Vladimir Putin, vođa „Konzervativne internacionale“; Kako tradicionalisti vide ljudsku prirodu i moralnost

Medijski, godina na izmaku Rusima je počela objavom predsednika Vladimira Putina da se razvodi. Završava se obelodanjivanjem njegovih ambicija da stane na čelo „Konzervativne internacionale“, rastućeg globalnog pokreta za očuvanje tradicionalnih vrednosti, u prvom redu – porodice.

Putinovo nedavno Godišnje obraćanje o stanju nacije, suštinski, traktat o superiornosti ruskih „tradicionalnih vrednosti“ naspram zapadnog „bespolnog i jalovog“ liberalizma, usledilo je samo nekoliko dana pošto je Centar za strateške komunikacije, moskovski think tank blizak Kremlju, predstavio dokument pod naslovom: „Putin: novi vođa globalnog konzervativizma“.

Autori ove analize – svojevrsnog preseka globalnog ideološkog trenutka – ocenjuju da većina ljudi, širom sveta, „čezne za stabilnošću i sigurnošću“, „daje prednost tradicionalnim porodičnim vrednostima nad feminizmom i gej pravima“, „preferira nacionalnu državu umesto multikulturalnog melting pot-a“. To su, kaže se, vrednosti koje štiti i za koje se zalaže ruski predsednik, što ga svrstava uz „svetsku većinu“ i čini idealnim kandidatom za zaštitno lice „svetskog konzervativizma“.

Mada o Putinu i Kremlju nema visoko mišljenje, Patrik Bjukenen (Patrick Buchanan), jedan od najpoznatijih američkih konzervativnih komentatora, smatra da ruski predsednik ovog puta zaista govori „u ime većine čovečanstva“ i „vidi budućnost jasnije od Amerikanaca, zaglavljenih u hladnoratovskoj paradigmi“. Ta budućnost, odnosno 21. vek, mogla bi, piše Bjukenen, biti obeležena „borbom konzervativaca i tradicionalista protiv militantnog sekularizma multikulturalne i transnacionalne elite“.

Zašto konzervativcima smetaju multikulturalnost, transnacionalnost, sekularizam, feminizam, netradicionalna porodica…?

Konzervativizam je u osnovi teza da korenita društvena promena nije moguća, i to usled ograničenosti ljudske prirode. Argument teče otprilike ovako: Bilo bi lepo učiniti svet boljim, ali ljudi nisu u stanju da vide dalje od sopstvenih interesa i interesa grupa kojima pripadaju. Zbog ovakvih kognitivnih, motivacionih i emocionalnih ograničenja, svaki sistematski pokušaj da se ljudsko društvo poboljša – stalna težnja progresivistički nastrojenih liberala – osuđen je na neuspeh. U najboljem slučaju, napori ka društvenom i moralnom progresu neće dati rezultate. U manje dobrom scenariju, izrodiće neželjene posledice i stvari učiniti gorim.

Dakle, da bi konzervativni argument opstao, nije dovoljno da ljudi manifestuju tendencije sebičnosti, pristrasnosti u korist sopstvene grupe (srodnika, prijatelja, komšija itd.), apatije prema strancima. Nužno je i da one budu nepromenljive, bilo usled inherentnih ograničenja čovekove psihologije bilo zbog naše nesposobnosti da te granice pomerimo a da pritom ne napravimo veću štetu.

Iako se ideološki konzervativizam često dovodi u vezu s odbacivanjem Darvinove (Charles Darwin) teorije evolucije i, šire, naturalizma moderne nauke generalno, savremeni socijalni konzervativci neretko upravo teoriju evolucije vide kao potvrdu naučne utemeljenosti svoje vizije ljudske prirode kao fiksirane, a evolucionistička objašnjenja čovekove moralnosti kao dokaz superiornosti svoje političke filozofije. Mada smeštanje ljudske prirode i morala u kontekst evolucije izgleda kao značajan pomak u odnosu na predarvinovske koncepcije istih, a takve konzervativnim mišljenjem dominiraju od 18. veka naovamo, ni evo-konzervativizam ne uspeva da se oslobodi ključnih nedostataka svojih idejnih predaka: (i) precenjuje „prirodna“ (čitaj: „biološka“) ograničenja čovekovog moralnog kapaciteta; (ii) potcenjuje čovekov potencijal za moralni napredak.

Evolucionisti veruju da se ljudska moralnost može objasniti Darvinovim prinicipima evolucije, tj. delovanjem mehanizma prirodne selekcije. Ideja je da sve karakteristike organizma, bilo fizičke bilo bihejvioralne, utiču na njegovu sposobnost preživljavanja i reprodukcije. Dok neke, kao što su oči ili srce, imaju očitu adaptivnu funkciju, s drugima to nije slučaj. Njihova adaptivna vrednost ne samo da nije očigledna, već iz darvinovske perspektive mogu izgledati paradoksalno. Čini se, naime, da praktično umanjuju biološki fitnes jedinke-nosioca. Kada bi to bilo tačno, njihova proliferacija išla bi protiv osnovnih načela teorije evolucije.

Važan skup ovakvih paradoksalnih osobina uključuje različite vidove altruizma^[1] – nesebičnih ponašanja kojima akter pospešuje fitnes druge jedinke, bez garancije da će mu to biti uzvraćeno, bilo direktno bilo posredno (na primer, preko genetskih srodnika). Ona u ljudskoj vrsti nisu retkost, a moral je, čini se, odigrao važnu ulogu u njihovoj evoluciji.

Evolucioni psiholozi i antropolozi na moral gledaju kao na karakteristiku koja je omogućila, pospešivala i održavala visok nivo kooperativnosti među pripadnicima lovačko-sakupljačkih zajednica^{[2], [3]}. Njegova primarna uloga, kaže objašnjenje, sastojala se u kontroli sebičnih impulsa pojedinca, i to na dva načina: (i) putem pretnje kaznom za sebična ponašanja^{[4], [5]}; (ii) kroz internalizaciju moralnih normi koje pojedinca odvraćaju od sebičnih ponašanja^{[6], [7]}.

Bihejvioralni modeli pokazuju da pojedinac zaista ostvaruje veći benefit kao član visoko kooperativne grupe nego kao slobodni strelac ili deo grupe čiji članovi međusobno ne sarađuju. Ako je uopšte moguć, lov na opasnog mamuta jednostavnim oružjem predstavlja strašan rizik po život pojedinca koji bi se samostalno upustio u takvu avanturu. Koordinisani napad udruženih pojedinaca znatno umanjuje rizik ovakvog poduhvata, a podela plena kooperaciju čini isplativom i poželjnom.

Zdravorazumski, „biti moralan“ nije ništa drugo nego „biti dobar“. Međutim, jednom kada razumemo da je sa aspekta funkcije moralnost prevashodno stvar kolektiva, postaje jasno da ona ima i manje ružičastu stranu. Osim empatije, samopožrtvovanja, ljubaznosti i zahvalnosti, moral podrazumeva i moralisanje, ogovranje, stid, osudu, različite oblike i nivoe izopštavanja. Štaviše, ako je funkcija morala da promoviše kooperativnost unutar grupe, onda je za očekivati da moralne skrupule prestaju da važe izvan grupe kojoj pripadamo.

Polazeći od konvencionalnog shvatanja evolucije morala, konzervativizam tvrdi da stalno proširivanje moralne zajednice ide protiv čovekove „prirodne“ moralnosti. Stoga, uspostavljanje politika i institucija koje garantuju jednak moralni status svim pripadnicima ljudske vrste, pa čak i ne-humanim životinjama, zanemaruje „prirodna“ ograničenja čovekove psihologije.

Evo-konzervativni argument ima znatno dublje implikacije nego što su njegovi proponenti spremni da priznaju. Naime, ukoliko smo zaista evoluirali sa tako ograničenim moralnim kapacitetom, onda je „prirodno“ ne samo da se protivimo proširivanju moralne zajednice na celokupno čovečanstvo, već i da negiramo moralni status svim „autsajderima“, svima koje ne pokriva „mi“.

Uprkos tome što je u osnovi opasna ideja, evo-konzervativizam može delovati opravdano i prihvatljivo. Naime, altruizam jeste izvesniji među „svojima“ i ljudi se, istina, često ponašaju kao da „onima drugima“ priznaju manju moralnu težinu. S druge strane, ovakvo shvatanje ljudske moralnosti ne može da objasni njenu očiglednu rastegljivost i inkluzivnost. Računajući nazadovanja u vidu ropstva, kolonijalizma i genocida, posmatrano u celini, granice onoga što smatramo moralnom zajednicom se kontinuirano proširuju, govoreći u prilog fleksibilnosti ljudskog morala. Ukoliko je pak čovekov moral elastičniji nego što bi sledilo iz konvencionalne teorije o njegovoj evoluciji, onda se savremenim socijalnim konzervativcima može postaviti pitanje zbog čega bi bilo loše eksploatisati mogućnosti koje iz ovakve fleksibilnosti proizilaze.

Kultura ljudskih prava, zasnovana na ideji da sva ljudska bića imaju jednaku moralnu poziciju, predstavlja verovatno najeklatantniji primer inkluzivnosti našeg morala. Nasuprot konzervativizmu, koji moralnu poziciju dodeljuje na bazi pripadnosti grupi i/ili mogućnosti da moralno činjenje bude uzvraćeno, inkluzivističko shvatanje moralnosti moralnu vrednost garantuje na bazi kognitivnog kapaciteta pojedinca, nezavisno od njegove sposobnosti da uzvrati altruizam, doprinese kroz kooperaciju i sl.

Mada koncept ljudskih prava može izgledati kao (progresivistička) novotarija, inkluzivni moral, čini se, nije ništa manje „prirodan“ od moralnosti kakvu sugeriše konzervativizam. Naprotiv, uprkos tome što je manjinsku grupu ili slabijeg pojedinca realno moguće eksploatisati bez bojazni od odmazde, takvo bismo činjenje instinktivno proglasili fundamentalno nemoralnim.

Klasična evolucionistička shvatanja ljudskog morala relativno dobro, verovatno i prilično tačno objašnjavaju moralnost čoveka pleistocena. Zaista, farmer iz doba neolita platio bi visoku biološku cenu da je vodio računa o dobrobiti životinja i postupao s njima u skladu s današnjim shvatanjem okrutnog postupanja.

Konzervativizam na ovakvu argumentaciju uobičajeno odgovara tezom da je inkluzivni moral nusproizvod evolucije moralnosti. Zaista, moralno ponašanje je verovatno staro koliko i ljudski rod. Inkluzivni moral je, uzmemo li u obzir istoriju evolucije čoveka, skorašnjeg datuma. Njegova manifestacija poklapa se s tehnološkim napretkom. Drugim rečima, proširivanje empatije i altruizma izvan granica primarne grupe postalo je moguće tek nakon što je čovek ovladao odgovarajućim tehnologijama. Međutim, čak i ako je inkluzivni moralni sentiment tehnološki zavisan, tj. kulturno indukovana modifikacija našeg prirodno fiksiranog morala, to ne pobija tezu da je ljudska moralnost fleksibilna, dakle, ne onakva kakvom je slika konzervativizam.

---

[1] Detaljnije o evoluciji altruizma videti u članku „Evolucija kooperativnosti: Zašto čovek čoveku nije vuk“.

[2] Boehm, C. (2010). Moral origins: The evolution of virtue, altruism, and shame. New York, NY: Bacsic Books.

[3] Gintis, H., Bowles, S., Boyd, R., & Fehr, E. (2003). Explaining altruistic behavior in humans. Evolution and human behvaior, 24(3), 153-72.

[4] Mathew, S. & Boyd, R. (2011). Punishment sustains large-scale cooperation in prestate warfare. Proceedings of the National Academy of Sciences (USA), 108(28), 11375-80.

[5] Boyd, R., Gintis, H., & Bowles, S. (2010). Coordinated punishment of defectors sustains cooperation and can proliferate when rare. Science, 328(5978), 617-20.

[6] Mathew, S. & Boyd, R. (2011). Punishment sustains large-scale cooperation in prestate warfare. Proceedings of the National Academy of Sciences, 108(28), 11375-80.

[7] Boyd, R., Gintis, H., & Bowles, S. (2010). Coordinated punishment of defectors sustains cooperation and can proliferate when rare. Science, 328(5978), 617-20.

Oznake: etika, evolucija, konzervativizam, liberalizam, ljudska priroda, moral