Inteligencija i rasa – pseudonauka i rasizam

Inteligencija i rasa

Nisam optimista u pogledu budućnosti Afrike. Naše socijalne politike prema Africi zasnivaju se na uverenju da je njihova inteligencija jednaka našoj, što ne odgovara istini.

Nedelju dana nakon ovakve izjave londonskom Sunday Timesu, legendarni američki biolog Džejms Votson (Džejms Watson), dobitnik Nobelove nagrade za zasluge u otkrivanju fizičke strukture molekula DNK i prvi rukovodilac Projekta Humani Genom, dobrovoljno se povukao sa svih akademskih i istraživačkih pozicija. Izvinjavajući se zbog „komentara koji nema uporište u nauci“, priznao je da nije očekivao da će aktivno bavljenje naukom prekinuti „u ovakvim okolnostima“.

„Slučaj“ Votson zatvoren je u oktobru 2007. Dve godine kasnije, tada mladi istraživač Džejson Ričvajn (Jason Richwine) odbranio je pred tročlanom komisijom Univerziteta Harvard disertaciju pod naslovom: „IQ i imigraciona politika„. Njenu okosnicu čini statistička analiza, kojom autor dokazuje da američki doseljenici hispano porekla, čak i nakon nekoliko generacija na tlu SAD, imaju niži IQ u poređenju s belcima. Na bazi toga, Ričvajn američkim vlastima preporučuje da prilikom izdavanja dozvola za boravak i/ili useljenje imaju u vidu prosečan IQ rasne/etničke grupe kojoj imigrant pripada:

Statistički konstrukt poznat kao IQ pouzdano procenjuje opštu mentalnu sposobnost, tj. inteligenciju. Prosečan IQ američkih imigranata je značajno niži u odnosu na belačku populaciju, pri čemu se ova razlika ne gubi ni kroz nekoliko generacija. To otežava socioekonomsku asimilaciju manje inteligentnih imigranata i povećava udeo nekvalifikovanih radnika na tržištu radne snage. Odabir imigranata s višim IQ ublažio bi ove probleme, s tim što bi koristio i samim imigrantima – onima koji poseduju intelektualni potencijal, ali u zemljama iz kojih dolaze nisu imali pristup obrazovanju.

Disertacija, iako eksplozivnog sadržaja, do nedavno nije privlačila pažnju ni stručne ni šire javnosti. Po sticanju doktorskog zvanja, Ričvajn je dobio mesto istraživača na Institutu Enterprise, odakle je ubrzo prešao na poziciju istraživača-analitičara u Fondaciji Heritage. Tu se, međutim, našao na čelu tima koji je, pre nekoliko nedelja, u jeku uzavrele javne rasprave o reformi američke imigracione politike, obelodanio analizu („Fiskalni troškovi amnestije ilegalnih imigranata„) čiji rezultati sugerišu da bi legalizacija statusa ilegalnih imigranata koštala SAD milijarde i milijarde dolara poreskih obveznika.

Bilo je samo pitanje trenutka kada će neko sabrati dva i dva, odnosno povezati rezultate ekonomske analize Heritagea sa disertacijom njenog koautora. Uzalud se Fondacija ograđivala tvrdnjom da njena analiza ni na koji način ne reflektuje Ričvajnov pređašnji rad; sredinom maja, morali su da ga zamole da ih napusti.

Sama tvrdnja da su Afrikanci ili ljudi hispano porekla u proseku manje inteligentni od Evropljana ili Australijanaca jeste zapaljiva, ali i testabilna. Ričvajn, kao i Votson pre njega, platili su, međutim, ceh povodom znatno „teže“ tvrdnje – da su grupne (rasne) razlike u inteligenciji genetski uslovljene. Evo citata iz Ričvajnove doktorske teze:

Dokazi upućuju na to da grupne razlike u IQ imaju genetsku komponentu. Niko ne može da zna da li će imigranti hispano porekla ikada dostići IQ belaca, ali je teško pobiti predikciju da će deca i unučići novih hispano doseljenika imati nizak IQ; svakako niži od proseka bele populacije.

Tvrdnje poput ove se relativno lako mogu napasti i diskvalifikovati kao rasističke i nemorlne. To ih, međutim, ne čini nužno netačnim. Stoga, ključna pitanja su sledeća:

  • Da li je naučno opravdano govoriti o grupnim razlikama u inteligenciji?
  • Da li je naučno opravdano govoriti o genetski determinisanim grupnim razlikama u inteligenciji?

Inteligencija: Testovi i individualne razlike

Za početak, treba imati u vidu da ne postoji direktna mera opšte mentalne sposobnosti. Zadaci od kojih je sačinjen IQ test neposredno mere pojedinačne kognitivne sposobnosti testiranog: opseg njegove memorije i pažnje, sposobnost da deduktivno zaključuje i planira, stepen u kojem razume pročitano… Na osnovu rezultata koje postigne na svakoj od navedenih stavki, posredno se zaključuje o njegovoj opštoj mentalnoj sposobnosti.

Koliko su ovakvi zaključci opravdani? Kako se uzme. Savremeni testovi inteligencije mere sposobnosti koje su primenjive i visoko vrednovane u industrijski razvijenim društvima. U tom smislu, ako se IQ shvati kao pokazatelj stepena u kojem je neko njima ovladao, on nam govori nešto bitno. U krajnjoj liniji, koeficijent inteligencije jeste veoma dobar prediktor školskog, akademskog i profesionalnog uspeha; primanja koje će neko ostvarivati u zrelom dobu; opšteg zdravlja; verovatnoće da će osoba biti primalac socijalne pomoći, završiti na lečenju od bolesti zavisnosti ili u zatvoru.

  • Koliko je opravdano govoriti opštoj mentalnoj sposobnosti?

Ako za dokaz uzmemo same testove inteligencije, jeste opravdano. Naime, analize rezultata koje testirani postižu na IQ testovima pokazuju da među različitim kognitivnim sposobnostima postoji visoka korelacija. Drugim rečima, neko ko na IQ testu ostvari dobar skor na zadacima radne memorije, ostvariće približno iste rezultate i na ostalim grupama zadataka. Sve zajedno, ovo sugeriše postojanje opšte kognitivne sposobnosti, jedinstvenog faktora koji determiniše pojedinačne mentalne veštine.

  • Koliko je opravdano govoriti o urođenoj mentalnoj sposobnosti?

Ponovo, IQ testovi sugerišu da jeste. Skor na testu inteligencije, postignut na uzrastu od osam godina, ostaje manje-više nepromenjen i u zrelom dobu, sugerišući relativno fiksan urođeni intelektualni kapacitet. Sem toga, studije sa jednojajčanim blizancima i usvojenom decom pružaju ozbiljan dokaz da je ovaj kapacitet u dobroj meri genetski determinisan. Koeficijenti inteligencije blizanaca su u daleko većoj korelaciji nego IQ braće i sestara istih bioloških roditelja koji nisu blizanci; IQ bioloških braće i sestara pokazuju pak značajno veću korelaciju nego rezultati koje na testovima inteligencije postižu biološka i usvojena deca istog roditeljskog para, odgajana zajedno, u manje-više identičnim sredinskim okolnostima.

Problem sa studijama koje dizajnom uzorka (uključivanjem u uzorak jednojajčanih blizanaca, rođenih braće i sestara koji nisu blizanci i usvojene dece) nastoje da kontrolišu i razdvoje uticaj genetskog i sredinskog faktora na ispitivanu pojavu, u ovom slučaju na inteligenciju, ogleda se u polaznim pretpostavkama, koje su daleko od neupitnih. Pod jedan, ovakve studije tipično podrazumevaju da blizanci i rođena braća sestre koji nisu blizanci u istoj meri dele isto/slično okruženje. U realnosti, to je malo verovatno; sredinski uslovi odrastanja para blizanaca daleko su sličniji nego sredine u kojima odrastaju rođena braća i sestre. Pod dva, polaze od pretpostavke da su porodice koje usvajaju decu jednako raznovrsne kao porodice uopšte. Istina je, međutim, da su parovi-usvojitelji u proseku obrazovaniji i višeg socioekonomskog statusa u odnosu na prosečan bračni par s decom.

  • Koliko socioekonomski status roditelja utiče na inteligenciju deteta?

Jednom kada se navedene premise relativizuju, uticaj sredinskog faktora naglo raste. Studija dvoje istraživača sa Univerziteta u Parizu pokazala je svojevremeno da IQ deteta u ogromnoj meri zavisi od socioekonomskog statusa roditelja: IQ dece roditelja visokog socioekonomskog statusa (lekari i izvršni menadžeri) – nezavisno od toga da li je reč o biološkim roditeljima ili usvojiteljima – u proseku je za 12 do 16 poena veći od koeficijenta inteligencije njihovih vršnjaka, odgojenih od roditelja niskog socioekonomskog statusa (poljoprivrednici i nekvalifikovani manuelni radnici).

Studija grupe američkih istraživača, koju je predvodio psiholog sa Univerziteta Virdžinije Erik Turkhajmer (Eric Turkheimer) došla je do još neverovatnijeg zaključka: naslednost inteligencije varira u zavisnosti od klasne pripadnosti.

Ma kako kontraintuitivno zvučalo, prema rezultatima istraživanja Turkhajmera i saradnika, na inteligenciju dece bogatih roditelja više utiču biološki, dok inteligenciju dece iz siromašnih porodica značajnije determinišu sredinski faktori. U slučaju dece socioekonomski visoko kotiranih roditelja, čak 75 odsto varijacije u IQ može se objasniti genima, dok se preostalih 15 procenata varijabilnosti može pirpisati sredinskih faktorima. Kod dece iz socioekonomski depriviranih porodica, taj odnos je bitno drugačiji: samo deset odsto varijabilnosti IQ da se objasniti biološkim faktorima.

Ako inteliegneciju shvatimo kao urođeni intelektualni potencijal za čiji je puni razvoj neophodan sticaj odgovarajućih sredinskih uslova, onda individualne razlike u IQ reflektuju razlike po obe ove dimenzije. Drugim rečima, varijabilnost IQ je odraz kombinacije dve vrste razlika: u urođenom potencijalu (genetski faktor) i u šansama za otvarenje tog potencijala (sredinski faktor). Kada se inteligencija sagleda na ovaj način, Turkhajmerovi nalazi su više nego logični. S obzirom da deca bogatih roditelja imaju sve uslove za razvoj urođenih kapaciteta, njihov koeficijent inteligencije primarno zavisi od biološkog potencijala. Nasuprot njima, IQ dece iz siromašnih porodica, lišene mogućnosti da razvijaju kapacitete s kojima su došla na svet, dominantno je determinisan deficitima okruženja.

  • Da li testovi inteligencije mere urođenu kognitivnu sposobnost?

Da, ali samo u slučaju pojedinaca koji su bili izloženi šansama da razviju svoje urođene mentalne kapacitete. U suprotnom, rezultat na IQ testu je u jednakoj meri pokazatelj urođenih kapaciteta i deficita sredinskih uslova za njihov razvoj. Posledično, testovi inteligencije ne mogu biti sredstvo za poređenje pojedinaca bitno različitog socioekonomskog porekla.

Poređenje etničkih grupa, kultura i zemalja po inteligenciji – pa čak i poređenje prosečne inteligencije jedne grupe u različitim vremenskim periodima – opterećeno je još većim problemima. Kognitivne sposobnosti koje IQ testovi mere nisu jednako primenjive i vrednovane u svim epohama i na svim meridijanima. Štaviše, ako se posmatra istorija čovečanstva u celini, one su nedavno nastala iznimka.

Generalno, dobar rezultat na IQ testu proizilazi iz kapaciteta za sticanje asptraktnih, teorijskih zanja i analitičko mišljenje. Sasvim suprotno, u najvećem delu svoje istorije, čovek je zavisio od sposbnosti da ovlada praktičnim znanjima i veštinama. Ukoliko je i dalje nejasno koliko je koncept inteligencije kulturno oblikovan, probajte da zamislite svoj rezultat na testu koji bi razvili amazonski lovci-sakupljači ili srednjevekovni evropski seljak.

Apstraktno mišljenje, u svim svojim manifestnim oblicima, predstavlja kulturnu adaptaciju na savremeno, tehnološki razvijeno društvo. Ali, savremenost i tehnologija nisu jednako distribuirani u svetu koji naseljavamo. Veštine asptraktnog i analitičkog mišljenja potrebnije su u razvijenim ekonomijama nego u ostatku sveta. Štaviše, čak i unutar ekonomski najrazvijenijih društva više ih koristi socioekonomska elita nego ostatak stanovništva. Konsekventno, dete u SAD, Britaniji ili Nemačkoj ima daleko veće šanse da razvije svoju urođenu opštu kognitivnu sposobnost nego dete koje je rođeno i živi u Meksiku ili Gvatemali.

Šta nam sve ovo govori o Ričvajnu i pokušajima da se na bazi skorova na IQ testovima prave relevantna poređenja među različitim etničkim grupama?

Opasan koktel: Inteligencija, rasa, geni

Geni i inteligencijaU ozbiljnoj nauci, više niko ne dovodi u pitanje kulturnu relativnost koncepta inteligencija i IQ testova koji je mere. Uzmimo Flinov efekat, pojavu da „nacionalni IQ“ visokorazvijenih zemalja raste za oko tri poena na svakih deset godina. Reč je o suviše brzoj promeni da bi se mogla objasniti genetskim uzrocima. Najbolje objašnjenje kaže da je Flinov efekat posledica usložnjavanja društvenog konteksta, koji od savremenog čoveka sve više zahteva upotrebu sofisticiranih kognitivnih veština (onih koje testovi inteligencije mere), istovremeno mu pružajući sve više mogućnosti da njima ovlada.

Džejson Ričvajn je samo poslednji u nizu neuspelih pokušaja kombinovanja hereditarijanske interpretacije IQ – shvatanja da su rezultati na testovima inteligencije indikator urođene opšte kognitivne sposobnosti – i pogrešne ideje da se na osnovu prosečnog IQ određene grupe ljudi (rase) nešto pouzdano može zaključiti o inteligenciji njenih pojedinačnih pripadnika.

U neku ruku tipično američki, mit o povezanosti rase i inteligencije star je koliko i nastojanja da se inteligencija meri; dakle, više od jednog veka, kada su razvijeni IQ testovi. U životu ga do danas održava rasistička pseudonauka koja, što je čini posebno opasnom, polazi od nekih tačnih generalizacija.

Ako posmatramo Ameriku, empirijska je istina da, u proseku, Afroamerikanci imaju niži, a Amerikanci azijskog porekla viši IQ u odnosu Amerikance evropskog porekla. Distribucija IQ po etničkim grupama, za SAD, izgleda otprilike ovako: Amerikanci evropskog porekla – 103; Amerikanci azijskog porekla – 106; američki Jevreji – 113; Latinoamerikanci –  89; Afroamerikanci – 85. Globalna slika reflektuje isti trend: „bela rasa“ – 100; populacija Istočne Azije – 106; Afrikanci podsaharske oblasti – 70; Hong Kong – 113; Japan – 110; Britanija – 100.

Citirani podaci su prosečne vrednosti pojedinih rasnih/etničkih grupa. Među njima, međutim, postoje preklapanja, u smislu da se pojedinačni pripadnici svake od ovih grupa mogu naći duž čitavog spektra vrednosti IQ. Prostije rečeno, ljudi svih etniciteta sreću se među genijalcima, prosečno inteligentnim ljudima, u populaciji ljudi slabijih kognitivnih sposobnosti. Ergo, prosečan IQ grupe veoma malo govori o inteligenciji njenog individualnog pripadnika.

Rasizam stupa na scenu prilikom interpretacije ovakvih podataka. Polazeći od pretpostavki da je opšta kognitivna sposobnost urođena, a da testovi inteligencije mere upravo nju, zaključuje se da su grupne razlike u inteligenciji direktna posledica grupnih genetskih razlika.

Kao što smo videli, testovi inteligencije mere urođeni intelektualni kapacitet samo u slučaju pojedinaca (recimo, i grupa) kojima su sredinski uslovi odrastanja pružili priliku da ga razviju. U suprotnom, IQ je više indikator sredinskih deficita nego urođene sposobnosti.

Biološka zasnovanost termina „rasa“ je tema za sebe. O njoj se, upravo u kontekstu Ričvajnove rasističke disertacije, u proteklih mesec dana vodila veoma kvalitetna diskusija (IQ i nativizam; Rasa, inteligencija i genetika za početnike; Šta znači kada se kaže da je rasa društveni konstrukt; Rasistička harvardska disertacija: Iza scene). U najkraćem, iako zgodan kao konstrukt, koncept rase daleko manje ima smisla u terminima biologije nego u terminima kulture.

Argumenta radi, recimo da je inteligencija fiksan, čvrsto definisan koncept kojim označavamo urođenu opštu intelektualnu sposobnost, a da rasa postoji kao realan entitet, kao nešto više i objektivnije od heuristike. Svejedno, opravdanost trijade inteligencija-rasa-geni zavisi od odgovora na sledeće pitanje:

  • Da li je razumno opravdano govoriti o genetski zasnovanim grupnim razlikama u inteligenciji?

Jeste, u sledećem slučaju: Identifikovan je gen koji nedvosmisleno koduje određenu karakteristiku (inteligenciju), a zastupljenost tog gena varira od populacije do populacije. Međutim, u meri u kojoj je genetski determinisana, inteligencija spada u poligene karakteristike. To znači da ne samo što ne postoji jedan gen koji je definiše, već u mnoštvu gena koji je oblikuju ne postoji nijedan koji se po impaktu izdvaja u odnosu na ostale.

Na stranu što je ovakve gene izrazito teško idetifikovati, a njihove efekte još teže izmeriti. Recimo da genetičari u tome uspeju. Da bismo neku uočenu grupnu razliku pripisali genima, neophodno je da razdvojimo genetsko od sociokulturno uslovljenog. Za dizajn takve studije pak neophodan nam je uzorak sačinjen od pojedinaca koji su biološki jedno, a sociokulturno nešto sasvim drugo. Do tada, svaka grupna razlika u pogledu neke nasledne osobine može biti posledica isključivo genetskih razlika, isključivo sociokulturnih determinanti, ili neke njihove kombinacije.

Advertisements

3 comments

  1. Fantastičan tekst!!! Pročitala sam ga u jednom dahu.

    Sviđa mi se

  2. Enko27

    Izvrstan tekst.

    Sviđa mi se

  3. Dejan

    Potpuno netacan tekst koji je dosao iz istrazivanja 1998. godine
    http://en.wikipedia.org/wiki/IQ_and_the_Wealth_of_Nations

    Molio bih da ne pisete takve neistine. Jedina institucija koja se bavi testiranjem je Mensa. Prema tom istrazivanju USA je na prvom mestu a Srbija na 4. Pozovite Mensa Srbija za komentar. Nemojte puko prepisivati tekstove sa interneta.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: