Život sa ocem: Kateter i kolostoma

Pacijentu izdati anus kese (naveden tip i proizvođač), 180 komada; diskove (fi 60mm), 30 komada; jednu kremu za negu stome.

U ovu jednu, možda najmanje važnu rečenicu otpusne liste s kojom je moj otac danas napustio bolnicu, stala je sva razlika između „pre“ i „posle“, normalnog/zdravog i invalidnog/bolesnog.

U narednih najmanje mesec dana, moj tata neće odlaziti u toalet. Za pražnjenje bešike ima kateter, a stolice će se oslobađati putem kolostome, otvora koji mu je hirurškim putem izveden na levoj strani stomaka, a na koji se plasiraju samolepljivi disk i anus kesa u koju odlazi crevni sadržaj.

Tek treba da se privikne da više nije u svom stanu. Tridesetak stepenika koji vode do njega, u zgradi bez lifta, u ovom momentu su za mog oca nemoguća misija. Stoga, po napuštanju bolnice, danas popodne, stigao je – praktično, doveden je, unet – u moj stan. Danima pre toga, uz ogroman napor i strah da se neće održati na nogama, uspevao je da napravi tek po nekoliko koraka duž bolničkog kreveta i nazad.

Moja mama, anesteziolog, i ja, psiholog, za nešto više od tri nedelje koliko je proveo u bolnici, nismo uspele da smislimo način da otvorimo temu pražnjenja urinarnog katetera i anus kese. Barem u početku, to ćemo obavljati nas dve. Tata će morati da se pomiri s tim da ja, njegova ćerka, istačem njegovu mokraću iz drenažne kese katetera, kao i s tim da u ruci držim vrećicu s njegovom stolicom.

Suočavanje s tim da su nekom od vaših najbližih otkazali bešika i debelo crevo je neka vrsta stilske vežbe. Naučite da glumite. Kada bih mu otišla u posetu, koristila bih pogodan trenutak da bacim pogled na kesu ispod njegovog bolničkog kreveta i proverim boju i količinu mokraće koju je kateter izvukao. Ja sam glumila da to ne radim, moj otac je glumio da ne primećuje da to radim. Oboje smo glumili da ne znamo kako je njegovo ukočeno držanje posledica straha da će mu se pomeriti majica i da ću ugledati vrećicu na njegovom trbuhu.

Sa iznenađenjem, gotovo šokom, shvatila sam da slična igra prećutkivanja i glume postoji i između mojih roditelja. Osim što su čitav svoj odrasli život proveli zajedno, oboje su lekari. Ipak, dok je stoma-tehničar mojoj mami i meni objašnjavao i pokazivao (model je bio moj tata) kako se disk postavlja na stomu i uklanja s nje, te kako se uklanja i postavlja vrećica za prihvat stolice, obe smo uspešno odglumile da nas prizor otvora na stomaku ne dodiruje i da ne osećamo smrad koji se širi iz vrećice u trenutku kada se odvoji od diska. Koliko večeras, igra skrivanja moraće da prestane. Možda za sat ili dva, jedna od nas dve staviće hirurške rukavice na ruke, odvojiće anus kesu od diska na njegovom stomaku, odložiće je u veću kesu… Sledi čišćenje kože oko stome, postavljanje novog diska i kese…

Zašto ovo pišem? Zato što su razgovori s medicinskim osobljem s kojim se srećete u ovakvim situacijama – jedna ogromna laž. Nije istina da svačiji crevni sadržaj smrdi. Odnosno, to jeste tačno, ali nije istina da nema ničeg neprijatnog u zameni tuđe – verovatno i sopstvene – anus kese. I nije tačno da realtivno mladom čoveku (moj otac ima 52 godine; bio je mladi tata), potpuno svesnom, nije ponižavajuće da članove svoje porodice izlaže … čemu već.

I internet je pun laži o kolostomiji. Tačno je da se sa anus kesom može raditi sve: od normalnog sedenja, ležanja i tuširanja, preko bavljenja sportom i plivanja, do seksa. Isto tako je tačno da je u najvećem broju slučajeva reč o veoma masivnoj operaciji, nakon koje pacijent i više od nedelju dana provede na intenzivnoj nezi, bez hrane i pića, praktično nepokretan. Ležanje se nastavlja i nakon napuštanja intenzivne nege. S obzirom da se ovakvi zahvati najčešće izvode kod ljudi starijih od 50 godina, to je sasvim dovoljno da ih privremeno pretvori u invalide, barem u meri da ne mogu, poput modela na snimcima na You Tube-u, samostalno, bez napora, da sebi zamene anus kesu, očiste stomu i kožu oko nje, nikoga ne dovodeći u neprijatan položaj i ne ponižavajući same sebe.

Nije istina da ne postoji „pre“ i „posle“ i da je sve stvar pogleda na život.

Pre nešto više od tri nedelje, moj otac hitno je odvezen do Urgentnog centra. Nije bio u Beogradu. Mama i on otišli su na planinu u blizini Beograda, gde je tata majstorima pomagao u zameni oluka i crepa na krovu porodične vikendice. Trodnevni zatvor pretvorio se u snažne bolove u stomaku, promenu boje lica iz zdrave u žućkasto-sivu i povremeni gubitak svesti.

Ultrazvučni pregled abdomena nije otkrio ništa. Stomak mog oca bio je pun gasova; ništa se nije moglo videti. Bez pripreme odveden je u operacionu salu, gde je ustanovljeno da ima rak debelog creva u veoma odmakloj fazi. Potom je u operacionu salu pozvan i urolog, pošto je kancer zahvatio i dobar deo bešike.

Posle više od tri sata, tata je iz operacione sale izašao bez pet centimetara bešike, dela debelog creva, sa stomom koja je reverzibilna, što znači da se pražnjenje creva, kroz mesec i po dana, može vratiti na anus. Ali…

Snimci pluća otkrili su senku i na tom organu. Naknadno, i da je „maskiran pankreas“. Dva dana kasnije, histopatološki nalaz pokazao je da su metastazama zahvaćeni svi limfni čvorovi koji su nakon hirurškog zahvata poslati na analizu. Konstatovana je i angioinvazija, što će reći da je kancer načeo i krvne sudove.

Zašto ovo pišem? Zato što je moj otac tri dana pre operacije bio dovoljno snažan i zdrav da obavlja građevinske radove. Pet dana pre operacije je sa svojim dugogodišnjim prijateljima igrao mali fudbal. Zato što, po svemu sudeći, rak debelog creva može da dođe do stadijuma metastaze, a da pre toga pacijentu ne napravi bilo kakav vidljiv problem. Zato što stručnjaci preventivne preglede kolona savetuju osobama s navršenih 60 godina i više.

Postoji još jedan razlog. Nije istina da se sa ovakvim stvarima možete odmah suočiti pribrano i racionalno. Svoju majku, čija je specijalizacija anesteziologija, ja sam uspela da ubedim da tatino „čudno“ komuniciranje i povremene konfabulacije, punih deset i više dana posle operacije, možda nisu posledica anestezije već metastaza na mozgu. U tom trenutku, pogazila sam sve svoje prinicipe. Telefonirala sam „jednoj osobi“ i organizovala dva različita snimanja mozga za svog oca. Preko veze, dakle. Elem, tata nema metastaze na mozgu, a ja nisam smela da pitam osobu kojoj sam telefonirala da li je neko, zbog moje intervencije, skinut s rasporeda snimanja. Neko ko je možda životno ugrožen kao i moj otac.

P. S. Zamislila sam ovo kao početak serije tekstova u kojoj ću povremeno „izveštavati“ o životu nakon kolostomije, bez ulepšavanja i „sve je kao pre“ proseravanja. Prvi cilj za moju porodicu je da tatu stavimo na noge. To je uslov za novu operaciju kojom bi mu pražnjenje creva bilo vraćeno na anus. To je uslov da bi započeo hemioterapiju koja, ako bude efikasna, može da mu da par godina života.

Oznake: bešika, debelo crevo, kancer, kateter, kolon, kolostoma, kolostomija, metastaze, rak, stoma