Psihologija novogodišnjih rezolucija: Samoobavezivanje ili samoobmana?

Novogodišnje rezolucijeSmršati, ostaviti cigarete, kloniti se alkohola, redovno ići u teretanu, štedeti… Centralno mesto na vašoj novogodišnjoj listi rezolucija možda pripada nečem trećem, ali to ne menja suštinu: Nameravate da se oslobodite loših i steknete zdravije navike. Kakvi su izgledi da ćete uspeti?

Koncept novogodišnje rezolucije zanimljiv je sam po sebi. Vezuje se za nastojanja hrišćanskih puritanaca, početkom 18. veka, da proslavu Nove godine, drevni paganski običaj organizovanja slavlja u čast Janusa[1], boga s dva lica, pretvore u sveti dan. Ipak, praksa puritanaca da se na prelasku iz stare u novu godinu, putem religioznih rezolucija, obavezuju na veću posvećenost bogu ubrzo je popirimila svetovni karakter, a novogodišnje rezolucije postale su simbol individualnog napora ka samopoboljšanju. Već Džonatan Edvards (Jonathan Edwards), američki teolog iz 18. veka, inače poznat po ekstenzivnom pisanju na temu zla prokrastinacije, na svoju čuvenu listu 70 rezolucija stavlja i ovako nešto: „Pitati sebe, na kraju svakog dana, nedelje, meseca i godine, jesam li u bilo kom pogledu mogao bolje“.

Danas su ovakve rezolucije opšte mesto. Uz svođenje računa, neku vrstu evaluacije jednogodišnjeg perioda iz ličnog ugla, samoobavezivanje na promenu ponašanja nabolje spada u omiljene „sportove“ za kraj godine. Pitanje je, međutim, kako željene transformacije sprovesti u delo, odnosno šta uraditi da novogodišnja lista rezolucija ne ostane spisak lepih, a neostvarenih želja.

Kao gost-sudija u programu So you think you can dance, pop zvezda Lejdi Gaga (Lady Gaga) izlazi sa sledećim motivacionim savetom:

„Lepo je dobijati nagrade, ali znate šta? Kad prodam gomilu ploča, ja sve platinaste poskidam sa zida. Pretvaram se kao da nisam prodala nijednu, tako da onda sve moram da uradim iznova.“

U suštini, Lejdi Gaga upozorava na opasnost da pokazatelji uspeha (trofeji okačeni na zidu) zamene pravi uspeh (osvajanje novih trofeja); da simboli zamene realnost.

Realnost vs. samoobmana

U trci za nagrade, Lejdi Gaga očito nije čitala The Secret[2], bestseler australijske TV producentkinje Ronde Birn (Rhonda Byrne). Za razliku od kraljice pop muzike, kraljica samopomoći[3] zagovara sasvim drugačiji put do ostvarenja zacrtanih ciljeva: Ako verujete i ponašate se kao da ste svoje ciljeve već ostvarili, to će se i dogoditi.

Reč je o dve dijametralno suprotne strategije. U strahu da bi simboli uspeha mogli da je ulenje i na taj način postanu prepreka osvajanju novih vrhova, Gaga namerno iz vidokruga uklanja podsećanja na svoje realne uspehe. Birn pak sugeriše da puko fantaziranje o uspehu rezultira realnim uspehom. Neka psihološka nauka presudi ko je od njih dve u pravu.

Pitanje fantazija u psihologiju na velika vrata uvodi Frojd (Sigmund Freud). Smešta ih u kontekst iracionalnog libida – parčeta naše psihe koje živi za neposredno zadovoljstvo. Momentalna gratifikacija nije, međutim, uvek moguća. Kada izostane, libido pribegava triku koji Frojd naziva primarni proces, a koji se sastoji u kreiranju mentalne slike objekta potrebnog za zadovoljenje određene želje ili potrebe. Ovaj akt imaginacije, sam, proizvodi osećaj zadovoljstva, iako je prava gratifikacija izostala.

Kako čovek sazreva, primarni proces se povlači, a na scenu stupaju sekundarni procesi, koji počivaju na razumu i uzimaju realnost u obzir: Kao odrasli, u stanju smo da odložimo gratifikaciju, čak i podnesemo bol ukoliko je tako nešto neophodno da bismo ostvarili svoje planove.

Frojd bi dakle bio fan Lejdi Gage; slike i simboli nam mogu doneti zadovoljstvo, ali nas isto tako mogu omesti u realnom radu na postizanju ciljeva.

Pozitivne fantazije vs. pozitivna očekivanja

Na sreću, interesovanje psihologa za temu fantazija nije ostalo u granicama psihoanalize. Gabriele Etingen (Gabriele Oettingen), profesorka psihologije na univerzitetima u Njujorku i Hamburgu, više od deset godina eksperimentalno ispituje kako pozitivne fantazije utiču na ostvarenje određenih ciljeva. Ako bi rezultate njenih ispitivanja trebalo sumirati u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi: Generalno, dobro je imati pozitivan stav u pogledu sopstvene budućnosti, ali treba biti u najmanju ruku obazriv prema prepuštanju pozitivnim fantazijama o budućnosti.

Za jedno od svojih istraživanja[4], Etingen je odabrala četiri grupe subjekata: diplomce u potrazi za poslom; studente zaljubljene u kolegu suprotnog pola; studente koje uskoro očekuje ispit; pacijente koje uskoro očekuje operacija ugradnje veštačkog kuka. U sva četiri slučaja, merila je koliko ispitanici fantaziraju o pozitivnom ishodu i u kojoj meri očekuju pozitivan ishod.

Iako se distinkcija fantazija/očekivanje može činiti trivijalnom, između njih postoji suštinska razlika. Pozitivna očekivanja bazirana su na prethodnom iskustvu; na primer, očekujete da ćete položiti ispit jer ste se pripremali na način koji se u prošlosti pokazao uspešnim. Nasuprot tome, fantazija podrazumeva uživljavanje, odnosno trenutno mentalno proživljavanje zamišljenog pozitivnog ishoda; na primer, leškarite i „vidite“ sebe kako briljirate na ispitu.

Prema rezultatima sve četiri studije u citiranom istraživanju, pozitivno fantaziranje stoji u negativnoj korealciji s postizanjem cilja. Drugim rečima, što više fantazirate, to je manja verovatnoća da ćete u realnosti postići ono o čemu „sanjate“. Među diplomcima u potrazi za poslom, oni koji su pribegli strategiji pozitivnih fantazija javljali su se na manji broj konkursa i, logično, dobijali manje ponuda za posao. U slučaju da se zaposle, našli bi se na manje plaćenim pozicijama u poređenju sa ispitanicima koji su „samo“ gajili pozitivna očekivanja u pogledu zapošljavanja.

Zašto bi pozitivne fantazije ovako negativno uticale na ostvarenje planiranog? Prema jednom od ubedljivijih objašnjenja[5], budući da se svode na uživljavanje, tj. mentalno proživljavanje nečega što tek treba da se dogodi, one ljude čine manje energičnim i slabije fokusiranim u realnom radu na postizanju ciljeva. Slično, pokazalo se da ključna tehnika samopomoći – mantrično ponavljanje afirmacija o samom sebi, tipa „ja to mogu“, „uspeću“, „meni to jednostavno pripada“ i sl. – ljudima zapravo umanjuje samopouzdanje i čini da se osećaju loše u sopstvenoj koži[6].

Ukoliko se nosite mišlju da sebi zabranite fantaziranje, imajte strpljenja za nešto detalja koji slede.

Mentalno kontrastovanje

Standardna studija Gabriele Etingen ima tri grupe subjekata: „fantazija“; kontrolna grupa; „mentalna kontrast“. Subjekti iz prve grupe, kao što njen naziv sugeriše, fantaziraju da su već postigli željeni cilj. Kontrolnu grupu čine ispitanici kojima istraživači ne sugerišu kako da misle o ostvarenju cilja kojem teže. Ispitanici iz treće grupe fantaziraju pozitivan ishod, ali takav scenario odmah porede s realnim stanjem stvari[7]. Šta kažu rezultati?

Ukratko, ljudi koji ka zacrtanom cilju grabe putem fantazija, à la Byrne, u realnosti pokazuju najslabiju posvećenost i motivaciju da se za njega izbore[8]. Oni koji se na putu do cilja služe metodom mentalnog kontrastovanja, à la Lady Gaga, najposvećeniji su i najjače motivisani da ga realizuju[9]. Negde između, svrstavaju se osobe koje su, u nastojanju da ostvare ono čemu teže, pretežno fokusirane na sadašnjost ili usredsređene na formulaciju cilja koje su sebi postavile.

Da li zbog prepuštanja fantazijama ili nečeg drugog, tek, novogodišnje rezolucije često ne traju duže od mamurluka posle novogodišnje proslave. Kada je krajem osamdesetih godina prošlog veka počeo da se bavi ovom temom, američki psiholog Džon Norkros (John Norcross) utvrdio je da otprilike polovina odrasle američke populacije praktikuje sastavljanje lista novogodišnjih rezolucija[10]. Dve godine kasnije, istih se drži samo 19 odsto uzorka[11], i to ne kontinuirano; i najistrajniji, tokom dvogodišnjeg perioda, u proseku 14 puta odustaju i vraćaju se svojim novogodišnjim rezolucijama.

Nije, međutim, sve izgubljeno:

  • Sama činjenica da ste se na nešto samoobavezali povećava verovatnoću ćete planirano ostvariti.

Norkrosova istraživanja[12] pokazuju da se, nedelju dana od donete rezolucije, 70 odsto „rezolvera“ drži zadatog cilja, dok to isto važi tek za polovinu „nerezolvera“, ljudi koji ne pribegavaju rezolucijama a žele promenu u svom ponašanju. Na granici od šest meseci, razlika u korist rezolvera je još drastičnija: 46 odsto naspram četiri procenta.

  • Uspeh u realizaciji novogodišnjih planova ključno zavisi od toga hoćete li istrajati u prvih nekoliko nedelja od njihovog donošenja.

Razumljivo, započinjanje novog stila života i uspostavljanje novih rutina najteže pada na samom startu. Prema rezultatima psiholoških istraživanja, za formiranje navike potrebno je oko dva meseca. Norkrosovi izveštaji o stopama odustajanja od novogodišnjih rezolucija na liniji su s takvim nalazom: 71 odsto rezolvera odustane tokom prve dve nedelje; u trećoj i četvrtoj nedelji to učini 64 odsto njih; polovina digne ruke posle tri meseca; nakon isteka perioda od šest meseci, stopa odustajanja iznosi 46 procenata.

Kao i Gabriele Etingen, Norkros se, takođe, bavio strategijama koje manje ili više uspešno vode realizaciji odluka/ciljeva. Kao i Etingen, došao je do zaključka da fantaziranje, tj. wishfull thinking, skoro pa garantuje neuspeh[13]. Dok pozitivna očekivanja – uverenje da ćete snagom volje uspeti da ostvarite planove – spadaju u faktore koji doprinose realizaciji novogodišnjih rezolucija, zanemarivanje realnosti i neosnovani optimizam u pogledu budućnosti predstavljaju kočnice na tom putu.

  • Tajming je bitan; sama činjenica da s realizacijom određenog plana krećete ulaskom u novu godinu povećava šanse za uspeh.

Ketrin Milkmen (Katherine Milkman) i saradnici pokazali su nedavno serijom studija[14] da „temporalni graničnici“, kao što su praznici, rođendani, početak nedelje, meseca ili godine, nose sa sobom dozu optimizma u pogledu uspešnog kreiranja „novog, boljeg Ja“.

U novu godinu, s „novim Ja“

Da bi utvrdili da li je uopšte opravdano govoriti o vremenskim markerima „novog početka“, Milkmen i saradnici pratili su učestalost upita „dijeta“ na Guglovom pretraživaču. Izmerili su da, neposredno nakon novogodišnje noći, pretraga ovog pojma raste za čitavih 82 odsto u odnosu na period neposredno pre Nove godine. U skladu s hipotezom koju su testirali, manje izraženi skokovi beleže se početkom nedelje i meseca.

Sada je trebalo utvrditi da li sve ostaje na guglovanju. Da bi to proverili, istraživači su pročešljali kartoteku teretane Univerziteta Pensilvanije. Rezultat: posećenost je najveća početkom kalendarske godine, a nešto manji uzleti karakteristični su za početak nedelje i meseca.

Za potrebe treće studije, ista grupa istraživača analizirala je podatke sa sajta stickK.com, gde ljudi sastavljaju „samoobavezujuće ugovore“ da će postići određeni cilj. Ukoliko posustanu, plaćaju penale u realnom novcu (sredstva odlaze u humanitarne svrhe). Ponovo, ovakvi ugovori su najčešći početkom godine, meseca i sedmice.

Zašto nešto poput arbitrarno odabranog datuma ima moć da utiče na ponašanje ljudi? Milkman i saradnici imaju zanimljivo objašnjenje, smešteno u širi kontekst teorije ličnosti. Naime, ljudi za sebe misle da vremenom generalno postaju bolji. Greške i propuste, štetna ponašanja pripisuju „starom, inferiornom Ja“. S druge strane, sadašnje ponašanje obojeno je „sadašnjim Ja“. Ako smatrate da ste danas bolji, vredniji i uporniji nego juče, onda ćete na ostvarenju zacrtanog cilja zaista i raditi vrednije i upornije. Vremenski markeri u celoj priči samo pomažu da napravite granicu između „starog inferiornog Ja“ i „novog, poboljšanog Ja“.

Pažnja! Optimizam vreba!

Ukoliko ste napravili spisak novogodišnjih rezolucija i nameravate da ih sprovedete u delo, za početak odbacite sugestije pozitivne psihologije. Neosnovani optimizam će vas navesti da precenite[15] svoje mogućnosti u pogledu promene ponašanja, potcenite[16] vreme i napor koje morate da uložite kako biste željene promene realizovali, kao i da predimenzionirate[17] značaj koji će te promene, ukoliko do njih dođe, imati za vaš život u celini.

Odbacite li self-help crap, biće vam lakše da izbegnete sindrom lažne nade[18] – opasnost da sebi postavite nerealno visok cilj i istovremeno precenite sopstvene kapacitete za promenu. Drugim rečima, realnije postavljeni ciljevi – veća šansa da budu i realizovani[19].

Konačno, imajte na umu da vas na putu do cilja očekuju krize. Potrudite se da ih anticipirate i unapred pripremite odgovore na kritične momente[20]. Na primer: „Ako se osećam umorno pred odlazak u teretanu, popiću kafu ili pojesti bananu i ipak otići da vežbam“. Naime, biće vam teže da prekršite ovako konkretno formulisano pravilo, nego apstraktno načelo, tipa: „Vežbati je zdravo“.

P.S. Ako ste se već oglušili o svoju novogodišnju rezoluciju, ne očajavajte. Bilo koji ponedeljak je jednako zgodan vremenski marker za novi početak.


[1] Po njemu je prvi mesec u godini, januar, dobio ime.

[2] Sanneh, K. (2010, September 13). Power Lines: What’s behind Rhonda Byrne’s spiritual empire? [Reviw of the book The Secret]. The New Yorker. Retrieved from http://www.newyorker.com/arts/critics/atlarge/2010/09/13/100913crat_atlarge_sanneh?currentPage=all

[3] Adler, J. (2007, March 4). „The Secret“: Deos self-help book really help? [Reviw of the book The Secret]. Newsweek. Retrieved from http://www.newsweek.com/secret-does-self-help-book-really-help-95559

[4] Oettingen, G., & Mayer, D. (2002). The motivating function of thinking about the future: Expectations versus fantasies. Journal of Personality and Social Psychology, 83(5), 1198-212.

[5] Kappes, H., and Oettingen, G. (2011). Positive fantasies about idealized futures sap energy. Journal of Experimental Social Psychology, 47(4), 719-29.

[6] Wood, J.V., Perunovic, W.Q.E., & Lee, J.W. (2009). Positive self-statements: Power for some, peril for others. Psychological Science, 20(7), 860-6.

[7] Oettingen, G., Mayer, D., & Brinkmann, B. (2010). Mental contrasting of future and reality. Journal of personnel Psychology, 9(3), 138–44

[8] Oettingen, G., Pak, H., Schnetter, K. (2001). Self-regulation of goal setting: Turning free fantasies about the future into binding goals. Journal of Personality and Social Psychology, 80(5),736-53.

[9] Oettingen, G., Mayer, D., Sevincer, A.T., Stephens, E.J., Pak, H., & Hagenah, M. Mental contrasting and goal commitment: The mediating role of energization. Personality and Social Psychology Bulletin, 35(5), 608-22.

[10] Norcross, J.C., Ratzin, A.C., & Payne, D. (1989). Ringing in the new year: the change processes and reported outcomes of resolutions. Addictive Behaviors, 14(2), 205-12.

[11] Norcross, J., & Vangarelli, D.J. (1988-1989). The resolution solution: Longitudinal examination of New Year’s change attempts. Journal of Substance Abuse, 1(2), 127–34.

[12] Norcross, J., Mrykalo, M.S., & Blagys, M.D. (2002). Auld lang Syne: Success predictors, change processes, and self-reported outcomes of New Year’s resolvers and nonresolvers. Journal of Clinical Psychology, 58(4), 397-405.

[13] Norcross, J. (2000). Here Comes the self-help revolution in mental health. Psychotherapy, 37(4), 370-377.

[14] Dai, H., Milkman, K.L., & Riis, J. (December 24, 2013). The fresh start effect: Temporal landmarks motivate aspirational behavior. The Wharton School Research Paper No. 51. doi: 10.2139/ssrn.2204126

[15] Buehler, R., Griffin, Dale., & Ross, M. (1994). Exploring the „planning fallacy“: Why people underestimate their task completion times. Journal of Personality and Social Psychology, 67(3), 366-81.

[16] Arnett, J.J. (2000). Optimistic bias in adolescent and adult smokers and nonsmokers. Addictive Behaviors, 25(4), 625-32.

[17] Brownell, K.D. (1991). Dieting and the search for the perfect body: Where physiology and culture collide. Behavior Therapy, 22(1), 1-12.

[18] Polivy, J., & Herman, C.P. (2002). If at first you don’t succeed. False hopes of self-change. American Psychologist, 57(9), 677-89.

[19] Jones, F., Harris, P., Waller, H., & Coggins, A. (2005). Adherence to an exercise prescription scheme: The role of expectations, self-efficacy, stage of change and psychological well-being. British Journal of Health Psychology, 10(Pt 3), 359-78.

[20] Gollwitzer, P.M. (1999). Implementation intentions: Strong effects of simple plans. American Psychologist, 54(7), 493-503.

Advertisements

One comment

  1. Željko

    Što se tiče primene rezolucija, način na koji ja “obmanjujem“ svoj um je započinjanjem sitne navike. Na primer, mnogo je lakše meditirati svaki dan pet minuta umesto sat vremena, ili uraditi pet sklekova umesto tri serije po trideset. Tako se lakše uhvati ritam. Navika vremenom postane kvalitetnija, a i ostvarenje rezolucije opipljivije.

    Inače, uživam da čitam ovaj blog, pravi je otrežnjujući izvor saznanja. Hvala.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: