Vruće-hladan empatijski jaz: Vaše „racionalno Ja“ ne poznaje svog svog emocionalnog „dvojnika“

empatija i empatijski jaz

Kako biste reagovali da ste se našli u poplavama zahvaćenom području: Da li biste bili među onima koji odbijaju da se evakuišu, ili biste postupili racionalno i blagovremeno napustili dom kojem preti vodena stihija?

Verovatnoća da ste pogrešno odgovorili na ovo pitanje daleko je veća nego što pretpostavljate. Naime, „hladno“ racionalno ja veoma loše predviđa kako bi se ponašalo i kakve bi odluke donelo „vruće“ emocionalno ja. Važi i obrnuto; zanemarujući ili potcenjujući uticaj afekta* na ponašanje i mišljenje – polazeći od [pogrešne] pretpostavke o stabilnosti preferencija i bihejvioralnih inklinacija – vruće emocionalno ja je prilično slab prognozer outputa svog razumnog „dvojnika“.

Utičući na gotovo sve aspekte čovekove psihologije – percepciju, učenje, pamćenje, usmeravanje pažnje, izbor ciljeva, zaključivanje i odlučivanje – emocije imaju moć da nas transformišu kao ličnost. U različitim emocionalnim stanjima, zavisno od intenziteta afekta, neretko reagujemo neočekivano, nesvojstveno sebi – bezmalo „kao da smo neko drugi“.

Imajući u vidu atipičnost našeg ponašanja u emocionalno zasićenom kontekstu, ne čudi da hladne glave loše predviđamo poteze svog vrućeg ja. Obratno; imajući u vidu da nismo svesni transformišućih moći afekta, ne čudi što, kada smo preplavljeni emocijama, ne uviđamo da bismo u hladnom modu postupali bitno drugačije.

Zamislite sledeći scenario: Trojica turista kreću na izlet. Planiraju da prepešače brdovitu stazu, dugu nekih sedam kilometara. U jednom momentu, međutim, shvataju da su zalutali. Da stvar bude gora, kako nisu predvideli duže zadržavanje, poneli su minimalne količine hrane i pića.

(i) Šta ih je više pogodilo: manjak hrane ili nedostatak vode?

(ii) Zbog čega se više kaju: što su spakovali malo hrane ili što nisu poneli više vode?

(iii) Da ste na njihovom mestu, da li bi vam teže pao manjak hrane ili nedostatak vode?

(iv) Da ste na njihovom mestu, da li biste više žalili što ste spakovali malo hrane ili što niste poneli više vode?

Hipotetički scenario je deo studije[1], koju su dvojica američkih psihologa, Lif van Boven (Leaf van Boven) i Džordž Lovenstajn (George Loewenstein), pre nekoliko godina izveli sa studentima Univerziteta Karnegi Melon, korisnicima teretane koja radi u sklopu univerzitetskog kampusa. Na navedena četiri pitanja odgovarali su samo posetioci koji su prethodno potvrdili da planiraju intenzivan kardio.

Istraživače je prevashodno zanimalo da li će i kako osećaj žeđi uticati na ispitanikovu percepciju i razumevanje opisane situacije. Polazeći od pretpostavke da naporan kardio izaziva i pojačava žeđ, polovini učesnika u istraživanju pitanja su postavljena pre, a drugoj polovini – posle treninga.

Rezultati eksperimenta potvrdili su Bovenovu i Lovenstajnovu intuiciju. Bilo da su govorili iz perspektive hipotetičkih turista bilo u sopstveno ime – zamišljajući sebe u opisanoj situaciji – žedni ispitanici su znatno češće nego subjekti koji su na pitanja odgovarali pre kardija, dakle dok još nisu izgubili značajne količine tečnosti, apostrofirali žeđ, odnosno manjak zaliha vode, kao najveći problem zalutalih izletnika.

Uticaj trenutnog emocionalnog/motivacionog stanja na kogniciju bio je posebno uočljiv u finalnoj etapi studije. Naime, nakon što su odgovorili na četiri pitanja, ispitanici su zamoljeni da na skali 1-10 procene koliko su zamišljeni turisti bili gladni i žedni, te koliko im je bilo vruće. Subjekti iz grupe „posle kardio vežbi“, dakle žedniji i zagrejaniji od onih koji još nisu započeli trening, ocenjivali su žeđ aktera priče i njihov subjektivni doživljaj spoljne temperature dvostruko višim vrednostima.

***

Iako za psihologe odavno nije tajna da emocije predstavljaju važan input u procesu odlučivanja, tek od skoro se ozbiljnije posvećuju problemu međusobne netransparentnosti hladnog i vrućeg ja – fenomenu koji je u literaturi poznat kao vruće-hladan empatijski jaz.

Efekti vruće-hladnog empatijskog jaza se ponekad čine anegdotalnim; na primer, ako u kupovinu namirnica odete gladni, potrošićete više novca nego da ste šoping odložili za posle ručka. Međutim, kako među istraživačima raste interesovanje za ovu pojavu, nižu se uvidi o povezanosti vruće-hladnog empatijskog jaza s nekim od najintrigantnijih aspekata čovekovog ponašanja – na primer, sa zavisnošću od droga; o uticaju koji ima na odluke koje donosimo u pogledu životno bitnih pitanja – na primer, da li ćemo prihvatiti određeni tip terapije; o tragu koji ostavlja na stavove koje formiramo povodom važnih društvenih pitanja – recimo, o tretmanu zatvorenika, smrtnoj kazni i abortusu.

***

Zašto ljudi postaju zavisnici? Kako ih svest o štetnosti droga i krizama koje prate odvikavanje ne odvraća od eksperimentisanja s nedozvoljenim supstancama?

Istraživači o ovom pitanju govore kao o paradoksu zavisnosti. Naime, i pre nego što prvi put uzmu adiktivnu supstancu, budući zavisnici, većina njih, veoma dobro znaju kakvim se rizicima izlažu i koji ih problemi očekuju.

Različiti teorijski pristupi problemu zavisnosti produkovali su čitav niz distinktivnih odgovora na ovaj paradoks. Zajedničko im je to što ga ne razrešavaju do kraja. U novije vreme, istraživači koji pitanju adikcije prilaze iz perspektive vruće-hladnog empatijskog jaza[2] počinju da skiciraju prilično originalan doprinos na temu: Niko, čak ni pojedinci s ličnim iskustvom začaranog kruga zavisnost-odvikavanje-zavisnost, nije u stanju da razume i ukalkuliše uticaj žudnje za drogom na svoje ponašanje i kogniciju[3]. Sledeći eksperiment je više nego ilustrativan za ovakvu tvrdnju:

Heroinskim zavisnicima na terapiji Buprenorfinom, sintetičkom zamenom za heroin nalik Metadonu, ponuđeno je da izaberu jednu od dve mogućnosti: Prilikom narednog javljanja na kontrolu, za pet dana, mogu da dobiju ili ekstra dozu Buprenorfina ili ekvivalentnu novčanu nagradu.

Ključna eksperimentalna manipulacija sastojala se sledećem: polovini pacijenata ponuda je izneta neposredno pre nego što su dobili redovnu dozu leka, dakle u momentu kada ih „lomi“ potreba za heroinom [ili njegovim supstitutom]; polovini je ista ponuda prezentovana neposredno nakon redovne terapije, dakle u trenutku kada im je ova potreba zadovoljena.

Racionalno posmatrano, trenutno emocionalno stanje ne bi trebalo da ima uticaja na odluku koja se odnosi na budućnost. Teorija vruće-hladnog empatijskog jaza sugeriše upravo suprotno. Konkretno, za očekivati je da će odluka pacijenata iz grupe „pre redovne terapije“ reflektovati njihovu trenutnu žudnju za heroinom. Posledično, usloviće da uzmu u obzir buduću fizičku nelagodu i vrednuju Buprenorfin više nego pacijenti iz grupe „posle redovne terapije“.

Eksperiment je potvrdio predviđanja autora studije[4]. Pacijentima u „krizi“ doza medikamenta vredela je u proseku 60 dolara, dok su subjekti iz poduzorka „posle terapije“ bili spremni da je trampe za gotovo dvostruko manji prosečan iznos od 35 dolara.

***

Studija u okviru koje je izveden eksperiment s Buprenorfinom sugeriše krajnje kontraintuitivan zaključak: Ukoliko trenutno ne prolaze kroz apstinencijalnu krizu, zavisnici nisu u u stanju da adekvatno procene intenzitet žudnje za drogom i njen uticaj na ponašanje i mišljenje. Tinejdžer kojem se ukazala prilika da proba drogu – još manje. Toliko o paradoksu zavisnosti.

Ovo podjednako važi i za cigarete i daleko rasprostranjeniju nikotinsku zavisnost[5]. Monitoring the Future, longitudinalna studija koju su pre desetak godina uradili istraživači sa Univerziteta u Mičigenu i stručnjaci Nacionalnog instituta za zdravlje SAD, pokazala je da povremeni pušači sistematski potcenjuju verovatnoću svog prelaska u kategoriju stalnih. U momentu anketiranja, tek 15 odsto „rekreativaca“ verovalo je u mogućnost da će pušiti i pet godina kasnije. Pet godina kasnije, kada je ista anketa ponovljena na istom uzorku, ispostavilo se da je to slučaj sa čitavih 45 odsto ispitanika.

***

Izuzmemo li cigarete i alkohol, zavisnost ne spada u [zdravstvene] probleme koji pogađaju veliki broj ljudi. Vruće-hladan empatijski jaz kontaminira, međutim, bezmalo svaku medicinsku odluku koju donesemo[6].

Uzmimo, rak prostate. Iako se, nažalost, ova dijagnoza sve češće sreće kod mlađih ljudi, generalno, bolest pogađa muškarce u poznijoj dobi, kada njihovo srednje očekivano trajanje života ne premašuje jednu deceniju. Imajući u vidu još i činjenicu da se radi o tipu kancera koji je najčešće strogo lokalizovan i spororazvijajući, reklo bi se da invazivan, po vremešnog pacijenta iscrpljujući hirurški metod lečenja raka prostate nema opravdanja sa aspekta mortaliteta obolelih. Hemo- i radioterapija, a u mnogim slučajevima i nepreduzimanje bilo kakvih mera, uz, razume se, redovan monitoring, nameću se kao racionalniji izbor. Uprkos tome, ogromna većina pacijenata optira hirurško odstranjivanje kancerom napadnutog tkiva.

Odluku o načinu lečenja pacijent najčešće donosi neposredno nakon što mu je lekar saopštio da je rezultat biopsije pozitivan – da ima rak – što će reći, u stanju povišenog stresa i akutnog straha. Zanemarujući činjenicu da je u vrućem modu, istovremeno precenjujući strah i zebnju koje očekuje da će pratiti eventualno „nadgledano čekanje“, odlučuje da se podvrgne hirurškoj intervenciji koja mu praktično neće produžiti život.

Dakle, trenutno emocionalno stanje značajno modeluje odluke čije su posledice dugoročne. Prema rezultatima studije[7] tima kanadskih psihologa i psihijatara, objavljenim 1999. u časopisu Lancet, vruće-hladan empatijski jaz spada u činioce koji se ne smeju zanemariti prilikom evaluacije zahteva pacijenata da im se odobri eutanazija.

Kanadski istraživači pratili su grupu od 196 pacijenata obolelih od raka, u terminalnoj fazi bolesti, hospitalizovanih u režimu palijativne nege. Za potrebe studije u kojoj su dobrovoljno učestvovali, pacijenti su dva puta dnevno ocenjivali nekoliko parametara svog opšteg psihofizičkog stanja: bol, mučnina, apetit, kvalitet sna, depresivnost, anksioznost i – volja za životom.

U kontekstu asistirane smrti, posebno je bitan poslednji činilac – želja pacijenta da živi. Na iznenađenje istraživača, ispostavilo se da ona značajno fluktuira, i to na dnevnoj bazi. Kada trpi jake bolove i ne može da spava, pacijent gubi volju za životom. U tim momentima, bio bi spreman da potpiše „nalog“ za ubisto iz milosrđa. Već četiri sata kasnije, nakon što su analgetici i sedativi učinili svoje, pacijentu se vraća elan.

***

Efekat vruće-hladnog empatijskog jaza nije limitiran na klasična organska oboljenja. Primera radi, depresija sa sobom nosi „gubitak perspektive“ koji se delimično može objasniti ovim fenomenom.

Osobe kojima je dijagnostifikovana klinička depresija žive zarobljene u [depresivnoj] sadašnjosti, koja u potpunosti apsorbuje prošlost i budućnost. Ponekad i bukvalno, oni ne mogu da se sete vremena kada su se osećali bolje niti su u stanju da zamisle budućnost u kojoj će se osećati dobro.

Drugačija i znatno ređa mentalna disfunkcija, bipolarni poremećaj (kolokvijalno: manična depresija), dodatno osnažuje ovakvo zapažanje. Kada izađu iz depresivne faze, zahvaćeni euforijom, pacijenti s dijagnozom bipolarnog poremećaja „zaboravljaju“ kako izgleda biti „dole“ i imaju utisak da im se mračno raspoloženje nikada neće vratiti.

Vruće-hladan empatijski jaz možda krije i odgovor na pitanje zašto su bipolarci tako nedisciplinovani u pogledu redovnog uzimanja prepisane terapije. Prema rezultatima skorašnje studije[8], polovina pacijenata s dijagnozom bipolarnog poremećaja ne pridržava se propisanog terapijskog režima, koji najčešće podrazumeva svakodnevnu upotrebu medikamenta iz grupe stabilizatora raspoloženja (na primer, Litijum).

***

Fenomen vruće-vruće hladnog empatijskg jaza, posmatran u medicinskom kontekstu, rađa veoma krupnu dilemu: Ko je u boljoj poziciji da donese ispravnu odluku – pacijent, koji trenutno trpi bolove i čije su odluke obojene tim [prolaznim] emocionalnim doživljajem, ili lekar, koji je u hladnom modu i nije u stanju da jasno percipira emocionalno stanje svog pacijenta? U širem, društvenom kontekstu, njegove implikacije su još intrigantnije.

Sredinom prošle decenije, mediji su publikovali šokantne fotografije iz Gvantanama i Abu Graiba, zatvora u kojima vojska SAD drži osumnjičene za terorizam. Potresno svedočanstvo o nehumanom tretmanu zatvorenika ubrzo je praćeno objavljivanjem izvoda iz priručnika CIA-e o tehnikama isleđivanja za ovu specifičnu grupu zatočenika – „neprijatelja zapadne demokratije“. To će biti povod da se američka javnost, duž tradicionalne linije [ideološke] podele na konzervativce i progresivce, oštro sukobi povodom metoda koje vojska koristi u nastojanju da iz zatvorenih u Gvantamu i Abu Graibu iscedi informacije korisne za „borbu protiv terorizma“.

Da li je simulacija davljenja (waterboarding) – tortura, što je bilo unisono stanovište liberala, ili tek jedna od legitimnih tehnika ispitivanja, kako su tvrdili konzervativci?

Mada je nad zatočenima na Kubi i u okolini Bagdada svakodnevno primenjivan čitav niz dehumanizujućih postupaka – izlaganje ekstremnim temperaturama, čulna deprivacija, uskraćivanje sna, seksualno ponižavanje itd. – simulaciji davljenja pripalo je posebno istaknuto mesto u raspravama o granici između humanog postupanja s licima lišenim slobode i torture. Erik Muler (Erich „Mancow“ Muller), popularan i među konzervativcima veoma uticajan radio voditelj, odlučio je da stavi tačku na debatu koja u tom trenutku već godinama okupira američku javnu scenu i dokaže da su levičari „plačljive seka perse“, a voterbording, iako neprijatno iskustvo, daleko od torture.

Maja 2009, u prisustvu službenika američke vojske, Muler se u svom radijskom studiju uživo podvrgao ovom postupku. Sedam sekundi! Toliko je izdržao pre nego što je zatražio prekid mučenja i stvar nazvao pravim imenom: „Ovo je mnogo gore nego što sam zamišljao! Ovo definitivno jeste tortura!“

***

U skoro svim pravnim sistemima, zatvorenici su zakonski zaštićeni od fizičke torture – postupaka koji nanose fizičku bol iznad zamišljene granice izdržljivosti. Dakle, pravna definicija torture počiva na premisi da je zakonodavac u stanju da relativno precizno proceni bol koju će neko iskusiti ukoliko se nad njim sprovede određeni vid kažnjavanja. Šta ako su takve procene, kako sugerišu istraživanja vruće-hladnog empatijskog jaza, sistematski pogrešne? Šta ako su efekti kazni koje se sprovode nad zatvorenicima u realnosti uvek gori nego što anticipiramo?

Sijaset kazni i postupanja prema pritvorenima i zatvorenima – izolacija u samici, ometanje sna, čulna deprivacija i sl. – stoji na granici između humanog postupanja i torture. Loran Nordgren (Loran Nordgren), psiholog i profesor menadžmenta i organizacije na Univerzitetu Nortistern, izveo je proteklih godina niz studija[9], u kojima je sa svojim saradnicima pokušao da utvrdi i izmeri uticaj vruće-hladnog empatijskog jaza na stavove koje formiramo o njima[10]. Došli su do dva značajna uvida:

(i) Naše procene o intenzitetu bola koji doživljava neko drugi, kada ih donosimo hladne glave, redovno potcenjuju tuđu patnju.

(ii) Izloženost sličnoj situaciji navodi nas da korigujemo prvobitne procene i rezultira tačnijom slikom tuđeg emocionalnog stanja.

Da bi utvrdili da li i koliko lični doživljaj socijalnog bola[11], koji se javlja kao posledica odbacivanja od okoline, utiče na stavove ispitanika o izolaciji smeštanjem u samicu, Nordgren i saradnici osmislili su jednostavnu kompjutersku igricu; učesnici jedni drugima dodaju loptu, nastojeći da ona što duže ne dodirne tlo.

Ključna eksperimentalna manipulacija ogledala se u tome što su igrači-mete veoma retko dobijali loptu od ostalih saigrača, pri čemu je sve bilo namešteno tako da „preskakanje“ na njih ostavi utisak namernog ignorisanja.

Nakon igrice, ispitanici su odgovarali na upitnik, koji je sadržao i pitanja o (ne)prihvatljivosti instituta samice. Doživljaj socijalnog bola, pokazali su rezultati ankete, snažno modeluje stav po ovom pitanju. Naime, dok je 63 odsto „isključenih“ ispitanika upućivanje zatvorenika u samicu ocenilo vidom torture, to je bio slučaj tek sa svakim trećim subjektom iz kontrolne grupe.

U drugim dvema studijama, gde su stavovi o kažnjavanju putem deprivacije sna i izlaganja niskim temperaturama mereni među studentima sa stalnim zaposlenjem, koji predavanja slušaju uveče, odnosno na uzorku lagano obučenih studenata, koji deset minuta stoje napolju na niskoj spoljnoj temperaturi, takođe je pokazano da doživljaj određenog emocionalnog stanja ljude navodi da bol drugih, u sličnom afektivnom stanju, percipiraju većim nego što bi to bio slučaj da su procenu iznosili u hladnom modu.

Ovakvi rezultati su u potpunosti na liniji s onim što psiholozi znaju o vruće-hladnom empatijskom jazu. Nordgren i saradnici došli su, međutim, i do jednog iznenađujućeg nalaza. Lično iskustvo određenog emocionalnog stanja doprinosi premošćavanju empatijskog jaza jedino ukoliko je proživljeno neposredno pre uživljavanja u tuđe afektivno stanje. S protokom vremena, barem kada je reč o bolu, fizičkom ili socijalnom, empatijski potencijal ličnog iskustva ne samo što slabi, već daje i suprotan efekat.

Verovatno misleći, „Prošao sam to; ne može biti tako strašno“, ispitanik izložen hladnoći ili socijalnoj ekskluziji, nakon izvesnog vremena, prestaje da saoseća s drugima koji se nalaze u sličnoj situaciji i počinje da potcenjuje neprijatnost njihovog iskustva. Možda je upravo to slučaj s psiholozima koji su učestvovali u osmišljavanju tehnika iz priručnika CIA-e. Upitani zašto su svoju ekspertizu stavili u službu torture, najčešće su odgovarali da su i sami podvrgavani takvim metodama i da svoje iskustvo ne bi mogli podvesti pod svirepo mučenje.
______________________________

*Psiholozi termin afekat upotrebljavaju u nešto drugačijem značenju od kolokvijalnog. Kao krovni pojam, on obuhvata emocije (na primer, ljutnja i strah), motivaciona stanja (kao što su glad, žeđ, fizička bol i nelagoda) i raspoloženja (tzv. trajna afektivna stanja poput depresije i anksioznosti).

1. Van Boven, L., & Loewenstein, G. (2003). Social projection of transient drive states. Personality and Social Psychology Bulletin, 29(9), 1159-68. [pdf]

2. Loewenstein, G. (1999). A visceral account of addiction. In Elster, J., & Skog, O.J. (Eds.), Getting hooked: Rationality and addiction (pp. 235-64). Cambridge, GB: Cambridge University Press. [pdf]

3. Giordano, L.A., Bickel, W.K., Loewenstein, G., Jacobs, E.A., Marsch, L., & Badger, G.J. (2002). Mild opioid deprivation increases the degree that opioid-dependent outpatients discount delayed heroin and money. Psychopharmacology, 163(2):174-82. [pdf]

4. Badger, G.J, Bickel, W.K., Giordano, L.A., Jackobs, E.A., Loewenstein, G., & Marsch, L. (2007). Altered states: The impact of immediate craving on the valuation on current and future opioids. Jorunal of Health Economics, 26(5), 865-76. [pdf]

5. Slovic, P. (2001). Cigarette smokers: Rational actors or ratinal fools? In Slovic, P. (Ed.), Smoking: Risk, perception and policy (pp. 97-124). Thousand Oaks, CA: Sage. [pdf]

6. Loewenstein, G. (2005). Hot-cold empathy gaps and medical decision making. Health Psychology, 24(4), S49-56. [pdf]

7. Chochinov, H.M., Tataryn, D., Clinch, J.J., & Dudgeon, D. (1999). Will to live in the terminally ill. Lancet, 354(9181), 816-9.

8. Scott, J., & Pope, M. (2002). Nonadherence with mood stabilizers: Prevelance and predictors. Journal of Clinical Psychiatry, 63(5), 384-90.

9. Nordgren, L.F., McDonnell, M.H., & Loewenstein, G. (2011). What constitutes torture?: Psychological impediments to an objective evaluation of enhanced interrogation tactics. Psychological Science, 22(5), 689-94.

10. McDonnell, M.H., Nordgren, L.F., & Loewenstein, G. (2011). Torture in the eyes of the beholder: The psychological difficulty of defining torture in law and policy. Vanderbilt Journal of Transnational Law. 44(1): 87-122. [pdf]

11. Nordgren, L.F., Banas, K., & MacDonald, G. (2011). Empathy gaps for social pain: Why people underestimate the pain of social suffering. Journal of Personality and Social Psychology, 100(1), 120-8. [pdf]

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: