Brak usrećuje ljude! Poluistina ili kompletna laž?

Da li brak favorizuje muskarce

Neka podigne ruku ko veruje da brak usrećuje ljude. Žao mi je, pokušajte ponovo u sledećem ispitnom roku.

Šalu na stranu, hoće li vas brak učiniti srećnijom osobom? Psiholozi se ovim pitanjem ekstenzivno bave već decenijama, a sve do nedavno, opšteprihvaćena interpretacija rezultata njihovih istraživanja glasila je otprilike ovako: Udate žene i oženjeni muškarci su – u poređenju s onima koji su izabrali drugačije – srećniji, zadovoljniji svojim životom, fizički i mentalno zdraviji, dugovečniji, bolje plaćeni za isti posao[1].

Šta nije u redu s ovakvim zaključkom?

Za početak, izveden je na osnovu poređenja ljudi koji su trenutno u braku sa onima koji u datom trenutku to nisu. Ono, međutim, jedva da išta govori o uticaju bračnog statusa na ispitivanu pojavu; recimo, subjektivni doživljaj sreće ili zadovoljstvo životom. Naime, oženjeni muškarci i udate žene razlikuju se od neoženjenih/neudatih po čitavom nizu parametara: materijalni resursi kojima raspolažu, tip socijalnih kontakata koje ostvaruju, roditeljstvo, izloženost stigmatizaciji… Moguće je, dakle, da neki od ovih faktora, a ne bračni status, generiše razlike u ličnom iskustvu sreće.

Drugo, grupa ljudi koji su trenutno u braku ne uključuje razvedene, kao ni one kojima je partner umro. Dakle, nalazi standardnih studija na temu odnosa bračnog statusa i sreće ne mogu se generalizovati na sve koji su iskusili brak. Posledično, na osnovu njih se ne može izvesti zaključak da bi neoženjeni/neudate stupanjem u brak automatski postali srećniji.

Treće i najvažnije, čak i sa ovakvim dizajnom – metodološki ugrađenom pristrasnošću u korist braka – istraživanja pokazuju da je njegov pozitivan efekat na zadovoljstvo životom zapravo minoran; da se i takav vremenom topi; da su razvedeni ljudi, udovci i udovice u proseku manje srećni od onih koji nikada nisu bili u braku.

Brak, razvod, sreća

Primena metodološkog zlatnog standarda na ispitivanje uzročno-posledične veze između bračnog statusa i ličnog doživljaja sreće nije moguća. Ne možete, naime, formirati uzorak odraslih mladih ljudi, bez prethodnog iskustva braka, koje ćete potom nasumice razvrstati u dve kategorije: „oženi/udaj se“; „ostani neoženjen/neudata“.

Sledeći najbolji dizajn podrazumevao bi da grupu ljudi pratite tokom određenog perioda njihovog odraslog života i posmatrate/merite koliko su srećni. Ukoliko vas zanima efekat braka na nivo opšteg životnog zadovoljstva, onda ćete učesnike u studiji pitati o tome i pre i nakon stupanja u brak, ponavljajući evaluacije u određenim vremenskim razmacima.

Dobra vest je da ovakva istraživanja postoje. Još bolja – da je u časopisu Journal of Personality and Social Psychology prošle godine objavljena metaanaliza[2], koja sumira i analizira rezultate 18 longitudinalnih studija efekta braka na iskustvo sreće, kao i osam metodološki uporedivih studija uticaja razvoda na stepen životnog zadovoljstva. Rezulatati su više nego interesantni:

  • Nakon razvoda, ljudi se isprva osećaju nešto manje srećno nego neposredno pre njega. Vremenom, bivaju sve zadovoljniji životom.
  • Nakon venčanja, ljudi se isprva osećaju ili nešto srećniji nego neposredno pre njega ili ne opažaju nikakvu promenu. Vremenom, nivo zadovoljstva životom ili ostaje neizmenjen ili počinje da opada.

U čemu je štos? Ispada da, gledano na duže staze, razvod ljude čini srećnijima, a brak nesrećnijima?!

Autori pomenute metaanalize se ne bi složili s ovakvom interpretacijom njenih rezultata. Naime, u slučaju braka, anticipacija događaja venčanja podiže nivo opšteg životnog zadovoljstva. Stoga je negde i razumljivo da će, nakon što se događaj zbio, samoprocenjeni osećaj sreće ostati na istom nivou ili blago pasti. Slična logika važi i povodom razvoda. Prirodno je da se ljudi u periodu koji prethodi razvodu osećaju loše. Nakon što do samog čina i dođe, počinju da se osećaju srećnije i zadovoljnije. Ovakvo tumačenje uklapa se u rezultate studija psihološke adaptacije na stresore, bilo pozitivne bilo negativne[3].

Svih 18 studija uticaja braka na lično iskustvo sreće spada u tzv. prospektivna istraživanja. To znači da su istraživači počeli sa odgovarajućim anketama dok su ispitanici bili single, nastavljajući da postavljaju ista pitanja i nakon što su stupili u brak. U proseku, subjekti su se u pet navrata izjašnjavali o stepenu zadovoljstva sopstvenim životom, pri čemu su im prve ankete, opet u proseku, administrirane neka četiri meseca pre promene bračnog statusa.

U najmanje 11 od ukupno 18 studija, uzorak su čnili ljudi ljudi koji su ostali u braku za vreme celokupnog trajanja istraživanja. Dakle, nema onih koji su pored braka iskusili i razvod ili udovištvo. Stoga, moglo bi se reći da ova istraživanja više govore o implikacijama stabilnosti braka na životno zadovoljstvo nego o posledicama stupanja u brak na emocionalno blagostanje. Ukoliko u uzorak uključite i razvedene i obudovele, pozitivan uticaj braka na samoprocenjeni nivo sreće svodi se na efekat medenog meseca.

To što brak, uprkos uvreženom mišljenju, ne deluje pozitivno na opšte životno zadovoljstvo pojedinca ne mora da znači potpunu neutralnost razmene burmi. Nalazi jedne skorašnje studije[4] upućuju, na primer, na sledeći zaključak: Iako brak sam po sebi ne čini ljude srećnijim, štiti ih od pada zadovoljstva životom, do kojeg inače dolazi s godinama.

Da li ovo znači da su ljudi koji čitavog života ostanu izvan braka osuđeni da budu manje srećni? Ne znači. Kohabitacija, odnosno bilo koji vid vanbračne veze, deluje jednako protektivno[5]. Nema razloga da isto ne važi i u pogledu trajnih, posvećenih, emocionalnom bliskošću obojenih prijateljstava. Sve skupa ima logike ako se pođe od činjenice da je čovek socijalna životinja sa imanentnom potrebom za socijalnim kontaktom i (emocionalnom) razmenom s drugim ljudima.

Teza da brak usrećuje u toj meri je popularizovana da se često gubi iz vida da govorimo o korelaciji između dve pojave – braka i lične procene zadovoljstva životom. Izražena korelacija između dve pojave, pod uslovom da nije slučajna ili rezultat delovanja nekog trećeg faktora, svedoči da među njima postoji veza. Ona nije nužno uzročno-posledična. Kada jeste, mora se voditi računa o smeru kauzalnog toka. Konkretno, kao što postoji mogućnost da brak usrećuje, postoji i alternativna opcija – da su ljudi koji se osećaju srećnije skloniji da stupe u brak.

Dvojica švajrcarskih istraživača, Alojz Štucer (Alois Stutzer) i Bruno Frej (Bruno Frey) testirali su – i potvrdili – ovakvu hipotezu na uzorku od nekoliko hiljada Evropljana, čije je blagostanje, uključujući samoprocenjeni osećaj sreće i zadovoljstvo životom, praćeno u periodu od punih 17 godina[6]. Dakle, ništa čudno što istraživanja pokazuju kako su ljudi u braku u proseku za nijansu srećniji od neudatih/neoženjenih. Odnos samoprocenjenog nivoa zadovoljstva životom između ove dve kategorije bio je takav i pre nego što su ovi prvi stupili u brak.

Brak favorizuje muškarce

Želela sam da se udam, ali sada shvatam da nikada nisam želela da budem supruga.

Jill Bialosky, pesnikinja.

Mada brak čini dvoje*, njegovi pozitivni efekti na parametre koji određuju opšte blagostanje – sreća, zadovoljtvo životom, fizičko i mentalno zdravlje, prihodi itd. – rezervisani su, čini se, samo za mušku polovinu zajednice. Naime, oženjeni muškarci su srećniji i zadovoljniji životom ne samo u poređenju sa neoženjenim pripadnicima istog pola, već i u odnosu na udate žene. Da stvar bude interesantnija, brak na muškarce deluje blagotvorno nezavisno od kvaliteta odnosa s partnerkom.

Nasuprot ovome, udate žene su srećnije od neudatih i razvedenih jedino ukoliko su prethodno zadovoljne brakom. Kvalitet veze i odnosa s partnerom pojavljuje se kao ključni medijator u pogledu svih pobrojanih parametara blagostanja izuzev zarade. Muškarci su, naime, u proseku bolje plaćeni od žena nezavisno od bračnog statusa jednih ili drugih.

Brak i novac: Oženjeni muškarci plaćeniji od neoženjenih

Čak i kada se u obzir uzmu faktori kao što su obrazovanje, starost i radno iskustvo, oženjeni i razvedeni muškarci plaćeniji su od neženja za 11, tj. devet odsto[7]. Na pitanje zašto je to tako, istraživači potežu jednu od tri hipoteze:

Prema prvoj, radi se o pristrasnosti poslodavaca u korist oženjenih, odnosno o diskriminaciji neženja. Poslodavci, kaže teorija, uzimaju bračni status kao pokazatelj odgovornosti i lojalnosti. Sem toga, kada odlučuju o unapređenjima, povišicama i bonusima, bilo svesno bilo nesvesno, rukovode se time da oženjeni muškarac izdržava porodicu. Hipotezu osnažuje podatak da razlika u primanjima u korist porodičnih muškaraca opada[8], verovatno u skladu s promenom društvene percepcije braka i muškarca kao glavnog provajdera u porodici.

Druga popularna teorija kaže da brak muškarca čini produktivnijim. Ukoliko žena ostane kod kuće – da brine o deci i porodici – muškarac dobija dovoljno prostora/vremena da se profesionalno nadgradi i specijalizuje, što mu se kasnije vraća kroz uvećane prihode[9]. Problem za ovakvo objašnjenje predstavlja podatak da se oženjeni muškarci i neženje tek neznatno razlikuju po vremenu posvećenom obavljanju kućnih poslova[10].

Prema trećoj i sve prominentnijoj teoriji, uzročno-posledični odnos između bračnog statusa i visine zarade teče u obrnutom smeru od onog koji pretpostavljaju prethodne dve hipoteze. Po njoj, set osobina koji muškarca čini poželjnim upošljenikom preklapa se sa skupom karakteristika koji ga čine poželjnim za ulogu muža: odgovornost, inteligencija, poštenje, lojalnost/vernost… Štaviše, tržište, čini se, nije imuno ni na fizičku privlačnost[11].

Brak i zdravlje: Ženidba je lek

Pozitivna korelacija između braka, s jedne, i dobrog zdravlja i dugovečnosti, s druge strane, verovatno je i najstariji mit o pogodnostima formalizovanog života udvoje. Nastao je davne 1858 godine, zahvaljujući britanskom epidemiologiju Vilijamu Faru (William Farr), a statistika koja je ovu korelaciju otkrila ujedno se smatra kamenom temeljcem medicinske statistike.

Analizirajući i ukrštajući podatke iz knjiga rođenih, umrlih i venčanih, Far je u osvit 19. veka došao do zaključka da populacija oženjenih/udatih Francuza živi zdravije i duže od obudovelih i onih koji nikada nisu stupili u brak. Savremena nauka ne spori da brak povoljno deluje na zdravlje i dugovečnost ljudi. Otkrila je, međutim, nešto što Far nije mogao da uvidi na bazi statistike kojom je raspolagao – rodnu asimetriju u ovom pogledu[12], [13], [14]:

  • Da bi brak doneo pozitivne efekte po fizičko i mentalno zdravlje i očekivano trajanje života, žena mora biti zadovoljna brakom i odnosom sa svojim partnerom.
  • Zdravlje i dugovečnost muškarca profitiraju od bezmalo svakog/svakakvog braka.

U međuvremenu, istraživači su otkrili niz činjenica koje govore u prilog tezi da brak favorizuje muškarce:

Postoji više razloga za ovakvu asimetriju. Imajući u vidu da muškarci više uživaju benefite zajedničkog života, a žene više ulažu u opstanak braka i porodice, ne čudi da se one lakše odlučuju na razvod, kao ni to što muškarci teže da ostanu u braku, čak i kada njime nisu zadovoljni. Nije beznačajno ni to što žene, nakon razvoda, mogu da očekuju veću i širu podršku nego muškarci.

Gde nas sve ovo ostavlja? Umesto zaključka, napomena: Žene su zadovoljnije brakom i manje sklone da zatraže razvod ukoliko žive s partnerom koji je voljan da sa njima podeli porodične i kućne obaveze[16]. Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja od pre nekoliko godina, izvedenom na reprezentativnom uzorku odraslih Amerikanaca, podela kućnih poslova nalazi se na trećem mestu među faktorima koji određuju zadovoljnost brakom; ispred su jedino vernost i dobar seks.

Izvori:

1. Stack, S., & Eshleman, J.R. (1998). Marital status and happiness: A 17-nation study. Journal of Marriage and Family, 60(2), 527-36. Available: http://www.jstor.org/discover/10.2307/353867?uid=3738928&uid=2129&uid=2&uid=70&uid=4&sid=21103246525473

2. Luhmann, M., Hofmann, W., Eid, M., & Lucas, R.E. (2012). Subjective well-being and adaptation to life events: A meta-analysis on differences between cognitive and affective well-being. Journal of Personalitiy and Social Psychology, 102(3):592-615. Available: http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3289759/

3. Lucas, R.E. (2007). Adaptation and the Set-Point Model of subjective well-being: Does happiness change after major life events? Current Directions in Psychological Science, 16(2), 75-9.

4. Yap, S.C.Y, Anusic, I., & Lucas, R.E. Does personality moderate reaction and adaptation to major life events? Evidence from the British Household Panel Survey. Journal of Research in Personality, 46(5), 477-88.

5. Musick, K. & Bumpass, L. (2012). Reexamining the case for marriage: Union formation and changes in well-being. Journal of Marriage and Family, 74(1), 1–18. Available: http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1741-3737.2011.00873.x/full

6. Stutzer, A. & Frey, B.S. (2006). Does marriage make people happy, or do happy people get married? Journal of Socio-Economics, 35(2), 326-47. Available: http://www.bsfrey.ch/articles/434_06.pdf

7. Korenman, S. & Neumark, D. (1991). Does marriage really make men more productive? Journal of Human Recources, 26(2), 248-68.

8. Blackburn, M. & Korenman S. (1994). The declining marital status earning differential. Journal of Population Economics, 7(3), 249-70.

9. Becker, G. (1985). Human capital, effort, and the sexual division of labour. Journal of Labor Economics, 3(1), S33-S58.

10. Hersche, J. & Stratton, L. (2000). Household specialization and the male marital wage premium. Industrial and labour relations review, 54(1), 78-94.

11. Nakosteen, R. & Zimmer, M. (2001). Spouce selection and earnings: Evidence of marital sorting.  Economic Inquiry, 21(2), 223-31.

12. Proulx, C.M. & Snyder-Rivas L.A. (2013). The longitudinal associations between marital happiness, problems, and self-rated health. Journal of Family Psychology, 27(2), 194-202.

13. Kiecolt-Glaser, J.K. & Newton, T.L. (2001). Marriage nad health: His and hers. Psychological Bulletin, 127(4), 472-503. Available: http://pni.osumc.edu/KG%20Publications%20%28pdf%29/142.pdf

14. Orht-Gomer, K., Wamala, S.P., Horsten, M., Schenck-Gustafsson, K., Schneiderman N., & Mittleman, M.A. (2000). Marital stress worsens prognosis in women with coronary heart disease: The Stockholm female coronary risk study. JAMA, 284(23), 3008-14. Available: http://jama.jamanetwork.com/article.aspx?articleid=193378

15. Brinig, M.F. & Allen, D.W. (2000). ‘These boots are made for walking’: Why most divorce filers are women. American Law and Economics Review, 2(1), 126-69.

16. Galovan, A.M. (2013). Father involvement, father-child relationship quality, and satisfaction with family work: Actor and partner influences on marital quality. Journal of Familiy Issues. doi: 10.1177/0192513X13479948

*Sve studije uzete u obzir prilikom pisanja ovog članka za uzorak su imale heteroseksualne parove i pojedince.

Advertisements

One comment

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: