Ljudski um i naučne istine: Otkud otpor prema teoriji evolucije?

Američka naučna zajednica, posebno kadar uključen u osnovno i srednje obrazovanje, dobila je ozbiljan šamar. Prošle nedelje, Galup je objavio rezultate istraživanja, prema kojima 46 odsto odraslih Amerikanaca podržava sledeću tvrdnju: „Bog je stvorio čoveka u njegovom sadašnjem obliku, u prošlosti ne daljoj od 10.000 godina.“ Osim toga, samo 15 odsto ispitanika veruje da je čovek evoluirao, bez da je išta božansko imalo udela u tome.

Mada su procenti sami po sebi upečatljivi, posebno je zabrinjavajuća njihova stabilnost. Skoro da se nisu menjali u odnosu na istraživanje u kojem je ista agencija postavila ista pitanja, pre tačno 30 godina. Od 1982, broj onih koji veruju u evoluciju uvećao se za četiri posto, dok je za isto toliko opao broj „čvrstih kreacionista“.

Prema rezultatima uporedne studije, objavljene u magazinu Science, 2006. godine, Amerika je, mereno procentom onih koji tvrdnju da je čovek produkt procesa evolucije drže istinitom, u ozbiljnom zaostatku u odnosu na Evropu i Japan. Zahvaljujući Turskoj, gde manje od trećine odraslog stanovništva prihvata darvinističko objašnjenje porekla čoveka, SAD se nisu našle na poslednjem nego na pretpostlednjem mestu rang liste koja obuhvata ukupno 34 zemlje. ( PDF verziju studije možete preuzeti ovde.)

Iako postoje tipično američki razlozi za masovno odbacivanje teorije evolucije, kao što su politizacija nauke i činjenica da američki protestantizam, za razliku od evropskog, počiva na bukvalnom tumačenju biblije, ipak se postavlja pitanje zašto se, generalno, neke naučne istine teško „primaju“ u opštoj populaciji. Šta je to što ljudski um čini zatovrenim za određenu vrstu činjenica, čak i kada su potkrepljene neverovatnom količinom dokaza?

Urođene teorije

Igrom slučaja, u trenutku kada su se u medijima pojavili rezultati Galupovog istraživanja, u časopisu Cognition objavljen je rad Endrua Štulmana (Andrew Shtulman), profesora kognitivne psihologije na Koledžu Oksidental, koji se bavi upravo problemom teškog prihvatanja naučnih istina. (PDF verziju studije možete preuzeti ovde.)

Mada kognitivna i razvojna psihologija već najmanje dve decenije sugerišu suprotno, školsko obrazovanje zasnovano je na pretpostavci o umu deteta/učenika kao praznom listu hartije (tabula rasa), na koji se u procesu učenja utiskuju činjenice. Štulmanova studija je tek jedna u nizu onih koje opovrgavaju tezu da na svet dolazimo prazni i jedva čekamo da asimilujemo nova znanja. Naprotiv, rađamo se spremni da prihvatimo niz intuitivnih teorija o svetu koji nas okružuje, a koje ne moraju biti, i popravilu i nisu na liniji s naučnim istinama.

Pažljivo dizajnirani psihološki eksperimenti pokazuju, na primer, da prirodno verujemo kako je toplota supstanca, dok nam je saznanje da je vazduh materija krajnje kontraintuitivno. Imajući u vidu zanimljiv paradoks evolucije – činjenicu da naši pogledi na prirodu sveta i čoveka veoma teško i sporo evoluiraju – teško je preuveličati implikacije ovakvih nalaza na obrazovanje kao proces. Za početak, usvajanje naučnog pogleda na svet očigledno se ne sastoji samo u asimilovanju činjenica i teorija, već i u odučavanju urođenih, intuitivnih objašnjenja sveta – folk teorija, kako bi rekli kognitivni psiholozi.

Naučni rat protiv intuicije

Štulmanova studija polazi od hipoteze da bi naučna saznanja kojima smo izloženi tokom školovanja morala biti u tenziji s intuitivnim teorijama, koje posedujemo i bez obrazovanja. Da bi to dokazao, osmislio je veoma jednostavan test, u psihologiji naveliko primenjivan test verifikacije.

Tipičan test verifikacije sastoji se od niza tvrdnji na koje ispitanik odgovara sa „da“ ili „ne“, odnosno „tačno“ ili „netačno“. Istraživači ovom tehnikom ne testiraju znanje; u prvom redu ih zanima vreme koje protekne između pitanja i odgovora. Metod je zasnovan na premisi da brže potvrđujemo tvrdnje koje su u skladu s našim ličnim uverenjima.

Subjekti u Štulmanovom istraživanju bili su studenati koji su tokom školovanja prošli samo osnovne kurseve tvrdih nauka i matematike. Pritiskom na taster, trebalo je da što brže signaliziraju tačnost ili neistinitost tvrdnji, fotografija i videa prezentovanih na monitoru kompjutera. Test se sastojao od iskaza koji su i intuitivno i činjenično tačni (na primer, „Mesec kruži oko Zemlje“), ali i činjenično tačnih tvrdnji koje prkose intuiciji (na primer,“Zemlja se okreće oko Sunca“).

Očekivano, studentima je bilo potrebno više vremena da procene istinitost afirmacija koje se sukobljavaju s njihovom intuicijom. Mada znaju, vladaju činjenicom da je vazduh materija ili da toplotu stvara pritisak, bilo im je potrebno znatno više vremena da potvrde njihovu istinitost.

Značaj ovakvih rezultata možda nije očigledan, ali oni jesu važan korak ka boljem razumevanju funkcionisanja ljudskog uma. Ako ništa drugo, pokazuju da ovladavanje naučnim saznanjima samo po sebi ne briše urođene teorije. Preciznije bi bilo reći da obrazovanjem i učenjem zapravo ovladavamo sposobnošću da ove druge ignorišemo. Drugim rečima, nove (naučne) teorije potiskuju stare (urođene), ali ih ne brišu.

„Prirodni“ sukob s teorijom evolucije

Štulmanova studija, čini se, i dalje ne odgovara na pitanje zašto su postulati teorije evolucije teže prihvatljivi Amerikancima i Turcima nego Norvežanima i Francuzima. Ako svi imamo iste intuitivne teorije, zašto svi jednako ne prihvatamo i/ili odbacujemo naučne teorije?

Pa, nemamo svi isti odnos prema ideji boga. Vidljivo iz rezultata svih istraživanja odnosa prema naučnim istinama, religioznost, tj. vera u boga, stoji u snažnoj [pozitivnoj] korelaciji s odbacivanjem teorije evolucije. Drugim rečima, proklamacija „verujem u boga“ često implicira stav „teorija evolucije nije tačna“.

Džon Miler (John Miller), profesor na Univerzitetu Merilenda i koautor uporedne studije s početka teksta, upravo religioznošću objašnjava intrigantnu činjenicu da Turska i Amerika idu ruku pod ruku u pogledu neprihvatanja teorije evolucije. Naime, rigidno tumačnje biblije od strane američkih protestanata, takođe, ide rame uz rame s rigidnim tumačenjem kurana od strane hard core muslimana. Prema grafikonu koji prati Milerovu studiju, odmah iznad Amerike i Turske nalazi se Kipar, zemlja podeljena po verskoj liniji, za kojim slede države bivšeg istočnog bloka, koje su se nakon pada komunizma u manjem ili većem stepenu okrenule jačanju religioznog sentimenta.

U najkraćem, ateista i vernik imaju isti set intuitivnih teorija, s tim što ih je vernik dodatno ojačao svojim religijskim ubeđenjim. Otud će se vernik teže boriti i izboriti sa svojim intuicijama.

„Oh shit“ neuroni

Štulmanovi eksperimenti bazirani su na testu verifikacije. Mada je njegova metodološka vrednost odavno potvrđena, to ipak nije egzaktno merenje. Nešto pre Štulmana, 2003. godine, Kevin Danbar (Kevin Niall Dunbar), profesor evolucione psihologije na Univerzitetu Merilend, uspeo je, međutim, da zaviri u mozak ispitanika suočenih s kontraintuitivnim naučnim tezama.

Svojim subjektima, studentima koji tokom školovanja nisu pohađali kurseve fizike, Danbar je prikazivao kratki video klip: dve lopte različite veličine, u slobodnom padu. Postojale su dve verzije videa: u jednoj, obe lopte padaju istom brzinom; u drugoj, veća lopta spušta se ka zemlji brže. Rezultati eksperimenta ukazuju na to da smo po prirodi bliži Aristotelu nego Galileu: Verujemo da veća, odnosno teža lopta mora padati brže.

Deo ispitanika radio je ovaj test boraveći u fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca). Snimci su pokazali da gledanje opisanog videa, kod studenata koji su laici u fizici, pojačava metabolizam u delu mozga koji se naziva anterior cingulate cortex (prednji kolenasti korteks ili ACC). Reč je o šnitu prednjeg dela mozga koji je u neuronaučnom žargonu poznat i kao Oh shit brain, jer je povezan s percepcijom greške.

Danbar je zatim isti eksperiment ponovio sa studentima fizike. Očekivano, oni nepogrešivo detektuju tačan prikaz gravitacije. Snimci fMRI pokazali su, međutim, da gledanje istog videa, kod znalaca, prati drugačija neuralna aktivnost. Naime, dok prate eksperimentalni snimak, studentima fizike aktivira se dorsolateralni prefrontalni korteks (DL-PFC) – deo mozga lociran odmah iza čeone kosti.

Zašto je ovaj nalaz važan?

Najpre, dorsolateralni prefrontalni korteks povezan je s potiskivanjem neželjenih reprezentacija. Osoba na dijeti, na primer, mora da napregne ovaj deo mozga kako ne bi mislila na kutiju sladoleda koju ima u frizu. Drugo, reč je odelu mozga koji je potpuno formiran tek u ranom odraslom dobu; otuda je deci i tinejdžerima teže da se oslobode neželjenih mentalnih slika i misli, što ih čini podložnijim iskušenjima.

Dakle, studenti fizike nešto suzbijaju dok posmatraju video zapis gravitacije. Dunbarova pretpostavka je da prigušuju intiutivnu teoriju gravitacije.

„Luda“ evolucija

Čini se da bi nam život bio lakši kada bi zakoni fizike bili usklađeni s našim naivnim uverenjima ili kada evolucija ne bi bila tačna. Ne bismo morali da se mučimo kako bismo razumeli da živi svet evoluira kroz genske mutacije, za koje pak naivno [i pogrešno] verujemo da moraju biti štetne. S druge strane, ako su folk teorije urođene, kako to tvrdi savremena psihologija, onda to znači da su i one proizvod evolucije. Zašto ih prirodna selekcija čuva? Zašto nas ne oslobodi naivnih objašnjenja i time nam olakša da prihvatimo istinitu sliku sveta?

Iako pogrešne, folk teorije predstavljaju prednost u preživljavanju. Dete ne mora da dočeka prve časove fizike da bi naučilo da će predmet koji baci pasti, da su neki materijali lomljivi, a da bubu ili biljke u parku nije uputno pojesti. I svet odraslih u izvesnoj meri počiva na folk teorijama. Folk psihologija – niz zdravorazumskih uverenja o ljudskom umu – omogućava nam da stupamo u veoma komplikovane interpersonalne odnose zahvaljujući manje-više (ne)uspešnom tumačenju gestova, grimasa, boje glasa… drugih ljudi. Možete li da zamislite svet u kojem ne živimo sa pretpostavkom da svi drugi ljudi, baš kao i mi sami, imaju um, unutrašnji život, emocije…?

Za kraj, mala digresija. Koliko puta vam se učinilo, ili ste barem čuli da se nekome učinilo, da posmatrajući pun mesec vidite ljudsko lice? Vernici su naročito skloni da na nebu, u vodi, pesku… vide poruke u obliku ljudskog lika. A sad, pogledajte stvari obrnuto! Da li vam je iko ikada rekao da mu se od osobe koja mu ide u susret učinilo da mu se približava mesec ili potok? Gotovo izvesno – ne. Ako imate u vidu da smo društvena bića, nije li logično da nas je evolucija oblikovala za lako uočavanje ljudskog lika, makar usled toga ponekad grešili, a na uštrb veštine u percepciji nebeskih tela?

Na kraju, imajmo u vidu i sledeće. Da bi postao mejnstrim, kopernikanskom obrtu je bilo potrebno petsto godina. Teorija evolucije je tek na pola puta.

Oznake: evolucija, kognitivna psihologija, ljudska priroda, mozak, nauke, neuronauka, religioznost, teorija evolucije, um