Nepodnošljiva lakoća anti-gej argumenata

Pretpostavljam da ste upoznati s vešću da će 21. decembra nastupiti smak sveta. Poslovično naprednu, a u sebe zatvorenu Srbiju lokalni armagedon pogodiće nešto ranije. Precizan datum nije poznat, ali se puzdano zna da će pasti negde u nedelji Prajda, što će reći negde između 30. septembra i 7. oktobra. Ako nemate taj utisak, onda ne pratite “polemike” povodom najave lezbejki i pedera, da će “osvojiti” beogradske ulice.

Ovim povodom nikli su novi sajtovi, registrovani novi forumi, na desetine novih Fejsbuk stranica i uzavrelih online pričaonica. Imajući u vidu da Prajd vide kao uvod u lokalni smak sveta, razumljivo je da su oni koji navijaju za njegovu zabranu – brojniji i glasniji. A kakvi su im argumenti?

• Homoseksualnost je svestan izbor

Logika argumenta je sledeća: homoseksualac je sam odabrao da bude to što jeste i zato može i treba da snosi posledice svog izbora.

Sve i da je tako, postavlja se pitanje za šta bi tačno trebalo da bude odgovoran neko čiji lični izbor nikoga ne ugrožava. Stoga, meni su zanimljivije implicitne, a prećutane premise ovakvog argumenta.

Ako je homoseksualnost stvar izbora, onda to isto mora da važi i za heteroseksualnost, a to onda znači da su ljudi, uključujući zastupnike ovog argumenta, po prirodi biseksualni. Da bi neko znao da je biseksualan, barem jednom u životu morao je biti privučen od strane osobe istog pola; barem jedanput morao je da oseti seksualno uzbuđenje prema pripadniku sopstvenog pola.

Ukratko, ko god tvrdi da je homoseksualnost stvar izbora, priznaje: (i) sopstvenu biseksualnost; (ii) sopstvenu heteroseksualnost kao posledicu svesno uloženog napora. Istinski heteroseksualna osoba nema dileme ovim povodom: niti oseća privlačnost u odnosu na osobe istog pola, niti smatra da je heteroseksualna zato što je tako izabrala/odlučila.

Ovako razložen, argument odgovara na još jedno pitanje koje često unosi zabunu: Zašto se otvorena mržnja i sklonost nasilju prema gej osobama naziva “homofobija,” sugerišući da je reč o strahu, a ne mržnji?

Ako pođemo od sasvim razumne pretpostavke da neko ko otvoreno iskazuje mržnju prema homoseksualcima svakako prihvata citirani anti-gej argument, stvar je jasna. Homofob je svestan da je biseksualan; svestan je da je njegovo heteroseksualno ponašanje stvar svesnog napora. Kontakt s homoseksualnom osobom podseća ga na njegovu pravu prirodu, rađajući strah da bi ona mogla isplivati na površinu i prerasti u manifestno ponašanje. Nagomilani strah i frustracija konačno rezultiraju mržnjom, koja se manifestuje kroz verbalno ili fizičko nasilje. (Mrziš homoseksualce? Možda si peder!)

• Homoseksualnost normalnim ljudima izaziva gađenje

Ostavimo po strani činjenicu da zastupnik ovakvog argumenta daje sebi za pravo da arbitrarno odlučuje o tome šta je normalno i šta je normalan čovek i pogledajmo strukturu argumenta. Najpre, nemoguće ga je logički oboriti, jer nije ni zasnovan na logičkom rasuđivanju. Reč je stavu koji se temelji na guts feeling. No, razrada ovakvog kvazi-argumenta nije nimalo naivna.

Naime, jedno od osnovnih načela propagande kaže da je važan korak u kreiranju omraženog drugog i proizvodnji neprijatelja – učiniti da se taj drugi/drugačiji, po pravilu manjina, većini gadi. Zato će, nakon što iznese argument, njegov zastupnik sagovornike zasuti “tezama”: pederi su opsednuti seksom; uživaju u prljavom analnom odnosu (ako je baš iznerviran, neće se libiti da svoje iskaze začini skatološkim žargonom); prenose zarazne bolesti…

Za početak, opsednutost seksom, ako se pod tim podrazumeva, na primer, broj seksualno obojenih misli koje pojedincu padnu na um tokom dana, varira od osobe do osobe nezavisno od seksualnog opredeljenja. Čak i da je seksualna orijentacija varijabla od uticaja, svakako nije presudna. Kad je reč o analnom seksu, njega ne upražnjavaju samo homoseksualci. Ako ćemo biti iskreni povodom “prljavosti,” moramo se složiti da ni muški i ženski polni organ ne miriše uvek na kupku. Ukoliko idemo do kraja, pa u priču uvedemo koprofiliju, imam lošu vest za homofobe: stručna literatura jedva da raspolaže dokumentovanim slučajevima i listom se radi o heteroseksualnim muškarcima. Konačno, da se sve do sada poznate polno prenosive bolesti mogu preneti i heteroseksualnim kontaktom, valjda ne treba ni dokazivati.

Treba imati u vidu da jedna lokalna specifičnost ide na ruku ovom anti-gej argumentu. Naime, dok se u većini indoevropskih jezika terminom seks označava biološki pol, u srpskom jeziku ovom rečju označava se iskljčivo seksualni čin. U tom smislu, termin homoseksualnost u indoevropskim jezicima prevashodno označava istopolnost. U srpskom, ona prvenstveno aludira na sekusalni odnos s osobom istog pola. Nakon što homseksualca misaono, jezički, a potom i medijski oblikujete kao osobu koja želi seks sa sobom istog pola, a onda propagandom taj seksualni odnos oblikujete kao prljav, nije vam teško da “argumentovano” tražite zabranu “paradiranja.”

• Homoseksualnost je mentalni poremećaj

Nijedna akreditovana asocijacija psihologa, psihijatara, lekara – uopšte, stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem – barem u zapadnom delu sveta, ne svrstava homoseksualnost u bolest ili poremećaj (stav evropske kancelarije Svetske zdravstvene organizacije). Razume se, nije oduvek bilo tako.

Negde pred kraj 19. veka, kada je uvedena razlika između seksualno ponašanje i seksualna orijentacija, nad homoseksualcima i lezbejkama počele su da se primenjuju danas nepojmiljive metode “lečenja,” kao što su hormonska terapija, hemijska kastracija, hirurški zahvati, elektrošokovi, te razne forme psihoterapije. Ništa od toga nije urodilo plodom.

Sve do 1973. godine, homoseksualnost je smatrana mentalnim poremećajem. U Dijagnostičko-statističkom priručniku (DSM) nalazila se u poglavlju sociopatski poremećaji ličnosti. Od prvobitne deklasifikacije do danas, različitim povodima, struka je radila revizije liste poremećaja; kada je o homoseksualnosti reč, nekoliko puta je reafirmisala stav iz 1973.

Činjenica da je homoseksualnost skinuta s liste poremećaja zastupnicima anti-gej argumenata ne znači puno. Uglavnom taj potez smatraju političkim ustupkom zamišljenom gej-lobiju. Da li je lobiranja bilo? Sigurno jeste. Ali šta ćemo sa obrazloženjem koje je pratilo brisanje homoseksualnosti iz DSM-a?

U poređenju s drugim mentalnim poremećajima, kao što su klinička depresija, bipolarni poremećaj, alkoholizam i drugi oblici zavisnosti (o psihozama da ne govorimo), homoseksualnost ne ispunjava osnovne kriterijume da se nađe na toj listi. Naprosto, homoseksualci su većinom prilagođeni, funkcionalni i produktivni članovi društva, pri čemu homoseksualnost ne ugrožava njihovo opšte fizičko zdravlje. Tačno, statistika pokazuje da su pod većim rizikom da razviju depresiju, krizu samopouzdanja ili da kontempliraju suicidalne misli, ali svaka od ovih stavki može se može se objasniti netolerantnim okruženjem u kojem žive. Da stvar bude zanimljivija, ukoliko bismo zamislili savršeno tolerantno društvo prema homoseksualnosti, homofob bi u takvoj zajednici lako mogao biti smatran mentalno poremećenom osobom.

• Homoseksualac se može “vratiti na pravi put”

Mada na prvi pogled izgleda kao stav koji proizilazi iz argumenta da je homoseksualnost stvar izbora, zapravo je reč o podvrsti argumenta “homoseksualnost je poremećaj.”

Reč je o tipično američkom proizvodu poznatom kao reparativna terapija, mada je široj javnosti poznatiji pod nazivima seksualna reorijentacija ili seksualna konverzija. Tvorac ideje je kalifornijski psihijatar Sakarides (Charles W. Socarides), a zasnovana je na Frojdovom učenju da je svaki čovek biseksualan i da je seksualnu orijentaciju moguće pomerati unutar zamišljenog kontinuuma, koji na jednom polu počinje sa “potpuno gej,” a na drugom se završava sa “potpuno strejt.”

Interesantno, konverzija kao terapijski postupak osmišljena je i počela je da se primenjuje godinama nakon što je homoseksualnost skinuta s liste mentalnih poremećaja. Smernice za primenu ovog terapijskog postupka propisala je američka nevladina organizacija National Association for Research and Therapy of Homosexuality (NARTH). Tokom 90ih godina prošlog veka, ova organizacija ući će u savez s brojnim hrišćansko-konzervativnim organizacijama, tako da je reparativna terapija počela da se primenjuje na svakom ćošku, pod okriljem crkvenih organizacija. Njeni dometi bili su takvi da je Svetska zdravstvena organizacija objavila proglas u kojem upozorava da primena reparativne terapije ugrožava zdravlje, pa i život onih koji su joj podvrgnuti. (Ovde možete pročitati autentično svedočenje o razornim efektima navodne konverzije.)

Da stvar bude zanimljivija, u skandal s reparativnom terapijom uključen je i Robert Spicer (Robert L. Spitzer), otac moderne psihijatrije i čovek koji je, 1970ih, odigrao važnu ulogu u skidanju homoseksualnosti s liste mentalnih poremećaja. Nakon što je obavio intervjue s 200 gej osoba koje su prošle kroz tretman seksualne reorijentacije, Spicer je, 2001. godine, objavio studiju u kojoj je izneo zaključak da je kod motivisanih pojedinaca reparativna terapija efikasna. Osim s oštrim metodološkim zamerkama, Spicer je uskoro morao da se suoči s činjenicom da su mu terapijski centri podmetnuli ispitanike, koji su prethodno obučeni kako da odgovaraju tokom intervjua. Reputaciju je pokušao da spasi javnim izvinjenjem koje je, u aprilu ove godine, uputio gej zajednici i svima koji su pretrpeli štetu zbog njegovog izveštaja.

• Homoseksualnost je neprirodna

Nastavak argumenta o neprirodnosti homoseksualnosti najčešće glasi: “Da je prirodna, homoseksualci bi mogli da imaju decu.”

Da je ovakav argument fundamentalno pogrešan dovoljno se vidi iz fakta da su, na primer, kancerogene ćelije i virusi koji izazivaju zarazne bolesti sasvim prirodni. Naime, iz činjenice da intravaginalni heteroseksualni čin može da rezultira začećem, što nije slučaj sa seksualnim odnosom između dve osobe istog pola, ne može se izvlačiti zaključak o poželjnosti/nepoželjnosti ili moralnosti/nemoralnosti. Ako je išta o prirodi tačno, onda je tačno da je amoralna. Ne zanima je šta nam se dopada, a šta ne, ili šta vređa naša moralna načela, a šta je u skladu s njima. U osnovi, ma kako bio razrađen i ma kako ubedljivo bio prezentovan, svaki argument koji se može podvesti pod “prirodno je dobro – neprirodno je loše” počiva na logičkoj grešci.

Na odsustvo logike upućuje i činjenica da dihotomija prirodno-neprirodno, preslikana u dihotomiju dobro-loše, vrlo lako može kao bumerang da se vrati upravo konzervativnim zastupnicima očuvanja tradicionalnih vrednosti, kao što su brak i porodica.

Znate li, na primer, zašto ljudski penis ima oblik kakav ima? “Prsten” koji ima pri vrhu služi da iz ženskog reproduktivnog trakta izvuče ostatke semena svog prethodnika/konkurenta. Iz toga bi se veoma lako moglo zaključiti da žena nije prirodno monogamna. A onda, ako je dobro samo ono što je prirodno, njen pristanak da bude u braku ili zajednici koja počiva na monogamiji nije ništa drugo do protivprirodno i loše. Da li to onda znači da treba zabraniti monogamni brak? Verovatno ne. Najpre, prirodno rešenje ne mora biti optimalno. Drugo, mišljenje zaista ne mora da počiva na logičkim greškama.

Osim toga, primeri homoseksualnosti sreću se svuda u prirodi, uključujući sisare i nama najbliže primate. Da li su oni žrtve političkih i ideoloških zavera Zapada i koncepta političke korektnosti? Teško.

Povrh svega, ovaj argument ne udara samo na homoseksualce: najpre, nisu svi heteroseksualni parovi u mogućnosti da ostvare potomstvo; dalje, jedan postotak heteroseksualnih parova svesno bira da nema dece. Da li ih to čini neprirodnim ili potencijalnim žrtvama mržnje i nasilja?

***

Zlatno pravilo racionalne rasprave nalaže da se u njoj koristite argumetnima koji ne smeju biti međusobno isključivi. Drugim rečima, svi argumenti na koje se pozivate moraju da čine koherentnu celinu.

Ako dovoljno dugo razgovarate s homofobom, najčešće će vas suočiti sa svim gore pobrojanim “argumentima” – sukcesivno. Da li oni čine koherentnu celinu i koliko je ona održiva?

Ukoliko je nešto stvar izbora, odnosno svesnog napora, onda teško da može biti bolest. Ako bismo, pak, rekli da je homoseksualnost bolest, onda je teško odbraniti tezu da je neprirodna, te da su homoseksualci sami izabrali da budu bolesni. Ukoliko, zatim, u obzir uzmemo činjenicu da zastupnici anti-gej argumenata najčešće nastupaju s pozicije zaštitnika javnog morala, stvar za njih postaje još teža. Koje moralno načelo rukovodi osobu koja oseća gađenje prema nekome za koga smatra da je pogođen bolešću? Još gore, kojim se moralnim načelom može opravdati mržnja ili nasilje prema nekome ko je bolestan?

Nastupajući s pozicije zaštitnika javnog morala, zastupnici anti-gej argumenta često sugerišu da bi legalizacija homoseksualnog braka mogla biti uvod u legalizaciju prostitucije, pedofilije… Imajući u vidu da je nekada, u nekim zemljama, sam homoseksualni čin bio krivično delo za koje se išlo pred sud i u zatvor, zar sama dekriminalizacija nije mogla biti dovoljan podstrek da se zahtev proširi na pojave od kojih strahuju tradicionalisti? Isto tako, niz zemalja u kojima je brak između dve osobe istog pola legalan nisu legalizovale prostituciju; obrnuto, u nekim zemljama u kojima je prostitucija legalna – homoseksualni brak nije moguće sklopiti po zakonu. Na kraju, ukoliko bih se služila istom linijom rezonovanja, da li borba za zabranu Prajda i homoseksualnog braka predstavlja uvod u zahtev da se dijabetičarima ili obolelima od kancera zabrani da izlaze na ulicu ili sklapaju brakove?

*Tekst izvorno objavljen 23. septembra 2012.

Oznake: gej, heteroseksualnost, homoseksualnost, seksualna diskriminacija, seksualna orijentacija, strejt