Dokazano: Ateisti inteligentniji od religioznih ljudi

„Čitav islamski svet iznedrio je manje nobelovaca nego Triniti.“ Britanski biolog i perjanica Novog ateizma Ričard Dokins (Richard Dawkins) letos umalo nije razapet zbog tvita ovakve sadržine. Gnevnim foloverima promaklo je, međutim, da je dva dana ranije, u časopisu Personality and Social Psychology Review, objavljena studija^[1] čiji rezultati sugerišu da ono što Dokins implicitno pripisuje muslimanima važi za verujući svet generalno: Religioznost i inteligencija ne idu zajedno.

„Između inteligencije i religioznosti postoji pouzdana negativna korelacija.“ Tako glasi ključni nalaz metaanalize kojom su obuhvaćene 63 psihološke studije na temu odnosa između religijskih uverenja/ponašanja i inteligencije, publikovane u periodu 1928-2012. Tačnije, negativna korelacija zabeležena je u 53 od ukupno 63 studije, dok je u proestalih deset istraživanja, među kojima su studije izvedene na uzorku studenata crkvenih univerziteta^[2], između religioznosti i inteligencije utvrđena pozitivna korelacija. Snažna negativna korelacija javlja se kao rezultat u 35, a snažna pozitivna korelacija – u dva slučaja.

Autori metaanalize, psiholozi Miron Zakerman (Miron Zuckerman), Džordan Silberman (Jordan Silberman) i Džudit Hol (Judith Hall), definišu inteligenciju kao „sposobnost rezonovanja, planiranja, rešavanja problema, apstraktnog mišljenja, razumevanja složenih pojmova, brzog učenja i učenja na bazi iskustva“. U pitanju je, dakle, tzv. analitička inteligencija, odnosno standardno shvaćena opšta kognitivna sposobnost^[3] ili g-faktor^[4]; u uzorak studija obuhvaćenih metaanilizom nisu ušla istraživanja koja se bave drugim oblicima inteligencije – na primer, kreativnom ili emocionalnom inteligencijom – o kojima unutar psihološke nauke nema zadovoljavajućeg konsenzusa^[5].

Kada je reč o religioznosti, istraživači su je shvatili kao stepen uključenosti pojedinca u njene različite aspekte: subjektivne, kao što su verovanje u boga i natprirodna bića uopšte i oslanjanje na veru u cilju ublažavanja egzistencijalnih anksioznosti (na primer, strah od smrti); bihejvioralne, kao što su praktikovanje molitve, odlazak na bogosluženja, članstvo u verskim organizacijama i sl. Očekivano, subjektivni aspekti religioznosti, intrinzična religioznost, snažnije modeluju negativnu korelaciju između inteligencije i vere u boga nego njeni bihejvioralni aspekti, tj. ekstrinzična religioznost (upražnjavanje religijskih rituala i učešće u radu verske zajednice mogu biti posledica konformizma ili instrumenti za postizanje sasvim profanih ciljeva).

Veći IQ – manja vera u boga

U redu; što je neko inteligentniji, to je manja verovatnoća da će biti religiozan. Ali, šta ako je ovakva negativna korelacija uslovljena nekom trećom varijablom?

Zakerman i saradnici testirali su tri plauzibilna kandidata za efekat treće varijable: rod, starost i obrazovanje.

Iako je poznato da su žene religioznije od muškaraca^[6], pol/rod, pokazala je statistička analiza, niti umanjuje niti osnažuje negativnu korelaciju između inteligencije i religioznosti.

Kada je o starosti reč, statistička obrada jeste pokazala da je negativna korelacija između opšte kognitivne sposobnosti i vere u boga najmanje izražena na uzrastu pre koledža/fakulteta. Ovo se, međutim, uspešno može objasniti situacionim faktorom: dok žive s roditeljima, tinejdžeri poštuju kućni red; kada napuste roditeljski dom i odu na studije, imaju više slobode da samostalno biraju životni stil. Sem toga, negativna korelacija između IQ i religioznosti ipak opstaje u svim starosnim grupama.

Treći faktor, obrazovanje, ujedno je najintrigantniji, imajući u vidu da je on sam koreliran i sa inteligencijom i sa religioznošću. Zakermanova statistička analiza pokazala je, međutim, da je inteligencija snažnije negativno povezana s verom u boga nego obrazovanje. Dalje, kontrola faktora „obrazovanje“ ne utiče značajno na negativnu korelaciju IQ-religioznost. S druge strane, kontrola faktora „inteligencija“ bitno utiče na negativnu takođe korelaciju IQ-obrazovanje. Ergo, inteligencija će biti faktor koji doprinosi negativnoj korelaciji između obrazovanja i religioznosti, a ne obrnuto.

Nakon isključenja efekta treće varijable, ostaje ključno pitanje:

Da li inteligencija umanjuje sklonost ka religiji?

Negativna korelacija između inteligencije i religioznih uverenja/ponašanja pokazuje da između dve posmatrane pojave postoji veza, ali ne govori ništa o prirodi te veze, koja ne mora nužno biti uzročno-posledična. Ipak, dva seta podataka obuhvaćenih metaanalizom sugerišu da inteligencija utiče na (ne)religioznost.

Prvi čine četiri studije koje Zakerman i saradnici nazivaju time gap studijama. Reč je o istraživanjima u kojima je inteligencija ispitanika merena tri do 25 godina pre nego što će im se istraživači vratiti s ciljem da evaluiraju stepen njihove religioznosti. U sva četiri, izmereni IQ pokazao se kao pouzdan prediktor snage religioznih uverenja i prakse: viši IQ – niža subjektivna i bihejvioralna religioznost.

Ovakav zaključak podržan je i drugim setom podataka, tj. rezultatima dve spektakularne longitudinalne studije: Termanova kohorta darovitih i „Hanter“ studija.

Stenfordski psiholog i pionir među istraživačima inteligencije Luis Terman (Lewis M. Terman) započeo je, 1921. godine, praćenje nešto više od hiljadu i po devojčica i dečaka, kojima je na uzrastu od deset godina izmeren IQ od najamnje 135 (prosečan IQ iznosi 90-110). U sklopu redovnih anketa, intervjua i testiranja, kojima su članovi Termanove kohorte podvrgavani na svakih pet godina – sa nekolicinom još uvek živih subjekata studija je i danas u toku – popularni Termiti izjašnjavali su se i o svojim religijskim uverenjima i praksama.

Slučaj je hteo da se anketiranje Termanovih genijalaca najmanje četiri puta vremenski poklopi s Galupovim reprezentativnim anketama o religioznosti Amerikanaca. Poređenja dva skupa podataka pokazuju da su Termiti bitno manje religiozni od opšte populacije.

Sam po sebi, ovaj nalaz i ne bi morao da predstavlja iznenađenje. Ono je, međutim, utoliko veće što je 60 odsto pripadnika Termanove kohorte odrastalo u izrazito religioznoj primarnoj sredini i vaspitavano u strogo religioznom duhu. Uprkos tome, dominantno su se razvili u ateiste.

„Hanter“ studija^[7] Termanovim genijalcima pridružuje drugu grupu darovite dece – učenike njujorške Hunter College Elementary School (for the intelectually giffted), čija je upisna politika takva da u svoje klupe prima decu sa koeficijentom inteligencije iznad 140. Da li su i koliko religiozni kada odrastu?

Da bi odgovorili na ovo pitanje, istraživači su kontaktirali nekadašnje učenike elitne njujorške škole u dva navrata – kada su napunili 38, odnosno 50 godina. Baš kao i Termiti, pokazuju rezultati, i Hanterovci su značajno manje religiozni u poređenju s opštom populacijom; na primer, samo 15 odsto onih koji su završili ovu osnovnu školu navodi religiju kao mogući izvor ličnog zadovoljstva, dok manje od jedan odsto njih religijske/spiritualne vrednosti prepoznaje kao varijablu relevantnu za lični uspeh. Sve u svemu, visok IQ na ranom uzrastu ne samo što prethodi, već i uspešno predviđa nizak stepen religioznosti u srednjem i zrelom dobu.

Zašto su inteligentniji ljudi manje religiozni?

Većina istraživača barata s jednim od sledeća tri objašnjenja:

1. Ateizam kao nekonformizam

Prema ovom objašnjenju, inteligentniji ljudi su manje skloni konformizmu, pa samim tim i prihvatanju religioznih uverenja i praksi. Ono počiva na dve implicitne pretpostavke: pod jedan, da je ateizam pokazatelj nekonformizma, naravno, u većinski verujućoj sredini; pod dva, da inteligencija i nekonformizam stoje u pozitivnoj korelaciji. I jedna i druga imaju solidnu empirijsku potporu.

Mada rasprostranjenost vere u boga varira kroz nacije i kulture, sasvim je bezbedno reći da je više od polovine svetske populacije religiozno. Polazeći od podataka^[8] o rasprostranjenosti religioznosti, tj. ateizma u 137 zemalja, koje je prikupio američki sociolog Fil Zakerman (Phil Zuckerman), istraživači su došli do proračuna da je čak 89 odsto globalne populacije religiozno^[9].

S jedne strane, ovakvo objašnjenje ne bi moglo da stoji u slučaju skandinavskih zemalja, na primer, imajući u vidu da u njima ateisti čine većinu. Ateizam nekonformističkim ponašanjem ne čini, međutim, samo eventualna pripadnost manjinskoj grupi ateista. Religioznost, naime, nije ograničena na privatna uverenja vernika. Njena šira, društvena uloga ogleda se u ojačavanju socijalnih veza među pripadnicima određene grupe i unutargrupne kohezije. Drugim rečima, čak i ako ne živite u većinski religioznoj sredini, vaš ateizam jeste suprotstavljanje unutargrupnim kohezionim silama.

Kada je reč o drugoj premisi – pretpostavci da su inteligentniji ljudi manje skloni konformizmu – za nju postoji obilje empirijskih dokaza^[10],[11]. Osobe s višim IQ su samouverenije i odlučnije da se suprotstave bilo mišljenju i ponašanju većine bilo normama svoje primarne grupe ili bližeg okruženja.

2. Ateizam kao kognitivni stil

Ovo je najrasprostranjenije objašnjenje inverznog odnosa između inteligencije i religioznosti. Po njemu, inteligentni ljudi teško prihvataju hipoteze koje nije moguće empirijski testirati i koje se opiru zakonima logike^[12].

Religiozni ljudi ne tvrde da je njihova vera u boga zasnovana na logičkom rasuđivanju ili naučnim dokazima. Drugim rečima, teško da su ateisti specifični po tome što prepoznaju da je ideja o postojanju boga nelogična i naučno neutemeljena. Verujući i ateisti se, po svemu sudeći, razlikuju po onome što psiholozi nazivaju kognitivni stil.

Dvosistemske teorije ljudske kognicije^[13] prave razliku između analitičkog i intuitivnog stila mišljenja (u literaturi se na njih referiše i terminima „sistem 1“ i „sistem 2“, odnosno „sporo“ i „brzo“ mišljenje). Analitičko mišljenje je kontrolisano, sistematsko, poštuje logička pravila i relativno sporo. Za razliku od njega, intuitivno mišljenje je automatsko, refleksno, zasnovano na heuristikama (mentalnim, tj. kognitivnim prečicama), spontano (uglavnom nesvesno) i relativno brzo.

Ideja je da su inteligentniji ljudi skloniji analitičkom mišljenju, a da ono vodi odbacivanju religije. Standardni test analitičkog mišljenja, test kognitivne refleksije (CRT)^[14], empirijski potvrđuje sklonost ljudi s većim IQ da se oslanjaju na ovaj obrazac mišljenja. Ljudi koji beleže dobre rezultate na testu kognitivne refleksije ujedno uspešno zaobilaze mentalne prečice – kognitivne štake, koje dovode do brzog, ali najčešće pogrešnog zaključka ili rešenja za određeni problem^{[15],[16],[17]}.

Način na koji religiozna uverenja postaju deo priče o inteligenciji i kognitivnom stilu zanimljiv je sam po sebi. Dok neki istraživači sugerišu da je vera u boga stvar intuicije^[18],[19], koja se može prevazići obrascima analitičkog mišljenja, drugi smatraju da su religiozna uverenja zapravo kontraintuitivna^[20] (baš zato što prkose logici i empirijskoj validaciji). I jedni i drugi se, međutim, slažu da dobar rezultat na CRT-u i visok IQ stoje u negativnoj korelaciji s religioznošću.

3. Ateizam i religioznost kao funkcionalni ekvivalenti

Najjednostavnije rečeno, ova teorija sugeriše da ateizam inteligentnijim ljudima obezbeđuje ono što vera u boga obezbeđuje vernicima, ma šta to ono bilo^[21]. Drugim rečima, religija zadovoljava neke potrebe, koje se mogu zadovoljiti i na druge načine. Koje su to potrebe?

• Religija kao izvor lične kontrole

Pod jedan, religija je sredstvo eksterne kontrole, u smislu da omogućuje percepciju sveta kao uređenog i predvidivog (za razliku od nasumičnog i haotičnog). Pod dva, ona može biti izvor snažnog osećaja lične kontrole (nad sopstvenim životom, okruženjem…), budući da pojedinac veruje da ima lični odnos sa svemogućim bogom. I zaista, kada istraživači u eksperimentalne svrhe umanje osećaj lične kontrole ispitanika, snaga njihove vere u boga se povećava^{[22],[23],[24]}.

Inteligencija, takođe, bilduje osećaj lične kontrole. Zakerman i saradnici identifikovali su osam studija u kojima je pokazana korelacija između dve varijable. Dodatno, inteligentni ljudi su samoefikasni, tj. veruju da su u stanju da samostalno postignu ciljeve kojima teže. Elem, ukoliko inteligencija nosi jači osećaj lične kontrole i samoefikasnosti, utoliko je logično očekivati da inteligentni ljudi imaju manju potrebu za veru u boga.

• Religija kao autoregulacija

Pregled psiholoških istraživanja ukazuje na (ne tako jaku) korelaciju religioznosti s dobrim akademskim postignućima i pozitivnim životnim ishodima^[25]. Kao medijatori ove veze uglavnom se predlažu autoregulacija, tj. sposobnost pojedinca da svoje ponašanje prilagodi i modeluje prema postavljenim ciljevima, te samokontrola, odnosno sposobnost pojedinca da zanemari male, instantne nagrade ukoliko će mu to, kasnije, doneti veću satisfakciju.

S druge strane, i jedan i drugi mehanizam, autoregulacija i samokontrola, stoje u pozitivnoj korelaciji s inteligencijom^[26]. Istovremeno, inteligencija je negativno korelirana s impulsivnošću^[27]. Šta god da je uzrok pozitivne međuzavisnosti između inteligencije i kapaciteta samokontrole, ova veza sugeriše da inteligentnijim ljudima bog nije potreban, barem kada je reč o religiji kao izvoru samokontrole i/ili autoregulacije.

• Religija i samoprocena

Ljudi imaju potrebu da sebe vide u dobrom svetlu. Nužno, motivisani su da sebe procene kao vredne. U ovom kontekstu, teoretičari ističu značajnu ulogu intrinzične religioznosti: Kulture koje drže do vere u boga, religioznost vrednuju kao cilj sam po sebi, što vernicima daje materijal da se dožive u pozitivnom svetlu. Inteligencija, međutim, jednako može biti izvor povoljne samoprocene. Jedan od dokaza proizilazi iz studija koje beleže pozitivnu korelaciju između inteligencije i samopouzdanja. Sem toga, testovi ličnosti pokazuju da inteligentniji ljudi imaju dobre skorove na crtama kao što su savestnost, otvorenost, emocionalna stabilnost, dopadljivost… Ukoliko inteligentni ljudi sebe vide kao nosioce ovih osobina, onda im religija kao osnov visoke samoprocene nije potrebna.

• Religija i emocionalno vezivanje

Reč je o teoriji koja religiju vidi kao izvor sigurnosti i unutrašnjeg mira u stresnim prilikama^[28]. Drugim rečima, vernik s bogom uspostavlja vezu nalik vezama koje stvara s osobama iz primarnog i šireg okruženja, nalazeći u njemu pribežište u situacijama gubitka (na primer, smrt bliske osobe) i drugim stresnim ili ugrožavajućim situacijama. Zaista, istraživanja pokazuju da se ljudi često okreću bogu nakon gubitka voljene osobe, što često ume da umanji ličnu patnju. Isto tako, bog neretko igra ulogu pribežišta usled pretnje samoćom/usamljenošću.

Ponovo, inteligencija obavlja iste ove funkcije, ali na druge načine. Uzmimo samoću i/ili usamljenost; inteligentni ljudi lakše pronalaze partnere, pri čemu je inteligencija, dodatno, u negativnoj korelaciji s verovatnoćom razvoda.

Na kraju, pre nego što na osnovu rezultata predstavljene metaanalize izvedete dalekosežne zaključke, imajte na umu sledećih nekoliko napomena:

• Studije zasnovane na velikim setovima agregatnih podataka daju dobar uvid u grupne trendove, ali gotovo ništa ne govore o pojedincima. Dakle, iako su ateisti u proseku inteligentniji od vernika, to ne znači da je svaki pojedinačni ateista inteligentniji od svake pojedinačne religiozne osobe i da na individualnom nivou nema upravo suprotnih primera.
• Inteligencija, merena modernim testovima, pokazuje normalnu distribuciju u populaciji. Koju god grupu da uzmete za predmet istraživanja, uključujući vernike i ateiste, pouzdano smete da predvidite da će većina njenih pripadnika, otprilike 68 odsto, biti unutar opsega od jedne standardne devijacije od prosečne vrednosti; ako je prosečan IQ 100, to znači da će 68 odsto pripadnika određene grupe imati IQ koji se kreće između 85 i 115).
• Na velikom uzorku, i male razlike pokazuju se značajnim. To praktično znači da ovakve razlike, iako statistički bitne, nemaju praktičnih implikacija.
• Negativna korelacija između inteligencije i religioznosti ne znači da inteligencija uslovljava ili uzrokuje ateizam.
• Sama korelacija zahteva dodatna razjašnjenja, odnosno njeno objašnjenje je nepotpuno bez uzimanja u obzir šireg društvenog konteksta. Na primer, prema podacima koji su ušli u uzorak studije, Kuba i Vijetnam spadaju u dominantno ateističke nacije, što se ne bi dalo očekivati na osnovu nacionalnih IQ ove dve zemlje, koji iznose 85, odnosno 94. Drugim rečima, kulturno-istorijske okolnosti, tj. činjenica da se radi o komunističkoj i bivšoj komunističkoj državi, očigledno bolje objašnjava rasprostranjenost ateizma u konkretnim slučajevima. Isto tako, teško da se IQ stanovnika zemalja bivšeg istočnog bloka bitno izmenio (naniže) od pada komunizma do danas, što je period u kojem je došlo do izrazitog rasta religioznosti u ovim državama.

---

[1] Zuckerman, M., Silberman, J., & Hall, J.A. (2013). The relation between intelligence and religiosity: A meta-analysis and some proposed explanations. Personality and Social Psychology Review, 17(4), 325-54.

[2] Kosa, J., & Schommer, C.O. (1961). Religious participation, religious knowledge, and scholastic aptitude: An empirical study. Journal for Scientific Study of Religion, 1(1), 88-97.

[3] Gottfredson, L.S. (1997). Mainstream science on intelligence: An editorial with 52 signatories, history, and bibliography. Intelligence, 24(1), 13-23.

[4] Gottfredson, L.S. (1997). Why g matters: The complexity of everyday life. Intelligence, 24(1), 79-132.

[5] Nisbett, R.E., Aronson, J., Blair, C., Dickens, W., Flynn, J., Halpern, D.F., & Turkheimer, E. Intelligence: New findings and theoretical developments. American Psychologist, 67(2):130-59.

[6] McCullough, M.E., Enders, C.K., Brion, S.L., & Jain, A. R. (2005). The varieties of religious development in adulthood: A longitudinal investigation of religion and rational choice. Journal of Personality and Social Psychology, 89(1), 78-89.

[7] Subotnik, R.F., Karp, D.E., & Morgan, E.M. (1989). High IQ children at midlife: An investigation into the generalizability of Terman’s genetic studies of genius. Roeper Review, 11(3), 139-144.

[8] Zuckerman, P. (2007). Atheism: Contemporary rates and patterns. In M. Martin (Ed.), Cambridge Companion to Atheism (pp. 47-65). Cambridge, UK: Cambridge University Press.

[9] Lynn, R., Harvey, J., & Nyborg, H. (2009). Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations. Intelligence, 37(1), 11-15.

[10] Osborn, D. P. (2005). A correlational study of conformity and intelligence [Master’s thesis]. Retrieved from ProQuest Dissertations and Theses Full Text Database. (Order No. 1427613)

[11] Rhodes, N., & Wood, W. (1992). Self-esteem and intelligence affect influenceability: The mediating role of message reception. Psychological Bulletin, 111(1), 156-71.

[12] Nyborg, H. (2009). The intelligence-religiosity nexus: A representative study of white adolescent Americans. Intelligence, 37(1), 81-93.

[13] Kahneman, D. (2003). A perspective on judgment and choice: Mapping bounded rationality. American Psychologist, 58(9), 697-720.

[14] Frederick, S. (2005). Cognitive reflection and decision making. Journal of Economic Perspectives, 19(4), 25-42.

[15] Cokely, E.T., & Kelley, C.M. (2009). Cognitive abilities and superior decision making under risk: A protocol analysis and process model evaluation. Judgment and Decision Making, 4(1), 20-33.

[16] Toplak, M.E., West, R.F., & Stanovich, K.E. (2011). The Cognitive Reflection Test as a predictor of performance on heuristics-and-biases tasks. Memory & Cognition, 39(7), 1275-89.

[17] Campitelli, G., & Labollita, M. (2010). Correlations of cognitive reflection with judgements and choices. Judgment and Decision Making, 5(3), 182-91.

[18] Shenhav, A., Rand, D.G., & Greene, J.D. (2012). Divine intuition: Cognitive style influences belief in God. Journal of Experimental Psychology: General, 141(3), 423-28.

[19] Gervais, W.M., & Norenzayan, A. (2012). Analytic thinking promotes religious disbelief. Science, 336(6080), 493-96.

[20] Pennycook, G., Cheyne, J.A., Seli, P., Koehler, D.J., & Fugelsang, J. A. (2012). Analytic cognitive style predicts religious and paranormal belief. Cognition, 123(3), 335-46.

[21] Sedikides, C., & Gebauer, J.E. (2010). Religiosity as self-enhancement: A meta-analysis of the relation between socially desirable responding and religiosity. Personality and Social Psychology Review, 14(1), 17-36.

[22] Kay, A.C., Gaucher, D., McGregor, I., & Nash, K. (2010). Religious belief as compensatory control. Personality and Social Psychology Review, 14(1), 37-48.

[23] Kay, A.C., Gaucher, D., Napier, J.L., Callan, M.J., & Laurin, K. (2008). God and the government: Testing a compensatory control mechanism for the support of external systems. Journal of Personality and Social Psychology, 95(1), 18-35.

[24] Laurin, K., Kay, A.C., & Moscovitch, D.A. (2008). On the belief in god: Towards an understanding of the emotional substrates of compensatory control. Journal of Experimental Social Psychology, 44(6), 1559-62.

[25] McCullough, M.E., & Willoughby, B.L.B. (2009). Religion, selfregulation, and self-control: Associations, explanations, and implications. Psychological Bulletin, 135(1), 69-93.

[26] Shamosh, N.A., & Gray, J.R. (2008). Delay discounting and intelligence: A meta-analysis. Intelligence, 36(1), 289-305.

[27] Dolan, M., & Fullam, R. (2004). Behavioural and psychometric measures of impulsivity in a personality disordered population. The Journal of Forensic Psychiatry & Psychology, 15(3), 426-450.

[28] Kirkpatrick, L.A. (1998). God as a substitute attachment figure: A longitudinal study of adult attachment style and religious changes in college students. Personality and Social Psychology Bulletin, 24(9), 961-973.

Oznake: ateizam, bog, g-faktor, inteligencija, IQ, kognitivni stil, religija, religioznost, vera