Život sa ocem: Danak okrutnom društvu

Oduvek sam verovala da je distinkcija između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih, srećnih i nesrećnih, modernih i zaostalih društava – površna. Suštinski, ljudske zajednice se dele na solidarne i okrutne. Na kraju dana, kvalitet naših pojedinačnih života zavisi od toga gde se unutar kontinuuma solidarnost-okrutnost nalazi društvo kojem pripadamo.

Sasvim lično, ne vidim kako bi Srbiji mogla izmaći titula šampiona okrutnosti.

Elem, danas je četvrti dan otkako je moj otac napustio bolnicu i zajedno s mamom prešao kod mene u stan. U prethodna tri dana, majka i ja pretvorile smo moju radnu sobu u neku vrstu informativnog centra. Preciznije, pre bi se moglo raditi o obaveštajnom centru, budući da se danonoćno bavimo prikupljanjem podataka. Podataka koje je medicinsko osoblje trebalo da nam da prilikom otpusta moga oca iz bolnice.

Ukoliko ste čitali prethodni tekst, onda vam je poznato da je mom ocu pre nešto više od tri nedelje odstranjen deo debelog creva, a njegovo pražnjenje sa anusa preusmereno na stomu – hirurški izveden otvor na levoj strani stomaka, na koji se postavlja samolepljivi disk, a potom i anus kesa za prihvat stolice. Iz bolnice je otpušten sa dva nesesera – reklamni materijal dva proizvođača i distributera diskova i anus kesa – u kojima se nalaze po dva diska i po desetak različitih tipova stoma-vrećica. To bi trebalo da podmiri potrebe dok pomagala ne obezbedimo redovnim putem, na recept, do kojeg se dolazi prilično zamršenom putanjom.

Nalog za diskove i anus kese izdaje hirurg. S tim papirom odlazite u Dom zdravlja u kojem se nalazi zdravstveni karton pacijenta, na overu. Potom, izabrani lekar operisane osobe podatke iz naloga prepisuje u formular koji zajedno s otpusnom listom nosite u Fond za zdravstveno osiguranje. Kada od nadležne komisije Fonda dobijete odobrenje za pomagalo, vraćate se kod izabranog lekara; on/ona vam izdaje tri recepta: jedan za diskove, jedan za anus kese, jedan za kremu za negu stome. Konačno, spremni ste da odete na šalter apoteke u kojoj ćete podići „materijal“.

Pacijent prvi put podiže pomagalo?

Da.

Vratite recepte doktorki, neka ih razduži. Prvi put se podiže s formularom koji je popunila za Komisiju.

Hvala, veoma ste ljubazni.

Apotekarka nije bila ni ljubazna ni neljubazna. Ja sam bila uplašena. Uplašena da će me ukoliko ne kažem nešto lepo, ukoliko joj ne komplimentiram na neki način, naterati da sve radim iznova. Uverena sam da ona to ne može, sve i da hoće, ali sam za svaki slučaj bila ponizno ljubazna. Strah da bi tata mogao ostati bez neophodnih diskova i kesa pobedio je racionalnost.

Mama je bila pribranija. Dok sam obijala pragove beogradskih zdravstvenih ustanova i telefonom je izveštavala o tome da je procedura komplikovanija nego što smo pretpostavljale, ona je nazvala prijateljicu, farmaceuta, ova je telefonirala predstavniku kompanije koja u Srbiji distribuira diskove i anus kese… Po ceni od 118 evra, nekoliko diskova i tuce anus kesa dostavljeno je do vrata moga stana. Pitam se koliko porodica u Srbiji ne može vezama i novcem da doskoči sistemu centriranom oko principa okrutnosti prema sopstvenim građanima u nevolji.

Administrativni lavirint kroz koji bivate provučeni kad god se nađete u životnoj nevolji je nešto na šta smo naviknuti. Moja mama i ja suočile smo se s većim problemom: Tata svoju anus kesu ne puni već 50 sati. Otkako je napustio bolnicu učino je to samo jednom, i to nekoliko sati po dolasku kući. Ništa od onoga što je uneo u sebe otkako je kući još uvek nije izbacio iz organizma. Da li to znači da ima zatvor? Ako je u pitanju zatvor, smemo li mu dati neki laksativ?

Informacije na internetu su protivrečene i kreću se od tvrdnje da ljudi s kolostomom smeju uzeti laksativ – uz iste mere opreza (navikavanje) koje važe i za sve druge – do upozorenja da se laksativi nakon kolostomije nipošto ne smeju koristiti. Nije problem. Mama je anesteziolog; alarmirala je kolege odgovarajućih specijalnosti i dobile smo nešto jasniju informaciju. Ne mora da znači da je u pitanju zatvor. Moj tata i dalje unosi veoma male količine hrane, a njegov probavni trakt još uvek se privikava na sve što nije keks, dvopek i čaj.

Zašto nam to nisu rekli dok je tata bio u bolnici ili pred njegov otpust iz iste? Naime, to nema veze s nedostatkom opreme, markera, novca… Pa, zato što ih ne zanima pacijent i njegova porodica. U nesolidarnom društvu, lekar nije dužan da anticipira pitanja, dileme i probleme s kojima će se njegov pacijent suočiti nakon što napusti bolnicu.

Šta povodom ishrane? Da li odsustvo stolice treba da tretiramo kao normalno postoperativno prilagođavanje ili kao opstipaciju? Ako je ovo drugo, šta uvesti u ishranu koja već podrazumeva sveže voće i povrće, žitarice i do tri litra tečnosti dnevno – voda, čaj, sveže ceđeni sok.

U slučaju mog oca, pitanje načina ishrane je još bitnije, budući da je njemu deo debelog creva odstranjen zbog kancera. Na tu temu, u bolnici će vam zvanično reći da pacijenti sa izvedenom stomom mogu da jedu sve što su jeli i pre operacije, s tim što se povratak na normalnu hranu odvija postepeno. Ali on nije samo pacijent sa stomom. Sem nje, ima metastaze na limfnim čvorovima i – u začetku – na krvnim sudovima.

Tri noći, kada nismo bile pored njega, mama i ja smo provodile svaka za svojim računarom, baveći se ishranom obolelih od raka. Danju smo naručivale i kupovale sve za šta nam se učinilo da je ubedljivo antikarcinogeno, pokušavajući da napravimo koherentnu celinu od gomile ponekad sasvim protivrečnih saveta stručnjaka i laika. U trenutku kada smo shvatile da nam je neophodan još jedan frižider, samo za tatine namirnice, jedna od nas se setila i izračunala da kašičice, šolje i šoljice svega i svačega što se preporučuje za svakodnevnu konzumaciju daju neverovatnih 5.5 litara raznih ulja i tečnosti dnevno.

Konačno, uključile smo i tatu u razgovor o ishrani. Pokazao se racionalnijim od nas dve:

Treba me podići na noge, osnažiti za hemioterapiju, a izbeći tešku, jaku hranu, crvena mesa i sve što poslovično, mada ne i dokazano, predstavlja faktor rizika za oboljevanje od kancera.

Odluka je sledeća: Ne znamo zašto, ali smo izglasali da je najbolje da ne jede meso, mleko i mlečne proizvode. Od ribe, ješće samo meso lososa i morske plodove. Na dnevnoj bazi, unosiće mešavine žitarica, koštunjavo voće, sveže voće i povrće, nekakav napitak od meda, cimeta i limuna, biljne čajeve…

Daleko važnije odluke: Prestajemo s frenetičnim iščitavanjem svega što je iko ikada na internetu objavio o kanceru debelog creva, metastazama i sl. Mama uzima stari odmor, potom novi; zbog deficita anesteziologa, odbili su njen zahtev za tri meseca neplaćenog odsustva. To je jedini način da se istinski posvetimo tati. Do sada, više smo vremena provodile u našem „obaveštajnom štabu“ nego s njim.

Odista, za mog oca, dolazak iz bolnice kući, i to ne svojoj, barem za sada se u priličnoj meri sveo na zamenu jedne bolesničke postelje drugom. Onih dvadesetak koraka koje je napravio na putu od bolnice do mog stana – i maltretiranje prilikom ulaska u auto i izlaska iz njega – u toj meri su ga izmorili da je sve do jutros govorio u pola glasa. Teško mu pada da sedi duže od desetak minuta u cugu. Ustajanje i hod ga isprva okrepljuju, ali ubrzo ostave bez daha. Ne treba ni da pominjem da nam niko nije rekao kojom brzinom da očekujemo da će „prohodati“.

Ni za mamu i mene tatin izlazak iz bolnice nije doneo bitne promene. Nas dve ga u neku ruku i dalje posećujemo, kao da je u bolnici, s tim što prilikom poseta aktivnije igramo ulogu medicinskih sestara. Poput njih, istačemo mu mokraću iz drenažne kese katetera. Ja sam svoje vatreno krštenje imala noćas. On je tom prilikom uspeo da me nasmeje:

Nisi htela da me poslušaš i studiraš medicinu. Sad prazni katetere!

Ni od ovih što su je završili nemaš veće vajde. Probaj da malo spavaš.

Spavanje mu ide teško. Posle ovakvih operacija, pacijenta ne pitaju puno. Uveče, sleduje mu injekcija protiv bolova i injekcija „za smirenje“. Dežurni lekar i sestre ne vole pozive u sitne sate. Mama je nabavila i donela kući i jedno i drugo. U ampulama, zajedno sa špricevima. Daće mu ako zatreba. Na sreću, nije nužno. Bolovi su u donjem delu kičme, ramenima i predelu lopatica. Od ležanja. Teško ih podnosi, ali počinju da jenjavaju. Od juče, dva puta dnevno dolazi fizioterapeut koji ga masira i razgibava. Još jedna „stvar“ koja je u okrutnom društvu dostupna samo onima koji to sebi mogu da priušte, bez obzira što spada u primarnu negu ležećeg pacijenta.

Paradoksalno, meni je i to malo njegovog sna bilo previše. Čini mi se da je spavao kad god sam ušla kod njega u sobu i svaki put sam barem nekoliko sekundi, dugih kao večnost, bila ubeđena da ne diše. Strahovi i napadi iracionalnosti nisu, dakle, nestali, iako mi/nam je na oku.

U međuvremenu, neke od ideja o tome kako bi trebalo da izgleda ova serija tekstova pale su u vodu. Naime, završavajući prethodni post, već sam imala gotovu prvu rečenicu sledećeg, tj. ovog. Zamišljala sam da će glasiti: „Kod kuće je, ipak, drugačije“, ili „Ima i dobrih vesti“, ili… Realnost odlučno odbija da mi da povoda za nju, tu rečenicu. Ostavljam je za neki od sledećih postova. Odlučila sam da se ne nadam da će to biti baš naredni. Možda drugi ili treći posle ovog, na primer.

Oznake: debelo crevo, kancer, kolon, kolostoma, kolostomija, pacijent, stoma