Na sahrani svoje majke, žena upoznaje muškarca kojeg nikada ranije nije videla. Nakon kratkog razgovora s njim, shvata da joj se dopada i da bi volela ponovo da ga sretne. Odlučuje da će mu kasnije zatražiti broj telefona. Kasnije, međutim, može samo bespomoćno da konstatuje da je već otišao. Nekoliko dana iza toga, ona ubija svoju rođenu sestru. Zašto?
Odgovor na ovo pitanje navodno bi trebalo da otkrije da li razmišljate kao psihopata. Ako vam je palo na pamet da bi motiv za ubistvo mogle biti ljubomora i osveta – žena iz priče saznala je da se njena sestra viđa s muškarcem kojeg želi za sebe – nemate razloga za brigu. Ukoliko ste, međutim, pomislili da je sestru ubila u nadi da će se muškarac koji joj se dopada pojaviti na sahrani, nosite u sebi psihopatski potencijal.
Drugi odgovor zasnovan je na rezonu koji karakteriše odsustvo emocija prilikom donošenja odluka, hladna fokusiranost na ishod, okrutna i egocentrična logika. Sve su to osobine koje se pripisuju psihopatama, ali su u manjoj ili većoj meri prisutne i kod dobrog menadžera, spretnog trgovca nekretninama, veštog advokata…
Lik iz jedne druge priče, anti-heroj filma „Kad jaganjci utihnu“ Hanibal Lektor, otelovljuje daleko potpuniji i složeniji splet karakteristika koje psihopatu čine psihopatom. Inteligentan, po zanimanju psihijatar, Lektor poseduje dozu površinskog šarma. Kada ne ubija i ne kanibalizuje svoje žrtve, čak ostavlja utisak prefinjene osobe. Retko ispoljava emocije; empatiju prema svojim žrtvama, osećaj krivice i kajanje – nikada.
Psihopata vs. Sadista
Tipičan holivudski psihopata i/ili serijski ubica je hladno proračunat, apsolutno operisan od empatije i manipulativan, što jesu upadljive odlike psihopatske ličnosti. Najčešće, što je slučaj i s Lektorom, uživa u patnjama svojih žrtava, pronalazeći u tome izvor erotskog uzbuđenja. To su, međutim, karakteristike sasvim drugog mentalnog poremećaja – seksualnog sadizma.
U realnosti, psihopatski poremećaj ličnosti ne sreće se u kombinaciji sa seksualnim sadizmom. Od nedavno, zahvaljujući fMRI studiji (sažetak) koju je izveo profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu Žan Deseti (Jean Decety), znamo i da je tako nešto praktično nemoguće.
Deseti je za subjekte odabrao petnaestoricu osuđenika na izdržavanju kazne zbog teških seksualnih delikata, od kojih su osmorica klasifikovani kao seksualni sadisti. Svim ispitanicima prezentovao je fotografije, od kojih su neke imale neutralan sadržaj, a neke jasno upućivale na fizičku patnju, tj. bol (na primer, snimak čoveka koji zabada nož u drveni sto i snimak osobe koja zabada makaze u ruku druge osobe).
Mozak seksualnog sadiste, pokazuju snimci sačinjeni pomoću magnetne rezonance, reaguje na prizore koji upućuju na bol drugačije nego mozak „običnog“ seksualnog prestupnika. U prvom redu, pokazuje jaču aktivnost amigdale – moždanih jezgara važnih u generisanju i preocesovanju emocija.
Sem toga, sadisti bol koji osoba na fotografiji trpi procenjuju većim nego ne-sadisti. Što je procenjena patnja žrtve veća, to je jača aktivnost jedne druge moždane regije, poznate kao insula, koja praktično „nadgleda“ emocije i telesna stanja. Kada osetite gađenje, bol, zadovoljstvo…, insula je ta koja ove fiziološke reakcije osvešćuje i omogućuje vam da emociju prevedete u subjektivni doživljaj.
Aktivnost insule ukazuje na to da je sadista i te kako u stanju da „pročita“ emocije kod drugih ljudi. Ukoliko detektuje emociju bola i doživljaj patnje, kod njega će to izazvati seksualno uzbuđenje. Nasuprot njemu, psihopata neće detektovati ništa i ostaće potpuno ravnodušan. Drugim rečima, i jedan i drugi u stanju su da žrtvu povrede na isti ili sličan način, ali je dinamika ličnosti koja ih čini sposobnim za tako nešto različita: sadista će uživati u patnjama svoje žrtve i uvećavaće ih da bi uvećao sopstveno zadovoljstvo; do psihopate patnje njegove žrtve neće ni dopreti i stoga neće osetiti ni gađenje ni empatiju koje bi ga u tome mogle zaustaviti.
Šta (ni)je psihopatija
O neuhvatljivoj prirodi psihopatije kao poremećaja, pa samim tim i nimalo lakom zadatku da se ona prepozna, možda najbolje svedoči činjenica da je oduvek bilo lakše govoriti o tome šta ona nije nego šta tačno jeste.
Mada je nije tako imenovao, ideju o psihopatiji kao o distinktivnom duševnom poremećaju prvi je, početkkom 19. veka, izneo francuski psihijatar Filip Pinel (Philippe Pinel). On je, radeći s duševnim bolesnicima i kriminalcima, uočio da postoji ludilo bez delirijuma ili psihoza bez deluzija.
Uistinu, moglo bi se reći da je psihopata osoba na granici između duševne bolesti i zdravlja. Najčešće nema nikakvih kognitivnih nedostataka, a neretko je i natprosečnih intelektualnih sposobnosti. Sva pomeranja koja ga razlikuju od „normalne“ osobe smeštena su u voljnoj i emocionalnoj dimenziji ličnosti, tako da dominantna većina psihopata ne manifestuje simptome psihoze. Otuda će se, od Pinela pa sve do kraja 19. veka, o osobama koje danas nazivamo psihopatama govoriti kao o moralno ludima.
Krajem pretprošlog veka, 1891. godine, nemački psihijatar J. L. A. Koh (Julius Ludwig August Koch) objavljuje knjigu „Psihopatska inferiornost“ („Die psychopatischen Minderwertigkeiten“) u kojoj se prvi put pominju termini psihopata i psihopatija i iznosi prva argumentacija u prilog tezi da je reč o poremećaju ličnosti, a ne bolesti morala. Tek pola veka kasnije, 1941. godine, američki psihijatar Hervi Klekli (Hervey Milton Cleckley), u knjizi „The Mask of Sanity“ (u slobodnom prevodu: Maska normalnosti), iznosi iscrpnu i preciznu kliničku sliku psihopatije.
Naslov knjige ilustruje Kleklijevu centralnu tezu, koja stoji i danas: Mada je u stanju da normalno funkcioniše i mada će po standardnim psihijatrijskim kriterijumima izbeći bilo koju formalnu dijagnozu, psihopata će se neizostavno upustiti u destruktivno ponašanje. Reč je, dakle, o maski, odnosno prividu normalnosti.
Koristeći se Kleklijevom Maskom i kombinujući njegove uvide sa sopstvenim kliničkim iskustvom, australijski psiholog i profesor psihopatologije na Univerzitetu Britanske Kolumbije Robert Her (Robert Hare), konstruisao je, 70ih godina prošlog veka, prvi instrument (PCL) za detektovanje prisustva psihopatskih crta ličnosti.
Herov test psihpatije
Širom sveta, danas se koristi revidirana verzija Herove skale psihopatije (PCL-R), koja sadrži 20 kriterijuma, tj. karakternih i bihejvioralnih osobina psihopatske ličnosti: površinski šarm, grandiozni doživljaj sebe, patološko laganje, manipulativnost, nedostatak osećaja krivice i kajanja, impulsivnost, nedostatak empatije, sklonost ka lakom zapadanju u osećaj dosade, tj. potreba za stalnom stimulacijom, loša kontrola ponašanja, parazitski životni stil, neodgovornost, promiskuitetno seksualno ponašanje, rani bihejvioralni problemi, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, nemanje kapaciteta za prihvatanje lične odgovornosti, brojne kratkotrajne veze ili brakovi, maloletnička delinkvencija, kršenje uslovnih sloboda, raznovrsnost kriminalnih radnji.
Herov instrument praktično meri dva faktora psihopatije:
- agresivni narcizam: grandioznost, impulsivnost, neodgovornost, manipulativnost itd.
- antisocijalni životni stil: parazitizam, promiskuitet, maloletnička delinkvencija, raznovrsnost kriminalnih radnji.
Unutar prvog faktora izdvajaju se dva podfaktora:
- interpersonalni: manipulativnost i laganje.
- afektivni: grandioznost, nedostatak empatije, osećaja krivice i kajanja.
Unutar drugog faktora, kao podfaktori se izdvajaju:
- psihopatski životni stil: potreba za stimulacijom, parazitski životni stil, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost i neodgovornost.
- devijantni faktor: slaba kontrola ponašanja, rani problemi u ponašanju, maloletnička delinkvencija, prekršaji uslovnog oslobađanja i raznovrsnost kriminalnih dela.
Iako u upotrebi duže od jednog veka, termin psihopatija ne postoji ni u jednoj od dve međunarodno prihvaćene klasifikacije mentalnih poremećaja. Američki Dijagnostički vodič za mentalne poremećaje (DSM) od svog trećeg izdanja (DSM-III) iz 1980, psihopatiju smatra najtežim oblikom antisocijalnog poremećaja ličnosti (ASPD). Kao pandan njemu, u trenutno važećoj klasifikaciji bolesti Svetske zdravstvene organizacije (ICD-10) navodi se disocijalni poremećaj ličnosti.
U današnjoj, DSM-IV klasifikaciji iz 2000. godine, antisocijalni poremećaj ličnosti definiše se kao skup karakteristika koji postaju uočljivi oko petnaeste godine života i koji se odnose na kršenje i nepoštovanje prava drugih, kao što su laganje, neodgovornost, manipulativnost itd.
Mada je prilikom izrade DSM-IV postojala ideja da se antisocijalni poremećaj približi Klekli-Herovom modelu psihopatije, od toga se odustalo usled procene da Herovi kriterijumi u sklopu interpersonalnog i afektivnog faktora ostavljaju kliničarima suviše prostora za subjektivnost. ASPD je time dobio na merljivosti i pouzdanosti, ali je psihopatija kao mentalni poremećaj ostala da visi u vazduhu.
Psihopatija vs. Antisocijalni poremećaj
Dok svaki psihopata ispunjava uslove za dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti, većina ovih drugih nisu psihopate. Širi obuhvat ASPD možda se najbolje vidi iz statistike o zatvorskoj populaciji. Na osnovu reprezentativnih uzoraka, Američka asocijacija psihologa barata podatkom da 80 do 85 odsto osuđenih za teška krivična dela nasilja ispunjava kriterijume za ASPD, pri čemu se tek 15 do 20 odsto njih može smatrati psihopatama. Istovremeno, više od 50 odsto teških krivičnih dela koja podrazumevaju primenu nasilja, uključujući serijska ubistva, počine ljudi koji po Herovom testu ispunjavaju kriterijume da se nazovu psihopatama.
Delimično preklapanje ne čudi. Definicija ASPD prakitično je istovetna antisocijalnoj/devijantnoj dimenziji Herove skale, dok gotovo u potpunosti izostavlja afektivno/interpersonalnu dimenziju. Definicija psihopatije uključuje obe.
Disocijalni poremećaj (ICD–10 klasifikatorni sistem), baziran u većoj meri na osobinama ličnosti a manje na bihejvioralnim manifestacijama, bliže je povezan sa tradicionalnim konceptom psihopatije. Kriterijumi za identifikovanje disocijalnog poremećaja ličnosti su: nebriga za osećanja drugih, neodgovornost, nepoštovanje socijalnih normi, nesposobnost održavanja dugotrajnijih veza, razdražljivost, veoma niska tolerancija na frustraciju, sklonost ka racionalizaciji konflikta sa okruženjem.
Uprkos činjenici da je definicija disocijalnog poremećaja ličnosti bliže tradicionalnom konceptu psihopatije, između kriterijuma disocijalnosti i Klekli-Herovih interpersonalnih/afektivnih kriterijuma postoji samo 30 odsto preklapanja. Naime, disocijalni poremećaj ličnosti uključuje neke od afektivnih simptoma ali ne i interpersonalne karakteristike psihopatije. Uključenost faktora iz antisocijalne i dimenzije i psihopatskog životnog stila je još manja i iznosi tek 20 odsto.
U maju ove godine, tim istraživača sa Kraljevskog koledža u Londonu, predvođen Najdželom Blekvudom (Nigel Blackwood) predstavio je dokaze da su antisocijalna i psihopatska ličnost ne samo psihološki, već i neurobiološki distinktivni poremećaji (sažetak).
Sa aspekta psihologije, osoba sa antisocijalnim poremećajem je impulsivna, razdražljiva i teško kontroliše svoje ponašanje. U opasnost da sklizne u nasilje dolazi usled sklonosti ka onome što psiholozi nazivaju reaktivna agresija – nasilna reakcija izazvana neutemeljenim doživljajem ugroženosti, odnosno pretnjom koja praktično ne postoji.
Kada počine nasilje, osobe sa ASPD mogu osetiti izvesnu dozu kajanja i žaljenja; mogu imati osećaj krivice. Time se objašnjava činjenica da veliki broj antisocijalnih ličnosti pati od hronične anksioznosti ili depresije, te da su česti konzumenti droga.
Psihopate su, takođe, impulsivne, razdražljive i teško kontrolišu svoje ponašanje. Jednako su skloni nasilju kao i antisocijane ličnosti, ali njihovo nasilje proizilazi iz onoga što psiholozi zovu instrumentalna agresija. Naime, kako su im kajanje, osećaj krivice i saosećajnost potpuno strani, oni nasilju pristupaju planski, hladne glave, vođeni ličnim ciljem. Otuda među psihopatama nema anskioznog poremećaja ili depresije, ali ih slaba samokontrola i potreba za stimulacijom često vode ka nedozvoljenim supstancama.
Postoji još jedna površinska sličnost između antisocijalne i psihopatske ličnosti, na kojoj se pak uviđa razlika između ova dva poremećaja. U psihološkim profilima i jednih i drugih, veoma često se sreću podaci o teškom detinjstvu, koje uključuje zapostavljanje i zlostavljanje. Dok u slučaju ASPD to ostavlja traga u vidu simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD), psihopate ne pokazuju da su prošle kroz bilo kakva traumatična iskustva.
Kako opisane sličnosti i razlike izgledaju kada se porede mozak antisocijalne ličnosti i mozak psihopate?
Blekvud i njegov tim oslikali su magnetnom rezonancom (MRI) mozak 44 zatvorenika, osuđena zbog teških krivičnih dela nasilja, uključujući (višestruka) ubistva i silovanja – svi sa dijagnozom ASPD. Od njih, 17 zatvorenika ispunjavali su kriterijume za dijagnozu psihopatija. Kontrolnu grupu činila su 22 zdrava muškarca bez krivične istorije.
Kao i u ranijim istraživanjima, studija Blekvudovog tima potvrdila je da između mozga zdrave osobe i mozga psihopate postoje razlike u funkcionisanju amigdale – jezgara uključenih u obradu emocija i kontrolu agresivnih reakcija, orbitofrontalnog korteksa – dela mozga ključnog za racionalno planiranje, ali i u strukturi bele mase (što znači da je čine aksoni kojima neuroni međusobno razmenjuju poruke) poznatoj kao uncinate fasciculus. Ovaj trakt (trakt je snop nervnih vlakana koji je u celosti smešten unutar centralnog nervnog sistema; ako povezuje i strukture perifernog nervnog sistema, naziva se nerv) povezuje limbičke strukture, kao što su hipokampus i amigdala sa orbitofrontalnim korteksom. Njegov manji volumen kod psihopata praktično znači slabiju kognitivnu obradu emocija (sažetak).
Blekvudova studija došla je do nalaza da se mozak psihopate razlikuje od mozga osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti po manjem volumenu sive mase (nju čine tela neurona) u oblastima koje čine tzv. društveni mozak (delovi frontalnog i temporalnog pola). One igraju dvostruko važnu ulogu. Omogućavaju nam da razumemo sopstvene misli i emocije, ali i da čitamo i reagujemo na tuđe. S obzirom da su psihopate često veoma vešti manipulatori, oni jesu u stanju da barem u izvesnoj meri čitaju emocije i namere drugih ljudi. Deficit sive mase se očito prevashodno odražava kao disfunkcija generisanja adekvatnog odgovora na „pročitano“.
Loša integracija emocionalnog faktora i kognicija u procesu donošenja odluka psihopate čini presamouverenim optimistima. Njihova površinska neustrašivost, kada se malo bolje pogledaju stvari, ne nastaje usled sulude hrabrosti, nego usled patološkog odsustva straha. Drugim rečima, nema anticipacije mogućih loših ishoda i straha od kazne, koji bi trebalo da budu deo odlučivanja o budućim potezima. Osim toga, uronjene u grandioznu samoprocenu i potpuno nezainteresovane za to kako ih drugi doživljavaju, psihopate ne mogu da anticipiraju i uzmu u obzir ni moguće socijalno izopštavanje. S obzirom da ih odbacivanje ne dotiče, ni ta vrsta straha ne može aktivirati kočnice u njihovom ponašanju.
Da li to znači da je za psihopate sve izgubljeno? Drugim rečima, može li se ličnost psihopate modifikovati terapijom? O tome – nešto kasnije.
Kada počinje psihopatija?
Izgleda da se neka deca rađaju s tendencijom ka antisocijalnom reagovanju: teško ih je disciplinovati i nemaju samokontrolu.
Prema kriterijumima DSM-IV, odrasloj osobi ne može se postaviti dijagnoza antisocijalnog poremećaja ličnosti ukoliko u detinjstvu nije pokazivala simptome tzv. dečijeg poremećaja ponašanja. Njega odlikuje neposlušnost, koja odstupa od klasične dečije svojeglavosti, sa primesama okrutnosti; na primer, u ophođenju prema kućnim ljubimcima ili braći i sestrama.
Statistika Američke asocijacije psihologa (APA) pokazuje da većina dece odrastanjem uspeva da prevaziđe poremećaj ponašanja. Ipak, jedna trećina njih u odrasloj dobi ispunjava kriterijume za antisocijalni poremećaj ličnosti, a u znatno manjem procentu postaju psihopate.
Ono što odraslog psihopatu razlikuje od odrasle antisocijalne ličnosti – prisustvo karakteristika sa afektivne i interpersonalne ose Herovog testa – čini razliku između deteta pod rizikom da odraste u psihopatu i deteta koje ispunjava standardne dijagnostičke kriterijume opšteg bihejvioralnog poremećaja. Dakle, emocionalna zaravnjenost, nedostatak empatije i griže savesti, te neustrašivost, usled koje roditelji praktično nisu u stanju da pretnju kaznom pozicioniraju kao protivtežu nagrađivanju.
U karakteristike dece za koju se smatra da su pod povećanim rizikom da postanu psihopate, a kojih nema kod dece s klasičnim bihejvioralnim problemima, spadaju i hladnokrvna proračunatost i manipulativnost, nekarakteristična za dati uzrast.
Pol Frik (Paul Frick), profesor psihologije na Univerzitetu u Nju Orleansu i istraživač u oblasti psihopatskih rizika kod dece, opisuje slučaj osmogodišnjeg dečaka koji je, u periodu od nekoliko nedelja, dvorišnom mačku sukcesivno odsecao po delić repa, što roditelji u početku nisu zapazili. Kada su otkrili i konfrontirali ga s okrutnim aktom, hladnokrvno im je odgovorio da želi da postane naučnik i da je naprosto istraživao kako će mačka reagovati, odnosno šta će se dogoditi ukoliko joj odseče rep.
Još drastičniji je slučaj devetogodišnjeg Džefa Bredlija sa Floride. On je dečaka koji je tek prohodao gurnuo u bazen jednog motela, a potom privukao stolicu do njegove ivice i seo da posmatra kako se dečak bori za život i tone. Policiji koja je došla na uviđaj objasnio je da je dečaka gurnuo iz radoznalosti; hteo je da vidi kako izgleda kada se neko davi.
Ideja da se psihopatske tendencije mogu identifikovati kod deteta – kako neki stručnjaci tvrde, već između treće i pete godine – u psihologiji je prilično kontroverzna. Tačnije, većina psihologa je odbacuje, za šta postoje dva seta razloga: stručni i humanistički.
Neke od ključnih odlika psihopatije i antisocijalnosti – impulsivnost, slaba kontrola ponašanja, sklonost laganju, narcisoidnost, tj. grandioznost – u manjoj ili većoj meri prisutne su u ponašanju svakog deteta. Osim toga, dijagnostifikovati poremećaj ličnosti na uzrastu kada ona nije formirana, u neku ruku predstavlja nonsens. Konačno, budući da preciznih kriterijuma za poremećaj ličnosti kod deteta nema, a da se antisocijalnost i psihopatija smatraju trajnim abnormalnostima ličnosti, etiketiranje deteta bilo bi u najmanju ruku neodgovorno; psihosocijalna šteta koja bi time mogla biti naneta pogrešno evaluiranom detetu – nemerljiva je.
Kontraargumentacija manjine psihologa koji se zalažu za standardizaciju kriterijuma za dečiju psihopatiju nije nimalo neubedljiva. Naime, studije sa odraslim psihopatama i ljudima sa antisocijalnim poremećajem ličnosti sugerišu da u pozadini ovih abnormalnosti mogu biti promene, tj. deficiti frontalnog i prefrontalnog korteksa, kao i nervnih vlakana koja ove regije povezuju s amigdalom. Reč je o delovima mozga koji su ključni za tzv. društvene emocije i kognicije, kao što su empatija, altruistično ponašanje, odgovornost. Istovremeno, radi se o moždanim strukturama koje u razvojnom smislu najkasnije sazrevaju; „razmeštanje neurona“ i formiranje sinapsi u ovim regijama proteže se do kasne adolescencije. Imajući u vidu ovo poslednje, rano detektovanje simptoma psihopatske ličnosti moglo bi se iskoristiti za ranu intervenciju i stimulaciju neuralnog razvoja.
Ono što posebno zapanjuje roditelje i bližu okolinu dece za koju se može reći da odrastaju u antisocijalne i psihopatske ličnosti jeste potpuno odsustvo straha od kazne i kajanja zbog nečeg lošeg što su učinila. Kod odraslih, ovi isti simptomi pripisuju se umanjenoj aktivnosti amigdale (ima indicija da izvesnu ulogu u tome može igrati i nizak nivo kortizola) i nema razloga da se isto objašnjenje ne primeni i kada su u pitanju deca. Mada je njena uloga važna u emocionalnom reagovanju kao takvom, veliki broj istraživanja dovodi je u vezu s modelovanjem emocije straha, ali i socijalno averzivnih osećanja kao što je stid.
Veći broj psiholoških studija antisocijalne dece došao je do zaključka da problem možda ne leži u generisanju emocije straha koliko u kognitivnoj obradi emocija. Otkriveno je, naime, da ova deca, u poređenju s vršnjacima bez bihejvioralnih problema, otežano prepoznaju emociju straha na licu druge osobe, deteta ili odrasle. Tako je nastala hipoteza da je neustrašivost antisocijalne dece posledica toga što ne obraćaju pažnju na sredinske signale koji uobičajeno indukuju strah. Kognitivni psiholozi razvili su kliničke instrumente za treniranje dece da se fokusiraju na sredinske emocionalne markere, ali oni nisu dali zadovoljavajuće rezultate.
Patrik Silvers (Patrick Sylvers), profesor psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu i dvoje njegovih kolega sa Univertieta Emori, Patriša Brenan (Patricia Brennan) i Skot Lilinfeld (Scott Lilienfeld), razvijaju poslednjih godina novu hipotezu – da uzroci psihopatije i antisocijalnog poremećaja leže u nesvesnom delu uma. Kod psihopata, kaže njihova teorija, izostaje konstantni, automatski monitoring okruženja koji se odvija bez upliva svesnog napora i kontrole; otud za njega izraz: preatentivno procesovanje (obrada informacija bez pažnje).
Teorijski, dete kod kojeg je ovaj kognitivni mehanizam zakazao ne može da nauči da dekodira signale iz okruženja koji upućuju na opasnost. Usled toga izostaje strah, a usled odsustva straha izostaje socijalizacija u odraslu osobu sa savešću.
Da bi testirali teoriju, troje psihologa okupili su grupu od 88 dečaka, uzrasta između sedam i 11 godna, koji imaju sve odlike „problematične“ dece. Opsežnim testiranjem ispitali su njihov kapacitet da razumeju potrebe drugih, saosećaju i žale; dubinu/plitkost njihovih emocija; impulsivnost; prisustvo narcističkih karakternih crta i sklonost hvalisanju. Ukratko, podvrgli su ih testovima nalik onima kojima se kod odraslih detektuje prisustvo psihopatskih crta ličnosti.
U drugoj fazi, dečaci su podvrgnuti vizuelnom testu nesvesne emocionalne obrade. Standardno, ovakvo testiranje podrazumeva prezentovanje vizuelnog sadržaja u trajanju od 30 do 50 milisekundi, što je sasvim dovoljno da mozak registruje podražaj, ali nedovoljno da on dopre do svesti. U ovom istraživanju, istraživače je interesovala nesvesna reakcija na fotografije uplašenih lica. Radi poređenja, dečacima su predstavljene i fotografije sa srećnim izrazom lica, izrazom gađenja, kao i neutralni portreti. Istom testu podvrgnuta je i kontrolna grupa koju su činili njihovi vršnjaci bez bihejvioralnih problema.
Rezultati koje su prošle godine objavili u časopisu Psychological Science predstavljaju prvu potvrdu da deca s psihopatskim crtama ličnosti pate od deficita automatske, nesvesne obrade prevashodno negativnih signala iz okruženja (sažetak). Naime, u poređenju s kontrolnom grupom, deca iz eksperimentalne grupe pokazala su značajno umanjen kapacitet za obradu emocija straha i gađenja.
Šta nam sve ovo govori? U kontekstu psihopatije najčešće postavljamo pitanje zašto ljudi rade loše stvari. A kakav bismo odgovor mogli dati na pitanje: Zašto veći broj ljudi ne radi tako loše stvari? Mada ne potpun, on bi mogao da glasi: Zato što se plaše kazne i zato što brinu za druge. Psihopate imaju ozbiljan deficit u obe ove dimenzije.
Šta je uzrok psihopatije?
Ako ništa drugo, jedno je sigurno: svaki mentalni poremećaj, uključujući poremećaje ličnosti, posledica je preplitanja biologije i odgoja, tj. gena i sredinskih faktora. Pitati da li je neka psihološka abnormalnost uslovljena biološki ili sredinski isto je što i pitati da li površina pravougaonika zavisi od dužine ili širine njegovih stranica.
Kao što smo videli, Klekli je još 40ih godina prošlog veka izašao sa preciznom i tačnom kliničkom slikom tipičnog psihopate. Tri decenije kasnije, njegov kolega Her konstruisao je skalu za merenje prisustva psihopatskih crta ličnosti koja se koristi i danas.
Pouzdana statistika nam kaže da se u psihopate može svrstati najviše jedan odsto populacije. Uprkos tako niskoj zastupljenosti u opštoj populaciji, oni čine između 15 i 25 odsto zatvorske populacije. Njihov udeo u poduzorku zatvorske populacije odgovorne za krivična dela teškog nasilja ide i do više od polovine. Kada se po izdržanoj zatvorskoj kazni nađu na slobodi, 80 odsto psihopata ponovi prestup.
Interpersonalne crte ličnosti psihopate, kao što su nedostatak empatije, kajanja, griže savesti i, u njihovom produžetku, manipulativnost, neuronaučnici su prilično jasno doveli u vezu s abnormalnostima i deficitima u tzv. socijalnom mozgu. One pak proizilaze iz bazičnije, afektivne dimenzije ličnosti psihopate – emocionalne tuposti i, posebno bitno, nepoznavanja straha. Ovaj apsekt psihopatije povezuje se s deficitom moždanih jezgara poznatih kao amigdala. Zajedno, interpersonalna i afektivna dimenzija ličnosti psihopate gotovo nužno proizvode antisocijalno i devijantno ponašanje. Ako ne saosećate i nemate grižu savesti, pri tom se ne bojite kazne bilo koje vrste, nema šta da vas zaustavi. Psihopatu ne zaustavlja čak ni zatvorsko iskustvo. Usled oštećene veze između emocionalnog mozga i kognitivnog mozga, psihopata nije u stanju da u procese mišljenja i zaključivanja unese emocionalnu komponentu. Kada se tome doda činjenica da se ničega ne boji, on jednostavno ne može da nauči da određeno ponašanje treba da izbegne kako se ne bi ponovo našao iza rešetaka.
Neurološka podloga psiholoških karakteristika je, najprostije rečeno, ćelijska podloga. Ćelije izgledaju kako izgledaju, množe se kako se množe i rade to što rade zato što im tako nalažu geni raspoređeni po hromozomima u njihovim jedrima (nukleusima). Kao što je svako ponašanje produkt mozga i pitanje je samo da li imamo dovoljno informacija da određeno ponašanje precizno dovedemo u vezu s određenim anatomskim ili funkcionalnim celinama u mozgu, tako je mozak produkt gena. Ali, ne radi se o jednosmernoj ulici.
Činjenica da se psihopatske crte ličnosti mogu prepoznati već na dečijem uzrastu dodatno upućuje na genetsku pozadinu psihopatije. S druge strane, tek jedna trećina dece koja ispoljavaju karakteristike psihopatije, kada odrastu nose dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti. U daleko manjem procentu postanu tipične psihopate. Zašto neka deca prevaziđu bihejvioralne probleme iz detinjstva, druga odrastu u antisocijalne ličnosti, a neki pak postanu psihopate?
Deo odgovora na ovo pitanje grupa psihologa i genetičara dala je 2006. godine, u studiji objavljenoj u časopisu Nature.
Neuroni komuniciraju pomoću hemijskih supstanci poznatih kao neurotransmiteri. Kada neurotransmiter obavi svoj zadatak, nešto treba da ga razloži. Kao i za metabolizam inače, za metabolizam neurotransmitera zaduženi su enzimi. Jedan od enzima povezanih između ostalog i s funkcionisanjem amigdale naziva se monoamin-oksidaza (MAO). Ovaj enzim metaboliše neurotransmitere koji pripadaju grupi monoamina: dopamin, serotonin, epinefrin (adrenalin) i norepinefrin (noradrenalin), a njegovom sintezom upravlja gen poznat kao MAOA. Autori ove studije dokazali su da jedna od verzija ovog gena čini važan deo podloge antisocijalnog i psihopatskog ponašanja. Ali, pod jednim uslovom: Ako je osoba bila zapostavljana, odnosno zlostavljana u detinjstvu.
Razumljivo, i ovde govorimo o procentima i verovatnoći. Niti sva zapostavljana i zlostavljana deca postaju anstisocijalni ljudi i psihopate, niti životna istorija svakog psihopate ukazuje da je bio zlostavljan u detinjstvu. Ipak, ako je antisocijalni poremećaj ličnosti u značajnoj meri nasledan, već sama ta činjenica genetski predisponirano dete stavlja u nezavidan položaj. Naime, ukoliko su neke od upadljivih osobina psihopatije, poput neemocionalnosti i neempatičnosti, nasleđene, takvo dete, velika je verovatnoća, ima prilično hladnog i ne posebno saosećajnog roditelja. Ovakav splet okolnosti rađa sledeći scenario: dete sklono antisocijanom ponašanju odrasta uz hladnog i neblagonaklonog roditelja sklonijem da kazni nego da radi na stvaranju stimulativnijeg i adekvatnijeg okruženja. Začaran krug.
Zlostavljana deca najčešće bivaju zlostavljana od najranijih dana, od jednog ili oba roditelja. Dakle, od onih od kojih zavise. Zlostavljana beba ili malo dete nema izbora do da voli zlostavljača. Da bi to bilo u stanju, mora učiniti nešto s bolom koji mu zlostavljač nanosi. U tom procesu, očigledno se događaju stvari za koje nauka još uvek nema konkretno, opipljivo i merljivo objašnjenje, ali na teorijskom nivou ono postoji.
Jedan od mogućih izlaza za dete jeste da zavoli bol, odnosno da u fizičkoj patnji počne da oseća zadovoljstvo. Tako bi mogao nastati već pominjani seksualni sadista. Drugo moguće razrešenje opisanog konflikta sastojalo bi se u neosetljivosti na bol i anuliranju straha da će ponovo biti naneta. To bi mogao biti mehanizam nastanka psihopate.
Može li se psihopatija lečiti?
Kasnih 1960ih, tada mladi kanadski psihijatar po imenu Eliot Barker (Elliot Barker), verovao je da može i da on zna kako.
Barker je radio u zatvorskoj bolnici okruga Ontario, okružen počiniocima teških krivičnih dela, ne retko povratnicima, kojima naizgled ništa nije falilo. Zaljubljenik u alternativne psihijatrijske pristupe, slobodno vreme provodio je putujući i obilazeći netipične terapijske zajednice. To mu je ukrstilo put s kalifornijskim psihoterapeutom Polom Bindrimom (Paul Bindrim), koji je sa svojim klijentima, slobodnim misliocima, umetnicima i pop zvezdama tog vremena, razvio veoma neobičnu terapijsku praksu. Potpuno nage, posedao bi ih u krug i inicirao da u naredna 24 sata, neprekinuti snom, razgovaraju o tome ko su i kako se osećaju iznutra. Uverivši se da ovakav metod neizostavno vodi oslobađanju unutrašnjeg Ja, Barker je došao na ideju da nešto slično treba uraditi s psihopatama kako bi oslobodili ludilo skriveno iza maske normalnosti. Prethodno je, međutim, neophodno rešiti drugi problem: Kako dopreti do unutrašnjeg Ja patološkog lažova i bezosećajnog manipulatora, koji sam nema nameru da se otvori? Ako ste krajem 60ih bili „ludi terapeut“, odgovor vam se nametao sam po sebi. Elem, LSD.
Iz današnje perspektive neverovatno, Barker je veoma brzo i lako dobio odobrenje kanadskih vlasti za sprovođenje ove eksperimentalne zamisli u delo. Slika je zaista nadrealna: gomila psihopata, na izdržavanju kazni za teška krivična dela nasilja, nakljukani LSD-om, sede ukrug, bez odeće, u nevelikoj prostoriji koja je po zahtevu Barkera lično okrečena u drečeće zelenu boju.
Pomoću jednostranog ogledala, Barker je danima posmatrao kako se u sobi ne događa ništa. Ali, kako su se dani nizali u nedelje, a nedelje u mesece – Barker nije odustajao – nastupile su promene. Barkerovi pacijenti počeli su međusobno da komuniciraju, da se osmehuju i grle, pokazuju znake brige za druge. Aktivirali su se i administratori za uslovno puštanje na slobodu, ali su osuđenici tražili da ostanu u zatvorskoj bolnici – do okončanja terapije. Vlasti su bile oduševljene; kanadska štampa, takođe.
Mada je reč o anegdotskom prikazu napora jednog psihijatra da razume psihopatiju, on odlično ilustruje auru nerazumevanja oko ovog poremećaja.
Mit o uspešnom psihopati
Test pitanje s početka teksta – ono o motivu za ubistvo sestre – konstruisao je Kevin Daton (Kevin Dutton), psiholog i istraživač sa Kembridža. U svojoj najnovijoj knjizi, „The Wisdom of Psychopaths“, Daton priznaje da je njegov test pao na testu. Naime, kada je isto pitanje postavio pravim psihopatama, uglavnom zatvorenicima, niko nije rezonovao po matrici koju je predvideo.
S obzirom da je reč o knjizi namenjenoj širokoj publici, bestseleru, Datonovo priznanje je vredno pomenuti; svedoči o njegovom istraživačkom poštenju. Knjiga je, međutim, centrirana oko veoma bombastične hipoteze – da postoje zanimanja u kojima ne samo da ima psihopata, već je posedovanje psihopatskih crta ličnosti prednost.
Daton, doduše, nije prvi koji izlazi s takvom teorijom. Veći broj psihologa, od izbijanja svetske ekonomske krize 2008, govori o tome da bi se lideri banaka, osiguravajućih društava i multinacionalnih korporacija, po načinu na koji je finansijska kriza izbila i njenim uzrocima, mogli posmatrati kao bezosećajni, lažljivi manipulatori.
Datonova teza odlično se nadovezala na inače rasprostranjeno uverenje o uspešnom psihopati – pojedincu iza čije se funkcionalne maske skriva duboko poremećena ličnost.
Tzv. uspešan psihopata misli na okrutan način. Besprekorno definiše svoju trenutnu poziciju, suprotstavlja joj jasno definisano željeno stanje i racionalno skicira put kojim se do njega stiže. Ako postavljanje kompanije na zdrave noge podrazumeva otpuštanje velikog broja ljudi, on će to učiniti. To ga može činiti bezosećajnim i okrutnim, ali to je samo jedna od dimenzija psihopatske ličnosti.
Zapravo, ako uopšte postoji način da se prepozna psihopata – pre nego što učini stvari po kojima je svima jasno da on to jeste – onda je to nedostatak primarnih i ličnih kontakata. Stalni sukob sa okolinom, laganje i manipulativnost ne dopuštaju psihopati da formira dugotrajne odnose. Nema prijatelja, nema čak ni poznanika koje redovno viđa u dužem periodu. I njegov promiskuitet nije klasičan. Psihopata ne oseća poseban užitak u seksu. On će u krevet odlaziti s osobom koja mu je potrebna za ostvarenje neke namere ili cilja. Kada mu više ne treba, produžiće dalje. Ukoliko ne ode sam, biće ostavljen jer je učinio nešto preko čega se ne prelazi lako.
Povezati ovu sliku sa uspešnim čovekom, poslovnim ili u bilo kojoj drugoj profesiji, apsolutno je nemoguće. Ma kako uspešni ljudi izgledali beskrupulozno, put do vrha uvek vodi preko kooperativnosti. Uspešni ljudi razlikuju se od manje uspešnih po tome što bolje sarađuju i umeju da instrumentalizuju kooperativnost.
Mit o uspešnom psihopati nedavno je ojačan rezultatima studije koju je sproveo američki psiholog Pol Babiak (Paul Babiak). Uzorak od 203 korporativna lidera i menadžera Babiak je testirao prilagođenim Herovim testom psihopatije (sažetak). Korporativni lideri i uspešni menadžeri, pokazalo je istraživanje, često imaju veoma izražene karakterne crte koje se tradicionalno pripisuju psihopatama. Zastupljenost ovih osobina u uzorku čak je četiri do pet puta veća nego u opštoj populaciji.
Babiak dobijene rezultate, po kojima su poslovni lideri harizmatični, površno šarmantni, sebični, fokusirani na sopstvene ciljeve i pomalo neosetljivi na potrebe drugih – tumači kao prisustvo psihopatskih crta ličnosti. Imajući u vidu da uzorak čine dobro pozicionirani pojedinci unutar svojih uspešnih kompanija, Babiak zaključuje da su ove karakteristike poželjne u poslovnom okruženju i da ih ono nagrađuje.
Babiakovo objašnjenje u najmanju ruku znači da je reč o pojedincima koji su barem u vreme izbora zanimanja, ako ne i ranije, posedovali date osobine. Mala je verovatnoća da je tako. Naime, psihopate, uprkos barem prosečnim intelektualnim sposobnostima retko imaju univerzitetsko obrazovanje i posao koji podrazumeva masivnu komunikaciju i interakciju. Moguće je barem još jedno objašnjenje istih nalaza – da uspešnim menadžerima često nedostaju sposobnosti koje čine uspešnog menadžera, pa da onda to nadoknađuju radom na ličnoj prezentaciji (harizma i površni šarm) i fokusiranošću na ciljeve kojima streme.
Medikamenti za tretiranje psihopatija ne postoje; ne čudi, jer o biološkoj pozadini anstisocijalnosti tek učimo. Klasični psihoterapijski postupci ne samo da nisu dali razultate, već umeju da budu i kontraproduktivni. Poznat je, recimo, primer grupe američkih zatvorenika s psihopatskim crtama ličnosti koji su prošli kroz ekstenzivnu kognitivno-bihejvioralnu terapiju, tokom koje su terapeuti nastojali da ih nauče empatiji, kajanju i sličnim socijalnim emocijama. U samom zatvoru, a potom i nakon što su se našli na slobodi, novostečene kapacitete iskoristili su da efikasnije manipulišu i varaju.
Stručnjaci sada polažu nade u neuronauku. Blekvudova studija, na primer, ukazuje na mogućnost da se ljudima sa antisocijalnim poremećajem ličnosti može pomoći kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Psihopate opet vise u vazduhu.
Ni kada je o deci reč, slika nije ružičasta. Deca sa klasičnim poremećajima ponašanja veoma dobro reaguju na kognitivno-bihejvioralnu i druge terapijske postupke. Deca koju osim poremećaja ponašanja karakterišu i emocionalna zaravnjenost, odsustvo empatije i moralne procene sopstvenih postupaka – nimalo.
To ne bi trebalo, odnosno moralo da znači da je sve izgubljeno. Ima, na primer, stručnjaka koji dve dimenzije psihopatije na Herovoj skali, afektivno-interpersonalnu i antisocijalno-devijantnu, teorijski konstruišu kao međusobno nezavisne. U realnosti, one svakako jesu isprepletane; psihopata se ponaša na antisocijalan način i skreće u kriminal zbog poremećaja na afektivno-interpersonalnoj skali. Možda jeste očajnički, ali ova grupa stručnjaka predlaže da se proba s radom na jednoj ili drugoj dimenziji. Emocije je, na primer, jako teško učiti, pogotovo ukoliko se radi o odrasloj osobi. Kod dece bi – što je u skladu i sa saznanjima neuronauke – rad na afektivnoj dimenziji trebalo da bude moguć, što bi onda olakšalo modifikovanje ponašanja. Sa odraslima bi, predlaže se, fokus trebalo usmeriti ka bihejvioralnoj strani psihopatije.
A šta ako psiholozi i psihijatri sve vreme postavljaju pogrešna pitanja? Ajna Gulhaugen (Aina Gullhaugen), psiholog i istraživač na Univerzitetu za nauku i tehnologiju u Oslu, misli upravo to. Pregledom literature i studija slučaja objavljenih u poslednjih 30 godina u vodećim stručnim časopisima, Gulhaugen je došla do zaključka da je netačno da postoje psihopate bez traume iz detinjstva. Ako je to tačno, onda psihopata nasiljem pokušava da se razračuna s povredama nanetim davno u detinjstvu. To jeste nešto što se, možda nije ispravno reći, leči. U svakom slučaju, psiholozi jesu u stanju da nauče osobu da živi bez da bude vođena traumom iz prošlosti.
Ima i ozbiljnijih prigovora pristupu psihopatiji. Recimo, standardni test kojim se utvrđuje emocionalna neosetljivost izgleda otprilike ovako: Ispitanicima se prikazuje set fotografija, uglavnom neutralnih. Za to vreme, prate se njihovi osnovni fiziološki parametri, poput pulsa, krvnog pritiska, repspiracije… Iznenada, emituje im se snažan, prodoran zvuk, ili im se prezentuje fotografija averzivnog sadržaja. Na takvim testovima, psihopate ne pokazuju reakciju. Njihovi fiziološki parametri izgledaju kao da su čuli uobičajen zvuk ili da posmatraju mrtvu prirodu. U redu. Stavite se, međutim, u situaciju nekoga ko je u detinjstvu bio zlostavljan i do kasnog tinejdžerskog doba živeo u ekstremno nesigurnom i nasilnom okruženju. Logična reakcija bi bila – desenzitivizacija. U tom smislu, trebalo bi razviti nove instrumente za merenje emocionalnog autputa i videti da li kod psihopata postoji materijal na kojem je moguće raditi.
Mind Readings 
ps: Pomenuli ste nesto vezano za elektrone, neutrone(?). Iskreno, fizika, hemija, matematka su mi oduvek slabo egzistirale, odnosno moje interesovanje, inklinacija ka istim. Pa samim tim je i moje saznanje, znaje i razumevanje pojmova iz tih oblasti poprilicno rudimentirano, oskudno, slabo, nepovezano. Tako da, nisam siguran da li sam bio u mogucnosti da razumem taj deo, iz vaseg odgovora. Zaista nemam saznanja o tome da li spadam u grupru elektrona, ili neutrona. Sta to konkretno implicira? Da li postoji mogucnost da spadam medj ljude koji ni sa kim ne mogu(i sa kojima niko ne moze) ili koji mogu ponekad, sa nekm ljudima, al povrsno i kratkotrajno? Ako je tako, da li je to predisponirano mozda i genetski(nasledne osobine) i usled objektivno-subjektivnih faktora(steceno)?
Sviđa mi seSviđa mi se
ps: Sto se promena tice, procitah misao jednom, kako se ‘samo stupidni ljudi ne menjaju, i opiru promenama’. Ako je to istina(ili ako ima istine u tome, mada ne mogu da se ne zapitam da li i zasto percipirati bilo koju osobu a priori kao ‘stupidnu’, ako zeli ili pak nuzno mora da zivi svoj zivot putem svojih nacina(drugacijih od onih u okolini). Napisali ste treba biti svoj. Da, saglasicemo se. Pristalica sam takve teze, takve percepcije prema zivotu i odnosu u zivotu. No, ako pak taj okvir: biti svoj(jer ipak i zastupanje zivota prema svojiim okvirima, to je ipak okvir. Sam za sebe, mozda egzistira slobodnije od pritiska i okvira okoline, al je ipak okvir. Okvir je okvir. Bas kao sto i okolina ima svoje okvire, koji su to sto jesu-to mu onda dodje kao skup dva okvira koji paralelno egzistiraju, nisu nuzno komplementarni, a ponekde se mogu dotaci, mozda i medjusobno preseci, ali ni to nuzno) ponekad zatrazi ‘prosirenje(recimao kao nekim slabo ostvarivim interpersonalnim odnosima-npr intimnim, ljubavnim), ili pak uslovljeno u javnim odnosima(kako rekoste poslu, karijeri, strucnom usavrsavanju i sl) kako onda napraviti promenu? Konkretnije: cega? Svoje sustine, dakle korenita promena, ili samo onih segmenata koji bi zahtevali nuznu korekciju, al ne i korenitu promenu. Jedno od sustinskih pitanja je: a sta je nasa, ljdska sustina, da li ono kako sami sebe vidimo, i ono sto sami o sbi mislima(ako uopste mozemo to uvek sa sigurnoscu spoznati) ili ono sto o nama misle drugi? Ili je covek i jedno i drugo? Meni su npr govorili cesto:’osoba si sa invaliditetom, i ako zelis emotivnu vezu, trebas znati da ces to tesko ostvariti, cak i sa sobom slicnog stanja, a narocito sa zdravom(cak je bilo reci da i samo razmisljanje o tome je manifestacija ‘moje sebicnosti’) u toj vezi biti teret partnerki, ako nesto korenito ne promenis’. A ako zelis samo intimni povremen odnos trebao da si svestan da i takav odnos sa tobom nije nesto sto bi bilo bas privlacno. Pitao sam se kako da menjam ono sto je deo mene, konkretno moj hendikep, kada je to nesto sto je trajno. Ukljucujuci i sva ogranicenja koja iz toga proizilaze. Znaci, sugestija da ‘nesto promenim’ je prosto neizvodiva. Ja je ne vidim kao izvodivu, i zato se takvoj sugestiji opirem. Kao i svim onim ljudima koji je iskazuju. I priznajem iskazivao sam ljutnju(vise kroz pasivnu agresiju) prema ljudima koji su iskazali neslaganje sam tim nekim mojim povremenim htenjima ka tim nekim povremenim interpersonalnim odnosima, ljubavno-intimne prirode. Ne znam, smatrao sam i smatram da svako ima pravo na ljubavno-intimni zivot, kada to pozeli, onoliko koliko zeli, i sa osobom sa kojim se to dogodi na obostranoj dobrovoljnoj osnovi. Doduse, meni realizacija toga retko kada je polazila za uspehom(tesko se srece partnerka koja ce pozeleti nesto sa nekim ko ima cp, barem meni to nije uspevalo nesto ni onda dakle kada sam to i zeleo povremeno). Ok, priznajem, sve to jeste uticalo na moje jos izrazenije distanciranje od okoline(koje je i inace bilo prisutno). Kazu ‘to je manifestacija moje sujete, egoizma, egocentrizma, narcisoidnosti itd itd itd’. Znaci, treba ‘zagusiti, savladati taj bes, ogorcenost, razocaranost, sujetu’, kako vec kazu-i onda je to kao ekvivalent za normalizaciju. Navodno, put ka samoprihvacenosti i prihvacenosti. Ok, mozda je to i tako(iako reako bih da sam samog sebe uglavnom prihvatio, cim mi ne ne dostaje ta neka socijalizacija frejventno), al kako da zagusim sosptveno ‘ja’? Kako da ‘zakljucam’ , ili pak ‘izbacim, odbacim’ deo unutrasnjeg bica? Jel to ta promena? Pobediti sebe? Al sta onda ostaje, ako pobedimo sebe, ili delove sebe. Da li ono sto ostane, da li smo to mi, ili smo ono sto drugi od nas ocekuju da budemo? Ako je sujeta sinonim za ego, a ego sinonim za nase pojedinacno ‘ja’…, kako voleti sebe, a pri tom ne biti egoist? Kazu egoizam i ljubav prema sebi ‘nije sinonim’, ‘nije isto’. To mi je nejasno. Ako volim sebe, znaci volim i svoje ‘ja'(moj nacin zivota, moje navike, moj ritam, moja interesovanja, moja razmisljanja), ako volim svoje ‘ja’, onda volim znaci i ono sto je srz svacijeg ja-ego. Kako onda psihoanaliticari razdvajaju ljubav prema sebi od egoizma, meni to nije najjasnije. To sam pitao i mog psihologa, i ne znam, dobio sam odgovor koji mi i dalje nije jasan. Kazu: ko voli sebe, i brine o sebi volece i druge, to je zdrava ljubav, nece biti egoist. Ok, al kako da covek voli sebe, ako prethodno svoje ja potcini zeljama okoline(jer kazu onaj ko nije egoist uvek ce druge staviti ispred sebe), ocekivanjima okoline, standardima okoline. Kako da voli sebe, ako je kroz prilagodjavanje okolini ponistio sebe. Ako radi ono sto drugi trze, cini ono sto drugi zele, ponasa se u skaldu sa onoim kako drugi propisuju, ocekuju…itd. Gde je tu onda pojedinac, ima li ga, ili postaje deo mase. A ako nije deo mase, ako zivi sam i svoj, ne ugrozavajuci druge, al uzivajuci sebi samom na prvom mestu-onda ispada egoist i ide na stub srama. Ne znam, meni je sve to dosta konfuzno. Verovatno tako i odise ovo sto pisem, konfuzno….
Sviđa mi seSviđa mi se
Ps: Zanimljiv je bio i onaj deo komentara, konstatacije kako ‘nije lako ni sa samim sobom ni drugima sa mnom’. 🙂 Pa, ne znam, verovatno. Kada bih znao jasan odgovor na to, kada bih iamo nedvosmislenu jasnu spoznaju oko toga: da li, zasto, kako, verovatno onda ne bih bio u gomili konfuzije i dilema. Niti bih isao kod psihologa, ili citao psihoanaliticke teme. Ovako, sve se svede na konfuziju. Ne znam, mislim da biti osoba sa fizickim invaliditetom, u preteznom okruzenju(ne voljnom i voljnom, svejedno) fizicki zdravih, kao sto vec rekoh to je vec samo po sebi doovoljno za razmimoilazenja, za osecaj neshvacenosti. A plus toga biti osoba sa distinktiranim(drugacijim od svoje okoline) razmisljanjima, pogledima na svet, ponasanjima(kako bi rekli ‘ekscentrik’) to samo dovodi do jos pojacane izolacije, i samoizolacije. Poznanstva su retka i pretezno zasnovana na nekim strucnim kontaktima, ili nekom obostranom interesu(ono po principu neko mi ucini uslugu za nesto, ja onda vratim protiv uslugu, ili pak platim novcano. i sl). Pijateljstva su takodje retka, i uglavnom opet zasnovana na nekom povrsnom sloju tog ‘prijateljskog odnosa’. Ne, nije tu rec o nekom nuznom obostranom koriscenju, vec prosto o nemogucnosti, neumecu, ili pak slabo izrazenoj volji da se ta neka retka ‘prijateljstva’ dublje afirmisu. Iako, traju recimo , od detinjstva. Al opet nisu kontinuirano prisutna, nema tu ona konzistentne dubine. O ljubavnim ili intimnim odnosima, to tek postoji u tragovima. Za skoro 40 godina, ne mogu reci da sam imao i jednu pravu vezu, nekoliko kontakata povremenih, kratkotrajnih, koji su se svodili tu i tamo na intimne odnose. S tom razlikom sto nisam ja bio ta strana koja je to prekidala, vec obrnuto. Doduse, to sam uglavnom pripisivao mom fizickom hendikepu, odnosno tome sto te osobe sa kojima sam povremeno dolazio u takve vrste kontakta nisu videle sebe u nekoj mogucoj dubljoj vezi sa nekim ko ima fizicki hendikep i izrazena fizicka ogranicenja. Sada, pak, nisam toliko siguran u tu tezu(ok i dalje mislim da je hendikep uzrok nekih 50%), vec da su odlazile i zato sto im je moj nacin razmisljanja bio cudan. Pitah mog psihologa da li je to element psihopatije, i dobih odgvor sledeci:’ Ne mora nuzno da bude, samo po sebi i izolovano taj element ne mora nuzno da znaci i psihoaptiju, ali moze da bude jedna od njenih manifestacija’. Navodno, kaze ako neko u kontinuiranom razdoblju ne uspeva da zasnuje ili da produbi ili odrzi interpersonalne odnose, to prema recima mog psihologa kao ‘moze da ukazuje da je ili fizicki hendikep problem broj 1, ili pak moze da ukazuje i na neke psihosomatske probleme, kao br 2. Npr. na neke elemente psihopatije, ali i ne mora.Al, kao i pored svega navedenog, psiholog ‘ne smatra da je kod mene rec o tome, bar ne jos uvek’. Kaze, ‘vi ste samo previse konfuzni, postali ste previse optereceni, opsednuti i nadasve zbunjeni sopstvenim zivotom, optereceni realnim zdravstvenim i zivotnim problemima problemima, i to sad dobija na izrazaju, uz neki mozda bazicni egocentrizam, po malo narcisoidnost i sl’. Ok, ako je tako, ako je ‘ samo bazicni egocentrizam’, zasto je onda rezultat ‘Herovog testa'(na psihopatiju) 18-u potencijalnoj zoni, zoni mogucih elemenata, moguce psihopatije??? I kako to ‘mozda je malo egocentriza, mozda malo narcisoidnost, mozda samo previse zbunjenost zivotom’? Ili ima tu nesto ili nema, ne razumem. E, na to pitanje moj psiholog do sada nema jasan odogovor. Barem ne meni jasan, shvatljiv. I sad, sta? Da li da nastavim da idem i dalje kod psihologa, ima li taj odlazak neki ucinak(ako je sve nesto nedefinisano, posle jucerasnje 10-te po redu seanse, u dilemi sam za dalje, recimo imam osecaj da se vrtimo u krug)? Mislim, sta to znaci:’moze da bude, ne mora, ne smatra da postoji poremecaj, al moze i da bude’ itd.
Ima li jos neko od ucesnika na ovoj temi, ko mozda moze da da neko pribliznije, jasnije, razloznije tumacenje?
Sviđa mi seSviđa mi se
Prva medju mojim (a iskreno se nadam da te moje postavke nisu pretjerano i odvec zamorile) dodatnim preporukama bi bila da mozda pocnes sa seansama sa nekim drugim psihologom.
Moze li VMA da ti predlozi nekog strucnog i dobrog, koji ima prakticnih rezultata poznatih javnosti iz oblasti zivota koja je tebe zadesila. Ako dobijes preporuku za takvu vrstu strucnjaka, nazoves tog trenutnog i kazes da bi volio da uzmes pauzu na izvjesno vrijeme da dozvolis sebi da razmislis (jedna vrsta male naivne lazi) koji pravac promjene da podjes prakticirati.
Moja najvaznija opaska je: ti skoro pa moras ici na psihoterapije, jer ti treba ljudska neposredna komunikacija. Razgovor uzivo (neovisno od rezultata) je daleko bolji od izludjujucih sopstvenih misli zatvoren u svoja cetir zida.
A druga preporuka ili pitanje: sta ti dobijas stime ako se neki psihoterapeut odvazi i kaze: „Pa jeste to je psihopatija!“
Na kakvom si ti tad dobitku, sta se mijenja? Da li ocekujes da neku medikamentoznu terapiju promijenis u zavisnosti od dijagnoze koju si sebi pa skoro sam postavijo i ocekujes da se psiholog stobom slozi u tome?
Ekscentrik je nekako rijec koja grmi u vazduhu citajuci tvoje redove. Ali, mozda sto su mi i muz i sin na neki nacin ekscentrici, meni to sve zvuci kao vec sam to jednom ili dva puta, vec cula u zivotu.
Ekstrencnog ponasanja posjedujem i sama i zbog toga nema firme u kojoj zapocnem raditi a da se neizostavno i veoma brzo verbalni problemi pocnu javljati. Jer nedozvoljavam da me osobe sa nizim inteligentnim kvocijentom uce pameti. Ono kroz sta sam ja prosla dok sam stigla tu gdje sam oni nisu ni u filmovima imali priliku da gledaju, i zato je meni sve normalno dok se dise i dok se pise. Kad nemozes vise pisati, i disanje je otezano. Ja definitivno pozdravljam tvoju zelju i sposobnost da pises o svojim unutarnjim osjecanjima, jer i to je jedan oblik, i veoma uspjesan oblik psihoterapije. Ako imas vremena da posjecujes one website koje sam u prvoj postavci upisala, naici ces na osobe slicnih problematika. Prepiska snjima moze ti biti uspjesnija nego ova ovdje. Naravno uz pretpostavku da engleskim barats dovoljno uspjesno. Ako je njemacki tvoj dodatni jezik koji poznajes, mozda postoje slicni website i na njemackom govornom podrucju.
Da li citas knjige koje nemaju veze sa tvojom strukom, i ako, koja oblast te najvise interesuje pored prava?
Mozes li sebi priustiti odlazak na neka istorijska mjesta da ih vidis iz prve ruke (naravno uz pomoc pratioca)?
Ja bih zavrsila sa: koristi svaku sansu da uzivo razgovars sa drugim ljudskim bicima, pa ako je i ici od jednog psihologa do drugog, pa Boze moj, i to je nacin da sreces ljude razlicitih vrijednosti.
Sviđa mi seSviđa mi se
Prvo bih se osvrnuo na konstataciju i pretpostavljam ujedno i pitanje vezano za odredjene medikamente. Ne, nisam nikad koristio nikakave medikamente, koji su namenjeni saniranju odredjenih psihosomatskih problema. Dakle, ne koristim medikamentnu terapiju. Samim tim, nemam neku iskustvenu spoznaju, niti ocekivanje sta bi tu trebalo, da li bi i sl. Pretpostavljam, onako laicki, kada bi nesto bilo konkretno dijagnostifikovano(mislim konkretan poremecaj koji pak trazi implementaciju terapije medikamentima) pretpostavljam da bi u tom slucaju to psihoterapeut i predlozio, zar ne? Kao sto vec rekoh, citava ova prica, moje interesovanje za mene samog, postavljanje tih nekih pitanja ko sam, sta sam, kako me drugi vide, dozivljajvaju, kako sam sebe vidim dozivljavam, zatim zasto zivim tako kako zivim, zasto razmisljam na nacin na koji razmisljam(a zasto vecina ljudi iz moje uze i sire okoline razmislja drugacije), zasto nemam pravih prijateljstava, zasto nemam pravih trajnijih ljubavnih odnosa, porodicu..itd kao i mozda i krucialno pitanje: zasto se nisam potrudio da do toga dodje, zasto sam fakticki uvek osecao te voljno-nevoljne oscilacije kada je trebalo ostvariti te odnose, ono i bih i ne bih, bih do granice do koje to meni i mom nacinu zivota odgovora, a ako to biva ‘ugrozeno’ preteranim ulaskom drugih u ‘moju zonu’, onda vec nastanu neka kolebanja, bezvoljnost, pasvno opiranje uticaju drugih i sl. Sto je rezultiralo odlaskom tih drugih. Najcesce sam se ranije pravdao fizickim hendiekpom, cerebralnom paralizom, objektivnim fizickim ogranicenjima, i sl. A onda od skoro sam se jedno jutro probudio, gotovo onako ‘volshebno’ i postavio sebi pitanje: da, da li je sve to bas tako, da li je fizicki hendikep jedini razlog tome…itd sumam summarum sva ova pitanja i ovo itrospekivno ‘uranjanje'(ili kako ste vi formulisali sludjivanje samog sebe u cetir zida) to je od skoro, nekih godinu , dve dana unazad, onako intenzivno. Sto je i rezultiralo mojom odlukom da kontaktiram nekog psihologa. Tacnije poznanica moje majke, koja je psiholog. Dakle, citava ta introspekcija pokusaj koliko tolikom sagledavanje samog sebe, sve je to za mene poprilicno novo. Barem novo po intenzitetu. Dakle,meni nikad nije ni konstatovana neka strucna, ‘zvanicna’ dijagnoza. Niti sam ranije ikad trazio strucnu konsultaciju, pomoc. Pa samim tim, mutatis mutandis, nije ni moglo doci do strucne procene da li je potrebno primeniti odredjenu terapiju medikamentima, ili ne. Doduse, pretpostavljam da bi i tu trebalo biti opreza, zbog cerebralne paralize, odnosno kako bi moje telo reagovalo na primenu takvih medikamenata. Znam recimo da osobama sa cp nije as uputno recimo davati apaurine, lexilijume i sl, zbog toga sto mogu izazvati kontraefekte u misicima, tonusima i sl. Ok, ovo govorim sasvim onako paushalno laicki, i iz onog segmenta koji poznajem vezano za tretmane u oblasti cp-a. Sto se tice pitanja o ocekivanju u slucaju neke konkretne dijagnoze i sl. iskreno, ne znam ni sam. Ne ocekujem nesto ne znam sad sta, no, iz raznih tekstova na temu psihopatije, narcisoidnosti i sl kao i komentara ljudi imam utisak da se vrlo negativno percipira prema ljudima sa takvim vrstama poremecaja. Uglavnom se percipiraju kao ‘iskonsko zlo’, kao ‘vukovi u jagnjecoj kozi’, kao ‘osobe bez ikakvih emocija, ili vrlo povrsnim, kalkulantskim ’emocijama’ prema drugima(hladni sracunati, skoro kao ubice, masine za iskoriscavanje drugih, masine za nanosene bola i patnje drugima). itd. Ekscentrik u meni bi verovatno rekao:’a sta me briga kako ce da me percipiraju, ne zivim na njihov racun, niti oni zive na moj racun, zivim sam za sebe, ne diram ih, ne diraju me’. A opet, jedan drugi deo u meni, bi rekao da nije ni malo prijatno biti na stubu srama, ili percipiran kao ‘zlo’. U tom kontekstu, mislim da bih bio dodatno raspolucen, kada bi zvanicna dijagnoza recimo bila psihopatija, jer bih bio u dilemi oko toga sta bi sa mnom u tom slucaju trebalo ciniti. S jedne strane linijom ekscentricnosti rekao bih to sam sto sam, moj zivot, treba nauciti voleti sebe cak i u takvim uslovima onim oivicenim krajnostima, oivicenim paroksizom. A s druge strane, bilo bi mi neprijatno, pa i zao da me drugi percipiraju kao ‘zlo'(kako inace najcesce ljudi percipiraju psihopatiju, i psihopate, ili pak ljude koji imaju recimo NPL), s obzirom da znam da objektivno nisam ucinio neko zlo. Nisam fizicki nikad povredio nikog(doduse, nisam ni u stanju, ali ni ne bih) nisam ubio nikog, nisam nikom ostetio imovinu, porodicu, nisam nikog ubogaljio. Niti sam nekog nesto pak psihicki maltretirao(doduse, jedina bliska osoba u mom zivotu je moja majka, tako da drugi ljudi i nisu nesto sam mnom u nekom dubljem intenzivom kontaktu pa nisu svakodnevno, intenzivno ni izlozeni mojim nekim ‘bubicama’). Verovatno jesam tu i tamo nekog iskoristio za po nesto, ili tu i tamo emotivno povredio(kao sto su neki i mene), ali to mislim da je vise manje bilo na nivou sporadicnog, vise onako…benignog.
Inace, kada vec pominejmo termine ekscentrik, ekscentrici, ekscentrizam…itd trenutno mi pada na pamet jedan nas, ex jugoslovenski film iz 70-ih, rezirao ga Radivoje Lola Djukic, sa pokojnim Ljubom Tadicem, u brilijantnoj glavnoj ulozi. Zove se ‘Balada o svirepom’. O coveku koji skrajnut od ostatka sveta, u svom razocaranju, svom prkosu prema istom i distinkciji od istog, zivi sam, u surovim predelima planine, okruzen nepatvorenom, surovom prirodom, divljinom. Glavni akter filma, koga igra Ljuba Tadic, paradoksalno je istovremeno Ispunjen osecajem slobode(jedan deo njega zeli da bude van sveta, van tokova u svetu, van ljudskih podela, van onih emocija, onog spektra emocija, i ljudskog ponasanja koji ljudski rod navodi na sve i svasta), osecajem razocaranja, osecajem prkosa( ali hteo ne hteo ipak i usamljenoscu) iznutra I svojom usamljenickom slobodom. Ali, ujedno i sa svojim unutrasnjim dilemama, preispitivanjima, i pored te slobode od spoljnjeg sveta, kojoj glavni akter filma tezi, naizgled. I sad, radnja filma tece kako tece, da ne prepricavam dalje. Film je odlican, i za gledanje, i za razmisljanje. Preporucujem.
Nisam ni reako da je pravo jedino i iskljucivo u domenu mog interesovanja. Jeste medju najvaznijim, s obzirom da mi je to ujedno i struka, ali nije jedino. Pored prava, tu su jos i oblasti: istorije, anticka Grcka, Rim. Zatim srednjovekovna istorija Evrope(posebno segmenti prve faze u ranoj srednjovekovne istoriji Evrope, recimo od pada zapadnog rimskog carstva 476, pa do 1215 i Magna Carta Libertatum), zatim segmenti iz period prvih vininskih osvajanja 8 vek pa do 11 veka). Zatim period 30-njeg rata u Evropi, era kardinala Reseljea. Kao i francuska burzuarska revolucija 1789. Oktobarka socijalisticka revolucija 1917. Zatim, zanimaju me kineska i japanska istorija, kultura, tradicija, filosofija. Kao i istorijat nastanka i razvoja njihovih tradicionalnih ratnickih, borilackih vestina(mozda i zato sto nisam u stanju da to upraznjavam, ko zna). Zatim, zanima me i filosofija. Posebno me dojmi Nicheova i Shopenhauerova, a u poslednje vreme njihov totalni antipod Sokrat. Zatim, zanimaju me i odredjeni segmenti u knjizevnosti, odredjeni knjizevni prvci npr naturalizam(kao npr u delima Petra Kocica, Milovana Glisica), realizam(npr kod Dikensa). Kod Andrica i Selimovica npr mi je posebno intrigantana sublimacija istoricizma kao metoda, sa realizmom. Ranije sam voleo da citam Dostojevskog, al nekako udaljio me je njegovom emplementacijom eligije, i pojasnjene sustine zivota, i odnosa u zivotu sa religijskog aspekta, bogoboazljivosti i sl. Ne znam, pretpostavljam da kako je u meni rasla spoznaja ka ateizmu i inklinacija ka ateizmu, tako sam se udaljavao od Dostojevskog, ili pak Gogolja. Mada, i dalje smatram da su ruski klasici izuzetni za citanje. No, meni je postao blizi recimo Andre Zid(narocito iz negovog opusa izdvajam ‘Podrumi Vatikana’- nacelna rasprava o tzv socijalnom ateizmu, paradoksima drustva 19 veka, malogradjanskog drustva pod uticajem religioznosti, i polozaj glavnom aktera knjige, mladog naucnika koji je ateist, zivi u braku sa suprugom koja je relgiozna). Od japanske knjizevnosti izdvojio bih reciom Jukio Mishima, Endo Sjusaku, Nacume Soseki, Kavabata Jasunari. Volim i japansku kinematografiju, 60-ih, 70-ih(Korosava, Hideo Gosha, Kinji Fukusaku), zatim i doamcu kinematografiju, tu i tamo filmovi ostvarenja iz 70-ih. Uglavnom filmovi sa izrazenijim karakterima(likovima) i jacim dramskim sadrzajem. Kao npr vec pomenuti film ‘Balada o svrepom’, ili npr ‘Covek iz hrastove sume'(glavna uloga Mija Aleksic), ili npr ‘Oseka'(1969), ‘Mlad i zdrav k’o ruza'(jedan od filmova tzv crnog talasa 1971) itd itd.. Naravno, tu su i vec kultna ostvarenja poput ‘Balkanskog spijuna’, ‘Maratonci’. Volim ponesto i od muzike, klasicnu(Mocart, Vagner, Betoven), volim i ponesto od domaceg i strano rock-a, pop-a, volim balade. Volim naravno japansku tradicionalnu muziku(narocito ako dominiraju instrumenti poput sakuhachi flaute, ili zicanih instrumenata poput koto-a, ili shamisena. I naravna taiko bubnjevi). Volim i po nesto od irske muzike, generalno keltska muzika. Kao i doamca etno, izvorna, starogradska. Od skoro sam poceo da se zanimam, tu i tamo i za kuvanje. Ma, zanima me, vise oblasti, po neki segment.
Sto se tice upotrebe stranih jezika, solidno razumem i govorim engleski, koristim se ruskim, i japanskim. Doduse, japanski ucim od skora, tako da tu je zaista na osnovnom nivou koriscenje.
Volim kulturno istorisjka mesta, volim da citam o raznim zanimljivi mestima, da se informisem, google map je odlicna aplikacija za tako nesto. Sto se tice obilazaka istih, kako ovde u Srbiji, tako i u inostranstvu, pa nisam bas u prilici da odem. U Srbiji ajtu i tamo, ponekad, al inostranstvo to nisam. Fizicki je sve to poprilicno naporno. Kako za mene samog, tako i za nekog ko bi bio u pratnji. Ali, tu i tamo kada se ukaze prilika odem tu i tamo u pratnji sa majkom. Mada, slozicemo se da je hmmm, neobicno(da ne kazem i degutantno) da covek od skoro 40 godina ide negde u pratnji majke, zar ne? Umesto, recimo sa devojkom, suprugom, porodicom. Ili sasvim sam, hocu reci skroz samostalno. Da se razumemo, sto se fizicke samostalnosti tice, u moja cetir zida, naucio sam da budem samostalan. Sto bi se reklo, moj teren poznjem, snalazim se, tu sam opremljen. Izvan cetir zida, zavisi, na kracim relacijama, po Bg-u, uglavnom samostalan sam uz pomoc pomgala. A jedno od tih pomagala je i taxi sluzba. Uglavnom svuda idem taxijem, naravno koristeci i moje stake kao pomagala, ili hodalicu. Al ici negde dalje, izvan grada, na duze, tu vec postoje objektivni problemi, fizicki pre svega. Vise je tu fizicki nego psiholoski problem. Psiholoski problem proistice iz fizickog, kada je rec o nepoznatom prostoru, neuvezbanosti gde kako i sta. A onaj drugi deo, potencijalno psihosomatski, koji se tice cisto odnosa sa ljudima, Nije rec o tome da mene plasi da idem u grupi, vec je taj psiholoski aspekt vise vezan za neko moje ‘osobenjastvo'(kako kazu), ili ‘svojeglavost u komunikaciji'(kako kazu), u smislu da previse ljudi oko mene u nekom intenzitetu pocne da me zamara, dolazi do mimolizaenja u razmisljanjima, a onda i cesto do verbalnih sporova, ili pak sklanjanja i cutanja. Da parafraziram, ako dopustate, vasu misao: imam problem sa tim da se sa mnom raspravljaju, da sa mnom debatuju, ili da mi oponiraju ljudi koji su objektivno(ili pak po mojoj proceni)sa manjim ili pak sa nultim fondom znanja iz onih oblasti za koje sa ja zanimam.
Pri tom, ne mislim kako ‘ja znam sve’. Ne. Znam ljude koji od mene puno vise znaju, iz mnogih drugih oblasti(Posebno iz onih o kojima ja ne znam nista, ili znam veoma malo), kao sto znam i ljude koji znaju vise od mene i iz onih oblasti za koje se ja interesujem. Isto tako, svestan sam da oko mene ima dosta kvalitetnih ljudi koji su vise, daleko vise postigli od mene. Vise postigli u zivotu, prakticnom zivotu, cak i ako nisu u edukaciji, fakultetskom ili opstem obrazovanju. A neki su postigli i jedno i drugo. U principu, smatram da kod mene i nije rec o nekoj ‘narcisoidnosti'(barem ne u smislu poremecaja licnosti), jer koliko sam razumeo, narcisoidnost kao poremecaj licnosti, obuhvata barem pet elemenata kumulativno, a jedan od glavnih je ‘grandiozan, nekriticki preuvelican osecaj vaznosti, vrednosti samog sebe, grandiozno pozitivan osecaj o samom sebi’, zar ne? Od zaljubljenosti u sosptveni izgled, do zaljubljenosti u sopstvenu licnost, karatker, postignuca. Misljenja sam da takav osecaj nije prisutan u meni, misljenja sam da se ne radi o necem grandioznom. Ne, ne smatram da sam lep i zgodan, cak sta vise rekao bih da tu imam osecaj nize vrednosti, ne volim nesto svoj izgled, s obzirom da je obelezen i fizickim hendikepom, deformisanim telom, sta tu ima ‘lepo’? Objektivno, nema. Sto se tice neke ‘zaljubljenosti’ u sopstvenu licnost, mislim da ni to nije. Ok, volim svoj nacin zivota, i anvike, svoj ritam, cuvam to od uticaja spolja, al to ipak nije isto sto i ‘zaljubljenost u sebe’, zar ne? Zato bih se saglasio sa vama da je kod mene mozda vise rec o ekscentricnosti, nego narcisoidnosti, ili pak psihopatiji. Doduse, to je moj sasvim nestrucan, laicki osvrt, a uz to i moj dosadasnji psiholog mi nije pruzila jasnije tumacenje oko nedoumice da li kod mene postoji poremecaj, i ako postoji koje je vrste, kog inteziteta, i sta preduzeti. Iskreno, sto se tice pominjane terapije medikamentima i sl, ako bi doslo do takve prepuruke, hm, ne bih bas voelo da me stave na lekove(ako bas bas ne mora), pa da onda onako idem naokolo k’o zombi stondiran na lekovima. Vise bih voleo ako moze razgovorima da se sanira, zaceli, otkloni. E sad, ako moraju lekovi, ako bi to bila preporuka, dijagnoza i sl, onda… U svakom, slucaju, razmislicu za dalje. Mozda i promenim psihologa. U svakom slucaju, hvala vam na strpljenju i razumevanju.
Sviđa mi seSviđa mi se
ps: Pomenuli ste vase iskustvo sa intropsektivnim sagledavanjems ebe, isksutvo sa vasom ekscentricnoscu. Zanima me, kada i kako ste spoznali to, to da imate u sebi ekscentricnost? Da li ste oduvek osecali to, u obliku latentne, ili pak vrlo konkretne nesvacenosti od strane okoline? Ili je ta spoznaja nastajala vremenom, postupnu, zaranjanjem unutar sopstvenog bica? Iz vase dosadasnje deskripcije imam utisak da vi kao porodicna osoba(pomenulis te da imate porodicu) svakako niste osoba iz ‘cetir zida’, pa s toga pretpostavljam da je vasa spoznaja vaseg bica tekal vise ekstrovertnim putem, odnosno iz dodira sa okolinom? Pomenuli ste ceste promene radnih kolektiva(firmi), delimicno i suled cinejnice da se cesto nadjete neshvaceni od drugh, ili pak u verbalnom raskoraku, cak konfrontaciji, sa drugima(?) Zanima me, koje ste metode do sada preduzimali da to sanirate, i kakva sam vam iskustva oko toga? Ili se prepustate tome, po principu ko vas prihvati prihvatio je a ko ne idete dalje? Ovo pitam, pre svega jer je uglavnom to moja metoda, do sada. Princip ili-ili. Ili me prihvati ili svako na svoju stranu. Dalje, zanima me, da li vas je takva spoznaja, spoznaja o ekscentricnosti uznemirila, kako ste je tretirali, i kako je nacelno tretirate? Da li kao nesto sto a priori treba sanirati ili pak pustiti da ‘zivi’ unutar bica. Znam da ovo kako opisujem mozda zvuci kao da pricam o neko elienu, ‘vanzemaljskom obliku’, al ceso kada citam psihoanaliticke tekstove na temu razlicitih poremecaja, psihosomatskih problema i sl, imam utisak da i sami psiholozi, psihijatri svoje analize toga postavljaju na nekoj sredokraci, izmedju , tumacenje da su ljudski psihosomatski problemi, od blagih neuroza, do ozbiljnijih sihoza i pak ozbiljnih i veoma ozbiljnih poremecaja, ujedno i deo samog bica(cesto i sa genetski prenosivim ‘potencijalom’) i deo stecenog, pod uticajem raznih faktora, okolnosti, zivotnih trauma i sl(sto mu dodje kao neki naknadno usvojen, naknadno zivotno ‘ubacen osmi putnik, u nasa bica’, figurativno receno). Ako mi dopustate da primetim, pomenuli ste da neki vama bliski clanovi porodice, takodje imaju ekscentricnost u svojim rezonovanjima i ponasanjima(?) Da li iskustveno smatrate kako to prosto treba prihvatiti, ili se boriti protiv toga? Ja npr sada iz ove perspekrive sosptvene introspekcije, nemam vise jasan, nedvosmislen stav, sta ciniti. Do pre godinu dana otprilike, na ovo pitanje imao sam uvek jedan te siti rezon. Na bilo kakvu opsku za ekscentricnost, tada bih vam rekao recimo ‘to sam sto sam, nije me bas puno briga sta ce drugi da misle, ko me voli ovakvog kakav jesam volime ko ne nije ni vazno, nije mi ni stalo da me neko posebno voli’. Sada, pak, nisam vise siguran. Naime, raspolucen sam. I dalje je ta moja ekscentricnost voma prisutna u menei(na neki nacin kao deo mene i meni ‘draga’), al s druge strane poceo sam da uvidjam i nalicije tog puta. Lice moze biti drago, al nalicije je obicno tamnije. A ono se ogleda u tome da nema pravih, dubinskih prijateljstava, nema ljubavnog, istinskog ljubavnog zivota, cak ni intimnog. Mislim, covek sam od skoro 40 godina, a jedva da sam imao 2-3 kratka ljubavna, intimna odnosa(ako racunam tamo od moje 20-te pa do sada. Cak i za nekog ko je osoba sa invaldiitetom(pa eto da kazem ne mogu da nadjem neku, zbog hendikepa), to je veoma oskudno, mizerno malo). Vi ste ipak i pored( kako kazete vase ekscentricnosti) porodicna osoba, sto ukazuje na to da ste svakako inteligentniji u interpersonalnim odnosima, a ukazuje i na to da ste uspeli sresti partnera koji je prihvatio vas. Kao sto ste i vi vaseg partnera prihvatili(koliko sam razumeo, rekli ste da je i vas muz takodje ekscentrik?). Preporucujete li mi onda da cekam, pa ako se pojavi neka, ekscentricna, na vratima moja cetir zida(danas je internet postao rasireno upotrebljivo sredstvo za zapocinjanje poznanstava, recimo), ili pak upoznati ‘provodazisanjem’ preko nekih poznanika, prijatelja, rodbine(mada, kojih kada, uglavnom su sve to povrsni kontakti, nema tu nekih ozbiljnih bliskosti, ozbiljnog poverenja, intenzivnog). Ili pak smatrate da osoba sa tezim hendikepom i potencijalno psihosomatskim problemima, ne bi trebalo ni da razmislja o nekoj ljubavnoj, intimnoj vezi, braku(kakav je vas stav o tome)? A mozda bas sa nekom koja ima slicne probleme?
Sviđa mi seSviđa mi se
Sirijus_Bg….Ako mene pitas, nemoj o lijekovima razmisljati.
Sobzirom da ti je psihologinja poznanica, ja bih predlozila da trazis za promjenu muskog psihologa koji ti nije licni poznanik.
Toj gospodji se, pretpostavljam, mozes uvijek vratiti, ali bi bilo pozeljno da cujes i sta misli o tvojim zivotnim poimanjima neko ko te licno ne poznaje.
Mozes odprintati ovu prepisku i ponijeti na senasu, jer, ko zna, psiho expert moze biti zainteresiran da procita nesto o cemu razmisljas dok si u svojoj samoci.
Ti si izuzetno inteligentno ljudsko bice i ako smijem primijetiti, (samo se molim te nemoj povrijediti, jer to me strah tokom citave prepiske da te ne povrijedim), Bog te podario inteligentnoscu u zamjenu za oduzetu fizicku sposobnost.
Smatram da si materijalno obezbjedjen dovoljno da dopustis da ti bar ponekad neko drugi osim mame bude pri ruci.
Za pocetak postavi neki oglas u ozbiljnom casopisu, ako takvih jos uvijek postoji u Beogradu u ovom 21 vijeku (ili preko neke ozbiljne TV emisjije, ili kao mali printani oglas na vaznom ulazu neke od ozbiljnijih Beogradskih Univerzitetskih Zgrada:—neko ti u tome moze pomoci- i stavi samo email adresu za kontakt) da trazis osobu koja bi ti posluzila za druzenje i odredjenu fizicku pomoc 1-3 puta sedmicno u vrijeme u koje ti predlozis.
Otvoreno navedes razloge za potrebom pratilje/pomocnice izmedju 28-40 godina. Nemoj monetarno nuditi previse, (navedi ustvari da je stvar dogovora) jer danasnji naopaki svijet moze to da iskoristi u svrhu raznog kriminala.
Mozda se neko i javi.
Napomenula sam vec da niko kao ti nije svjestan tvojih ogranicenih fizickih sposobnosti, ako se i jedna javi na oglas, proslijedi dalje.
Ako su tvoje govorne mogucnosti i muske sposobnosti u ispravnim okvirima, ta pratilja moze da postane i nesto vise od toga.
Razumijem tvoju opasku o izlascima sa svojom mamom, jer sam i sama vrlo cesto jedino zivo bice sa kojim moj sin (24 godine) izladje iz kuce (pored vrlo uskog kruga svojih muskih poznanika).
Tesko je prihvatljivo, ali sjeti se da ako je po Bozijem redu, mama ce da otputuje prije tebe na put bez povratka. Trebace ti neko na koga se bar minimalno mozes osloniti za potrebnu pomoc.
Dozvoli mi da navedem jos jedan drasticniji prijedlog: razmisli da ti osoba koja jos uvijek moze roditi, saradjuje na ili umjetnoj ili prirodnoj oplodnji i da ti rodi dijete. Morao bih se nekako potruditi da stupis u kontakt sa djevojkom/zenom takvog karaktera. Oprosti, ovo ti mozda zvuci previse bizarno, ali briga za takvim sicusnim bicem (u tvojim granicama moci) bi puno promijenila u tvom psiholoski uzavrelom postojanju.
Stalno se vrtim oko tvojih limita, sto znaci da ces tesko naci izuzetno lijepu i uz to izuzetno pametnu sa kojom ti mozes intelektualno uspjesno i na nivou da upraznjavas vrijeme. Ali, definitivno, osoba mora biti fizicki sposobna i u zdravim psihickim okvirima. Ne dolazi u obzir da osoba sa fizickim niti psihickim nedostatcima ulazi u tvoj zivot na bilo koja vrata.
Provincija (pa cak i Beograd) krije vise takvih u ovom momentu.
I opet bih te ponovo podsjetila, da ja smatram da si materijalno situiran i iz tog razloga predlazem da za novac probas bar priustiti nesto od navedenog dok si koliko toliko jos mlad.
A sto se tice moje excentricnosti ili iste od strane moje familije, moze se, (vjeruj mi) i kniga napisati ali cu ja to ipak ukratko.
Uglavnom se pojavila nakon rata i nakon imigracije u ovu svjetsku velesilu. Borba za opstanak ili bilo kakav uspjeh, me istrenirala da budem, zivim i postupam i po nepisanim pravilima. Kad primijetim da sam presla granicu, onda je u-turn neizbjezan. Da li ja pravim greske;? svakako da i svakodnevno. Za neke me bas briga a za neke se debelo izvinem.
Ja se nadam da si osjetio da sam brizna i pozrtvovana majka ali sam i supruga na koju se moze osloniti. Al da ujedam, ujedam, kad god se neko poigra sa ljudskoscu u meni.
Izbor muza datira iz ranih nasih dvadesetih sa faksa; mogla sam daleko boljeg i uspjesnijeg imati, ali valjda sudbina me bas sa ovakvim spojila i ostavila nas zajedno. Ljepota nam je iza nas, kad se ostari to postane mislena imenica. Nase dvoje djece su nase najvece blago i nas je cilj da oni zavrse neke znacajnije struke i diplomiraju, jer to je sve sto ce im ostati kad nas vise ne bude. Nadamo se krajem ove godine da i BS (cerka) I MS (sin) degree budu dosegnuti. A sta posle: borba da se nadje posao za njih prema struci i po mogucnosti da materijalno ne oskudijevaju. Mi, roditelji, ne vjerujemo da ce zivjeti na visokoj nozi, jer ipak smo mi samo imigranti u tudjoj dezeli.
Nisam bas spokojna detaljnije opisivati moju familiju, jer nije danas nikakav problem sa par podataka doci do identiteta. Sigurnije bi bilo da postoji neki email address.
U krajnjem slucaju, neznam ni sta bih vise navela u svojim postavkama da bi ti moglo pomoci ili te zianteresirati.
Divim se tvojim intelektualnim postignucima i nivou informacija koje si akumulirao u toku svog zivota. Ja te zamisljam kao zivu enciklopediju, ali za komunikaciju uzivo ces morati nauciti da se drzis u mentalnim granicama sagovornika.
Za mene, najjednostavnije poredjenje tvojih uzivo situacija u kojima se nadjes je kao da posaljes predskolski uzrast djeteta na predavanje za doktorsku disertaciju. Svi oko tebe su uzrast djeteta iz vrtica, a ti si (po verbalnom ophodjenju i po kolicini usvojenih edukativnih informacija) skoro pa predavac na postdiplomskim studijama.
Ti i znas i mozes da se i podignes i spustis na nivo sagovornika, ali i moras, ako hoces da ne dolazi do verbalnih ispada koji te ostavljaju u losem raspolozenju.
Sviđa mi seSviđa mi se
Najpre, moram reci da mozda nije bas prakticno da me toliko nahvalite, s obzirom da kao deo neke moje terapije, trebalo bi da pokusam da u sebi sputavam tu neku samodovljnost, egocentricnost, narcisoidnost i sl. Mene su inace od malena u kuci pretezno hvalili posebno to za inteligenciju i sl, uvek sam nekako bio u tom nekom intelektualno verbalnom centru paznje, sto je mozda i nukleus, zacetak te neke moje ekscentricnost, samodovoljnosti, ili cega vec. Da se razumemo, daleko od toga da ja sada lamentiram sa nekom skromnoscu ili krotkoscu, daleko od toga kako meni komplimenti smetaju(to bi jednostavno bila neistina, jer u osnovi nisam bas tako ni skroman, ni krotak karakter), vec naprosto pousavam da sledim upute mog psihologa, da ‘vezbam sputavanje osecaja samodovoljnosti, egocentricnosti, narcisoidnosti, barem da pokusam da korigujem po nesto’. Dakle, zavaljujem na komplimentima, ali ne treba u tome preterivati. Nisam neko kome se treba bas diviti. Ok, jesam zadovoljan onim sto mogu sebi da pruzim na nekim poljima zivota, ali nije to nesto sad… vaauu. Prvo, zato sto to sto i posedujem(ako posedujem) to nije nesto sto ‘posedujem samo ja’. Ima jos kako inteligentnih, obrazovanih, elokventnih ljudi, kud i kamo vise. A drugo, ako sam zaista ‘toliko inteligentan’, kako to da sam do sada tako slabo, neefikasno, povrsno razvio socijalnu, emotivnu inteligenciju? Kako to da sam vecinu ljudi oterao od sebe, na ovaj ili onaj nacin? Znate, imao sam ja ljude u svom zivotu, bivao sam ja okruzen ljudima(isao sam u redovne skole, osnovnu, srednju, fakultet-i tu sam bivao okruzem drugima, bilo je prilike da se socijalizujem, pa opet nekako i jesam i nisam. Vise nisam nego sto jesam), bilo je tu ljudi koji su nastojali da udju dublje u moj zivot, da se vise druze, prijatelji, rodbina, ali vremenom vecina je otisla. Otisla zasto? Pa najverovatnije zato sto sam ih ja udaljavao(pretpostavljam). Kao sto je jednom rekla jedna moja bivsa poznanica(a nije jedina osoba koja je to rekla):’dzaba tebi i da si procitao i100.000 knjiga, dzaba ti i 100 diploma, kada ti to zivotno, iskustveno ne umes prakticno da primenis, u odnosima sa ljudima, ti si iznutra u dubini zapravo prazan covek. Ti samo na povrsini mozda prividno ‘zivis’, ali iznutra, a samim tim ni istinski spolja ti ne zivis, stvorio si svoje zidove,’svoja pravila i svoje kodekse, paralelni svet’, stvorio si zidove umisljenosti, tastine, samozivosti(zivis dovoljan sam sebi), samodovoljnosti, samozaljubljenosti, zidove nepoverenja, zidove u svojoj glavi, svom umu, dusi, srcu’.
Ok, nisu svi otisli, neki su i dan danas ostali, tu su, im ih. Ali i oni su okvirno digli ruke, prosto su prihvatili kako kazu da sam ja ‘ostvo za sebe’. Ostrvo na koje oni svrate povremeno, popricamo, po malo se druzimo(obicno kada je ono potreba za nesto, usluga za uslugu), ili se pak cujemo ovako preko interneta, fejsbuk, skajp, ali to je to. Zasto? Pa zato sto meni vise prija tako. Jedan od glavnih razloga, jer mi je tesko sto sam slabo, otezano, nesigurno pokretan, al to oni nikako da shvate(iako me znaju i godinama, oni misle da se ja ‘vadim’ na to…), jer kada moram da razmisljam da li cu danas moci da izadjem iz kuce(ako me noge ne ‘slusaju’), da li cu moci ovo ono, kako sta, onda mi stvarno nije ni do cega, cesto. Dalje, ok, ima tu i taj drugi aspekt, razmimoillazenja: o cemu cemo da pricamo(jer vise manje njih moje teme ne zanimaju previse, a mene njihove teme takodje ne bas previse), onda prosto je to to. A njima ocigledno vise prija da nemaju intenzivni, dublji kontakt sa ne kim ko im je cudan. Al, sve u svemu, ipak mislim da je odgovornost za te provalije izmedju mene i ostatka sveta, ipak vise na meni. Mada, ne znam, za nesto je najcesce potrebno dvoje, zar ne?
Jedno ste bazicno, ispravno primetili: postoji disproporcija, razmimoilazenje u domenu interesovanja, izmedju mene i ljudi oko mene. Sa nekim postoji razmimoilazenje u pogledu oblasti interesovanja, ali ne i fonda saznanja. A sa mnogima postoji razmimoilazenje i u jednom i u drugom. Ljudi sa kojima mogu da komuniciram o temama i oblastima koje mene zanimaju, svodi se broj na jednu ili dve tri osobe(naravno, msilim na one ljude koje poznajem, kojima sam bio okruzen). Ili pak na ljude iz struke, tu ih je vise. Prema tome, diskutabilno je da li sam ‘inteligentan'(iako, postoji vise nivoa inteligencije), diskutabilno je da li ja kako rekoste ‘umem da se prilagodim mentalnim granicama sagovornika’. Ne umem da prosirim krug ljudi, krug poznanstava, cak i kada sam to pocinjao, brzo me napustala volja i strplejnje. A ne umem ni da zadrzim ona poznanstva koja steknem, mislim uglavnom ne umeme. Pa sad, ajmo iskreno da se zapitamo: Zar bi neko sa navodnom ‘izuzetnom inteligencijom’ (kako rekoste) sam sebe doveo dotle, zar bi dopustio sebi da uglavnom udalji, rastera vecinu ljudi od sebe? Kakva je to inteligencija, ako covek sam sebe postavi i dovede u takvu situaciju? Mislim, ne smeta meni moj svet, al pitanje je da li onda mozemo govoriti o nekoj ‘inteligenciji’. Dalje, pitanje je sam to ja pak postigao toliko znacajno u zivotu(osim eto dve fakultetske diplome-osnovnih studija i master, procitanih knjiga, i tu i tamo povremeno napisanih strucnih tekstova). Ljudi koji su recimo iz moje struke, i mnogim drugim strukama sirom sveta(koje i znamo i ne znamo) postigli su i mnogo vise. U mnogim drugim segmentima zivota sam znatno manje postigao, od drugih ljudi, koje poznajem. Realno, okvirno znatno slabije. Dalje, sta sam to omogucio mojoj majci, osim sto sam joj tokom veceg dela dosadasnjeg zivota bio objektivno teret. Isto tako, ni te veze, polu veze koje sam do sada tu i tamo pokusavao, objektivno ni tim zenskim osobama, mojim parnerkama nisam nesto bog zna sta pruzio. U suprotnom, verovatno ni ne bi otisle, pobegle fakticki ‘glavom bez obzira’. I ovo sada zaista iskreno kazem, ne ni kao deo psihoterapije, ni ako deo neke skromnosti, vec je Realno tako. Komplimenti su mi dragi, al necemo preterivati, jer sada iz ve trenutne faze preispitivanja ja zaista ne vidim cemu bi se meni neko divio. Nekad sam, do skora, uzivao sam pa mogu reci onako kako bi se reklo „egocentricno“ u komplimentima, al sada se i tu nesto promenilo, pocelo je da puca, da se menja. Valjda, Ne znam.
Dalje, primite moje izvinjenje, ako je iz mojih reci doslo do previse radoznalosti, prema vasem porodicnom zivotu. Nije mi to bila namera. Kada ste vec sami bili spomenuli ekscentricnost u vama, kao i u clanovima vase porodice, to me je navelo da eto pitam kako ste tretirali taj problem vezan za ekscentricnost. Samo to. Nisam ni ocekivao da iznosite detalje. Niti to ocekujem. Slazem se sa vama, sa vasom konstatacijom, da nije bas ugodno pricati o licnim pitanjima, stvarima, problemima, sa nekim ko je potpun stranac, uz to stranac iz virtuelnog sveta interneta. Cak sta vise, zapazam da sam se i ja previse otvorio, previse iznosim podataka i o samom sebi. No, za mene je kako rekoste, i ovo deo, segment svojevrsne psihoterapije. No, svako od nas, i vi i ja zadzavamo diskreciono pravo, mogucnost, da bilo kad okoncamo komunikaciju, zar ne? Dakle, komunikaciju mozemo obostrano, ili jednostrano zaustaviti u svakom trenutku, ako osetimo da nam je na bilo koji nacin neugodna, tu smo saglasni? Prema tome, ‘mehanizam obostrane zastite’ je vec tu, tako da ne moramo brinuti. Ako komunikacija na bilo koji nacin, za bilo koga od nas dvoje, postane u bilo kom smeru neugodna, uvek je mozemo okoncati. Meni, za sada nije neugodna. Iako, kako rekoh, primecujem da sam se i sam previse ‘otvorio’. Zahvaljujem na predlogu(?) za e mail, ali mislim da nam je ovaj prostor ovde, za ovu vrstu i ovaj dosadasnji opseg komunikacije, sasvim dovoljan.
U vasoj opservaciji, vasim predlozima, ima misli, saveta, o kojima vredi razmisliti. Neki od njih su vec(mada rudimentirano, onako u sporadicnim obrisima) vec jesu u nekim mojim promisljanjima, i od ranije. Npr, to za eventualni kontakt sa osobom, koja bi mogla biti eventualno tzv personalni asistent za osobu sa fizickim invaliditetom, a mozda kroz taj kontakt i vise od toga. Mada, znate i sami kako je ovde kod nas, kada je rec o stupanje u intimne odnose sa osobom sa tezim i vizuelno izrazenijim hendikepom, tu ce se retko ko odvaziti. Prihvatice neka da bude personalni asistent, naravno za odgovarajucu novcanu nadoknadu(iako je projekat za personalnu asistenciju, pri gradskoj kancelariji , uredu grada Beograda za pitanja osoba sa invaliditetom-pilot program koji je postojao od 2001-2007, suspendovan, stavljen ad acta, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Bar je tako receno, u zvanicnoj informaciji. Zvao sam gradski sekretarijat prosle godine, da se informisem o tom projektu, da li jos uvek postoji i sl, rekli su:’na zalost, projekat je za sada, do daljnjeg storniran, ugasn fakticki, napusten, zbog nedostatka sredstava, kao im zbog manjka ljudi koji su se prijavili da budu obuceni za odgovarajuce personalne asistente. Odgovarajuce podrazumeva, da je osoba koja pruza asistenciju obucena za kontakt i pruzanje asistencije u oblasti konkretnog hendikepa-dakle posebno za cerebralnu paralizu, posebno za decju paralizu, posebno za recimo distrofiju, posebno za kvadriplegiju, posebno za slepe osobe itd itd. Plus, u skladu sa konkretnim potrebama konkretnih korisnika usluga. Elem, taj projekat je dakle ugasen, grad Beograd nema sredstava za tako nesto, a ocigledno nema ni dovoljno zainteresovanih. Ostaje ono klasicno, sto su mi i rekli, pronaci preko oglasa osobu koja bi bila u funckciji ‘personalnog asistenta-asistentkinje’, iako nije konkretno obucena za taj rad. Dakle, predlozili su nesto slicno, sto je i sadrzina vaseg saveta. E sad, sto se tice, onog drugog dela, o uspostavljanju kontakta i na nekom drugacijem nivou, koji bi doveo do eventualno intimnih odnosa, oplodnje i sl, pretpostavljam da bi i na to neka osoba pristala, al uz nadoknadu. Situiran jesam, recimo. Al tajkun, ‘milioner’, nisam. Znate, mozemo da pretpostavimo da osoba koja bi inicijalno i pristala na takvu vrstu ‘posla’, ‘tansakcije’, mozda i ne bi bila zadovoljna nekom skromnijom sumom, sto je i razumljivo. Razumljivo, jer ljudi nisu ‘roba’. Zena cak i kad svojevoljno pristane da bude ‘surogat majka’, zena je ljudsko bice, zena nije ‘roba’. S toga pretpostavljam da bilo gde u svetu, pa i ovde kod nas naci zenu koja bi za to bila egzaltirano zanteresovana, jos sa muskarcem koji je tezi invalid, i jos koji uz to ima i odredjene psihosomatske probleme(doduse nedefinisane, nedijagnostikovane), i vi i ja znamo sledece: to bi moralo da bude potkrepljeno veoma adekvatnom finansijskom nadoknadom. Osim, ako se izmedju muskarca sa zdravstvenim problemima i te neke personalne asistentkinje, ne dogodi bas bas zaljubljenost, ljubav. Da li ste imali na umu da sadrzina tog odnosa, sa tom nekom zenom-personalnom asistenkinjom bude ‘poslovni odnos’, ili pak da se pokusa sa nekim emocijama? Ako je ovo prvo, tu znate i sami pretpostavljam, da u svetu, konkretnije na Zapadu program tzv surogat majki se placa izdasnim sumama novca. Ne, ne mislim da je to ‘bizarno’, samo nisam siguran da li sam ja i pored moje ‘situiranosti'(da budem jasan ‘situiranost jeste visa od proseka za danasnje prilike u Srbiji, ali ne vise od toga), finansijski kadar da tako nesto ‘iznesem’, a da ta osoba, ta neka ‘surogat majka’ bude finansijski zadovoljena.
Mozda bi bilo uspesnije kada bi ta osoba bila osoba koju bih upoznao na taj ili neki drugi nacin a sa kojom bih mozda uspeo uspostaviti neke emocije, poverenje, bliskost, mozda bi se razvila zaljubljenost, mozda i ljubav, ili ono barem musko-zenska strast, ljubavnicka strast, pa na temelju toga mozda zasnovao zajednicki zivot, neki oblik zajednickog, polu-zajednickog zivota. Ne mora to biti formalni, klasican brak, s obzirom da ja po mom svojeglavom i ekscentricnom karakteru i nisam bas neko ko bi bio toliko ‘uspesan suprug’, pretpostavljam. Tu sam vam ja poprilicno ‘podeljena licnost’, kontradiktoran. S jedne strane jedan deo u meni ne bi bas voleo da ostanem sam, tezi ka toj nekoj osobi, partnerki, ljubavnici, saputnici, a onaj drugi rekao bih ipak izrazeniji deo u meni…verovatno da bih formalni intenzvni brak brzo doziveo kao ‘gusenje individualizma, autonomije licnosti, navika i licne slobode’. A pored toga, verovatno bi i ta osoba koja bi recimo bila u pravom, svakodnevnom, intenzivnom braku sa mnom, ubrzo dozivela taj brak kao teret, prvo zbog mog hendikepa, a drugo zbog toga sto bi se mozda vremenom osecala ne znam mozda nedovoljno istinski voljenom(zbog moje primarne okupiranosti mojim interesovanjima, naukom, fazama povlacenja u sebe, cutanju, nervozama i sl). Zapravo, vec i iskustveno okvirno znam da bi tako bilo, kao sto vec rekoh, imao sam do sada 2-3 kratke polu-veze, pokusaj veza. I svaki put su te soobe odlazile, vec posle mesec-dva. Tacnije, verovatno ih je moja ekscentricnost,a sada mislim da je uz to i moje ponasanje(faze nervoze, povlacenje u sebe, okupiranost samim sobom, tj mojim interesovanjima, razmisljanjima, teznji ka ‘intelektualnim razgovorima’, filosofiranju)Ne znam, ako u meni egzistira barem malo istinske empatije, ne bi trebalo, niti bih mozda smeo da nekoj zdravoj i pravoj devojci, zeni bas ‘preporucim mene’, niti pravi bracni odnos, sa mnom. Moje samopouzdanje po tom pitanju u odnosu na ranije godine, moja samouverenost je sada iz ove moje sadasnje percepcije, poprilicno splasnula, urusena. Ne, nije rec o ‘muskoj(ne)sposobnosti’. Sto se toga tice, u redu je. Osobe sa cerebralnom paralizom mogu imati intimne odnose i biti funkcionalni u tome(posebno sto ja nisam nepokretan, mada sam otezano pokretan). Takodje, osobe sa cerebralnom paralizmo mogu odnosno smeju iamti potomstvo. S obzirom da klinicki cp, u 99,9% slucajeva nastaje povredama mozga, u toku porodjaja, i neposredno nakon. Dakle, cp, koliko je do sada pozanto, nije genetski prenosiva. No, svejedno, zivot sa nekim ko je otezano pokretan, kome treba asistencija u puno toga, kada je rec o aktivnostima van mog opremljenog stana(opremljenog za moje potrebe, potrebe mog hendikepa), ko objektivno ne moze da fizicki prati partnerku koja bi recimo bila aktvna i sl, to nije objektivno zivot za osobu koja bi bila zdrava prava. Probao sam, i videlo se da ipak ne ide. A uz to, tu su i moji psihosomatski problemi, bubice, doduse nevezani za cp. Moze biti osoba koja je personalni asistent, i uz to i nesto vise, vredi o tome razmisliti slazem se, samo i to treba naci. Da pristane da bude i jedno i drugo. Sto se tice lepote, ma lepota je relativna stvar, o ukusima se nacelno ne raspravlja, lepota je u oku posmatraca, znate kako se kaze. Ne, ne mora biti lepa(ni ja nisam lep), ne mora biti zgodna(ni ja nisam zgodan), dakle ne mora biti po nekim ‘opstim standardima’. Dovoljno je da ta neka osoba izazove nesto u meni i ja u njoj, neku nasu internu ‘hemiju’. Pre svega intelektualnu, vizuelno je manje bitno.
Zato je mozda celishodnije da ta osoba po svojim vec formiranim zeljama i shvatanjima bude neka koja je intelektualno angazovana, koja vec sama voli da cita knjige, da promislja, da po amlo i filosofira u razmeni misljenja, koja ni sama nije za neku cvrstu zajednicu, vec onako neobavezniju. Uz saglasnost, obostrani sporazum da taj odnos po pravima bude tretiran kao vanbracna zajednica. Zajednica, iz koje bi ta osoba imala konkretan finansijski-ekonomski oslonac, stambeni oslonac(to pitanje sa stanovista zakona je ionakko minimalno vazno, s obzirom da su danas vanbracne i bracne zajednice po pravima i slovu zakona izjednacene). U zamenu za kako rekoste personalnu asistenciju(i to u onim segmentima u kojima je to neophodno, uglavnom obavljanje poslova van kuce, odlasci, putovanja van grada i sl), ljubavnicki odnos i kao rezultat istog mozda potomstvo. Zasto ne, vredi razmisliti o tome. Iako, nisam siguran siguran zbog cega ste toliko kategoricke sumnje izrazili(ako sam vase reci pravilno shvatio) u mogucnost recimo da to bude i osoba sa slinim zdravstvenim problemima, i slicnim nacinom zivota. Znate i sami da postoji ona izreka:’Similis simili gaudet'(slican se slicnom raduje). Mislim, razumeo sam nacelno zasto, pretpostavljam da polazite nacelno od predubedjenja kako veza izmedju dvoje ljudi sa zdravstvenim problemima ‘multiplikuje probleme’, pri svakodnevnom funkcionisanju? Ok, ima tu rezona, ne kazem da nema, ali zar vam se ne cini da dvoje ljudi, muskarac i zena sa slicnim zdravstvenimproblemima, ipak mogu razloznije, saznajno dublje, iskustveno bolje da se povezu, da se obostrano ‘prenesu’ jedno u drugo(da razumeju jedno drugo), i samim tim i da bolje funcionisu?
U svakom slucaju, kao sto rekoh, neki vasi predlozi su vec deo mog okvirnog promisljanja, i vredi o njima razmisliti. U svakom slucaju, tu smo, pa kada ponovo navratim ovde(ovih dana cu imati vise obaveza, koje su se nakupile, moram da ih pozavrsavam), javicu vam kako ide.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ranjena Vjeverice, zanimljiv ste sagovornik, i rekao bih zena ste, osoba ste sa dosta iskustva u zivotu(rekao bih i personalnog i interpersonalnog), rekao bih, osoba ste sa dosta strpljenja i razumevanja. U svakom slucaju, prijatno mi je sa vama razmenjivati misljenja. Zahvaljujem na savetima, predlozima, Razumevanju i Strpljenju. Bicemo ovde u kontaktu, kada se ukaze mogucnost
Sviđa mi seSviđa mi se
ps: Da, zaboravih da odgovorim na vase pitanje vezano za govorne sposobnosti, na srecu kod mene govorne funkcije nisu ostecene, kao ni mentalne. U suprotno, pretpostavljam da ne bih mogao proci upis u neku redovnu instituciju skolstva, tokom mog skolovanja. S obzirom da tada nisu stavljali primedbe na to, nisu predlagali neku specijalnu skolu, pretpostavlam da su skolski psiholozi tada ocenili da tu nema nekih disfunkcija. Psiha, psihosomatika, to je nesto drugo, nisam strucan u tome al pretpostavljam da to nije prmarno povezano sa mentalnim(odnosno nije u smislu nekog ‘zastoja u razvoju’, ili sto bi u pravu rekli poslovne sposobnosti fizickog lica). Dakle, kod mene su cp-om primarno ostecene noge, ravnoteza(postura) tela pri hodanju i stajanju, i donekle sake. Mada su najvise ostecene noge nego ruke. Tako da, kako je moglo biti i kakvih ostecenja sve ima u domenu cerebralnoj paralizi, imao sam i srecu. Stepen ostecena kod mene je dakle srednje tezine, ni najtezi, ni najlaksi. Eto, nadam se da sam otprlike uspeo da vam priblizim stanje. Inace, u cp-u ima 4 glavne grupe(kod mene je rec o grupi koja se zove diplegia spastica, spasticna diplegija, u kojoj dominiraju spazmi, tonusi misica u nogama. I sto sam stariji, to je ucestalije, al to je vec uobicajeno kod vecine cerebralaca, jer s obzirom da smo prirodno vise upuceni na pasivana nacin zivota, telo u proseku brze ‘stari’, i ide ka regresiji, nego kod zdravih ljudi, kod ljudi koji su aktivni) i u okviru tih 4 grupe ima jos 15-ak podgrupa, zavisno od stepena ostecenja. Tako da, cp je kompleksna grana ostecenja, gde cak i u okviru iste grupe i dijgnoze postoje razlike u manifestacijama ogranicenja, o (ne)mogucnosti napretka u rehabilitaciji i sl. Zavisno od toga koliko je ostecenje u mozgu, u impulsima koji su ostecenji.
Sviđa mi seSviđa mi se
..pozdrav!!! ….možete li mi predložiti neku dobru knjigu iz osnova psihijatrije…za nas laike.. 🙂 …inače tex je jako zanimljiv 🙂 …
Sviđa mi seSviđa mi se
Ivana,
nisam sigurna da bih ti ja mogla ista konkretno predloziti. Pogotovo ne iz psihijatrije, dok nesto iz psihologije bi mozda i mogla preturajuci po knjigama razbacanim svud po kuci (na engleskom) . Uglavnom beletristika.
Nekad davno u ona davna vremena, gimnazija (bar u BiH je tako bilo davnih ranih osamdesetih) je imala udzbenike za psihologiju, filozofiju, logiku, koje bih ja i sada vrlo rado listala i citala.
Cak sam i pokusavala da internetom potrazim te knjige ali bezuspjesno.
Sa mog stajalista bili su to vrijedni primjerci pisane rijeci, nevjerujem da se tako nesto danas izdaje.
Ja pretpostavljam da Sirijus_Bg vjerovano ima bolje prijedloge.
Sviđa mi seSviđa mi se
Odgledaj anime seriju MONSTER .. Sve sto sam ovde procitao ima veze sa glavnim antagonistom tog serijala,
Sviđa mi seSviđa mi se