Psihologija novogodišnjih rezolucija II: Zamke samokontrole

SamokontrolaZnate li na šta potrošimo polovinu vremena koje provedemo budni? Na zadovoljavanje sopstvenih želja[1]. Ako je to tačno, onda podatak da čak 88 odsto novogodišnjih rezolucija ostane mrtvo slovo na papiru i ne predstavlja posebno iznenađenje. Štaviše, rezolucije formulisane u vidu napora ka samoodricanju – „prestaću da pušim“, „neću konzumirati alkohol“, „odreći ću se slatkiša“, „smršaću“ i sl. – posebno su sklone da nikada ne budu realizovane.

Zašto se tako teško odupiremo iskušenjima i ne uspevamo da eliminišemo sitna zadovoljstva za koja smo svesni da nam štete?

Roj Baumajster (Roy Baumeister), psiholog na Univerzitetu Floride u Talahasiju, mogao bi veoma precizno da odgovori na ovo pitanje: Zato što je samokontrola kao mišić[2], tj. ima ograničen kapacitet; kao što preopterećenje bicepsa dovodi do njegovog zamora i privremene oduzetosti, tako previše napora ka samokontroli dovodi do zamora ega[3] i privremene nemogućnosti samoregulacije ponašanja.

U jednom od eksperimenata, Baumajster i saradnici naveli su učesnike u istraživanju da poveruju kako su uključeni u studiju percepcije ukusa. Jedan po jedan, subjekti su ulazili u prostoriju u kojoj se nalazi pećnica, puna tek ispečenih čokoladnih biskvita. Ispitanik zatim seda za sto na kojem se nalaze dve činije: u jednoj je čokoladni keks, u drugoj – salata od rotkvica.

Trećini ispitanika istraživači su rekli da smeju da jedu samo rotkvice. Drugoj trećini data je instrukcija da smeju da jedu samo čokoladni biskvit. Preostala trećina subjekata nije učestvovala u ovom delu eksperimenta.

Eksperimentatori sada napuštaju prostoriju, a uključuju se skrivene kamere. Kako su se učesnici u studiji ponašali za vreme petominutnog odsustva istraživača?

Video zapis svedoči da su subjekti iz grupe „samo rotkvice“ uspevali da ispoštuju zadatak, ali ne bez napora: neki su jeli rotkvice pogleda prikovanog za činiju s kolačima; drugi su povremeno posezali za biskvitom kako bi ga samo pomirisali. Sve u svemu, nastojali su da se kontrolišu.

U finalnoj fazi eksperimenta učestvovali su svi ispitanici. Imali su na raspolaganju 30 minuta za, kako im je rečeno, jednostavan kognitivni zadatak. Trebalo je da pronađu izlaz iz lavirinta, nalik onima koje srećete u enigmatici. Trik se sastojao u sledećoj „sitnici“: lavirint je konstruisan tako da iz njega nema izlaza.

U proseku, ispitanici su odustajali od rada na zadatku nakon 20 minuta. Subjekti iz grupe „samo rotkvice“ povlačili su se, međutim, znatno ranije; prosek za tu podgrupu iznosio je osam minuta. Samokontrola, odnosno odupiranje iskušenju, ispostavilo se, ima svoju psihološku cenu.

U međuvremenu, psiholozi su otkrili da iscrpljeni ego ima dalekosežne posledice. Ljudi zamorenog ega su skloniji prejedanju[4]; agresiji[5]; varanju partnera[6]; impulsivnom trošenju[7]; donošenju iracionalnih, beskompromisnih odluka[8]; nezdravim oblicima reagovanja uopšte[9].

Isto tako, psihološka istraživanja su pokazala da različite okolnosti rezultiraju „pucanjem ega“ i, posledično, slabljenjem sposobnosti samokontrole; na primer, kapacitet za samoregulaciju opada usled povećanog kognitivnog[10] ili emocionalnog[11] opterećenja.

2002, grupa američkih psihologa izvela je veoma zanimljivu studiju[12]. Od subjekata iz eksperimentalne grupe traženo je da pet minuta ne misle o belom slonu i da istovremeno zapisuju sve o čemu misle. Ispitanici iz kontrolne grupe izloženi su znatno manjem kognitivnom opterećenju; njihov zadatak bio je da rešavaju jednostavne aritmetičke probleme.

U drugom delu eksperimenta, svi ispitanici su pozvani na degustaciju piva, s tim što su upozoreni da, odmah potom, sledi i finalna etapa studije, u kojoj će morati da voze automobil.

Kao što verovatno naslućujete, subjekti iz grupe „beli slon“ konzumirali su znatno više alkohola u poređenju s ispitanicima iz kontrolne grupe. Kognitivno opterećenje umanjilo im je sposobnost samokontrole.

Do sličnih rezultata došao je i stenfordski psiholog Baba Šiv (Baba Shiv). Subjekte u svom eksperimentu Šiv je podelio u dve grupe; jednoj grupi dao je zadatak da upamte dvocifreni, a drugoj – sedmocifreni broj. Nakon isteka vremena za memorizaciju, učesnici u studiji mogli su da biraju između dve vrste užine: parčeta čokoladne torte i voćne salate. Očekivano, ispitanici iz grupe „sedmocifreni broj“ su dvostruko češće birali tortu. Dakle, veći kognitivni zamor – manja sposobnost samokontrole.

Ovakav naučni model samokontrole deluje prilično uznemirujuće. Naime, većina nas pretpostavlja da je snaga volje pitanje karaktera, te da uspeh u realizaciji novogodišnjih rezolucija prevashodno zavisi od posvećenosti samozadatim ciljevima i discipline duž puta ka njihovom ostvarenju. Psihološka istraživanja pokazuju, međutim, da je naša sposobnost samokontrole inherentno ograničena. Na žalost, tu nije kraj „lošim vestima“.

Baveći se samoregulacijom, psiholozi su po pravilu zapostavljali drugu važnu komponentu u priči o iscrpljenom egu: samu želju, odnosno target samokontrole. Novije studije na temu otkrivaju da između samokontrole i poriva kojem se nastoji odoleti postoji interakcija, i to ne onakva kakvu bismo želeli. Naime, napor ka kontroli impulsa ne samo što slabi kapacitet za samokontrolu – iscrpljuje ego – nego istovremeno pojačava želju na koju je taj napor usmeren. I više od toga: Uporno nastojanje da kontrolišete određeni impuls intenzivira „potrebu“ da udovoljite drugim, nepovezanim impulsima.

U jednoj od studija Baumajsterove saradnice Ketlin Vohs (Kathleen Vohs), ispitanici su u periodu od sedam dana vodili neku vrstu dnevnika o svojim željama i naporima da ih stave pod svesnu kontrolu. Prema dnevničkim i usmenim izveštajima studenata iz uzorka, nastojanje da se odoli određenom iskušenju osnažuje druge želje i podiže emocionalni ton generalno.

U nizu eksperimentalnih studija, Vohs i saradnici iscrpljivali su ego svojih ispitanika na različite načine; na primer, kroz zadatak suzbijanja misli[13] i Strupov test. U poređenju sa subjektima iz kontrolne grupe, ispitanici umornog ega suočavaju se sa snažnijim porivima i intenzivnijim emocionalnim reakcijama; na primer, u zadatku hladnog pritiska, pokazuju znatno niži prag tolerancije na hladnu vodu.

U kontekstu novogodišnjih rezolucija ili iskorenjivanja loših navika, samokontrola nije ništa drugo do odlučivanje, tj. izbor između dve alternative; na primer, torta ili voće. S tim u vezi, psiholozima odavno nije tajna da bilo koja vrsta mentalnog (pre)opterećenja umanjuje čovekovu sposobnost racionalnog izbora. Da stvar bude zanimljivija, samo pravljenje izbora spada u kognitivno zahtevne aktivnosti[14]. Drugim rečima, već samo razmišljanje o tome da li da popijete još jedno alkoholno piće (ili se uzdržite) umanjuje šanse da ćete odoleti iskušenju.

Ma koliko obeshrabrujuće izgledali, ovakvi rezultati su konzistentni s nalazima psiholoških istraživanja na temu samoprezentacije[15]. Snažno nastojanje da se predstavimo u dobrom svetlu, paradoksalno, umanjuje naš kapacitet da upravljamo utiskom koji ćemo ostaviti na druge; neretko rezultira nekontrolisanim brbljanjem, iznošenjem previše detalja o sebi, čak arogancijom u nastupu. Isti je slučaj sa zavisnošću[16]; apstinencijalnu krizu prati pojačano (negativno) emocionalno reagovanje na okolinu, što naknadno jača poriv za supstancom koja omogućuje „bekstvo“, a umanjuje sposobnost zavisnika da mu se odupre.

Analogija s mišićem, izgleda, nije do kraja tačna. Samokontrola je, naime, u najmanju ruku specifičan mišić. Između ostalog, nemoguće je nabildovati ga. Ne samo da ga upotreba ne jača, već kontinuirani pritisak rezultira atrofijom. Vilijam Hedžkok (William Hedgcock), neuronaučnik sa Univerziteta Ajove, o kapacitetu samokontrole zato radije govori kao o bazenu ograničene zapremine, koji može i da presuši.

Posmatrajući mozak ispitanika angažovanih u zadacima samokontrole, Hedžkok i saradnici došli su do zaključka[17] da postoje dve moždane regije zadužene za ovu mentalnu sposobnost. Jedna, prednji kolenasti korteks ili ACC, prepoznaje iskušenje. Druga, dorsolateralni prefrontalni korteks ili DLPC, upravlja samokontrolom. Nevolja je u sledećem: Dok moždana aktivnost centra za prepoznavanje iskušenja ostaje konstantna tokom trajanja zadatka, DLPC, centar koji samokontrolu sprovodi u delo, vremenom posustaje.

Imajući u vidu da je sposobnost samokontrole povezana s nizom dugoročnih životnih ciljeva i ishoda[18], uključujući školska/akademska postignuća[19], gde nadmašuje uticaj inteligencije, razumevanje mehanizama po kojima samoregulacija funkcioniše, šta je slabi i jača i sl, može imati niz bitnih praktičnih posledica[20]. Opet, imajući u vidu da kontrola impulsa nije mišić koji se vežbom da ojačati, postavlja se pitanje šta učiniti.

Ako ćemo se ograničiti na novogodišnje rezolucije, za početak, izbegavajte da sebe preopteretite tako što ćete nastojati da eliminišete više loših navika odjednom. Sem toga, poslužite se trikom: Napravite spisak želja kojima ćete – od ove godine, idućeg ponedeljka, svog rođendana ili Dana zaljubljenih – početi da udovoljavate. Sudeći po citiranim istraživanjima, to će vam obezbediti dodatni kapacitet za odolevanje onima koje želite da eliminišete. Konačno, odmarajte mišić za samokontrolu; ako ne drugačije, a ono tako što ćete „ometati“ misli usmerene ka „zabranjenoj“ želji.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u čuvenom stenfordskom maršmelou eksperimentu, psiholog Valter Mišel (Walter Mischel) pokazao[21] je da deca koja su u stanju da odlože gratifikaciju nisu nužno jača u samokontroli, već uspešnija u maskiranju misli o predmetu želje[22], „strateškoj alokaciji pažnje“, kako bi to rekao sam Mišel. U prethodnih četrdeset godina, on i njegovi saradnici izveli su niz naknadnih studija[23], sa istim uzorkom, sada odraslim, zrelim ljudima. Rezultati pokazuju da uspešno odolevanje iskušenju na uzrastu od četiri godine stoji u snažnoj pozitivnoj korelaciji s razvijenom mentalnom sposobnošću koju psiholozi nazivaju kognitivna kontrola, koja pak ima značajne implikacije za dugoročno sociopsihološko blagostanje pojedinca[24].


[1] Hofmann, W., Vohs, K.D., & Baumeister, R.F. (2012). What people desire, feel conflicted about, and try to resist in everyday life. Psychological Science, 23(6), 582-8.

[2] Baumeister, R.F., Vohs, K.D., & Tice, D.M. (2007). The strength model of self-control. Current Directions in Psychological Science, 16(6), 351-5.

[3] Baumeister, R.F, Bratslavsky, E., Muraven, M., & Tice, D.M. (1998). Ego depletion: Is the active self a limited resource? Journal of Personality and Social Psychology, 74(5), 1252-65.

[4] Hofmann, W., Rauch, W., & Gawronsky, B. (2007). And deplete us not into temptation: Automatic attitudes, dietary restraint, and self-regulatory resources as determinants of eating behavior. Journal of Experimental Social Psychology, 43(3), 497-504.

[5] DeWall, N., Baumeister, R.F., Stillman, T.F., & Gailliot, M.T. (2007). Violence restrained: Effects of self-regulation and its depletion on aggression. Journal of Experimental Social Psychology, 43(1), 62-76.

[6] Gaillot, M.T., & Baumeister, R.F. (2007). Self-regulation and sexual restraint: Dispositionally and temporarily poor self-regulatory abilities contribute to failures at restraining sexual behavior. Personality and Social Psychology Bulletin, 33(2), 173-186.

[7] Vohs, K.D., & Faber, R.J. (2007). Spent resources: Self-regulatory resource availability affects impulse buying. Journal of Consumer Research, 33(4), 537-47.

[8] Pocheptsova, A., Amir, O., Dhar, R., & Baumeister, R.F. (2009). Deciding without resources: Resource depletion nad choice in context. Journal of Marketing Research, 46(3), 344-55.

[9] Dikla, S., & Prochaska, J.J. (2009). Resisting tempting foods and smoking behavior: Implications from a self-control theory perspective. Health Psychology, 28(3), 300-6.

[10] Shiv, B., & Fedorikhin, A. (1999). Heart and mind in conflict: The interplay of affect and cognition in consumer decision making. Journal of Consumer Research, 26(3), 278-92.

[11] Muraven, M., Tice, D.M., & Baumeister, R.F. (1998). Self-control as limited resource: Regulatory depletion patterns. Journal of Personality and Social Psychology, 74(3), 774–789.

[12] Muraven, M., Collins, R. L., & Nienhaus, K. (2002). Self-control and alcohol restraint: An initial application of the self-control strength model. Psychology of Addictive Behaviors, 16(2) , 113-120.

[13] Wegner, D.M., Schneider, D.J., Carter, S.R., & White, T.L. (1987). Paradoxical effects of thought suppression. Journal of Personality and Social Psychology, 53(1), 5-13.

[14] Vohs, K.D., Baumeister, R.F., Schmeichel, B.J., Twenge, J.M., Nelson, N.M., & Tice, D.M. (2008). Making choices impairs subsequent self-control: A limited-resource account of decision making, self-regulation, and active initiative. Journal of Personality and Social Psychology, 94(5), 883-98.

[15] Vohs, K.D., Baumeister, R.F., & Ciarocco, N.J. (2005). Self-regulation and self-presentation: Regulatory resource depletion impairs impression management and effortful self-presentation depletes regulatory resources. Journal of Personality and Social Psychology, 88(4), 632-657.

[16] Baker, T.B., Japuntich, S.J., Hogle, J.M., McCarthy, D.E., & Curtin, J.J. (2006). Pharmacologic and behavioral withdrawal from addictive drugs. Current Directions in Psychological Science, 15(5), 232-6.

[17] Hedgcock, W.M., Vohs, K.D., & Rao, A. (2012). Reducing self-control depletion effects through enhanced sensitivity to Implementation: Evidence from fMRI and behavioral studies. Journal of Consumer Psychology, 22(4), 486-495.

[18] Tangney, J.P., Baumeister, R.F, & Boone, A.L. (2004). High self-control predicts good adjustment, less pathology, better grades, and interpersonal success. Journal of Personality, 72(2), 271-322.

[19] Durckworth, A.L., & Seligman, E.P. (2005). Self-discipline outdocs IQ in predicting academic performance of adolescents. Psychological Science, 16(12), 939-44.

[20] Duckworth, A.L. (2011). The significance of self-control. Proceedings of the National Academy of Sciences, 108(7), 2639-40.

[21] Mischel, W., Ebbesen, E.B., & Raskoff Zeiss, A. (1972). Cognitive and attentional mechanisms in delay of gratification. Journal of Personality and Social Psychology, 21(2), 204-18.

[22] Mischel, W., Shoda, Y., & Rodriguez, M.L. (1989). Delay of gratification in children. Science, 244(4907), 933-8.

[23] Mischel, W., & Ayduk, O. (2011). Willpower in a cognitive-affective processing system: The dynamics of delay of gratification. In K.D. Vohs, & R.F. Baumeister (Eds.), Handbook of Self-Regulation: Research, Theory, and Applications (2nd ed., pp. 99-129). New York, NY: Guilford.

[24] Kross, E., Mischel, W., & Shoda, Y. (2010). Enabling self-control: A cognitive affective processing system (CAPS) approach to problematic behavior. In J. Maddux & J. Tangney (Eds.), Social Psychological Foundations of Clinical Psychology (pp. 375-394).  New York, NY: Guilford.

2 comments

  1. Ćao Sonja. Upravo sam odslušala ovu emisiju http://www.voicebase.com/voice_file/public_detail/122029 i ako se ne varam, Hedgcock ne tvrdi da se samokontrola ne može nabildovati. Pozdrav, Dušica

    Sviđa mi se

    • Dušice, hvala ti za link. Nisam stigla da pogledam/poslušam, ali ću to učiniti prvom prilikom. Nadam se da detaljnije govori o tome kako ga bildovati. Na kratak rok, i najobičnija distrakcija može da posluži u svrhu odlaganja zadovoljstva, na primer, ali to je kratkoročno rešenje.

      Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: