Rat protiv siromaštva ili rat protiv siromašnih? Psihologija i neuronauka kao izazov neoliberalizmu

Siromaštvo

Na početku 2014, socioekonomska slika sveta staje u par sumornih rečenica. Pod jedan, ekonomska nejednakost dostigla je neslućene razmere. Pod dva, ukoliko se tim povodom nešto ne preduzme – i jaz između bogatih i siromašnih nastavi da se produbljuje dosadašnjim tempom – postaće ozbiljna pretnja globalnom miru i stabilnosti[1]. Nekoliko detalja te slike:

  • Jedan odsto svetske populacije kontroliše polovinu svetskog bogatstva.
  • U rukama jednog procenta najimućnijih skoncentrisano je bogatstvo u vrednosti od 110 biliona (110 hiljada milijardi) dolara, što je 65 puta više od onoga čime raspolaže donja polovina svetske populacije.
  • Imetak polovine svetskog stanovništva, gledano s dna stratifikacijske lestvice, jednak je imetku 85 najbogatijih pojedinaca. Drugim rečima, grupa od 85 ljudi kontroliše više resursa nego tri i po milijarde najsiromašnijih zajedno.
  • Sedam od deset ljudi živi u zemljama u kojima se ekonomska nejednakost u prethodne tri decenije uvećala.
  • Svetska ekonomska kriza iz 2009. godine i mere preduzete za saniranje njenih posledica nepovoljno su delovale na nejednakost u svetu. U 24 od ukupno 26 zemalja koje je Oxfam pratio u periodu 1980-2012, jedan odsto najbogatijih uvećao je udeo u ukupno ostvarenim prihodima.
  • U SAD, 95 odsto rasta ostvarenog posle izbijanja globalne finansije krize otišlo je u ruke jedan odsto najbogatijih. Za to vreme, donjih 90 odsto američke populacije dodatno je osiromašilo.
  • Rast nejednakosti beleži se u svim zemljama članicama G20 izuzev Južne Koreje. Istovremeno, uprkos ubrzanom razvoju, a zahvaljujući politikama preraspodele, progresivnom oporezivanju i visokoj javnoj potrošnji, u zemljama Južne Amerike – na primer, Meksiku, Argentini i Brazilu – jaz između bogatih i siromašnih se smanjuje.

***

Izveštaj Oxfam-a teško da je ikoga ostavio ravnodušnim. Ukoliko ste, međutim, pomislili da su zabrinutost i neverica jedine prirodne, ako ne i jedino moguće reakcije na frapantno produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, varate se. Kevin O’Lirij, kanadski biznismen i zvezda rijaliti televizije, ne vidi šta bi moglo biti problematično u ovakvom globalnom raslojavanju:

„To je fantastično. To će inspirisati ljude i motivisati ih da se ugledaju na taj jedan procenat najbogatijih. Reći će sebi: ’Postaću jedna od tih osoba, boriću se kako bih dospeo na vrh.’“

Bilo bi isuviše jednostavno – i krajnje netačno – otpisati O’Lirijev komentar kao ispad super-bogatog ekscentrika. Njegovo oduševljenje daljim neometanim bogaćenjem najimućnijih, u trenutku kada se od većine svetskog stanovništva, uključujući najsiromašnije, očekuje disciplinovano stezanje kaiša, počiva na implicitnoj pretpostavci da su siromašni sami odgovorni za svoj položaj.

Institucionalizacija ovakvog shvatanja siromaštva počela je osamdesetih godina prošlog veka, kroz politike vlada Margaret Tačer, Ronalda Regana i Augusta Pinočea. Svoj puni izraz dobija danas, u politikama koje svetska upravljačka elita predlaže kao „lek“ protiv posledica najnovije krize finansijskih tržišta: smanjenje poreza na kapitalnu dobit i poreskog opterećenja rada uz istovremeno kresanje budžetskih izdvajanja za nezaposlene, invalide, stare i siromašne.

Negativni stereotipovi o siromašnima i njhovoj društvenoj i ekonomskoj ulozi nisu novog datuma. Ideja da su lenjost i neinventivnost uzrok siromaštva siromašnih, koja savremeno otelovljenje dobija u zakonima koji bezmalo ukidaju pomoć nezaposlenima i deprivilegovanima, ima veoma dugu istoriju:

„Siromašni… oni su poput senki na ulju na platnu: obezbeđuju neophodan kontrast.“

Filip Eke (Philippe Hecquet), uvaženi francuski lekar iz 18. veka.

Ekeov engleski savremenik, Artur Jang (Arthur Young):

„Samo idiotu nije jasno da se niže klase moraju držati u siromaštvu; drugačije, od njih ne može biti nikakve koristi.“

Bernar Mandevil (Bernard de Mandeville), engleski filozof i ekonomista holandskog porekla druge polovine 18. veka, lamentirajući nad ukidanjem ropstva, nada se da će siromašni biti tu da se pobrinu za ekonomiju, ali i uveseljavanje bogatih:

„… jasno, bogatstvo slobodne nacije, u kojoj robovi nisu dozvoljeni, sastoji se u obilju radne sirotinje; osim što su pouzdani negovatelji trgovaca i vojnika, bez njih ne bi bilo ni uživanja ni…“

Malo ko će danas tvrditi da je siromaštvo uslov ekonomskog napretka. U proteklih dvesta godina, mišljenje o ovoj pojavi evoluiralo je u pravcu shvatanja siromaštva kao kočnice razvoja[2]. I zaista, u periodu 1970-2006, stopa globalnog siromaštva opala je za punih 80 odsto[3]. Do 2035, procenjuju Belinda i Bil Gejts, u svetu više neće biti siromašnih zemalja.

Nije se, međutim, promenio dominantno negativan stav prema siromašnima[4]. Po njemu, upravo siromašni snose najveći teret krivice za to što se nalaze na dnu socioekonomske lestvice: inertni su, neodgovorni, loše planiraju, donose pogrešne odluke, ne umeju da kontrolišu impulse, olako se zadužuju, rađaju previše dece… Siromaštvo, dakle, nije posledica nezaposlenosti, nedovoljne zaposlenosti, niskih primanja ili obrazovanja koje ne prati tehnološke promene, već proističe iz loših navika i slabog karaktera siromašnih. Posledično, iako ima obavezu da radi na iskorenjivanju siromaštva, država nije dužna da kreira i finansira programe direktne pomoći siromašnima. Kada to i čini, ne treba da se libi poteza kojima narušava dignitet svojih štićenika. Tako su u pojedinim saveznim državama SAD i nekim zemljama Južne Amerike, primaoci socijalne pomoći primorani da dokazuju da nisu zavisnici, da im deca redovno odlaze u školu, da se pridržavaju prepisanih terapija, da se ne klade…

***

SiromaštvoPribližavate se stanici na kojoj svakog jutra čekate tramvaj do posla. Shvatate da tamo stoji neuobičajeno veliki broj ljudi. Šta radite? Pridružujete se masi putnika, ili odlučujete da potražite alternativni prevoz?

Ukoliko ste odabrali prvu varijantu, rezonovali ste otprilike ovako: Velika gužva znači da tramvaja dugo nije bilo, što znači da će uskoro naići. Ako ste se opredelili za drugu, došli ste do suprotnog zaključka: Velika gužva znači da tramvaj već dugo nije prošao, što ukazuje na mogući zastoj i pitanje je kada će naići prvi sledeći.

Da li vas druga opcija razotkriva kao nestrpljivu osobu, nekoga ko sve mora sada i ovde?

O samokontroli obično ne razmišljamo na ovaj način – kao o svesnoj odluci da se strpimo ili ne. Tradicionalno, o odloženoj gratifikaciji govorimo u terminima snage volje. Ako je imamo, onda umemo da sačekamo i odaberemo kasniju, ali veću, umesto momentalne, ali zato manje nagrade. Ako je nemamo, dugoročni ciljevi nam često izmiču zarad sitnih, prolaznih zadovoljstava.

Način na koji psiholozi misle o samokontroli i danas je pod snažnim uticajem čuvenog stenfordskog maršmelou eksperimenta[5]. U studiji socijalnog psihologa Valtera Mišela (Walter Mishel), izvedenoj početkom sedamdesetih godina prošlog veka, deca koja nisu u stanju da odlože momentalno uživanje u slatkišu – i time zasluže nagradu u vidu dvostruke porcije – označena su kao impulsivna i nestrpljiva. Naknadna istraživanja na istom uzorku[6] pokazala su da slaba samokontrola – definisana kao sposobnost prolongirane gratifikacije – na predškolskom uzrastu, ima značajne implikacije po psihosocijalno blagostanje koje će pojedinac iskusiti kao odrasla osoba[7].

Šta ako je stvarnost drugačija od laboratorijskog setinga? Možda imate strpljenja da čekate tramvaj pun sat ili gladujete i vežbate nedelju dana kako biste izgubili kilogram do kilogram i po. To zvuči razumno i odgovorno. Ali šta se događa ako tramvaja nema nakon sat i po ili ako vaga ne pokazuje nikakve promene uprkos tome što već dve nedelje vodite računa o ishrani i redovno odlazite na fitnes? Možda bi trebalo da odustanete!? U takvoj situaciji, odustajanje bi bilo prirodna, čak racionalna reakcija.

Istraživanja dvojice neuronaučnika sa Univerziteta Pensilvanije, Džozefa Kejbla (Joseph W. Kable) i Džozefa MekGvajera (Joseph T. McGuire), sugerišu da je problem samokontrole ili odložene gratifikacije daleko kompleksniji od onoga kako je tradicionalno shvaćen u psihologiji [8],[9]. Gubitak strpljenja ne samo da ne mora da svedoči o niskom kapacitetu samokontrole, već može biti sasvim racionalan odgovor, promišljena odluka u uslovima nesigurnosti: Ako ne možemo biti sigurni kada će tramvaj stići, vredi li čekati?

Kada sebi postavimo cilj čije postizanje zahteva samokontrolu, obično imamo na umu određeni vremenski okvir. Recimo, odlučni smo da sačekamo tramvaj petnaestak minuta, znajući da obično naiđe i pre. Ili, spremni smo da znatno smanjimo unos ugljenih hidrata jer se na taj način za nedelju dana može izgubiti kilogram telesne težine.

Šta se događa kada rokovi budu probijeni? Ljudi u takvim situacijama najčešće odustaju. Prema nalazima Kejblovih i MekGvajerovih studija, to i jeste prikladan odgovor. Naime, u realnim životnim okolnostima, izostanak „nagrade“ u razumnom roku najčešće je pouzdan pokazatelj da je ona sve dalja i neizvesnija.

U jednoj od studija, Kejbl i MekGvajer testirali su svoju logiku na kupcima u jednom tržnom centru na obodu Nju Džerzija. Prilazili su im s ponudom da za desetominutno učešće u istraživanju zarade pet do deset dolara.

Nakon što se na kompjuterskom monitoru pojavi žuto svetlo, ispitanik može da bira između dve opcije: da postavi kursor miša na kvadrat u kojem je ispisano „sačekaj da dobiješ 15 centi“, ili da to isto učini s kvadratom u kojem stoji natpis „uzmi jedan cent“.

Subjekti koji odaberu „15 centi“ ne znaju koliko će dugo morati da čekaju na isplatu nagrade. U pojedinim slučajevima, nagrada bi usledila u relativno pravilnim vremenskim intervalima. U drugim, tajming je bio neizvestan: što ispitanik duže čeka, to je veća verovatnoća da će se čekanje produžiti.

Pokazalo se da su ispitanici koji dobijaju nagradu u regularnim vremenskim intervalima bili pravi prototip strpljivih ljudi. Nasuprot njima, iako inicijalno jednako strpljivi, subjekti koji su nagrađivani u nepredvidivim vremenskim razmacima vremenom su postajali sve nestrpljiviji. Nesiguran tajming bio je dovoljan da ih gurne u ono što na prvi pogled deluje kao impulsivno ponašanje. Ne samo što su često odustajali od čekanja na veću nagradu, nego su neretko prekidali učešće u studiji.

Savremeni uslovi života treniraju nas da vrednujemo strpljenje i odlaganje zadovoljstva. Kada se, međutim, budućnost učini neizvesnijom nego što sama po sebi već jeste, vrabac u ruci zaista vredi više nego golub na grani. Nesigurnost, naime, narušava duboku intuiciju da čekanje skraćuje vreme do dosezanja onoga na šta se čeka.

Kejbl i MekGvajer dobili su potvrdu za ovo u jednoj od svojih laboratorijskih studija, u kojoj su od ispitanika tražili da procene još koliko će biti potrebno da čekaju da bi dobili obećanu nagradu – čokoladni kolač ili štanglicu čokolade, u zavisnosti od preferencije subjekta. Što duže čekaju na obećanu nagradu, to dužim ispitanici procenjuju vreme koje će morati da provedu u iščekivanju sledeće nagrade.

Dvojica istraživača dobila su iste rezultate i u pogledu realnijih, „svakodnevnijih“ ponašanja: dijeta vodi mršavljenju; redovno trčanje skraćuje vreme za koje neko istrči jednu milju; rešavanje mentalnih zagonetki vremenom rezultira boljim skorom na standardizovanom testu kognitivnih sposobnosti; redovno sviranje nekog instrumenta poboljšava performanse itd. Međutim, što više vremena pojedinac uloži u ostvarenje nekog od ovakvih ciljeva, a pri tom ne uspe, to vreme koje ga deli od postizanja zacrtanog procenjuje dužim.

Prema Kejblu i MekGvajeru, naša percepcija vremena je ključna kockica u ovom mozaiku. Kada se osećaj za vreme uzme u obzir, interpretacija klasičnog maršmelou eksperimenta može biti znatno drukčija od standardne. Deca u Mišelovom originalnom eksperimentu nisu znala koliko će morati da čekaju da bi bila nagrađena duplom porcijom slatkiša. Moguće je da su četvorogodišnjaci koji izgube strpljenje i zgrabe maršmelou naprosto loše postavili vremenski okvir. Drugim rečima, možda bi bili strpljiviji da su im eksperimentatori sugerisali kojom dozom strpljenja treba da se naoružaju, odnosno na koliko dugo čekanje da se pripreme.

Istini za volju, i sam Mišel, u prvobitnim studijama „strpljivosti“ sugeriše da sposobnost čekanja ili odlaganja ne zavisi toliko od količine vremena koliko od „tačnosti koncepcija vremena“[10]. Dakle, loše postavljen vremenski okvir za određeni ishod – suviše kratak rok za ostvarenje određenog cilja – čini nas manje strpljivim/istrajnim.

Ostajući u Mišelovoj maršmelou paradigmi, psihološkinja na Univerzitetu u Ročesteru Seleste Kid (Celesete Kidd) fokusirala se na nesigurnost kao faktor koji modeluje samokontrolu. Subjekti u njenim studijama[11], deca predškolskog uzrasta (3-5 godina), suočavaju se sa dve vrste okruženja: sigurnim i nesigurnim. U prvom slučaju, s njima radi „pouzdani eksperimentator“, koji ih za unapred dogovoreno ponašanje neizostavno nagrađuje novim, kompletnim setom za crtanje/slikanje. U drugom, „nepouzdani eksperimentator“ deci umesto nagrade isporučuje izvinjenje što ne može da ispuni obećanje.

Nakon sigurne, odnosno nesigurne interakcije, deca pristupaju drugom delu eksperimenta, koji je identičan Mišelovom. Rezultat: klinci iz pouzdane grupe daleko uspešnije prolongiraju gratifikaciju – odlažu konzumiranje maršmeloua – kako bi se izborili za odloženu, veću nagradu – dva slatkiša.

Što nas vraća na siromašne i odgovornost za takav položaj.

***

„Donosim puno loših finansijskih odluka. Na duži rok, sve su one nevažne. Nikada neću prestati da budem siromašna, tako da je sasvim nevažno hoću li ove nedelje propustiti rok da nešto platim. Žrtvovanje nimalo ne bi izmenilo moj budući položaj. Ne koči me par proćerdanih dolara. Sada kada sam dokazano Siromašna Osoba, to je sve što ću ikada biti. Koliko god odgovorna bila, kroz tri dana biću švorc.

Mi nemamo dugoročnih planova. Najbolje je ne nadati se. Uzmeš ono što možeš, onog časa kad ti se ukaže prilika.“

Objavljeno na Gawker-ovoj platformi Kinja u novembru prošle godine, Pismo Siromašne Osobe, osim što je istog časa postalo viralno, kao da potvrđuje sve što konzervativne vlade širom sveta, njihovi neoliberalni savetnici i think tank-ovi misle i govore o siromašnima: ne umeju da planiraju, donose očajne odluke, impulsivno raspolažu novcem, nedovoljno ga cene, neodgovorni su…

Da sve bude gore, po siromašne, naravno, kada se površno posmatraju, i naučna istraživanja idu na ruku ovakvim stereotipovima o siromašnima. Čini se da im uistinu samokontrola nije jača strana, te da, na primer, usvajaju neadekvatne tehnike roditeljstva[12].

Citirano Pismo Siromašne Osobe moglo bi se čitati i kao anegdotska ilustracija studije[13] koju su, par meseci ranije, u časopisu Science, objavili istraživači s Prinstona, Harvarda i Univerziteta u Vorviku. Ključni rezultat istraživanja dvojice psihologa i dvojice bihejvioralnih ekonomista mogao bi se u najkraćem formulisati ovako: Siromaštvo jeste povezano s lošim odlukama i nedostatkom samokontrole, ali ne na način kako to vide i objašnjavaju zagovornici deregulisanog kapitalizma; loše odluke, odsustvo racionalnog planiranja i podložnost iskušenjima nisu uzrok, već posledica siromaštva.

Jasno da jasnije ne može biti: Niste siromašni zato što loše planirate i neodgovorno odlučujete; efekti siromaštva na vaš um su takvi da ste nužno skloni lošim izborima. Naime, život na dnu socioekonomskog stratuma ima visoku psihološku cenu: „Jede“ toliko mentalne energije da umanjuje kapacitet za racionalno odlučivanje, čime uvodi u dalje pogoršanje materijalnog položaja.

Da je život u siromaštvu često život u začaranom krugu, nije novost: pozajmice se vraćaju s kamatom; kupovina na rate je skuplja od plaćanja u kešu; stalne popravke kućnih aparata, kumulativno, koštaju više nego jednokratna zamena novim. Pomenuto istraživanje govori nešto drugo: Siromaštvo drži um siromašne osobe u zarobljeništvu.

Kroz niz studija, autori su pokazali da puko navođenje siromašnog čoveka da razmišlja o finansijskim problemima umanjuje njegove kognitivne kapacitete. Pri tom, ne govorimo o nijansama. Efektivno, reč je o 13 poena na standardizovanom testu inteligencije ili razlici u IQ između hroničnog alkoholičara s dugim stažom i „normalne“ osobe. Sem toga, važno je reći da se ne radi o efektu stresa koji siromaštvo svakako nosi; opisani kognitivni deficit je merljiv i u odsustvu fizioloških pokazatelja stresa, kao što su ubrzan srčani ritam i puls.

Među učesnicima u studijama Šarifa (Eldar Sharif) i saradnika nije bilo ekstremno siromašnih ljudi. U jednoj od eksperimentalnih situacija, subjekti su regrutovani među kupcima zatečenim u tipičnom šoping molu.

Od svakog ispitanika ponaosob traženo je da zamisli da mu se pokvario auto, za čiju popravku treba da izdvoji 150, odnosno 1.500 dolara. Subjekt zatim bira jedan od tri moguća odgovora na ovakvu hipotetičku situaciju: odmah plaća popravku; mora da se zaduži da bi finansirao otklanjanje kvara; odlaže odlazak automehaničaru. Godišnji prihodi ispitanika kretali su se u rasponu od 20 hiljada do 70 hiljada dolara.

Pre nego što odgovore na pitanje, svi učesnici u studiji, ukupno 400 njih, radili su testove koji mere tzv. fluidnu inteligenciju – sposobnost logičkog rezonovanja i snalaženja s novim kognitivnim izazovima, nezavisno od znanja koja posedujemo. U lakšem scenariju – popravka košta 150 dolara – „siromašni“ i „bogati“ ispitanici imali su slične rezultate na testovima kognitivnih sposobnosti. U težem – otklanjanje kvara košta 1.500 dolara – „siromašni“ subjekti pokazali su znatno slabije rezultate od „bogatih“.

Iste rezultate istraživači su dobili i u drugoj studiji, gde su se u ulozi subjekata našli indijski farmeri, uzgajivači šećerne trske. Za njih je karakteristično da tokom godine prolaze kroz ciklične periode siromaštva i materijalne sigurnosti. Naime, 60 odsto svog ukupnog godišnjeg prihoda ovi farmeri dobijaju odjednom, neposredno nakon žetve. Pre toga, praktično žive u siromaštvu. Testirani u tom periodu, pokazuju jednak kognitivni deficit koji siromašni Amerikanci manifestuju kada su suočeni s iznenadnim, vanrednim finansijskim problemom.

***

O čemu se tačno radi? Zašto kognitivni kapaciteti pojedinca plaćaju danak lošem socioeknomskom položaju?

Rezultati opisanih eksperimenata uklapaju se u etabliranu psihološku teoriju samokontrole, koja snagu volje vidi po analogiji sa skeletnim mišićima[14]. Kao što preopterećenje bicepsa dovodi do njegovog zamora i privremene oduzetosti, tako previše napora ka samokontroli dovodi do zamora ega i privremene nemogućnosti racionalne samoregulacije ponašanja[15]. Zapravo, ovakva slika važi za naš sveukupan kognitivni kapacitet: Ako probate istovremeno da rešavate jednostavan aritmetički problem i naglas „recitujete“ zemlje čiji nazivi počinju slovom „N“, uvidećete da je previše.

Mada o samokontroli i snazi volje najčešće govorimo u kontekstu iskušenja, odnosno odolevanja istom, ona se može razumeti i kao kapacitet za racionalan izbor između konfliktnih opcija: veća zarada vs. više slobodnog vremena; iskoristiti odmor za putovanje vs. honorarni sezonski angažman kao izvor ekstra prihoda. Koje god shvatanje izabrali, siromaštvo pomera granice samokontrole.

Na izvestan način, siromašna osoba je 24/7 u iskušenju, odnosno pred teškim izborom. Prinuđena je da finansijsku samokontrolu upošljava na znatno nižem nivou u poređenju s materijalno obezbeđenim pojedincem. Izbori koji se u finansijski stabilnim uslovima života prave isključivo na bazi ličnih preferencija – na primer, da li jesti kod kuće ili izaći na večeru – u slučaju siromašne osobe zahtevaju veoma ozbiljne mentalne kalkulacije.

Prema istraživanjima psihologa i bihejvioralnih ekonomista, siromašni ljudi na dnevnoj bazi angažuju maksimum svojih kontrolnih kognitivnih kapaciteta[16]. Svaka odluka koja se tiče finansija od njih zahteva samokontrolu do nivoa pucanja[17]. Ako je taj mentalni kapacitet ograničen – kao što psiholozi tvrde i njihova istraživanja pokazuju – onda sa svakom sledećom odlukom raste rizik da ona neće biti optimalno racionalna.

Opisano ne važi samo za materijalnu oskudicu. Ekstremno zauzeti ljudi, koji pate od hroničnog nedostatka vremena, često manifestuju umanjenu sposobnost racionalnog izbora. Tako, umesto da naprave neku vrstu liste prioriteta, uleću u prenapregnuti, kontraproduktivan multitasking ili žrtvuju privatnu sferu života. Izrazito usamljene osobe, na primer, neretko bivaju hiper-fokusirane na svoju usamljenost, što ih potom navodi na ponašanja koja ih čine nepoželjnim društvom.

***

Gotovo je nemoguće prenaglasiti meru u kojoj psihologija i neuronauka siromaštva protivreče sada već opšteprihvaćenoj slici siromašnih kao inherentno lenjih, neodgovornih, neagilnih, nezainteresovanih, ogrezlih u kulturi zavisnosti (od države i njene pomoći)… Citirane studije pružaju sasvim drugačiju sliku siromaštva: Egzistencija na ivici egzistencije u toj meri pogađa kognitivnu kontrolu i fluidnu inteligenciju da siromašna osoba verovatno neće uočiti ono na šta bi trebalo da se fokusira, neće odoleti iskušenju kojem ne bi smela podleći, neće imati stpljenja, neće svom detetu pokloniti dužnu pažnju, odustaće – onda kada treba da istraje…

Centralni nalaz neuropsihološke nauke o siromaštvu tiče se kauzalnosti. Nasuprot dominantnoj dogmi, prema kojoj su loše procene i pogrešne odluke uzrok teškog materijalnog položaja pojedinca, naučnici dokazuju suprotno: Siromaštvo okupira čovekov um, umanjujući njegove kapacitete inteligentnog procenjivanja, odlučivanja, izbora. Indirektne dokaze da su u pravu pružaju i studije izvedene sa sasvim drugim primarnim ciljem – da utvrde uticaj odrastanja u siromaštvu na mentalno zdravlje odrasle osobe.

Nema načina da se nalazi ovakvih istraživanja „zaslade“: Deca iz siromašnih porodica sklonija su da u odraslom dobu iskuse probleme psihološke prirode.

Odrastanje u bedi direktno pogađa razvoj mozga

Veza između loših uslova odrastanja i mentalnog zdravlja u zrelom dobu nije novost. Dugo se, međutim, nije znalo na koji način siromaštvo u detinjstvu uzrokuje kasnije mentalne deficite. Prošle godine, grupa američkih naučnika došla je do dokaza[18] za teoriju koja ovu vezu objašnjava otprilike na sledeći način: Dete koje odrasta u uslovima siromaštva izloženo je neobično visokom nivou kontinuiranog stresa, što, imajući u vidu da je detinjstvo period intenzivnog neuralnog razvoja, ostavlja posledice na njegov mozak i sposobnost da kasnije u životu adekvatno reaguje na stresore.

U studiji je učestvovalo 49 dvadesetčetvorogodišnjaka, koji su deo druge, longitudinalne studije o dečjem siromaštvu. Polovina subjekata poticala je iz porodica s niskim prihodima, dok su ispitanici iz kontrolne grupe odrastali u sigurnijim materijalnim uslovima. Istraživači su raspolagali podacima o prihodima porodica iz kojih potiču; izloženosti stresorima u detinjstvu; aktuelnoj matrici fiziološkog odgovora na stres; socio-emocionalnom razvoju; interakciji na relaciji roditelj-dete.

Ključni nalaz je sledeći: Odrastanje u siromaštvu izlaže pojedinca hroničnom stresu, u vidu loših uslova stanovanja, nedostatka stambenog prostora, gužve i buke, ali i nizu sociopsiholoških stresora, kao što su porodične razmirice, nasilje i razvod roditelja. Sve zajedno, ovo utiče na razvoj neuralnih struktura, važnih za emocionalnu regulaciju i reakciju na stresogene inpute.

Prema autorima studije, dvadesetčetvorogodišnjaci koji su na uzrastu od devet godina živeli u siromašnim porodicama pokazuju hiperaktivnost amigdale i hipoaktivnost delova prefrontalnog korteksa. Šta to znači? Amigdalu čine neuralna jezgra odgovorna za emocionalnu obradu, uključujući generisanje negativnih emocija. Sem toga, pripada joj važno mesto u fiziološkom sistemu koji upravlja našom reakcijom na stres. Prefrontalni korteks je pak, između ostalog, zadužen za superkontrolu emocionanog reagovanja.

Kombinacija hiperaktivne amigdale i hipoaktivnog prefrontalnog korteksa praktično znači izostanak adekvatne regulacije prenaglašenih i prenaglašeno negativnih emocija. Posledično, prenaglašenu reakciju na faktore stresa. Verovatno otud veza između siromašnog detinjstva i podložnosti psihološkim problemima u odraslom dobu: depresija, anksiozni poremećaji, impulsivna agresivnost, bolesti zavisnosti.

Ovakvi rezultati nipošto ne znače da će dete rođeno u siromašnoj porodici nužno iskusiti psihološke neprilike. Autori studije navode da je moguće odrastati u siromaštvu i biti pošteđen hroničnog stresa, barem psihosocijalnog. Takva deca odrastaju u osobe kod kojih je prevalenca najrasprostranjenijih mentalnih poremećaja manja nego kod dece koja su pored siromaštva izložena i teškim stresorima.

Da li će deca rođena u siromašnim porodicama i sama biti siromašni odrasli? Ovo je drugo pitanje, a odgovor nije preterano ohrabrujuć. Skorašnje istraživanje, rađeno u Americi, pokazuje da inteligencija i motivisanost/ambicija mogu da premoste siromaštvo, tj. loš start u poređenju s decom iz dobrostojećih porodica. Ipak, autori studije primećuju dvostruki stakleni plafon: društvene sile koje pametnoj i ambicioznoj, pri tom siromašnoj deci otežavaju uspon uz stratifikacijsku lestvicu, istovremeno, deci iz bogatih porodica, s komparativno manjim kognitivnim kapacitetima, ublažavaju/usporavaju pad niz tu istu lestvicu.

Iako siromašna deca koja po opštoj kognitivnoj sposobnosti – merenoj testom inteligencije koji primenjuje američka vojska, poznatom pod akronimom AFQT – spadaju u trideset odsto najinteligentnijih uspevaju da se probiju do više srednje klase, pa i iznad toga, surova je istina da su bogata deca istovremeno i inteligentna deca. Naprosto, bogati roditelji imaju mogućnost da se daleko više posvete kognitivnoj stimulaciji svoje dece, pobuđivanju njihove radoznalosti, u krajnjoj liniji, i da plate da to neko čini umesto njih.

***

Šta sa ovakvim naučnim uvidima? Prevashodni zadatak nauke je da objasni, ali je nemoguće, ako ne i neodgovorno, ne uvideti socijalne implikacije onoga što psihologija i neuronauka imaju da kažu o siromaštvu.

Za početak, treba priznati da je odijum prema direktnim državnim transferima siromašnima ideološki indukovan, a ne rezultat postojanih dokaza da se na taj način „samo podilazi siromašnima“ i „neguje njihova lenjost i nedostatak inicijative“. Izvesnost primanja, čak i kada ona nisu na zadovoljavajućem nivou, sama po sebi oslobađa deo kognitivnih kapaciteta siromašne osobe, ostavljajući joj prostora da se fokusira i planira druge važne aspekte života: sopstveno psihofizičko zdravlje, školovanje deteta, plan štednje.

Primeri Meksika i Brazila, gde je direktna novčana pomoć države siromašnima povezana s ovakvim pokazateljima odgovornog ponašanja, su ohrabrujući. Isto tako, eksperiment započet na Filipinima 2002. godine kao da je imao u vidu ono što istraživači danas znaju o uticaju siromaštva na kapacitet siromašne osobe da planira i racionalno bira. Seoska banka na filipinskom ostrvu Mindanao omogućila je lokalnim stanovnicima da otvore specifične štedne naloge, koji klijentima omogućavaju da sami odrede vremenski rok ili iznos do kojeg neće imati pristup novcu na svojim računima. Ekonomska analiza[19] ovakvog vida štednje, iz 2006, pokazala je da ljudi na taj način uštede 300 odsto veći iznos novca nego što bi uštedeli da im ovako nešto nije bilo na raspolaganju.


[1] Oxfam International. (2014). Working for the few: Political capture and global inequality. Oxford, UK: Oxfam GB.

[2] National Bureau of Economic Research. (2013). The idea of antipoverty policy. (Working Paper No. 19210). Cambridge, MA: Martin Ravallion.

[3] National Bureau of Economic Research. (2009). Parametric estimations of the world distribution of income. (Working Paper No. 15433). Cambridge, MA: Xavier Pinkovskiy & Xavier Sala-i-Martin.

[4] Dorey, P. (2010). A poverty of imagination: Blaming the poor for inequality. Political Quarterly, 81(3), 333-43.

[5] Mischel, W., Ebbesen, E.B., & Raskoff Zeiss, A. (1972). Cognitive and attentional mechanisms in delay of gratification. Journal of Personality and Social Psychology, 21(2), 204-18.

[6] Mischel, W., & Ayduk, O. (2011). Willpower in a cognitive-affective processing system: The dynamics of delay of gratification. In K.D. Vohs, & R.F. Baumeister (Eds.), Handbook of Self-Regulation: Research, Theory, and Applications (2nd ed., pp. 99-129). New York, NY: Guilford.

[7] Kross, E., Mischel, W., & Shoda, Y. (2010). Enabling self-control: A cognitive affective processing system (CAPS) approach to problematic behavior. In J. Maddux & J. Tangney (Eds.), Social Psychological Foundations of Clinical Psychology (pp. 375-394).  New York, NY: Guilford.

[8] McGuire, J.T., & Kable, J.W. (2012). Decision makers calibrate behavioral persistence on the basis of time-interval experience. Cognition, 124(2), 216-26.

[9] McGuire, J.T., & Kable, J.W. (2013). Rational temporal predictions can underlie apparent failures to delay gratification. Psychological Review, 120(2), 395-410.

[10] Mischel, W., & Metzner, R. Preference for delayed reward as a function of age, intelligence, and length of delay interval. The Journal of Abnormal and Social Psychology, 64(6), 425-31.

[11] Kidd, C., Palmeri, H., & Aslin, R.N. (2013). Rational snacking: Young children’s decision-making on the marshmallow task is moderated by beliefs about environmental reliability. Cognition, 126(1), 109-14.

[12] National Bureau of Economic Research. (1999). Work, welfare, and child maltreatment. (Working Paper No. W7343). Cambridge, MA: Christina H. Paxon & Jane Waldfogel.

[13] Mani, A., Mullainathan, S., Shafir, E., & Zhao, J. (2013). Poverty impedes cognitive funcition. Science, 341(6149), 976-80.

[14] Baumeister, R.F., Vohs, K.D., & Tice, D.M. (2007). The strength model of self-control. Current Directions in Psychological Science, 16(6), 351-5.

[15] Baumeister, R.F, Bratslavsky, E., Muraven, M., & Tice, D.M. (1998). Ego depletion: Is the active self a limited resource? Journal of Personality and Social Psychology, 74(5), 1252-65.

[16] National Bureau of Economic Research. (2010). The Shape of Temptation: Implications for the ecnomic lives of the poor. (Working Paper No. 15973). Cambridge, MA: Abhijit Banerjee & Sendhil Mullainathan.

[17] Spears, D. (2010). Economic decision-making in poverty depletes cognitive control. (Working Paper).

[18] Kim, P., Evans, G.W., Angstadt, M., Shuan Ho, S., Sripada, C.S., Swain, J.E. … Phan, L. (2013). Effects of childhood poverty and chronic stress on emotion regulatory brain function in adulthood. PNAS, 110(46), 18442-7.

[19] Ashraf, N., Karlan, D., & Yin, W. (2006). Tying Odisseus to the mast: Evidence from a commitment savings products in the Philippines. The Quarterly Journal of Economics, 121(2), 635-672.

Advertisements

10 comments

  1. Marko Bojković

    Problem siromaštva mogao bi se rešiti u jednoj generaciji, najduže za jedan prosečan ljudski vek, ako bi se siromašnima onemogućilo da imaju decu. Kina ide u tom pravcu: ona je siromašnima ograničila broj dece na najviše jedno, a za svako naredno dete plaćaju se veoma skupi penali, koje samo bogati mogu sebi da priušte. Globalnoj primeni kineskog modela suprotstavlja se, međutim, religijski motivisano licemerje, što je u svom „Pismu siromašne osobe“ primetila i Linda Tirado: „Nobody likes poor people procreating, but they judge abortion even harder.“
    Sve u svemu, odličan ti je članak, Sonja! Ali da li bi možda samo mogla još koju reč o protivljenju kontroli rađanja, posebno prekidu trudnoće, koje pokazuju manje-više sve religije, ili bar one najmnogobrojnije – koliko to protivljenje doprinosi povećanju siromaštva, broja siromašnih, na globalnom nivou?

    Sviđa mi se

    • Marko, ja tu vidim više odvojenih tema. Da su verski lideri i crkve licemerne na temu kontrole rađanja, od kntracepcije do abortusa, u to nema sumnje. Što se kineskog modela tiče, to jeste ozbiljno kršenje ljudskih prava. Čak i ako se složimo da je cilj plemenit, ostaje da je zabrana prokreacije zadiranje u najintimnije odluke pojedinca ili para. Ja čak nisam sigurna da bi to rešilo problem siromaštva. I u delu sveta sa najvišim fertilitetom, on opada, ali se jaz između bogatih i siromašnih, globalno posmatrano, ne smanjuje u skladu s padom nataliteta. Koliko je meni poznato, demografi nisu sigurni kako da gledaju na taj začarani krug: siromašni rađaju više, usled čega postaju siromašniji vs. siromašni rađaju više baš zato što su siromašni. Naime, na određenom stupnju razvoja, odnosno na određenoj granici prihoda po glavi stanovnika, ljudi počinju da planiraju potomstvo u skladu s aspiracijama koje imaju za to potomstvo. Kapiraju da će, ako imaju puno dece, teško moći toj deci da obezbede budućnost kakvu bi hteli. Ispod te granice, broj dece ne igra bitnu ulogu. Ali, i van konteksta siromaštva, stav najvećih crkava o prekidu trudnoće je monstruozan, prema ženi pre svega. To jeste tema.

      Sviđa mi se

  2. ono što izostaje u ovom korektno napisanom članku (ako izuzmemo greščicu da se reč „skoncentrisati“ piše sa jednim „s“) je podatak o smanjenju klasne mobilnosti na ekonomski razvijenom neokolonijalnom zapadu, posebno u sad, tzv. zemlji mogućnosti. postoji članak i, čini mi se, interesantni grafikoni o tome u jednom od ovogodišnjih brojeva the economista.

    Sviđa mi se

    • U tom kontekstu, članku nedostaje puno toga. Svesno sam apstrahovala sociološke i demografske aspekte siromaštva, uključujući stratifikacijsku pokretljivost. Fokusirala sam se na ono što recentna psihologija i neuronauka imaju kažu o tome, računajući da su široj javnosti informacije tog tipa manje dostupne i poznate od onih drugih. Videla sam grafikone; inače, tokom cele prošle godine, sva relevantna američka štampa naširoko je pisala o tome kako je američki san umro usled ozbiljno smanjene socijalne mobilnosti. I sama bih volela da na srpskom pročitam nešto o eventualnoj vezi između deregulacije tržište, mera štednje i vertikalne socijalne pokretljivosti. Nisam dovoljno stručna da se upustim u to.

      Sviđa mi se

      • fair enough. ekonomski ni ja nisam dovoljno potkovan, politikološki/politfilozofski jesam malo više. nenaučno pisano, i u najkraćim crtama, sve se svodi na osnovne postulate „vođenja domaćinstva“ (oikos nomos) – trošiš onoliko koliko si zaradio/imaš. ljudi sa stratifikacijskog dna ne zarađuje dovoljno za život u odnosu na uloženi rad (za prvoklasni uvid da to nije problem od juče preporučujem knjigu barbare ehrenreich iz 2001: nickel and dimed: on (not) getting by in america), dok šačica troši mnogo više od onoga što joj realno pripada i čak i kad i u tim okolnostima donosi katastrofalne/nemarne ekonomske odluke i potroši sve od onog što im ne pripada, opet u najvećem broju slučajeva imaju nekog (državu u šakama krupnog kapitala) koja će im pomoći i osloboditi ih odgovornosti za svoje postupke jer na taj način štiti temelje pohlepe na kojima počiva, a u čijoj se žiži interesovanja nalazi kapital, a ne čovek, što je aksiom tragedije u kojoj živimo. to ne samo da je pojednostavljena slika unutar američkog društva već je primenljiva i globalno, sa sad kao najvećom raspikućom koja troši četvrtinu svega stvorenog na svetu iako proizvodi daleko manje. to je život na kredit uslovljen ustrojstvom što globalnog što američkog političkog sistema, i iz previše razloga ne može da traje doveka, što je već u velikoj meri uočeno (http://xxxps.tumblr.com/post/67724940267/ekonomski-neprijatelj-je-kod-kuce)

        Sviđa mi se

  3. Mican

    Samo da napisem da se u potpunosti slazem sa “maaretovim“ komentarom, i u tom pravcu preporucujem zainteresovanim da pogledaju dokumentarni film “Inside job“ koji potkrepljuje tu tezu…

    Sviđa mi se

  4. mrakonja

    Veliki problem clanka je nepoznavanje termina siromastvo. Kada ekonomisti mere siromastvo, oni pricaju o dve stvari. Jedan je apsolutno siromastvo. To je kada nemas ziv dinar. Drugi je relativno siromastvo, koliko je najbogatiji cnal drustva bogatiji od nasromasnijeg.

    Pa je tako osoba u americi sa 2 000 $ mesecne plate siromasna za americke uslove ali je mnogo bogatija od srpske srednje klase koja zaradjuje oko 1000 $ mesecno.

    Samim tim kompletan clanak se bazira na pogresnim premisama, i po defaultu mora imati pogresne zakljucke.

    Razlika u siromastvu je problem inflacije novca, posto jedan broj ljudi radi za platu drugi broj ljudi poseduje zgrade, kuce buldozere (ekonomski termin faktori proizvodnje). Zbog toga sto drzave stalno zajme novac da bi pravile zaduzivanja, vrednost novca pada i stednja se ne isplati. Medjutim zbog inflacije vrednoost faktora proizvodnje u odnosu na vrednost novca skace. Pa je tako kroz 10 godina buldozer mnogo vredniji nego sto je kolicina novca za koju je bio kuplje. Ukoliko je kostao 10 000 dolara, i jedna osoba je odlucila da kupi buldozer druga pak da ustedi cist novac ona koja je kupila buldozer kroz vreme ce (zbog inflacije) da ima vecu vrednost posle deset godina.

    Da li je to problem? Svakako!
    Da li je nejednakost losa? Ne. Nikako.
    neki su preduzetnici i hrabrni spremni da uloze i stvore inovaciju naspram nekih koji ne zele da rizikuju zele samo platu svakog desetog u meseci.

    Normalno da oni koji preduzimaju rizike zasluzuju vece dobiti.

    Sviđa mi se

  5. mrakonja

    Inace meni jako bitno.. ti nigde nisi definisala „sta je to neolibelarizam“, da li impliciras da u danasnjem svetu vlada neolibelarizam? Ukoliko je tako, ovo ti je jos jedna neiskrenost u kritici ekonomije u svetu. Neolibelarizam je jedan jako uzak ekonomsk koncept koji se odnosi na washington konsezus i danas u svetu ne postoje nigde pravila tog konsenzusa u vecini slucajeva.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: