Budimo iskreni; placebo, odnosno lekovito dejstvo lažne pilule, deluje zaista besmisleno. Osoba koja pati od lakše prehlade prebrodiće je uzimala lekove ili ne. Organizam dakle ima načina da se samostalno izbori s bolešću. Zašto to ne uradi i otkud šećernoj vodici moć da pokrene mehanizam samoisceljenja?
Kada se posmatra iz perspektive evolucije, placebo deluje još besmislenije. Bolest je, naime, pretnja po opstanak. Ukoliko organizam raspolaže mehanizmom koji tu pretnju može da otkloni, zašto se automatski ne aktivira na njene prve naznake, tj. prve simptome?
Grupa istraživača sa Univerziteta u Bristolu, predvođena evolucionim biologom Pitom Trimerom (Pete C. Trimmer), ima odgovor na ovo pitanje. Imuni sistem je „inteligentan“. U stanju je da proračuna da li je pretnja organizmu ozbiljna u meri da ugrožava njegov opstanak i aktivira se samo u tom slučaju. Njime, međutim, upravlja mentalni prekidač. Varajući um – navodeći ga da misli da je nužno pokrenuti imuni sistem – placebo taj prekidač iz moda „isključeno“ prebacuje na status „uključeno“.
Hvala hrčku
Sve je počelo nakon što je efekat sličan placebu uočen kod životinja. Sibirski hrčak, na primer, odnosno njegov imuni sistem, ne radi gotovo ništa na borbi protiv infekcije ukoliko je svetlo iznad laboratorijskog kaveza u kojem je smešten podešeno tako da simulira kratku obdanicu i duge noći, što je karakteristika zime. Ukoliko se svetlo podesi tako da simulira leto, imuni sistem hrčka počinje da radi punom parom. O čemu se radi?
Da bi se probudio i generisao reakciju, imuni sistem zahteva resurse. Drugim rečima, postoji cena koju organizam plaća za njegov rad. Ukoliko bi ostao aktivan u družem periodu, ta cena mogla bi da postane suviše visoka – moglo bi se desiti da energetske zalihe organizma budu iscrpljene. Zato je ekonomičnije da imuni sistem „spava“ sve dok procenjuje da tolerisanje pretnje manje ugrožava organizam nego borba protiv nje. Trimer i saradnici razvili su matematički model koji podržava ovakvo objašnjenje.
Analogno hrčku i svetlu, imuni sistem ljudi koji misle da uzimaju lek, a zapravo dobijaju šećernu vodicu, ponekad generiše dvostruko jaču reakciju nego imuni sistem ljudi koji ne uzimaju medikament.
Snaga uverenja
Istraživači sa Univerziteta Viskonsina, na čelu s Brusom Baretom (Bruce Barett), objavili su pre dve godine studiju, izvedenu s pacijentima koji pate od nevirusne prehlade s ciljem da utvrde placebo efekat na ozbiljnost i trajanje simptoma. U studiji je učestvovalo 719 subjekata, podeljenih u četiri grupe: pacijenti iz jedne grupe nisu dobijali nikakvu terapiju; drugu grupu činili su pacijenti koji su dobijali lažni lek; subjekti iz treće grupe dobijali su preparat na bazi ehinacee (biljke poznate po antiinflamatornom dejstvu), ali nisu znali njegov sadržaj; konačno, učesnici u studiji iz četvrte grupe dobijali su isti preparat, ali im je obelodanjeno da on sadrži ehinaceu.
U najkraćem, rezultati studije su sledeći: subjekti koji nisu dobijali nikakvu terapiju razvijali su ozbiljnije simptome, a bolest je kod njih trajala duže nego kod subjekata iz ostale tri grupe. Mada se izmereni placebo efekat ne može smatrati statistički značajnim, on potvrđuje da uverenja mogu uticati na ishod lečenja i treba ga imati u vidu prilikom donošenja medicinskih odluka.
Klinička testiranja medikamenata, kao i studije ciljane da mere placebo efekat izvode se pod metodološki rigoroznim uslovima. Subjekti ne znaju da li dobijaju terapiju ili lažnu pilulu, niti je medicinsko osoblje koje deli terapiju upoznato s tim. Klinički dokazi u prilog realnosti placebo efekta često su, međutim, kritikovani upravo iz metodološkog ugla, preciznije, baš zbog toga što se subjekti drže u neznanju o tome kako su lečeni. Naime, ukoliko je maskiranje neophodno jer svest o terapiji može uticati na njen ishod, onda se rezultati kliničkih studija ne mogu generalizovati, budući da u realnom životu pacijenti znaju kakvu terapiju primaju. Baretova studija ne može biti meta ovakvog prigovora.
Poređenje kliničke slike subjekata koji dobijaju lažnu pilulu sa kliničkom slikom onih koji ne dobijaju terapiju omogućuje da se izmeri placebo efekat. Baretova studija, međutim, daje još jednu mogućnost: poređenjem kliničkih slika subjekata koji dobijaju lek i znaju da on sadrži ehinaceu i onih koji dobijaju isti medikament, ali ne znaju šta sadrži, može se izmeriti efekat sličan „klasičnom“ placebu – efekat uverenja o prirodi lečenja na njegov ishod. Interesantno, studija nije potvrdila hipotezu istraživača da će kod pacijenata koji dobijaju lek i znaju da je na bazi ehinacee ozdravljenje nastupiti brže. Šta može biti uzrok tome?
Jedno od mogućih objašnjenja je sledeće: ako verovanje u delotvornost leka ima pozitivan efekat na lečenje, onda uverenje da je lek neefikasan može imati suprotan efekat. Sami autori studije navode da su uzorkovanje i testiranje počeli u periodu kada su objavljeni rezultati četiri ozbiljne studije koje su dovele u pitanje kultni status ehinacee. Upravo zbog njenog dotadašnjeg kultnog statusa, rezultati ovih studija dobili su veliki medijski publicitet i nije isključeno da su pacijenti bili upoznati s njima.
Matematički model Trimera i saradnika bazira se na teorijskom okviru koji je pre više od decenije predložio tada profesor evolucione psihologije na Londonskoj školi ekonomije Nikolas Hamfri (Nicholas Humphrey). Po njegovoj teoriji (pdf), hrčak svetlo koje imitira dug dan i kratku noć interpretira kao leto, doba godine u kojem hrane ima u izobilju. Njegov imuni sistem može da se aktivira bez straha da organizam neće nadoknaditi energetske zalihe koje se tope zarad odbrane od infekcije. Kada je reč o čoveku, uzimanje pilule, makar i lažne, praćeno je uverenjem da će infekcija biti zauzdana, što imunom sistemu omogućuje da je i zauzda s manje resursa.
Trimerova simulacija pokazuje da je sa aspekta evolucije i te kako korisno paljenje i gašenje imunog sistema u zavisnosti od sredinskih uslova. Naime, ukoliko su sredinski uslovi neprijateljski, za organizam je isplativije da ignoriše infekciju. Nasuprot tome, ukoliko su sredinski uslovi naklonjeni organizmu, biološki je isplativije da se imuni sistem uključi, a organizam što pre vrati u normalno stanje.
Kakve su implikacije eventualnog potvrđivanja Hamfrijeve teorije? Gledano globalno, od trenutka kada je čovek počeo da se bavi poljoprivredom i stočarstvom, zalihe hrane i drugih resursa su dovoljne da naš imuni sistem bude neprekidno uključen. Hipotezirani mentalni prekidač koji njime upravlja, a nad kojim nemamo svesnu kontrolu, očigledno nije evoluirao do mere da je usklađen s promenama koje su nastupile u sredinskim uslovima.
Nemaskirani placebo
Po definiciji, placebo efekat nastaje usled činjenice da osoba misli da dobija efektivan medikament. Šta mislite, da li bi lažna pilula „radila“ čak i ako pacijent zna da dobija šećernu vodicu? Ted Kapčuk (Ted J. Kaptchuk), profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard i saradnici, proverili su efekat nemaskiranog placeba na grupi pacijenata koji pate od hronične nadutosti u stomaku. Kako je reč o tegobi za koju praktično ne postoji adekvatna terapija, oni su svojim pacijentima otvoreno rekli da postoji mogućnost da im pomogne puko uverenje da se leče. Potpuno svesni toga, ovi pacijenti uzimali su lažnu pilulu, dok su kontrolnu grupu činili subjekti sa istim simptomima, koji nisu dobijali nikakvu, pa ni lažnu terapiju. Ma kako čudno zvučalo, sudeći po ispoljenom efektu, nemaskirani placebo mogao bi biti tretman protiv nadutosti u stomaku.
Mada je reč o veoma malom uzorku (80 ispitanika), rezultati studije su zanimljivi pre svega u kontekstu brojnih sindromskih tegoba za koje ne postoje standardizovane terapije.
Mind Readings 