.L., & Christensen, K. (2004). Is fertility behavior in our genes? Findings from a Danish twin sudy. Population and Development Review, 25(2), 253-88.

8. Berg, V., Rotkirch, A., Vaisanen, H., & Jokela, M. (2013). Personality is differentially associated with planned and non-planned pregnancies. Journal of Research in Personality, 47(4), 296-305.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Zašto bogati rađaju manje? - Princip | Princip

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: