Inteligencija: Kako je meriti?

Svaka od četiri karte koje čine prikazani set na jednoj strani sadrži slovo, a na drugoj broj. Odredite koje karte (i samo te karte) morate okrenuti da biste utvrdili istinitost sledećeg pravila:

Ako karta na jednoj strani ima slovo A, onda se na njenoj drugoj strani nalazi broj 3.

Ukoliko ste poput većine ljudi, najverovatnije ćete navesti jedan od sledeća dva odgovora: „A“, odnosno „A i 3“. Tačan odgovor glasi: „A i 7“.

Većina ljudi instinktivno traga za potvrdom početne pretpostavke i okreće jednu ili obe karte koje mogu da je verifikuju. Manjina od tek deset do 15 odsto shvata da je zapravo važno utvrditi da li je pravilo prekršeno.

Ovaj kognitivni teaser s kartama poznat je kao Vejsonov zadatak selekcije i predstavlja deo standardne baterije testova kojima psiholozi utvrđuju i mere opštu kognitivnu sposobnost ljudi. Osmislio ga je psiholog Piter Vejson (Peter Wason), temeljeći ga na jednom od elementarnih pravila logičkog zaključivanja – modus ponens ili kondicionalno pravlo ako P, onda Q. S obzirom da je ovakav kondicional neistinit samo kada je antecedens (P) tačan, a konsekvens (Q) netačan, logički ispravan odgovor na gornji zadatak jeste okretanje karata koje pokazuju A i 7. Formalnim jezikom rečeno, treba okrenuti P-kartu, kako bi se utvrdila istinitost antecedensa i neQ-kartu, kako bi se potvrdila netačnost konsekvensa. Konjunkcija P i neQ obara kondicional.

Pogledajmo sada izmenjenu verziju zadatka. U njoj, pred vama su sledeće četiri karte:

Odredite koje (i samo koje) karte treba da okrenete da biste ustanovili da li stoji sledeće pravilo:

Ako osoba pije pivo, onda je starija od 18 godina.

Ukoliko ste poput većine ljudi, ovaj zadatak biće vam znatno lakši. Kada je formulisan na ovaj način, čak 75 odsto ispitnika ga uspešno reši, birajući P-kartu, u ovom slučaju „pije pivo“, i neQ-kartu, tj. „16 godina“.

Drugu, izmenjenu verziju Vejsonovog zadatka selekcije konstruisali su evolucioni psiholozi sa Univerziteta u Santa Barbari, Leda Kozmides (Leda Cosmides) i Džon Tubaj (John Tooby), nastojeći između ostalog da pokažu da opšta kognitivna sposobnost ili opšta inteligencija praktično ne postoji. Naime, originalni Vejsonov zadatak i „evoluciona varijacija“ imaju identičnu logičku formu. To dalje znači da zahtevaju jednak kognitivni angažman. Konsekventno, ukoliko postoji opšti mehanizam mišljenja/zaključivanja/odlučivanja, a to je ono što nazivamo opštom kognitivnom sposobnošću ili inteligencijom, on bi morao jednako uspešno da rešava zadatke jednake forme i kogitnivne težine. Kako to nije slučaj i kako se dva opisana zadatka razlikuju jedino po sadržaju, odnosno „temi“, evolucioni psiholozi zaključuju da je sposobnost rezonovanja kontekst-zavisna, a ne opšta. Vratićemo se na to nešto kasnije.

(Ne)merljivost inteligencije

S obzirom da ne postoji opšteprihvaćena definicija inteligencije, ništa čudno da je njeno merenje opterećeno brojnim problemima.

Objektivno posmatrano, za razliku od, na primer, visine i težine, ne postoji apsolutna mera kognitivne sposobnosti ili inteligencije. U tom smislu, inteligencija je sličnija poštenju i integritetu, ali i fizičkoj spremi, za koju takođe nema apsolutne mere. S druge strane, kao što je očigledno da među ljudima postoje razlike u fizičkoj spremi, očito je i da se ljudi međusobno razlikuju po tome koliko su pametni. I kao što postoje testovi koji mere individualne razlike u fitnesu, tako postoje i merni instrumenti koji detektuju individualne razlike u kognitivnoj sposobnosti.

Većina testova inteligencije meri performanse subjekta na različitim tipovima mentalnih zadataka. Jedan od najkorišćenijih u svetu danas, Vekslerova skala inteligencije (test je standardizovan za Srbiju pod nazivom Vekslerov individualni test inteligencije ili VITI), tokom nekih 90 minuta, meri performanse subjekta na nizu verbalnih i neverbalnih zadataka, a konačan skor na testu iskazuje se kao količnik inteligencije, odnosno IQ.

Ovako dobijen IQ, barem u razvijenom svetu, u korelaciji je sa školskim, akademskim i profesionalnim uspehom – stvarima koje uzimamo za pokazatelje da je neko manje ili više pametan. Iz tog ugla posmatrano, merenje inteligencije je i opravdano i korisno.

David Veksler (David Wechsler) prvi put je publikovao svoju skalu opšte kognitivne sposobnosti 1955. godine. Od tada do danas, ona je prošla brojne revizije i dorade. Paralelno, odvijala se teorijsko-metodološka rasprava (nezavršena i dok ovo čitate) o tome da li se inteligencija bolje meri kao zbir različitih, međusobno nezavisnih kogitnivinih sposobnosti, ili postoji jedan, opšti faktor od kojeg zavisi uspeh, odnosno performansa na različitim tipovima kognitivnih zadataka. To bi bila opšta inteligencija.

(Ne)realnost opšte inteligencije

Pojam opšte inteligencije nastao je na bazi uvida da pojedinci s dobrim performansama na jednoj vrsti mentalnih zadataka najčešće postižu dobre rezultate i na drugim tipovima takvih zadataka. Neko ko lako i tačno rešava aritmetičke probleme, na primer, najčešće je jednako uspešan i u zadacima mentalne rotacije i na testovima kratkoročnog pamćenja, koji obično podrazumevaju memorisanje semantički praznih (bez značenja) nizova brojki i slova. To je psihologa Čarlsa Spirmana (Charles Spearman), još 1904, navelo na zaključak da uspeh u različitim kognitivnim zadacima zavisi od opšte mentalne sposobnosti, poznate kao Spirmanov faktor ili g.

Istraživanja u oblasti inteligencije zaista i upućuju na zaključak da je moguće identifikovati opšti mehanizam rezonovanja koji pametniji ljudi češće i u većoj meri koriste kada se nađu pred kognitivnim izazovima. Na primer, upamtiti niz slova koja ne tvore reč nije nimalo lako: CCNNABBNCCBS. Subjekti koji postižu dobar skor na testu inteligencije uglavnom se u ovakvim zadacima služe strategijom grupisanja. Uočavaju da se naizgled besmisleni niz može upamtiti kao „nazivi četiri američke TV mreže“: CNN, ABC, NBC i CBS. Imajte u vidu da ovakva strategija ne znači bolju kratkoročnu memoriju, odnosno njen veći opseg; ona samo doprinosi efikasnijoj organizaciji njenog sadržaja.

Zašto, ako postoji, postoji korelacija između performansi na različitim tipovima kognitivnih testova? U najkraćem, to bi podrazumevalo kauzalne snage koje uslovljavaju nečiji opšti kognitivni kapacitet koji se pak manifestuje kao performansa na nizu različitih mentalnih zadataka.

Savremeni istraživači fokusiraju se na dve moguće kauzalne determinante g-faktora, istovremeno odgovorne i za individualne razlike u opštoj mentalnoj sposobnosti:

(i) geni/razvoj, odnosno štetne genetske mutacije/ razvojne abnormalnosti pogađaju čitav niz različitih kognitivnih sposobnosti.

(ii) skup kognitivnih mehanizama koji se u manjoj ili većoj meri skupno i istovremeno koriste za sve tipove složenih kognitivnih zadataka.

Mada jeste reč o dva različita istraživačka programa, oni nisu međusobno suprotstavljeni ili isključivi. Na teorijskom nivou postoji saglasnost da je g-faktor određen kombinacijom dveju opisanih kauzalnih struja: Opšta inteligencija rezultat je interakcije različitih kognitivnih mehanizama od kojih je svaki pod uticajem genetskih i razvojnih faktora (razvojni model opšte inteligencije; model opšte inteligencije kao emergentnog svojstva mozga).

Evolucija opšte inteligencije

Eventualno postojanje opšte inteligencije teško se može pomiriti s teorijskom paradigmom evolucione psihologije. Dominantan broj evolucionih psihologa čovekov um/mozak posmatra kao skup međusobno nezavisnih modula, odnosno kognitivnih adaptacija, odnosno mehanizama obrade informacije. Osim što su međusobno nezavisni, ovi mehanizmi specijalizovani su za obradu specifičnih tipova informacija, što isključuje opšti kognitivni mehanizam koji bi se u manjoj ili većoj meri pokretao pri svakom složenijem kognitivnom zadatku.

Tubaj-Kozmides varijacija Vejsonovog zadatka selekcije kao da to i dokazuje. U dva zadatka identične logičke forme i jednake kognitivne težine, ispitanici postižu drastično različite rezultate. Zašto?

Ono što je iz formulacija originalnog i modifikovanog Vejsonovog zadatka vidljivo već na prvi pogled jeste da je prvi test apstraktan, a drugi znatno opipljiviji. Osim toga, u modifikovanoj verziji, reč je o starosnoj granici za konzumiranje alkohola, što bi mogao biti problem blizak studenskoj populaciji koja najčešće predstavlja uzorak u psihološkim eksperimentima ovog tipa.

Evolucioni psiholozi pretenduju, međutim, na znatno dalekosežnije tumačenje. Po njima, ispitanici lakše, brže i tačnije rešavaju variranu verziju Vejsonovog zadatka zbog njegovog sadržaja. Ljudi su, kaže objašnjenje, evolucijom stekli mehanizam za obradu informacija iz domena društvenosti, odnosno društvenog ugovora, koji počiva na pravilima tipa ako-onda. Od poštovanja, odnosno kršenja takvih pravila zavisi mreža interpersonalnih odnosa koju će pojedinac izgraditi, njegov položaj u grupi, stepen u kojem se može osloniti na druge članove grupe itd. S druge strane, kako tokom čovekove evolucione istorije nije bilo selektivnih pritisaka ka modulu za apstraktno rezonovanje, subjekti se u takvim zadacima pokazuju znatno kognitivno slabijim.

Profesor kognitivne psihologije na Univerzitetu u Njujorku Skot Kaufman (Scott Barry Kauffman) predvodio je tim psihologa koji je nedavno sproveo istraživanje na temu individualnih razlika u uspešnosti rešavanja Vejsonovog zadatka selekcije. Kako im je jedan od ciljeva bio da utvrde da li performanse na ovakvom zadatku zavise od konteksta, odnosno sadržaja ako-onda pravila koje čini njegovu okosnicu, oni su ispitanicima predstavljali po tri pravila: jedno arbitrarno, u smislu da se ne poklapa s tipičnim iskustvom subjekta („ako je piće bezalkoholno, onda mora biti u ljubičastoj boci“); jedno povezano s izbegavanjem fizičke opasnosti („ako se penješ na planinski vrh, onda moraš posedovati odgovarajuću opremu“); jedno iz socijalnog konteksta („ako naručiš pivo na večeri koju ja plaćam, onda mi posle večere moraš platiti pivo u baru“).

Svi subjekti koji su učestvovali u istraživanju testirani su i na niz aspekata opšte kognitivne sposobnosti: verbalno rezonovanje, neverbalno rezonovanje, spacijalno rezonovanje, radna memorija, brzina obrade informacija, sposobnost eksplicitnog asocijativnog učenja. Na osnovu performansi na svakoj od ovih kognitivnih operacija, proračunava se g-faktor, tj. IQ.

Kaufmanovo istraživanje potvrdilo je da ispitanici znatno uspešnije rešavaju Vejsonov zadatak selekcije koji je po sadržaju evoluciono relevantan – povezan s izgledima za preživljavanje i reprodukciju. U konkretnom slučaju, ispitanici su se pokazali znatno boljim na pravilu čijim poštovanjem se izbegava životna opasnost i pravilu koje se odnosi na socijalnu razmenu, nego u zadataku baziranom na arbitrarnom pravilu. Kada se, međutim, u analizu rezultata uvedu individualne razlike, ispostavlja se da postoji snažna korelacija između performansi pojedinačnih subjekata na sva tri zadatka: subjekt dobar u jednoj varijanti Vejsonovog zadatka selekcije teži da bude jednako dobar i u preostale dve varijacije. Osim toga, uspeh na svakom pojedinačnom zadatku svakog pojedinačnog subjekta, kao i prosečan uspeh pojedinačnog subjekta na sva tri zadatka pokazuje visoku korelaciju s g-faktorom subjekta.

Markeri inteligencije

Sto godina nakon Spirmana, među psiholozima i dalje ne postoji konsenzus o tome da li je g-faktor realan fenomen. Izvesno je, međutim, da zadaci zastupljeni u standardnim testovima inteligencije u različitoj meri koreliraju s njim. Ejdrian Oven (Adrian Owen) i saradnici (Centar za kognitivne nauke britanskog Kembridža) pročešljali su pre dve godine rezultate istraživanja inteligencije i testova inteligencije u poslednjih 20 godina i izdvojili 12 mentalnih sposobnosti koje u najvećoj meri doprinose onome što nazivamo opštom inteligencijom. Evo tih 12 „stubova mudrosti“.

1. Vizuospacijalna radna memorija

Na nju se najviše oslanjate kada se nađete u nepoznatom fizičkom okruženju; pamteći karakteristične objekte koje ste odabrali kao markere, „osvajate novu okolinu“. Na isti segment memorije oslanjate se kada tokom vožnje procenjujete brzinu i pravac kretanja drugih automobila ili pešaka. Neophodna vam je da biste upamtili gde ste parkirali auto i prepoznali sopstveni u nizu sličnih, bez da izbliza i detaljno proveravate da li se radi o vašem ili tuđem automobilu. U najkraćem, ona služi da upamtite vizuelni identitet nekog objekta i njegov položaj u prostoru.

2. Spacijalna radna memorija

Zamislite da treba da pronađete predmet koji se nalazi u nekoj od prostorija zgrade sa 100 stanova. Jedna od strategija bila bi da uđete u zgradu i krenete u nasumičnu potragu. Ubrzo, vaša spacijalna radna memorija postala bi preopterećena. Počeli biste da ulazite u stanove i prostorije u kojima ste već bili. Daleko isplativija strategija sastojala bi se u tome da obiđete sve prostorije jednog stana pre nego što se uputite u drugi, odnosno sve stanove jednog sprata pre nego što krenete na sledeći. Na taj način izbegavate (pre)opterećenje do kojeg bi došlo ukoliko biste probali da pamtite svaki pojedinačni stan koji ste proverili.

3. Usmerena pažnja

Koja od dve reči u donjem redu imenuje boju kojom je ispisana reč u gornjem redu (slika desno)?

Pročitajte reč i odmah ćete je „čuti“ u glavi. Ovu pojavu psiholozi nazivaju prepotencirani odgovor. Veoma je teško odupreti mu se. Da biste u tome uspeli, neophodno da usmerite pažnju na zadatak. Sposobnost usmerene pažnje, odnosno sposobnost suzbijanja „refleksne reakcije“, u testovima inteligencije najčešće se meri pomoću Strupovog zadatka, zasnovanog na konfliktu između boje mastila kojom je ispisana reč i boje koju ta ista reč imenuje. Zadatak imenovanja boje mastila otežan je i zahteva fokusiranu pažnju jer je opterećen prethodno pročitanom konfliktnom reči.

4. Mentalna rotacija

Ako rotirate crtež „Panel 1“ hoće li biti identičan crtežu „Panel 2“ (slika desno)?

U turističkom ste obilasku nepoznatog grada. U rukama držite mapu, na kojoj ste manje-više precizno utvrdili mesto na kojem se trenutno nalazite (tačka A) . Želite da stignete na tačno određenu lokaciju (tačka B) . Mapa pokazuje da, kako biste stigli na ciljanu tačku B, morate da se vratite malo unazad, zatim skrenete desno, pa da potom nastavite pravo do prvog levog skretanja. Dok ove informacije čitate s mape i memorišete ih nije neophodno da mapu okrećete rukama ili da se sami rotirate u tački u kojoj stojite. To možete zahvaljujući sposobnosti mentalne rotacije. Nju upošljavate svakodnevno, jer zahvaljujući njoj prepoznajete predmete i kada su okrenuti naglavačke ili su u neobičnom položaju, na neobičnom mestu.

5. Vizuospacijalna memorija + strategija

Jednostavna igra kartama počinje sa celim standardnim špilom karata okrenutih na naličje. Igru počinjete tako što otvarate prve dve karte odozgo. Ako se poklapaju po vrednosti i boji, zadržavate ih. Cilj je da prikupite što više parova karata. Ukoliko želite da pobedite u ovoj igri moraćete da angažujete vizuospacijalnu radnu memoriju, ali morate biti u stanju i da razvijete strategiju kojom ćete upamtiti što više karata koje su prošle.

6. Asocijativno učenje

Testovi inteligencije između ostalog mere sposobnost učenja veze između pojmova koji stoje u nekom odnosu. Mada nas učenje uglavnom asocira na usvajanje školskog gradiva ili činjenica, na ovom obliku učenja zasnovane su mnoge dnevne aktivnosti: Na primer, povezivanje određenog lika s određenim imenom ili povezivanje određenog glasa s određenim likom; povezivanje izgleda ili zvučenja napisane ili izgovorene reči s njenim značenjem itd.

7. Deduktivno rezonovanje

Sposobnost deduktivnog rezonovanja najčešće se testira zadatkom koji od vas traži da izbacite uljeza. Slika desno pokazuje neverbalnu varijantu takvog zadatka, koja je obično teža, odnosno nosi veće kognitivno opterećenje nego verbalna verzija istog zadatka.

Na najosnovnijem nivou, kada recimo imate pet pravougaonika i jedan krug, zadatak je krajnje lak. Varijaciojom oblika i boja postiže se stepenovanje kognitivnog opterećenja zadatka. Što ih je više, neophodno je da istovremeno pratite veći broj aspekata nekog prikaza i dedukcijom dođete do rešenja.

8. Verbalno rezonovanje

Rečeno vam je da je A veće od B, a C veće od A. Ako vam je sposobnost verbalnog zaključivanja dobra, lako i brzo ćete zaključiti da je C veće od B, iako vam ta informacija nije saopštena. Sposobnost verbalnog rezonovanja najčešće se ispituje zadatkom koji je poznat kao Test gramatičkog rezonovanja, koji je, sredinom prošlog veka, osmislio britanski psiholog Alan Badelej (Alan Baddeley).

9. Verbalna kratkoročna memorija

Kratkoročna memorija podrazumeva pamćenje informacije na kratak period, tj. samo onoliko koliko vam je potrebna. Na primer, ako vam neko izdiktira svoj broj telefona, najčešće ga pamtite samo dok ga ne zapišete ili ne unesete u memoriju svog telefona. Odmah nakon toga ga zaboravljate. Na testovima kognitivnih sposobnosti ona se najčešće ispituje tako što se subjektu na momenat prezentuje niz brojki ili slova, a zatim se od njega traži da ih ponovi. Zadatak se ponavlja, a u svakom ponavljanju sadrži jedan znak više.

10. Vizuelna pažnja

Zadaci iz ovog domena mere sofisticiranost vizuelne percepcije, odnosno sposobnost da pažnju usmerite na detalje složene slike. Najčešće se traži uočavanje suptilnih razlika između dva crteža. Test je sličan zadacima koji su često deo zabavne enigmatike, s tom razlikom što u testovima inteligencije na crtežima nema predmeta iz svakodnevnog života.

11. Vizuospacijalna obrada

Ako tražite žuti žeton u gomili sitnih predmeta među kojima ima puno objekata u žutoj boji, trebaće vam znatno više vremena nego ukoliko je traženi objekat jedini u toj boji.

Sposobnost vizuospacijalne obrade informacija ogleda se u prepoznavanju oblika u odnosu na pozadinu; preciznije, u slučaju preklopljenih figura, subjekt mora da prepozna da li preklapajući deo pripada pozadinskom ili prednjem objektu. Reč je o sposobnosti koja je našim precima bila od životne važnosti, imajući u vidu da je predator veoma često, upravo po boji, dobro uklopljen u okruženje.

12. Planiranje

Većina složenih aktivnosti sastoji se u izvođenju niza zadataka određenim redosledom: tortu pravite tek kada ste nabavili potrebne sastojke; u kupovinu odlazite nakon što ste uzeli novčanik i proverili da li u njemu imate novca. Zadatak poznat kao Hempširsko drvo (slika desno) testira sposobnost planiranja. Iako naizgled jednostavan, on zahteva niz mentalno složenih operacija. Najpre, morate napraviti mentalnu reprezentaciju početnog i zamisliti ciljano stanje, odnosno položaj loptica. Potom morate stvoriti vezu između početnog i željenog stanja. Kako se od vas traži da načinite što manje poteza, neophodno je da promislite koja bi strategija bila najpodesnija za rešenje zadatka.

REŠENJA: 3. CRVENO; CRVENO. 4. Da; Da. 7. Plavi kvadrati. 10. Ne. 11. Ne; Da. 12. Postavite 4 pored 8;  Postavite 3 pored 2; Pomerite 4 i 3 na svoja mesta; Prevucite 7 na svoje mesto; Postavite 2 na svoje mesto. Zadatak je rešen u šest poteza.

Oznake: inteligencija, IQ, kognitivne sposobnosti, opšta mentalna sposobnost, testovi inteligencije, Vejsonov zadatak selekcije, Vekslerova skala inteligencije